Evropska trulež i američka civilizacija – 3
Do sada – FEST je imao oko četiri miliona gledalaca i skoro 4000 značajnih svetskih filmova – koji su na njemu imali jugoslovensku/srpsku a često i regionalnu premijeru. U tri nastavka možete pročitati osvrte na dvanaest prikazanih filmova na 51. FEST–u održanom od 24. februara do 5. marta 2023. godine u Beogradu
Sve što je iz Slamdensa, dobro je – FEST 23
OVUDA ĆE PROĆI PUT (2023 Serbian film)
r.: Nina Ognjanović; ul.: Jana Bjelica, Zlatan Vidović, Radovan Miljanić, Svetozar Cvetković, Pavle Čemirikić, Eva Ras, Igor Filipović, Vladimir Maksimovć, Ninoslav Ćulum
Svetozar Cvetković je dežurni matori keša u 99% naših nezavisnih uradaka, uskoro će da glumi i njegova figura od stiropora u prirodnoj veličini.
Mesto radnje je nekakav polugrad, po naglascima i arhitekturi reklo bi se predgrađe Bosilegrada ili selendra pored Novog Pazara ili Čačka. Njivu ne videsmo.
Ovaj film nije o selu, već više palanački, poljoprivrednike ne uočismo, već samo polugrađane oko urbanih punktova – privatna kasapnica, prodavnica, milicajac kao singedoha za žandare, birtija bez birtije, jedan sto kao sinegdoha za kafanu, itd. Dragoslav Lazić se nekada vajkao da srpska televizija neće da snima serije o seljacima jer „našim gledaocima i urednicima su zanimljiviji sentimentalni problemi gaučosa u Južnoj Americi i kosača pirinča u Aziji od Šumadinaca“, pa je Radoš Bajić pokupio kajmak. U ovom filmu nema „alo alo seljačkog naglaska“, ali ima balkanske krčme u kojoj se ne valja zateći kada se ugasi svetlo.
Film je podeljen u 2 dela, najpre ide dan 2, a posle ide dan 1. To, na primer, objašnjava razliku u ponašanju policajca Voje (Igor Filipović, odličan, kao Slobodan Aligrudić u „Više od igre“, on je zapravo ukrao film!) prema dvojici blizanaca (Maksimović i Ćulum) koji uspešno glume da su retardi. Tako je đed Đura u prvom delu podlegao infarktu od preteranog trčanja (da uhvati ne znam koga, valjda „Novog“), a u drugom se povampirio živ i zdrav. Dok se nisam setio te pretumbacije, mislio sam da je to zbog toga što se film snimao godinama, kao što je u nas običaj. Đuru je inače igrao Ljubiša Ristić u nekom čudnom kameu, mnogo je viši nego obično, mislim da su ga izdužili pomoću kompjuterski generisane imaginacije; producent mora da se prilično istrošio. Ne znam zašto se i ovaj film ne reklamira kao poslednji film Radovana Miljanića. Naši filmovi se po pravilu snimaju godinama, tako da mnogi naš glumac ima po nekoliko poslednjih filmova… Miljanić ovde igra jednog od 2 i po džangrizala, drugi je gazdaričin muž (pomenuti i preurbani Cvetković), a pola džangrizala je policajac Voja.
Najbolji momenat u filmu je homoseksualna privlačnost između berberinovog sina (Čemerikić) i Voje, koja (privlačnost) se mogla mazati na hleb poput topljenog Zdenka sira.
