Fašistički misticizam Džordana Pitersona
„Muškarci moraju da očvrsnu“, piše Džordan B. Piterson u knjizi Dvanaest životnih pravila: lek protiv haosa / 12 Rules For Life: An Antidote to Chaos. „Muškarci to zahtevaju, a žene priželjkuju“. Prvo pravilo glasi „zabaci ramena i uspravi se“ i ne zaboravi da „pospremiš svoju sobu“. Uzgred, „svest je od pamtiveka simbolički muška“. I još, „duša pojedinca večno je gladna heroizma autentičnog Bića“. Slične mudrosti – didaktičke, kao i metafizičke, u rasponu od apsurdnosti političke korektnosti do ’tereta Bića’ – pretvorile su Pitersona, profesora psihologije na Univerzitetu u Torontu, u YouTube senzaciju i najprodavanijeg autora u nekoliko zapadnih zemalja.
Dvanaest životnih pravila je tek druga Pitersonova knjiga u poslednjih 20 godina. Namenjena generacijama odgojenim na BuzzFeed ’listiklima’, Pitersonova marka intelektualnog populizma je u zapanjujuće brzom usponu. Kao i političkim populizmima našeg vremena, tome doprinose zaluđeni sledbenici, pretežno muškarci, uvek spremni na obračun s Pitersonovim kritičarima na društvenim mrežama. Moramo se zapitati zašto i kako je ovaj malo poznati kanadski profesor, koji insistira na tome da su rodna i klasna hijerarhija prirodom dane i naukom potvrđene, preko noći postao najuticajniji javni intelektualac na zapadu. Njegova apoteoza je znak krize, po ozbiljnosti slične onoj koja je slobodnom svetu neočekivano dala za vođu Donalda Trampa.
Piterson tu krizu objašnjava gubitkom vere u drevne istine:
„Na zapadu smo odustali od kultura zasnovanih na našoj tradiciji i religiji, pa čak i od nacionalnih kultura“.
On predlaže da trenutno „beznađe besmisla“ ublažimo povratkom „drevnoj mudrosti“. Moguće je izbeći „nihilizam“, tvrdi on, i „pronaći smisao u individualnoj svesti i iskustvu“ uz pomoć „velikih mitova i religijskih priča iz prošlosti“.
Po uzoru na Karla Junga, Piterson u mitovima, snovima i religijama prepoznaje ’arhetipove’ koji navodno još od početaka istorije nude istine o ljudskom stanju. „Kultura je“, glasi njegov tipični argument, „simbolički, arhetipski i mitski muška“ – i zato je otpor muškoj dominaciji neprirodan. Muškarci predstavljaju red, dok je „Haos – tj. nepoznato – simbolizovan ženskim“. Drugim rečima, muškarci koji se opiru zauvek datim arhetipovima muškog i ženskog i koji ne uspevaju da očvrsnu su jadni gubitnici.
Te večne istine više se ne uče na savremenim univerzitetima; Jungove pretpostavke mahom su diskreditovane. Ali Piterson, opremljen svojim ’mapama smisla’ (naslov njegove prethodne knjige), pokazuje samo prezir prema kolegama koji ukazuju na privremenu prirodu naših društveno konstruisanih shvatanja. Kao i Jung, on podmeće nekoliko idiosinkratičnih, kvazireligijskih stavova kao empirijsku nauku, često u pomoć pozivajući evolutivnu psihologiju da potvrdi njegovu drevnu mudrost.
Međutim, pažljiva analiza nam otkriva da su Pitersonova svevremena shvatanja tipičan, ako ne i arhetipski proizvod našeg vremena: desničarski pijeteti zavodljivo mitologizovani da privuku današnje izgubljene generacije.
