CODA (2021)
Režija: Sian Heder
Scenario: Sian Heder

Za vrlo kratko vreme, film CODA, koji je režirala i napisala Sian Heder, osvojio je srca publike širom sveta, i to s dobrim razlogom. Nakon premijere koju je imao prošle godine na festivalu Sundance (gde je bukvalno osvojio ceo festival i poneo kući nekoliko nagrada) prava na film je otkupio Apple za rekordnih 25 miliona dolara, te je postavljen na servere striming platforme Apple TV+, a radi se o rimejku francuskog filma La Famille Bélier iz 2014. godine. CODA je film pun topline i pravi mali dragulj koji krade naše osmehe i srca. Na kraju krajeva, nije džaba dobio nekoliko nominacija za Oskara (dodela Oskara pomerena je za kraj marta 2022).

Film CODA bi se najbolje mogao opisati kao film o odrastanju, ali je puno više od toga. U centru pažnje je jedna jako simpatična četvoročlana porodica sa samo jednim članom-detetom koje čuje. Oko 40% dijaloga u filmu je na znakovnom jeziku, ali naravno imamo prevod na ekranu tako da razumemo sve. To dete, koje jedino čuje u porodici, je maturantkinja Ruby Rossi (Emilia Jones), koja bukvalno samo trči s jedne strane na drugu i nema nikad vremena za sebe. Rano ujutro radi na porodičnom malom ribarskom brodu, sortira sveže ulovljenu ribu koja se zaglavila u mreži (porodični posao od kojeg zavisi cela porodica) i služi ostalima kao prevodilac. Zatim ide u školu, često toliko umorna da spava za svojim stolom, što zbunjuje njene profesore, ali Ruby je vredno dete, pa je njen umor razumljiva stvar. Njen otac Frank (Troy Kotsur), brat Leo (Daniel Durant) i majka Jackie (Marlee Matlin) se isključivo oslanjaju na nju, a ona je rastrzana između svojih snova i obaveza prema svojoj porodici jer odlučuje da se prijavi na audiciju u prestižnoj muzičkoj školi. Njena porodica nema predstavu da je njihovo dete talentovano i za druge stvari, pored toga što zna da se brine za njihov mali ribarski brod i ne može u potpunosti doživeti radost njenog talenta.

Da Ruby nije lako da se nosi sa svim stvarima u životu je više nego očigledno, posebno jer je maltretiraju u školi zbog toga što je siromašan član porodice sa oštećenim sluhom. I koliko god joj njena porodica ponekad postane preveliki teret na grbači, ne može da digne ruke od njih kada im je najpotrebnija. Jedini predah joj je čas hora, tokom kojeg njen talenat za pevanje može da dođe do izražaja. Međutim, njena majka Jackie, često obeshrabruje njene muzičke snove jer se plaši da će Ruby napustiti porodicu zbog potencijalno uspešne karijere. “Da sam slepa”, pita je Jackie, “da li bi želela da budeš slikarka?”. Ovi strahovi se još više pogoršavaju kad Rubyn učitelj hora Bernardo (Eugenio Derbez, superzvezda u rodnom Meksiku) koji odmah uočava njen potencijal počne da je podučava nakon škole, zbog čega će se Rubyno vreme i dužnosti na brodu drastično smanjiti.

Koliko njena porodica zavisi od nje govori i to da bez nje ne idu nigde sami, osim kad rade na brodu. Ona je potrebna za svaki poslovni sastanak, svaki pregled kod lekara, gde god da krenu, ili šta god da rade, ona mora biti pored. U samo jednoj od mnogih ljupkih komičnih scena, doktor govori Rubyinim roditeljima da ne mogu imati seks dve nedelje. Ruby vragolasto to prevodi kao: „nikad više ne možete imati seks“, zatim priznaje svojim šokiranim roditeljima da su to samo dve nedelje, a njima je i to dugo. Tišina koja prožima veliki deo filma pojačava emocionalne otkucaje i na neki način dovodi gledaoca u svet oštećenog sluha. Možda najmoćniji trenutak filma je kada Ruby nastupa na koncertu hora i svi zvuci jednostavno prestaju, pa možemo doživeti njen nastup na način na koji to doživljava njena porodica. Ali, oni su ljudi koji se nose veoma dobro sa svojom gluvoćom i nemaju problem što ih ljudi često ismejavaju i maltretiraju, jednostavno ovi ljudi sebe ne smatraju jadnima, već su uglavnom “komično” razigrani, i ne pridaju puno pažnje ljudima koji ih uznemiravaju. Teže to pada Ruby, nego njima samima.

Glumica Jones, koja je – zajedno s rediteljkom Heder naučila američki znakovni jezik za ovaj projekat, nesumnjivo dominira u svakoj sceni. Međutim, Matlinova predstava snažno beleži ono kroz šta sve majke prolaze kad im deca odrastu i napuste dom kako bi pratili svoje snove. Troy Kotsur koji glumi oca je, međutim, možda i najjača ličnost na ekranu uz Ruby (dobio je nominaciju za Oskara). Mada i Matlin i on imaju već veliki broj uloga iza sebe, doduše, on više kroz filmove, a ona kroz TV serije. CODA dobija posebno na snazi načinom na koji prikazuje gluve osobe. Njihova gluvoća ih ne definiše, niti je nešto zbog čega se stide. Stvari koje rade su one koje radimo svi mi. Svađaju se kao i svi drugi, ali takođe brinu jedni o drugima. Niko ne pokušava da „izleči“ svoju gluvoću jer ne vidi to kao problem koji treba rešiti, odnosno film slavi njihov način života, ponosni su na sebe i na to kako funkcionišu.

Heder vrlo vešto vodi priču i prikazuje stvari onakve kakve jesu, odnosno realno, jer Ruby mora biti devojka koja miriše (tačnije smrdi) na ribu među svojim vršnjacima, ispuniti svoju ulogu jedine osobe koja može govoriti u ime svoje porodice, pronaći svoju prvu ljubav i naučiti da mora nositi svu težinu na leđima, i to radi sa zapanjujućim prirodnim talentom i u punom sjaju. Sposobna da igra samouvereno, frustrirano, ranjivo, žilavo i svojeglavo. Blista u svakom smislu. I naravno, posle tako ubedljive predstave zna se šta sledi – možemo je očekivati u bliskoj budućnosti da se sve više pojavljuje na ekranu, posebno jer su godine na njenoj strani (tek joj je 20 godina).

CODA se odlikuje izvrsnom režijom, humorom i sjajnom glumom, te fino balansira između porodične drame i muzičkog filma. Hederova posvećenost uspeva da svakom od članova porodice pruži potrebnu dubinu, i ne samo da u 111-minutnom filmu uspeva da prikaže put kojim ide Ruby, već i veliku pažnju posvećuje njenim roditeljima i bratu. Osnovna premisa filma CODA nije sigurno ništa novo: priča o odrastanju usredsređena na talentovanu devojčicu iz malog grada koja je rastrzana između njenih snova i njene porodice smo već videli milion puta. Međutim, rediteljka i scenaristkinja Sian Heder uspeva da udahne novi život staroj priči, dodajući nove slojeve i osvežavajuću količinu autentičnosti. Sve teme koje film vešto obrađuje stvaraju jednu lepu priču o invaliditetu, porodici, odgovornosti i odrastanju koju osećamo tako stvarno, nije jeftino spakovano. Naravno, ovakva priča prosto mora da udari na emocije, ali nije ništa strašno ako padne i po koja suza, time će film biti samo bolji.

za P.U.L.S.E: Marko Jovanović

  Coda, Film, Marko Jovanović