Ova pretumbacija dana 1 i dana 2 stvara začudan efekat koji filmu daje pametniji izgled nego što zaslužuje. Humor koji se ovde primenjuje u tradiciji je gruzijske komedije iz Brežnjevljevog doba, kada su se mnogi ložili da tu ima bajagi subverzije neke i u jednom kratkom periodu festivali su se palili na to kao danas na zatvorske turske, libanske, sirijske i iranske filmove. Šlepajući se na ono „manje je više“, navodno ostavljajući gledaocima da domisle ono što nije pravo ni smišljeno, poturen je jedan kratki igrani film pod plaštom „svežine“, „novog pogleda na naše selo bez naglaska“, i ne znam čega. Jana (ekspresivna Jana Bjelica, koja je tako mogla i na nekom fjordu, na Bledu, u Nešvilu, bilo gde), u krvavoj haljinici i u baletankama trči po džombastom terenu. Možda da javi da su „Novog“ (Zlatan Vidović) ubila dva loša? A ubili su ga zato što je ona iz ljubomore rastrubila da je on ljubio nečiju sestru. A verovatno nije, već se ta nečija sestra samo hvalila… Čamotinja palanke, koja svaki predlog za boljitak odbija kao u drami Kante ili kese Gordana Mihića, želja ženske čeljadi da ode u veliki grad (odnosno na more), nasilje koje visi u vazduhu čim se neko nov pojavi – sve to deluje kao mlak čaj od triput upotrebljene kesice. Sve nešto poznato, samo ne možete da se setite odakle. Eh da smo videli ljubav berberinovog sina i policajca…
Kada se film završio, krene odjavna špica a ja ustanem da obučem jaknu (inače švedsku vojno mornaričku, kupljenu u Kopenhagenu 2010, a ipak mejd in Čajna), kad – neko me dira po levoj ruci u predelu lakta. Šta bi? Neki ljudi iza mene bi da vide odjavnu špicu, pa im smetam. Malo je neotesanijih stvari od toga da dirate nepoznate ljude s leđa a da se najpre ne obratite, barem nakašljete ili kažete nešto. Nevaspitanije od toga je samo laktom udariti u leđa ili krsta, pucati mučki iz revolvera u leđa, zabiti nož u lopaticu kao Moniki Seleš i slično. Taj troglodit je mogao lepo da se pomeri ulevo da vidi faking klousing kredit a u svakom slučaju da se jezičkim izričajem obrati pre pipanja. Koja sve goveda danas idu u kinematografe.
Swinging city of Skopje
KAYMAK (2022 Macedonian-Danish film)
r.: Milčo Mančevski; ul,; Sara Klimoska, Kamka Točinovski, Aleksandar Mikić, Ana Stojanovska, Petar Mirčevski, Simona Spirevska, Dejan Lilić
Ili: Idiosinkrazija je keva. Mančevski je bio u pravo vreme na pravom mestu, sreća ga je pogledala, i uspeo je da snimi Pre kiše, film koji psihološki téži kao tuce uradaka i tri Oskara. Čovek ima utisak da mu je filmografija deblja, ali nije tako a on je sam objasnio da nije hteo da se cima da bi snimao „po svaku cenu“. Ali subjektivni je osećaj kao da je reditelj lagodno krenuo u demenciju uspešnog autora kome je sada dosadno, pa se igra s idionkrazijama, nekim čudacima na koje bi Džarmuš prste oblizivao, jer nema više ni volje ni snage za epohalne stejtmente, kako svetski tako i lokalno. A i ne sme se, brate, u ovoj postranziciji može mrak da te odnese.
U filmu je reč o dva bračna para, koji ubrzo postaju trojke, objektivno svingerske, premda je u jednom slučaju to samo da bi se napravilo dete jer ambiciozna majka „neće da kvari telo i izgleda kao slonica i prdi kao nilska konjica“.
Prva trojka, radnička klasa, stančić od 56 kvadrata: radnik obezbeđenja banke (Aleksandar Mikić; pljunuti Đankarlo Đanini, građen kao Pera Ždera: vrat mršav kao vreteno, ručice mlitave a oko stomaka se skuplja nezdravo salo) oženjen je radnicom u buregdžinici. Ona je Danče (Simona Spirovska) i smrdi na burek. Mančevski je strogo pazio da ne pominje burek sa sirom, već samo burek sa mesom, popularni burek, jer bi inače bio kanselovan od Tokija – gde je bio na festivalu – do Đevđelije. Za ulogu ljubavnice (prodavačica kajmaka na pijaci) rađena je audicija: Koja glumica najviše liči na Miru Furlan? Pobedila je Kamka Točinovski.
