Beograd je grad misterija, a jedna od savremenih je – Erih Šlomović. Prema onome što možemo sabrati iz retkih izvora, bejaše to jedan neobični mladi gospodin, gonjen nezasitom strašću prema umetnosti i svešću o značaju onoga što čini. Njegov život je pre vremena ugašen zbog njegovog porekla.

Iza sebe je ostavio jednu od najzačajnijih umetničkih kolekcija dela slikara s kraja 19. i početka 20. veka, koja je i sama imala čudesnu sudbinu. Godinama je prelazila je iz ruke u ruku beogradskih crnoberzijanaca, da bi na kraju bila pribavljena akcijom Udbe i predata Narodnom muzeju na čuvanje. Ipak, ni to nije kraj kontroverzama. Danas je ista ta kolekcija predmet višedecenijskih sporova.

Od Đakova do Beograda

I  život Erih Šlomović započet je misterijom. Smatra se da je rođen 10. marta 1915. godine u Đakovu, u srcu Slavonije, kako piše na jednoj požuteloj hartiji beogradske prijave stana, jedinoj potvrdi datuma i mesta rođenja. Da li je to tačno vreme i mesto, danas je teško utvrditi, budući da je u toku Drugog svetskog rata spaljena đakovačka sinagoga skupa sa matičnim knjigama rođenih i umrlih. Zajedno sa roditeljima, Bernardom i Rozom, i mlađim bratom Egonom, po završetku Prvog svetskog rata, porodica Šlomović seli se za Beograd. Nisu ni znali da će time umaćizloj kobi koja je u doglednoj budućnosti zadesila jevrejsku zajednicu, i koja je obeležila “povijest” ove hrvatske varošice – dizanje koncentracionog logora 1941. godine za svoje meštane jevrejskog porekla, gde je njih preko hiljadu, većinom žena i deca, preminulo od gladi i tifusa, neki samo na korak od svojih domova.

Smestivši se u samom centru prestonice, u ulici Strahinića Bana, otac Bernard otvara dućan cipela “Salamander” u blizini Kalemegdana. Mlađani Erih svakodnevno sa drugovima šparta ulicom Kralja Petra na putu do istoimene osnovne škole, koja je važila za najsavremeniju obrazovnu ustanovu u Srbiji koja seže početkom 20. veka. Ova najstarija beogradska škola je inače, projekat najmlađe žene arhitekte u Srbiji, Jelisavete Načić.

Ukus i sluh za umetnost

Početkom 30-ih godina prošlog veka, golobradi akter ovog teksta počinje da pohađa Prvu mušku realnu gimnaziju, koja se tad nalazila u Dušanovoj ulici, u zgradi danas poznatoj kao Dom Svetog Save. Premda nije bio znan kao odlikaš, kulturni razvoj i rast Beograda pratio je odrastanje Eriha, te ga nadahnuo da u zanimljivom kolekcionarstvu nađe način u će usmeriti svoju strast prema umetnosti. Prva njegova kolekcija bila sveska “Kolektanea”, kako ju je nazvao, u kojoj je od proleća 1933. godine počeo da sakuplja potpise, crteže i puno akvarela ondašnje jugoslovenske umetničke i kulturne elite velegrada. Prvi tekst i potpis, iz juna iste godine, jeste akademika Jovana Žujovića, pionira srpske geologije.

U pauzama marljivog rada na bogaćenju “Kolektanee”, Erih Šlomović piše pisma slavnom trgovcu slika Ambroazu Volaru, koji mu, prema rečima čuvenog umetnika Otona Glihe, odgovara na ista i poziva ga u posetu kad god ga put nanese u grad Pariz i njegovu galeriju u ulici Lafi. Volareva galerija nadaleko je bila poznata kao mestogde su se mogla pazarati platna Sezana, Matisa, Renoara, Pikasa i drugih velikih likovnih umetnika.