Sam Piterson pripisuje svoje intelektualno buđenje Hladnom ratu, dobu kad počinje ozbiljno da proučava „zla povezana s verom“, oličena u Hitleru, Staljinu i Maou, i kad postaje pažljivi čitalac Solženjicinovog Arhipelaga Gulag. To je uobičajena intelektualna putanja zapadnih desničara. Oni se kunu u Solženjicina i imaju običaj da aludiraju na to da vera u egalitarizam vodi pravo pod giljotinu ili u Gulag. Nedavni primer toga je engleski polemičar Daglas Mari koji je osudio mlade zato što ih privlače Bernie Sanders i Elizabeth Warren. On bi više voleo da je na ideju jednakosti „sručeno ideološko đubre poput onog koje se baca na koncept granica“. Piterson potvrđuje svoju pripadnost toj krajnje desničarskoj sekti tako što nijednom ne imenuje zla koja je prouzrokovala vera u profit, to jest mamona: ropstvo, genocid i imperijalizam.
Reakcionarni beli muškarci sigurno će biti oduševljeni Pitersonovom odvratnošću prema „borcima za društvenu pravdu“ i njegovom tvrdnjom da 60-ih godina 20. veka nije trebalo liberalizovati zakone o razvodu braka. Borci protiv političke korektnosti na univerzitetima oberučke će prihvatiti Pitersonovu tvrdnju da su „čitave naučne discipline direktno uperene protiv muškaraca“. Islamofobe će ohrabriti njegovo umovanje o tome da „feministkinje izbegavaju da kritikuju islam zato što nesvesno čeznu za muškom dominacijom“. Libertarijanci će podržati Pitersonovo slavljenje pojedinca koji stremi ka uspehu i njegovu strogu poruku onima koji nisu uspeli („Možda problem nije u svetu koji te okružuje. Možda je problem u tebi. Nisi uspeo da ostaviš trag.“) Demagozi našeg vremena nisu ljubitelji knjige, ali dok se nemilosrdno obrušavaju na izbeglice i imigrante, naslovi poglavlja Pitersonove knjige pružiće im svesrdnu filozofsku podršku: „Saosećanje kao porok“ i „Očvrsni, kukavice“.
Pitersonova drevna mudrost je sasvim i nepogrešivo moderna. ’Tradicija’ koju promoviše ne potiče iz drevnih vremena već iz kasnog 19. veka. Tad se prvi put pojavila zlokobna veza između intelektualnih podsticaja da se očvrsne i snagatorske politike. Bio je to period u kome su intelektualni šarlatani na sav glas prodavali nadu u iskupljenje i pročišćenje, dok su se politička i ekonomska kriza produbljivale, a vera u demokratiju i kapitalizam slabila. Mnogi umetnici i mislioci – od nemačkog filozofa Ludviga Klagesa, člana vrlo uticajnog Minhenskog kosmičkog kružoka, do ruskog slikara Nikolaja Reriha i indijskog aktiviste Aurobinda Goša – nudili su idejne kolaže u Pitersonovom stilu, sastavljane od okultnih, psiholoških i bioloških delova. Kao i Piterson, ti neoromantičari su izašli u susret gorućoj ljudskoj potrebi, proistekloj iz traumatičnog iskustva društvene i ekonomske modernosti, da se veruje u bilo šta što će pružiti sigurnost i utehu.
Novi predmet vere najčešće je bio egzotično i ezoterijski predmoderan. Istok, a posebno Indija, pretvorio se u platno na koje su očajni zapadnjaci projektovali svoje fantazije; Jung, između ostalih, nije prestajao da govori o indijskom bezvremenom ženskom sopstvu. Godine 1910. Romen Rolan je zabeležio široko rasprostranjeno uverenje da je progres postignut pod okriljem liberalizma bio varka; mnogi su nestrpljivo čekali da zamene prosvetiteljski ideal individualnog razuma transcendentalnim odrednicama poput ’arhetipova’. „Kapije snova su ponovo otvorene“, pisao je Rolan, „i ispod religijskih skuta izašli su teozofija, misticizam, vera u ezoterično i okultizam s namerom da zaposednu komore zapadnog uma“.