Druga trojka, viša posttranzicijska klasa, stančuga dupleks od 240 kvadrata: ambiciozna Violetka, valjda PR makedonske Vlade, udata za glamur rok klavijaturistu Joakima (Dejan Lilić), koji tera ženu u bračno savetovalište ne bi li je nagovorio na trudnoću. Kada to ne uspe, Violetka se doseti jadu i jednostavno kupi neku dalju rođaku kao surogat majku. Ta devojka nije disala 2 minuta posle porođaja pa je opičena i zove se Dosta (Sara Klimoska, pobednica na natječaju: Ko najviše liči na Sonju Savić?, zabunom tokijskog festivala dvaput pomenuta u kastu i pod prezimenom Pankovska; jamačno dobila 2 honorara).
Da li je ovakvo svingovanje uopšte realno na našem brdovitom Balkanu? Apsolutno jok, ali festivali vole ovakve idiosinkrazije, sve ovo bi se moglo i na Brodveju inscenirati, u Helksinkiju usnimiti, u Antverpenu, u Tbilisiju i Temišvaru, a bogami i u Plovdivu. Ipak, Mančevski je tome pristupio kao španski i južnokorejski editelji – pomaćedonisao je sve do jaja, ovo je totalno maćedonski uradak.
Mesto radnje: postranzicijsko Skoplje, grandioznim krstačama i spomeničetinama unakaženo u Gruevskijevoj Makedoniji, kojom drmaju državna građevniska mafija i pravoslavlje, što se meša u sve, i u pomenuti biznis i pandemiju, ali to je metnuto kao šafran, maltene u nanogramima, da se mnogo ne talasa, ali i tako je beskrajno angažovanije od naše uškopljene kinematografije, koja od Gaja Ričija ni makac.
Petar Mirčevski je imao lepu epizodu kao ujka Bogdan. Film kalkuliše s balkanskom publikom utoliko što srpsko-hrvatsko-bosanske korifeje muzike i sporta tretira kao naše, a kada prodavačica kajmaka, „Mira Furlan“, kaže da je bila u inostranstvu samo u Zrenjaninu, a ćerka onog prvog para (izgleda kao Sjuzi bez Benšiz, udata za Mormona u Solt Lejk Sitiju da bi dobila Zeleni karton) preko video FB Mesindžera pita: „Da li je to u Rusiji?“, jasno je da će se publika diljem bivše SFRJ slatko nasmejati.
Fut fetišisti i ljubitelji prirodnih sisićâ će uživati. Taman kada smo očekivali nekakav otvoreni kraj, nastupa trilerski kraj koji malo uzburka film.
Popovi maćedonske crkve – ortodoksni maltene kao Mormoni u Juti – voze se u rimtutituki kamionetu i nešto bogorade o vakcini i virusima i ovo je jedan od retkih filmova koji je do daske koronski – maske frcaju na sve strane, a uspešna PR menadžerka Violetka, kada dođe u goste rodbini (koje se inače stidi, dok su oni pali na dupe što je gledaju na televiziji), pa kad je ponude slatkom i vodom, najpre isprska kašičicu alkoholom. Iza sebe čujem reakciju nekih u sali DKC-a:. „Koja idiotkinja!“.Aaaa, neće naš narod niko da prevari tim fazonima o virusu… Bezopasni ubod u telo građevinske mafije vidi se u sceni u kojoj virusofobna Violetka hvali jedan Vladin projekat: „Nije li ubava ideja da se park iz grada izmesti u njegovo prirodno okruženje – planinu?! A umesto parka izgradićemo poslovno-stambeni kompleks sa krematorijumom i 456 stambenih jedinica u kojima će stanovati 72.262 čoveka!“
E, da, neko bi mogao da priupita: A šta je simbolika kajmaka? Nikakva. Kao ajvar u „Ajvaru“ – mekgafin.
