Oгледало и сенка Вивијен Мајер

Огледало и сенка, speculum и umbra, два су честа мотива на аутопортретима Вивијен Мајер. Шта им је заједничко? Светлост, појава која доприноси свакој уметности, али ниједној коначна реализација не зависи од ње у мери у којој зависи фотографији.

Одувек сам се питала, разгледајући фотографије атељеа уметника, зашто у њима ретко има огледала. Оно је, поред радног стола, основни предмет који би сваки уметник требало да има у својој соби. Огледало није инструмент подилажења таштини већ неопходан елемент сценографије. Оно подстиче илузију да се двострукост може измирити: истовремено поседовати и не поседовати.

Огледало умножава светове и симболички ствара растојања између њих. Оно је сценски простор унутар сценског простора, свет у који се не може прећи а у који се непрестано завирује. Је ли свет иза огледала искривљење реалности или алтернатива искривљеној (изопаченој) реалности? Гледати у себе, у обрисе свог тела и лица а видети другога: огледало као општи принцип маске. Испред позорнице стоји огледало, глумац посматра себе док глуми. У каквој су вези персона (маска) и огледало? „Ја, то су други“, поручује огледало. Када уметник стане пред њега, самоотуђење постаје начин самостварања. Отуда аутопортрети.

Свет иза огледала свет је сенки. Сенка, или umbra, није представа нелагоде колико је антиципација исте. Захваљујући светлости, сенка је испрва била човеково прво огледало. Сенка, форма меких контура, за човека који би је пред собом угледао, била је оваплоћење магијског чина, религиозног искуства, почетак самоспознаје.

Сенка представља и почетак спознаје сопствене коначности али, истовремено, и сопствене бесконачности: њу је немогуће нагазити. Сенка је одраз облика који се прикривају тако што нам се експлицитно откривају, желећи да буду препознати.

Сенка је старије огледало од самог огледала (предмета), она одражава облике корисећи се другачијом технологијом. Сенка је средство илузије саме природе док је огледало човеково (иако му је и ту природа вишеструко помогла, али сам је морао пронаћи пут до ње). Узајамну везу сенке, огледала и човека који разговара сам са собом открива нам уметност.

Живимо у добу визуелних уметности, пре свега фотографије и филма. Изложени смо информацијама ускладиштеним у визуелној форми, и често, а на основу метода погрешно, одређеним феноменима културе приступамо са тог аспекта. Ово је доба потпуне секуларизације уметности. Инструменти стварања, као и галеријски простори, удаљени од нас на неколико кликова. То је добро и корисно. Међутим, све је могуће без превише труда. Нема ишчекивања, радозналости, истраживачког рада. Уметник који је предмет интересовања не живи дуго у нама јер већ у наредном тренутку нећемо одолети да другој асоцијацији уступимо неколико сати свог дана, асоцијацији која ће само, као када домине једна на другу почну да належу, повлачити за собом другу асоцијацију, па трећу, па четврту, а сума свих биће нераспоређене информације, ретко било какво кохерентно знање. Можда је доба у коме се остварујемо превредновало вредности па је допринело да информација постане знање. Онда, испада да је и у том случају, баш као и у модном, мање заправо више?

Уметница о којој говоримо није желела да буде препозната, нити је желела да излаже. Допрли смо до њених дела захваљујући интернету, највећем и најпосећенијем излагачком простору данашњице. Вивијен Мајер рођена је 1. фебруара 1926. године у Њујорку. Период ране младости проводи у Европи. По повратку у Америку живи у Њујорку где ради као дадиља. Из Њујорка прелази у Чикаго, издржавајући се и у том граду на исти начин, задржавајући навике пасионираног читања дневне штампе, сакупљања исечака, ходања бескрајним и динамичним улицама на којима би фотографисала, уметнички документујући скривене тренутке мегаполиса. Употребљене филмове није развијала већ би их остављала у шкољци, до краја живота их уопште не развијајући. Истрошивши један филм, уметница би га заменила другим док би искоришћени материјал завршавао у кутији за одлагање старих ствари. На улицама поменутих градова настају њене фасцинантне фотографије које би се дале описати називима романа Албера Косрија – Људи које је бог заборавио, Боје прљавштине, Сироти и горди.

Њене фотографије израз су снажне укорењености у динамику, дух и структуру града. Оне нису само поетична слика недавне прошлости већ су, у најбољем смислу речи, документ посредством кога се допире до одређеног историјског тренутка. Фотографије Вивијен Мајер историја су посведочена, не по неком општем мерилу, већ по Вивијен Мајер. Опште сазунајемо на основу појединачног. Уметница није забележила историју, она ју је створила. Њене фотографије визуелни су наратив, рељеф, замрзнут тренутак живота града и његових становника. Збир малих, свакодневних, личних историја које нас могу вратити нама самима, а првенствено научити нас да у контексту других, боље упознамо сопствени град. Оно што уметницу не чини припадницом свог времена јесте свако игносрисање могућности да се скрене пажња на себе и своје дело посредством изложби, штампања монографија. Као што сам нагласила, доба у коме живимо, доба у коме је Вивијен живела и стварала, доба је изложености, доба апсолутне демократизације уметничког резултата. Ова уметница је волела да посматра, али не и да сама буде посматрана.

Гледање се учи, оно је процес, резултат упорног менталног тренинга. Фотограф и воајер пар екселанс, Вивијен нас учи да је гледање вештина. Простор иза кључионице, простор је испред огледала. Сочиво фото-апарата ономе ко уме да гледа поклања начин да изађе из света, а да истовремено остане у свету. Стога, Мајерова је прави пример некога ко је припадао свету, а да је све време био на удаљености од њега. Вивијен Мајер откривена је 2010. године. Тада сам први пут, посредством блога младића који је на аукцији купио њене филмове, открила уметност ове жене. Њене фотографије су опчињавајуће, на основу њих се може написати безброј кратких прича, стилске вежбе ради.

Све фотографије Вивијен Мајер можете погледати ОВДЕ

за П.У.Л.С: Ана Арп

А.А.А

  Ana Arp, Fotografija, Vivijan Majer