Misterija prekriva još jednom Šlomovićem život početkom tridsetih godina. Naime, nakon 10. decembra 1934. godine, poslednjem datirom zapisu u njegovom spomenaru, usledila je dvogodišnja stanka, i naizgled, Erihu se gubi trag. No, taj vremenski procep gotovo pet decenija kasnije ispunjava izvesni inžejner Jovan Nedić, u pismima čitalaca “Politike” iz osamdesetih godina. Iz njegovog pisma saznajemo da je Nedić upisavši Institut industrijske hemije u oktobru 1934. godine u Lionu, dva meseca docnije u pansionu u kome je odsedao upoznao mladog Dorćolca za koga će se ispostaviti da je Erih Šlomović. Nedić počinje i svakodnevno da druguje sa svojim zemljakom, sve dok se isti u junu 1935. godine nije zaputio za Pariz.

Povratak zvezde filma “Princeza Tam Tam” Džozefine Bejker  u grad svetlosti 1937. godine, ujedno je obeležio i povratak Eriha Šlomovića na kulturnu scenu Pariza. Mesje Šlomović je sad već uveliko lični sekretar i prijatelj svestranog Volara, koji ga upoznaje sa pariskom elitom koja se redovno okupljala na njegovim soarejima. O tome svedoči “Kolektanea” u kojoj počinju da obitavaju crteži sa posvetom Šagala, Matisa, Klea, Pikasa…

Šlomovićeva kolekcija

Nakon Volarove pogibije u saobraćajnoj nesreći u junu 1939. godine, umetnička štafeta je bila predata mladom Beograđaninu koji nasleđuje deo zbirke od preko 600 radova koja se pružala od impresionizma do kubizma, od Renoara do Pikasa. Ova odluka je izazvala veliko podozrenje, posebno što je u Erih u to vreme imao samo 23 godine.

U želji da pribavi slike iz zaostavštine Volara za potrebe Muzeja kneza Pavla, direktor Milan Kašanin, uz posredstvo kulturnog atašea u našoj ambasadi u Parizu, poznatog slikara, Predraga Peđe Milosavljevića, stupa u korespodenciju sa Šlomovićem zanimajući se da li je on pravi čovek za takav poduhvat. Erih je otvoren da donese svoju  celokupnu kolekciju u prestonicu i pokloni je Muzeju, pod uslovom da se osnuje zasebna galerija pod njegovim imenom. Do realizacije toga ne dolazi, ponajviše zbog nelaskavog izveštaja Milosavljevića direktoru Kašaninu o karakteru Šlomovića.

Tri meseca pre ulaska Hitlera u Pariz, život je i te kako nesiguran za Jevreje, stoga Erih u martu 1940. godine lično donosi četiri sanduka probrane zbirke u našu ambasadu. Tadašnji ambasador Božirad Purić pristaje da ih skupa ukrca u voz za Jugoslaviju, Beograd kao diplomatsku pošiljku.

Zagreb –  centar sveta umetnosti

Na nagovor prijatelja Glihe, i uz pomoć svoje prijateljice, slikarke Lize Marić-Križanić, koja bila zadužena za pripremu i štampu kataloga i ramnjenje platana, mladi entuzijasta prirediće izložbu slika ne u Beogradu, nego u Zagrebu 24. novembra 1940. godine. Izložba je bila hit sezone u Zagrebu, organizovana u jedinom mogućem prostoru koji je mogao da poprimi celu kolekciju – tek dovršeni Meštrovićev Dom likovnih umetnosti.

Na otvaranje je došao celi Zagreb, uključujući francuskog generalnog konzula. Štampa je naširoko pisala o tom kulturnom zbivanju, koji je brojao 429 umetničkih radova.

Nazad u svoj Beograd

U to vreme vladalo je uvrženo mišljenje da će zbog spoljne politike koju je vodio knez Pavle Jugoslavija biti pošteđenja stradanja, a jevrejska zajednica u njoj biti bezbedni. Ovo je bio razlog zašto se 25-godišnji Jevrejin sa velikim zadovoljstvom i velikim planovima za budućnost zajedno sa zbirkom vratio u svoj Beograd krajem januara 1941. godine, po završetku izuzetno uspešne izložbe u Zagrebu. Predstavljajući ga kao pariskog studenta i trgovca slikama, odnašnja štampa piše od Šlomovićevoj nameri da deo slika proda beogradskim muzejima, dok bi deo kolekcije po smirivanju situacije preneo u Francusku ili Ameriku. 