‘Rani kuče da te laje
PLUS QUE JAMAIS (2022 French-German film)
r.: Emili Atef; ul.: Viki Krips, Gaspar Ulije, Bjern Floberg
Viki Krips mi se ogadila u Bergmanovom ostrvu Mije Hansen-Leve, a ovde je srećom kraj tužan, što je bilo utešno. Reč je o terminalnom bolesniku, koji kreće na neko putovanje. Da nađe smisao, sebe, šta li. E sad, normalan gledalac (to nemojte očekivati od mene) bi makar po službenoj dužnosti pokazao makar zrnce empatije, boga mu poljubim, ali Elen (Kripsova) toliko cmizdri i odbija svaki pokušaj pomoći – pod izgovorom da „ne želi sažaljenje“ – na kraju odbija i transplataciju pluća, a pre toga stigne da odbije i da razgovara s pacijentom kome su pluća uspešno transplantovana, tako da sam na isprva bio na strani njenog momka Matjea (pokojni Žerar Ulije). Mislim, teško obolelom je ipak potrebno sažaljenje. Nemojmo sada da preuzimamo floskule iz časopisa „samo ne sažaljenje!“. Potrebno je. Samosažaljenje je na mestu takođe. A ako neko odluči da mu je najbolje da kroz sve to prođe sam, i to je njegovo pravo.
Elen utehu nalazi na internetu, pre svega na Fejsbuku, gde prati korisnike u sličnoj situaciji. I oni umeju da budu nadrkani kao ona, pa je teško tu uspostaviti kontakt. Ali, oni barem dele isti problem. S jednim čovekom iz Norveške s nikom „Mister“ dolazi do uspešnog spoja. Ona se njemu divi, a on kaže „I hate healthy people“.
Sve vreme Elen proganjaju slike vode i skandinavskih pejzaža, galebovi i druge ptice, mnogo ptica, ona sanja kako pliva i izranja na površinu. „Mister“ pozove Elen u svoju kuću na norveškoj obali i ponudi joj da stanuje u kućici za čamce.
O terminalnim pacijentima se filmovi snimaju na nekoliko načina. Niko više ne veruje u Deda Mraza, tako da priče sa srećnim krajem (šaputanje konjima, povratak prirodi, dodir sveca, čudesna izlečenja) ne dolaze u obzir, osim, možda kao poduka lekarima, na primer u filmu s Vilijemom Hartom The Doctor, Rande Hejnz. Preovlađuju filmovi koji pokušavaju da bajagi transcendiraju smrt „poukama bližnjima za posle“, kao u filmu The Boys Glena Džordana sa Džonom Litgouom i Džejsmom Vudsom (umirući od raka na plućima hoće da nagovori drugara pušača da ostavi duvanjenje; koja ljiga!), ili My life Brusa Džoela Rubena, u kome Majkl Kiton ide kod nekog kineskog rašljara ili slično, a onda telefoniše svojoj nakaznoj rodbini i kaže im „volim vas!“, i oni se svi natrpaju u avion i umesto da opandrče i poginu, dođu da mu cvile na samrtnoj postelji.
Čovek živi onoliko koliko ga pamte ljudi koji još nisu umrli. Ni u ovo neću da se zakunem. Postoji i naknadni, inertni život prazne ljušture, mnemotehnička zabuna mase, naime nekim ljudima preživi ime, potpuno ispražnjeno od sadržaja, kao, na primer, Cvijeta Zuzorić, Abrašević, Štark, Branko Krsmanović. U imenu StevanuaFilipoviča „Stefila“ još svetluca žar pravog sećanja, što se najbolje vidi u tome kada neki bolid prisikće: „Nije on Stefan, on je Stjepan (=ustaša)!“ Te ljušture zvrje prazne, pogled im je prazan, poput antičkih skuptura bez zenicâ; vredi li im šta to ime tako brutalno lišeno tela?! Koliko će biti potrebno da Borka Pavićević i Đinđić dođu u tu fazu „kenotafske lalije™“, da tako kažem i patentiram sintagmu?