Niz intelektualnih preduzetnika, od teozofa i prodavaca azijske spiritualnosti poput Svamija Vivekanande i D.T. Suzukija, ili proučavalaca Azije u liku Artura Vejlija, do fašističkih ideologa kao što je bio Julijus Evola (guru Stiva Banona), otvorilo je svoje radnje na novom tržištu ideja. Prilagođavajući indijsku filozofiju ideji ponovnog keltskog buđenja, Vilijam Batler Jejts je propovedao ‘drevno sopstvo’; Jung je ispreo sopstvenu verziju tog predačkog nesvesnog. Konceptualno maglovite kategorije kao što su ’duh’ i ’intuicija’ ušle su u svakodnevni govor; Pitersonove omiljene reči, ’biće’ i ’haos’ počele su da se pišu velikim slovom. Njegov sopstveni rodoslov među isceliteljima duše modernog muškarca može se pratiti kroz uticaje na koje se redovno poziva: tu su ne samo Jung, nego i rumunski proučavalac religije Mirča Elijade, kao i Džozef Kembel, profesor na koledžu Sara Lorens. Kao i Pitersonova, Kembelova konvencionalna akademska karijera prožeta je razmišljanjima o herojskim pojedincima, namenjenim masovnom tržištu.
’Beznađe besmisla’, sveprisutno u kasnom 19. veku, bilo je posebno beznadežno u godinama nakon dva svetska rata i holokausta. Jung, Elijade i Kembel, sva trojica overeni univerzitetskim obrazovanjem, odgovorili su na opštu zbunjenost tako što su predložili postojanje tajnog, gotovo gnostičkog znanja o svetu. Oni su stekli ogromne i fanatično odane fan klubove tvrdnjama da bacaju svetlo na zabačene delove ljudskog nesvesnog. Kembelov televizijski intervju sa Bilom Mojersom iz 1988. godine izazvao je posebno neobičnu reakciju. Kao i Piterson, i ovaj je popularizator arhaičnih mitova – koji je verovao da je „marksistička filozofija preplavila američke fakultete“ – bio na talasnoj dužini savremenih predrasuda. „Pratite sopstvenu sreću“, savetovao je Kembel publici koja je, u eri neokonzervativnog uspona, bila spremna da je ubede kako se iza hvalospeva Ajn Rand neograničenom individualizmu krije nekakva suštinski drevna mudrost.
Piterson je, međutim, izgradio svoju javnu personu ne toliko po uzoru na Kembela koliko na Junga. Švajcarski mudrac nosio je prsten ukrašen likom zmije, simbola svetlosti u predhrišćanskom gnostičkom kultu. Piterson tvrdi da je bio primljen u „pleme Kwakwaka’wakw s obala Pacifika”; on je očito ponosan na plemensku kuću američkih domorodaca koju je izgradio u svom domu u Torontu.
Piterson nam možda deluje kao tek poslednji u nizu intelektualaca koji pretenciozno ali bezopasno romantizuju plemenitog divljaka. No, vredi se prisetiti da je Jung bezobzirno generalizovao superiornu „arijsku dušu“ i inferiornu „jevrejsku psihu“ i da je u početku bio naklonjen nacistima. Mirča Elijade je bio pristalica rumunske fašističke Gvozdene garde. Kembelovo gađenje nad „marksističkim“ predavačima na njegovom koledžu prikrivalo je otrovno gađenje nad Jevrejima i crnim ljudima. Pitersonov duboko poštovani mentor Solženjicin bio je strastveni ruski ekspanzionista koji je osudio nezavisnost Ukrajine i pozdravio Vladimira Putina kao istinskog predvodnika dugo očekivanog preporoda Rusije.
Piterson se u objavljenim spisima nigde ne razračunava s moralnim porazima svojih gurua i s njihovim političkim posledicama. Njemu ne smeta činjenica da se razmatranje ljudskih odnosa u kategorijama poput dominacije i hijerarhije vrlo lako može povezati s porastom mizoginije, antisemitizma i islamofobije. Možda bi njegov odgovor glasio da mape smisla treba da pomognu izgubljenim pojedincima, a ne rasistima, ultranacionalistima ili imperijalistima. Ali, s obzirom na njegovo često iskazivano neprijateljstvo prema feminističkoj „ubistvenoj doktrini ravnopravnosti“ i drugim progresivnim idejama, on nema pravo da tvrdi kako se izdigao iznad naših ideoloških i kulturnih ratova.
