Pravio sam filmove da bih razgovarao s ljudima…

Nisam hteo da pričam besmislice, šteta je

trošiti na to vreme i novac. Šteta je trošiti

život na to – govorio je Kšištof Kješlovski (1941-1996)

On nije želeo da bude filmadžija. Završio je srednju školu za pozorišnu tehniku u Varšavi i odlučio da postane pozorišni reditelj. Međutim, uslov za to bio je da se završi neki fakultet. Kješlovski je pomislio da je filmska režija dobar put do pozorišta. Srećom po film – zaustavio se na pola puta.

Počeo je od dokumentaraca, jer – kako je sam govorio – komunistička Poljska je bila opisana onako kako bi trebalo da izgleda, a ne onako kako je zaista izgledala. A nemoguće je pozvati se na nešto što nije opisano. – 

Da bi se pozabavio nekim fenomenom, najpre ga moraš opisati. Ako želiš da reformišeš partiju, moraš da kažeš: “Reforme su potrebne, jer je u partiji to i to loše”. A na osnovu čega se to može dokazati? Na osnovu opisa – govorio je.

Beležio je život običnih ljudi (“Prva ljubav”) i svakodnevicu radnog okruženja (“Kancelarija”, “Bolnica”), postavljao je i egzistencijalna pitanja (“Sedam žena različitih dobi”, “Glave koje govore”), čak je ušao sa kamerom i na sednicu Komisije partijske kontrole (“Biografija”). U “Biografiji” je, kao retko ko, pokušao da razume komuniste i da predstavi njihove argumente, a da ih pritom nije ni opravdavao ni podržavao.

– Ako vidim da se ljudi vode nekim argumentima, recimo političkim, ali iz ličnog ubeđenja a ne iz potrebe da žive udobno, onda ja to poštujem čak i kad se ne slažem s njima (…) Naravno, bilo bi mnogo lakše predstaviti nekog ograničenog birokratu nego čoveka koji ima svoje stavove. (…) Smatram da je za mene – kao čoveka koji pravi filmove – to zapravo jedini pravi put – govorio je Kješlovski.

Brzo se, međutim, ispostavilo da nije moguće baš sve opisati.

– Ako pravim film o ljubavi, ne mogu da uđem u spavaću sobu gde pravi ljudi vode ljubav. Ako pravim film o smrti, ne mogu da snimam čoveka koji zaista umire, jer tu se radi o intimnom trenutku koji se ne sme skrnaviti (…) Verovatno sam se zato preorijentisao na igrani film. Tu nema problema. Potrebno mi je da vodite ljubav u krevetu – izvol’te. (…) Neko treba da umre – izvol’te – govorio je.

I pored toga u njegovim igranim filmovima se uvek osećao duh dokumentarca. Na kraju krajeva, u “Amateru” Zanusi igra sam sebe, a glavni junak Filip Moš snima dokumentarce koje je svojevremeno sam Kješlovski želeo da snimi. Iako Kješlovski nije imao nameru da u igranim filmovima prevashodno opisuje stvarnost, upravo je film moralnog nemira – čiji je on bio glavni predstavnik – najbolje opisao Poljsku sedamdesetih godina prošlog veka.

Kješlovskog je, ipak, sve više zanimala ljudska duša, a sve manje politika. Od nje se odvojio univerzalnim filmom “Dekalog”, koji mu je doneo svetsku slavu. I nikad se više nije vratio politici. Okrenuo se metafizici i egzistencijalnim pitanjima. Slava mu nije udarila u glavu. Naprotiv, uprkos uspesima na najvažnijim filmskim festivalima, ostao je iskren i skroman. Smatrao je da se bavi neozbiljnim poslom, i to ga je mučilo.

– Sednem u neki ćošak u studiju, gde se slučajno zadesi neki dvosed, neki sto, stolica. U tom kvazienterijeru moje ozbiljne komande zvuče groteskno: “Tišina! Kamera! Akcija!”. (…) Na snimanju svi imaju nešto, neki rekvizit. Snimatelj ima kameru i svetlo, tonac mikrofon, tehničari reflektore i tako dalje. Ja nemam ništa (…) i šetam praznih ruku. To ostavlja utisak – i s razlogom – da ja nemam tu šta da radim – govorio je, a zatim bi pomagao radnicima da nose sanduke, kako bi donekle opravdao svoje prisustvo.

Istina, dešavalo se da se oglasi na društveno-političke teme. Snimio je “Kratki film o ubijanju”, o kom je govorio: – Hteo sam da snimim taj film zato što se sve to dešava u moje ime, jer ja sam građanin ove zemlje, i ako neko nekom u ovoj zemlji stavlja omču oko vrata i izmiče stolicu pod nogama, on to radi u moje ime. A ja to ne želim. Ja ne želim da se to radi.

Snimao je filmove pre svega da bi se ljudi u njima pronašli, da bi osetili nešto dok gledaju film, da bi taj film nešto u njima promenio. Kao, na primer, kod jedne žene koja je dugo bila u svađi sa ćerkom. Kada su zajedno pogledale “Kratki film o ljubavi”, ćerka je prvi put nakon više godina poljubila majku. Naravno, one će se ponovo posvađati i za dva dana to više neće biti važno. Ali ako im je makar tih pet minuta bilo bolje, to je dovoljno. Vredelo je raditi taj posao. Za taj poljubac je vredelo napraviti film, za tu jednu ženu – verovao je Kješlovski.

*Gazeta Viborča (Gazeta Wyborcza), 11. mart 2016; na osnovu knjige “Kšištof Kješlovski – Autobiografija” ur. Danuta Skok, Znak, Krakov, 2012.

S poljskog prevela  Mila Gavrilović