Šta ako je jedini smisao smrti da te u tom trenutku neko drži za ruku? Najbolji film o smrti u istoriji filma i televizije je, po mom mišljenju, TV uradak Wit, čuvenog Majka Nikolsa po Pulicerom nagrađenoj istoimenoj knjizi Margaret Edson: koja dekonstrukcija kvaziintelektualnog mudrovanja i debilizma bezdušnog bolničkog osoblja! Ema Tompson, koja umire veličanstveno, želeći da je ne oživljavaju na silu elekroškovima, već samo da neko bude uz nju… Nije slučajno što je Harold Pinter, smrtno oboleo od raka, tražio da ovde igra epizodu!
I Elen odluči da ode u tu Norvešku, da vidi te hladne talase i ptice što pohode njene uznemirujuće snove. Matje to ne može da pojmi. On je ljut što ona ne reaguje „pozitivnije“ na vest da je stavljena na listu čekanja za obostranu transpaltaciju pluća. Ona odbija njegovu dalju umešanost, koja bi se sastojala i u tome da radi skraćeno radno vreme „da bi bio više s njom“. Ona želi samoću, on to ne kapira.
Ispostavlja se da je Mister (Bjern Flomrberg) Skandinavac od glave do pete, sedamsetset-i-nešto-godišnji Norvežanin, koji, kao i svi tamo, voli više da jede kašikom nego viljuškom, uglavnom neke čorbetine s ribom i vrhnjem. Vaj-faj je dostupan samo na nekom Internet Hill-u, i komično je kako Elene pokušava da pošalje slike rajske Norveške preko sms-a… Ona zaista pliva u onoj vodi koju je sanjala. Samo što na javi ima malo manje galebova nego u snu. Voda je ledena, ali to je zdravo. I šetnje po brdima su zdrave, ako si zdrav. Noj ubrzo zatreba aparat za kioseonik (koji je uostalom ponela). Po svemu sudeći, preterani fizički napori ubrzavaju napredovanje bolesti i ona uskoro počinje da iskašljava krv, disanje je sve teže.
Kada telefonom saopšti Matjeu da je odlučila da odbije transplataciju „jer šta ako ne uspe“, on se ne seti da kaže: „A šta ako uspe?!“, već samo uspaničeno dođe, a domaćin, simpatični gospodin Mister, koji trpi ometanje svog mira i sve češće pušta gošću da mu drema u krevetu i na sofi iako je dogovor bio da ona stanuje u kućici za čamce – prihvata i drugog gosta.
Matje je nervozan, štaviše ljubomoran. Mister pokuša da s njim razgovara samo da bi dobio kroše u lice, tehnički nokaut u I rundi. Mister samo ustane, ode do džipa i odveze se, ostavljajući nadrkani par u svojoj kući da vode besmislene melodramske dijaloge. Igrom sudbine taj kroše sam video noć pred dodelu Oskara, a na prošloj dodeli me je pičkaranje ona dva seljaka u leptiri mašnama gore a u nanulama dole koštao tviter naloga, jer bez telefona više ne smem da pišem. Kažu „pozivao sam na nasilje i želeo loše drugima“; jebala ih dodela. Matje nije smeo to da uradi. Njemu nije ni jasno da to nije smeo da uradi. Posle razmene nekoliko mlakih udaraca u sportu zvanom melodramski ping-pong festivalskog filma, Elene uspeva da nagovori svog boksera da ode feribotom i nju ostavi. Valjda da umre. A gospodin Mister treba da čisti za njom, iako je i sâm bolestan.