Moderna fascinacija mitovima uvek se odlikovala netrpeljivošću i nedostatkom demokratije. Rihard Vagner, kao i mnogi nemački nacionalisti, bio je čuven po korišćenju mita za oživljavanje ideje naroda (volk) i podsticanje mržnje prema strancima – mahom Jevrejima – za koje je smatrao da prljaju čistu zajednicu ukorenjenu u krvi i tlu. Do ranog 20. veka etničko-rasni šovinisti na svim stranama – hinduistički suprematisti u Indiji, kao i katolički ultranacionalisti u Francuskoj – uveliko su iskorenjenim zajednicama nudili vizije ukorenjenog, organskog društva u kome su hijerarhije i vrednosti nepromenljive. Kao što to Karla Peve (Karla Poewe) ističe u knjizi Nove religije i nacisti / New Religions and the Nazis (2005), pripadnici političkih kultova su najčešće mešali „delove jogijske i avramovske tradicije“ s „popularnim naučnim, tačnije pseudonaučnim shvatanjima kao što su koncepti ’rase’, ’eugenike’ ili ’evolucije’“. Taj oportunistički amalgam ideja hranio je „nove mitologije budućih totalitarnih režima“.
Piterson se danas bori protiv ’osećajnosti’ argumentom da su muškarci „pod velikim pritiskom da se feminiziraju“. U svom bestseleru Degeneracija / Degeneration (1892), kritičar cionizma Maks Nordau je više od jednog veka pre Pitersona raspirivao strah od toga da su zapadne imperije i nacije naseljene feminiziranim i degenerisanim muškarcima slabe volje. Francuski filozof Žorž Sorel je ukazao na mit kao neophodan lek protiv dekadencije i kao podstrek podmlađivanju. Intelektualna inspiracija fašistima širom Evrope, Sorel je naročito bio nostalgičan prema patrijarhalnim sistemima drevnog Izraela i Grčke.
Kao i Piterson, mnogi od pomenutih hipermaskulinih mislilaca su videli saosećanje kao porok i pozivali nesigurne muškarce da okamene svoja srca pred slabima (ženama i manjinama) prosto zato što su slabi biološki i kulturno inferiorni. Slaveći mit i snove kao skladište fundamentalnih ljudskih istina, oni su postali popularni zato što su utažili široko prisutnu duhovnu glad: glad muškaraca očajnih za mapama smisla u svetu koji im je nerazumljiv i nad kojim nemaju kontrolu.
Na toj (zabrinjavajuće poznatoj) pozadini „revolta protiv modernog sveta“, kako ga Evola zove u naslovu svoje knjige iz 1934. godine, pojavili su se demagozi u Evropi 20. veka. Oni su uspeli da uzdignu nacionalne i rasne mitove kao istinske izvore individualnog i kolektivnog zdravlja. Ispostavilo se da je drastična individualna transformacija koju su ti vizionari zahtevali podrazumevala masovno, prinudno povlačenje iz neuspele liberalne modernosti u idealizovani, tradicionalni svet mita i rituala.
Na kraju su kancelarijski pedanti i fantaste – svojim „obožavanjem nesvesnog“ koje „ne poznaje nikakve vrednosti i etiku, politiku i nauku“ – poslužili kao katalizatori ogromne „moralne devastacije“, kako ju je Tomas Man nazvao 1936. godine. Ni manje ni više nego same osnove znanja i etike, politike i nauke doživele su slom, konačno okidajući kataklizme 20. veka: dva svetska rata, totalitarne režime i holokaust. Bez preterivanja možemo reći da se nalazimo usred sličnog intelektualnog i moralnog sloma. Taj slom sluti na veliku nesreću. Piterson je s pravom zove „psihološki i društveni raspad“. No on je uznemirujući simptom te bolesti, a ne njen lek.
The New York Review of Books, 19.03.2018.
Prevela Neda Radulović-Viswanatha
Tekstovi o psihologiji na portalu P.U.L.S.E
Fašistički misticizam Džordana Pitersona napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →
Mogla je komotno da ne prevodi ovu tendencioznu nebulozu i napiše jednostavno Džordan = fašista blabla u još jednom pokušaju da se neko diskvalifikuje na taj gnusan način. Ok je.
Vladikuse, Peterson sam sebe diskredituje, nema potrebe da mu iko pomaže u tome.