Međutim, istorijski događaji koji su usledili pokazali su potpuno suprotno. Nakon operacije “Odmazda” aprila 1941. godine, porodica Šlomović odoleva prvom naletu okupatora sakrivši se u sklonište, a potom beži 200 km južno od Beograda, u selo Bačina, pored Varvarina. Unadi da će tu pronaći utočište i pregrmeti nadolazeću buru ponevši sa sobom celokupnu zbirku. Zaklon su našli kod porodice Živadinović, a slike su zazidali iza odžaklije.

“Ovde nema nikakvih Šlomovića”

Kako se zna reći: “Od sudbine se ipak ne može pobeći”, važilo u slučaju muške linije porodice Šlomović. Vermaht je neumoljivo sprovodio svoju politiku odmazde, a Erih, Egon i Bernard su osetili to na svojoj koži. Krajem 1941. godine uhapšeni su i smešteni u nemački zatvor u Ćupriji.

Izvesno vreme su Roza Šlomović i njena rođaka Mara ostavljale pakete za svoje najmilije na kapiji kaznene ustanove, sve dok ih jednog dana nije sačekala vest da tu više nema nikakvih Šlomovića. Isti su poslati na Staro Sajmište, gde su stradali u aprilu 1942. godine.

Neprocenjiva kolekcija u dubinama beogradskog podzemlja

Roza Šlomović, naposletku ostaje bez ikoga i sa nečim – sinovljevom zazidanom kolekcijom. Uoči Nove godine, 31. decembra 1944. godine, Roza i njena rođaka Mara zajedno sa svojim sinovima i sanducima umetnina ukrcali su se u voz za Beograd, navodno po dogovoru sa doktorom Ivanom Ribarom, visokim funkcionerom nove vlasti. Plan je bio da se zbirka bila zavešta državi u zamenu za doživotno izdržavanje. Nažalost, Roza i Marina deca ne dolaze na svoje odredište i ginu u sudaru vozova. Ono što čitavoj priči daje čudan ton je činjenica da su sanduci sa slikama bili gotovo netaknuti, kao i sama Mara, koja potom sa njima hita ka kumu u Beogradu.

U naredne tri godine kolekciji i Mari se gubi svaki trag. Smatralo se da je netragom nestala i predmet je stavljen ad-acta. Jedna slučajno presretnuta poruka ponovo pokreće stvari. Naime, Služba državne bezbednosti prisluškivajući sve strane ambasade prestrela je komunikaciju između izvesnog mister Kliforda i nepoznate osobe koja je nudila na prodaju remek-dela francuskih slikara 19. i 20. veka. Na scenu stupa šef Udbe, Slobodan Penezić Krcun, koji prosleđuje slučaj majoru Bori Neškoviću na istragu. Sticajem okolnosti, agent Nešković preko svog starog doušnika dolazi do Mare, u narodu poznate i kao Maca Crnoberzijanka, i primorava je da preda “bespravno” posedovanje Šlomovićeve kolekcije. Bora i drugovi su napravili komisijski zapisnik o primopredaji “Francuskih slikara 19. i 20. veka”, izostavljajući “Kolektaneu” jer ista nije figurirala ni na jednom spisku Šlomovićevih slika, no to je tema za drugi tekst.

Kada je zbirka najzad dospela u ruke narodne vlasti 1949. godine, brojala je nešto manje od 360 dela Sezana, Gogena, Renoara, Matisa, Pikasa i mnogih drugih. Posle skoro deset godina lutanja, kolekcija je predata Narodnom muzeju na čuvanje.

Kako ova priča i Šlomovićeva kolekcija ne bi mirovala postarali su se nasledinici Volara i Šlomovića, koji se već decenijama spore oko zbirke, što pred francuskim sudom, što pred ovdašnjim, i kako se čini, tome ne sluti kraj skoro.

Životna priča na velikom platnu i u broš povezu

O životu i stradanju Eriha Šlomovića snimljen je film “Donator” 1989. godine u režiji Veljka Bulajića. Erih i njegova kolekcija su predmet zbivanje knjige Mome Kapora “Dosije Šlomović”, koja je objavljena 2004. godine.

Aleksandar Živković

Izvor: 011 Info

Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E

  011 Info, Erih Šlomović, Istorija, kolekcionarstvo