Poslednji kadar
USTA PUNA ZEMLJE (2023 Serbian film)
r.: Mladomir Puriša Đorđević; ul.: Radivoje Raša Bukvić, Sonja Kolačarić, Lazar Jovanov, Andrija Kovač
Film sam gledao koliko zbog Puriše Đorđevića toliko i zbog knjige Branimira Šćepanovića. Usta puna zemlje sam čitao samo jednom, pre milijardu godina, i – kao i neke pripovetke de Mopasana – pamtim ih kao da sam ih sutra čitao. (Bolje se sećam o čemu sam razgovarao s Brojem Jedan i Homerom pre nove ere, nego šta sam gledao na festivalu zabavne glazbe u Opatiji 1968.) Kada sam radio adaptaciju jedne od Mopasanovih pripovedaka, nisam hteo da kvarim onaj prvobitni doživljaj, pa sam umesto prevoda Marka Vidojkovića (onog drugog) uzeo engleski prevod s javnog domena.
Koliko puta sam upotrebio tu Šćepanovićevu rečenicu „Šta on misli da je bolji od nas“? Pamtim osećaj mučnine u zagušljivom vozu, kako se pripovedaču smučilo kada ga je pojeo parče kobacice kojom ga je neko ponudio (i meni je pripalo muka, kao u opisu zagušljivog potpaljublja u „Grobnici za Borisa Davidoviča“), bekstvo kroz šumu, iznenadni impuls da potraži izlečenje u travkama, iluziju da je pronašao spasonosni eliksir, i onaj strašan kraj – krik – koji se smrtno bolesnom čoveku činio valjda kao neka pesma i olakšanje, a bio je samrtni hropac. Odličan kraj, lep za novelu, ali kako to filmatizovati?
Iznenadio sam se što se Puriša Đorđević odlučio za tu knjigu. On je lirski reditelj, a Usta puna zemlje spadaju u onu paraoničnu, cerebralnu nišu miteleuropske, antipalanačke književnosti, zajedno s Posetom stare dame od Direnmata, Šćepanovićevom Smrću gospodina Goluže, nekim komadima Vedekinda i Fazbindera itd. Na tu paranoju su se ložili neki američki glumci školovani na Stanislavskom, pa je tako Alan Vejd na nagovor Kristijana Slejtera 1997. snimio verziju „Džulijan Po“ (po motivima knjige La Mort de Monsieur Golouja), skroz neuspešnu, dok je Bernard Viki zaradio nominaciju u Kanu za Posetu s Ingrid Bergman i Entonijem Kvinom. Stari Zanuk se nadao Oskarima. Amerikanci se po pravilu okliznu na toj miteleuropskoj palanačkoj paranoji, kao uostalom što se anglosaksonski klizaju i na Čehovu, jer njima je samo jedna paranoja opravdana – od komunizma, ostalo su tlapnje, a odim toga anglosaksonac nikada ne može biti toliko smotan kao ujka Vanja. Kajmak je ipak pokupio Lars fon Trir s Dogvilom, koji je kompilacija Šćepanovićevog opusa, samo uncredited.
Ali, šta će Puriši to, kad on nikada nije bio paranoičan i uvek je bio odlično užlebljen u životu i onda kada je bio u nemilosti? Dok je prošlog leta „Trezor“ pičio jednu emisiju o Puriši za drugom, iz njih je frcala duhovitost i zlatno pravilo koje je krasilo i Bogdana Tirnanića: „Sve ide u rok službe“. Kada ukapiraš kako stvari stoje, sve posle ide u rok službe, nema kukanja. U tim emisijama Puriša je imao prvo 50 godina a izgledao je kao da ima 30 i u fudbalskom dresu je pikao fucu, u drugom je imao 60 i opet je izgledao 20 godina mlađe i opet je pikao fucu, u trećem je imao 75 i izgledao je kao da ima 55. Uglavnom je uspevao da dođe do reči od Slobodana Novakovića. Jednom je morao da ga prekine: „Izvini!“. I kao da jedva čeka puš pauzu, I uvek je to bila neka samoironija. Filmovi koji su mu doneli slavu bili su ljubavni, to je bila ljubav u nemogućim uslovima, i u kasnijim tekstovima po novinama (kasnije oknjiženi i s ilustracijama Mome Kapora), uvek su tu bile neke fatalne Ruskinje, neka ljubav u kafanama na rubu grada gde se u vazduhu oseća kobna tuča. I kada je dospeo u nemilost, to je opisao: „Srećom nisam imao stalnu adresu, pa nisu mogli da me uhapse; ovde sam proveo nekoliko godina kao podstanar i čitao sam knjige o filmu i napokon sam postao ’filmski obrazovan’“, a to je rekao s onim svojim ironičnim osmehom, a posle je odveo Tanju Peternek do česme u dvorištu ispred te barake i podigao nogu do lavaboa da pokaže kako se prao u to vreme…
The justice was done to Usta puna zemlje (Mouth full of dirt), ålrajt, iako je u najavama stajalo da je to Puriša snimao svoje uspomene „po motivima knjige“. Onaj voz sa drvenim sedištima, ona zagušljivost, saznavanje dijagnoze (Bledi Raša Bukvić pretura po bolničkim kartonima), potera za čovekom iz čista boga mira (potera se skuplja kao u kaubocju, svi prijavljuju razna zlodela koja im je čovek kaobajagi učinio), prisećanje na mladost i traženje eliksira u bobicama i cveću i travkama, sivilo bolničke sobe – sve je tu. Baš mi je bilo čudno da Puriša snima paranoju, palanku – njemu je to bilo u rok službe – ali taj piknik pored bare u šumi pod budnim okom autoritarnog lugara (koji ne dozvoljava građaninu sela da ždraka na dvogled, već to radi on lično: gole grudi kao obavezni sastojak gledanog filma, što su naši reditelji naučili od Italijana 1960-ih), seoski incestaši u šubarama i lovci zakrvavljena pogleda (koji verovatno čuvaju Staljinovu sliku u podrumu), pomislio sam: Ej Puriša, ako su te kidnapovali, trepni, ali zezam se, ovo je film epohe za koji nije potrebna skupa scenografija, osim onog voza, koji pamtim iz jedne „Trezorove“ emisije o reditelju, to je poveznica sto posto. I ovo – ima jedna razlika u odnosu na novelu (ili kratak roman): opis smrti. Kao što rekoh, u knjizi postoji krik (on se čuje u filmu, ipak!), deluzija terminanog bolesnika, e, ovde je to lêt u veliku zatvorenu depresiju, popularnu uvalu, dok nebom šaraju ptice. „Da li se pretvorio u pticu?“, pita jedan čika iz filma u poetskom monologu, a lugar se čudi: „Ko to?!“, da malo ublaži tu neprimerenu liriku u palanačkom brčkanju u (doslovnoj) žabokrečini. Čuje se taj krik, Puriša ga nije izostavio, i možda je onaj lêt poetska slika umiranja koje se već čulo? Igrom festivalske sudbine slične vizije smrti povezane s pticama video sam istog dana u filmu Više nego ikada Emili Atef. Ali Puriša prekida takve asocijacije tako što prikazuje telo palog čoveka. Kirkegor pre Breze.
Da li je to sve što je hteo s filmom? Biologija mu je samo malo usporila telo, ali duh je ostao lucidan: u kratkom filmu o filmu koji ide kao bonus posle odjavne špice, vidimo kako Puriša Đorđević u trenucima stvaranja živne i postane 30 godina mlađi, živahniji od mlađahnih saradnika, san svakog reditelja, i mora da ih prekida kao nekada Slobodana Novaković: Izvini! Imao se rašta i roditi. Možda ga uopšte nije zanimala ta prokleta paranoja (koja je kod nas, uostalom, prirodno stanje jer, „šta god da ovde paranoik zamisli, u životu mogu da mu se dese samo još gore stvari“, rekao je dramaturg i prevodilac Tolkina Zoran Stanojević), nego taj kraj, sto posto ga je to golicalo, kako prepevati krik iz novele, kako povući Smrt za rame i upitati: „Koji ti je?!“
Izvor: Kritike iz kruga dvojke
Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E
Evropska trulež i američka civilizacija – 3 added by Predrag Crnković on
View all posts by Predrag Crnković →