Glory Box: dovoljno nije dovoljno
Te godine su trebale da budu hepiend jednog napornog veka. Sad, kako kome: drugim narodima možda; nas je baš poterao baksuz, dobili smo loše karte i igrali glupo; devedesete ovde izvesno nikad neće biti stara dobra vremena. Ne kažem – ima i onih kojima vladavina polusveta nije smetala. Prežalio sam tu deceniju propadanja.
I prilično sam uspešan u nesećanju; spustio sam maglu na lica, imena i godine bez šanse. Od važnih sitnica, još čuvam tri pesme, dva fajta i jednu Novu godinu.
Pa ipak…pa ipak.
Pa ipak, danas izgledaju kao romantične godine: knjige, bioskopi, radio. Forward i rewind tek će ubiti misteriju umetnosti u sledećem veku. Još uvek smo negovali naviku da pustimo ploču, zatvorimo oči i ne radimo ništa.
Ploče su, ruku na srce, nestajale. Stigao je cd, sterilan i nesavršen medij, premda mi to nismo razumevali; pucketanju i krckanju ćemo se tek vraćati kao starim izgubljenim prijateljima; tada nam se činilo da je baš super što ih nema.
Prezrena i izolovana država u kojoj smo živeli imala je i poneku privilegiju. Piratski diskovi su oblikovali naš svet, a 1994. na srebrnim cd tanjirima poslužen je trip hop. Otkrili smo Bristol.
Bristol je bio grad mali, pametan i fino ofarban. Bristolski vajb primio se na beton Beograda odmah; melting pot downtempa, elektronike i lenjog dub-a. Massive attack, Rony Size, i Trickie ostaće retke i voljene biljčice naših sentimentalnih herbarijuma.
Portishead i malo više: noir miks tehnologije i njihovih soul korena porodiće zvuk kome smo se predavali bez ostatka i bez prevoda. Uostalom, čemu prevod kad peva Beth Gibbons? Ledena kao crveno sunce što donese vetar…samo pratiš trag koji njen glas ostavlja za sobom: na putu od prijatnog šaputanja do provale demona pravo iz krajnika, njoj tumači nikad i nisu bili potrebni.
Pa ipak…pa ipak.
Ceo Dummy album bio je apsolutni klasik žanra, jedinstveno iskustvo slušanja, ambijent crnih svetala posle koga se na svetlost dana teško izlazi. Glory Box bila je posebna pesma o sasvim običnoj ljubavi. Nezavisno od prevoda. Tako je nekima Glory Box mogla biti Škrinja devojačkih tajni, a nekima specifični deo ženske anatomije. Pička, takoreći. Nebitno. Ljubav, rođaci, ljubav.
Naša ljubav; bezuba kao bečki novogodišnji, a ipak ljubav.
Give me a reason to love you nije nikakvo poricanje ljubavi. Suprotno, to je skrhano priznanje – još uvek te volim, da li to znaš? Ti uzaludni inertni stvore, jebem ja tvoj fudbal, televizor, prijatelje, flertove, lenjost, besparicu, kilograme; jebem ti sva propuštena popodneva, partije, kladionice; i jebem ti sve gde nema nas.
Ne puni se moja škrinja semenom… nekad si je punio sočnim tajnama, rajskim otrovnim jabukama i magijom nemogućeg. Veruj mi, ponovo je spremna za punjenje; give me a reason to be a woman, natankuj do vrha i ne brini. Ženi dovoljno nije dovoljno; ženi je malo užasno mnogo.
U mojim dvadesetim, Glory box bio je granični kamen svake predigre, letimo-ili-padamo trenutak odluke, najpažljivije pripremani red švalerskog algoritma; prema njoj se biralo vreme za dejt, disk za auto, podešavao dimer na stonim lampama, podvaljivao prejak aperitiv i startovalo sa surfovanjem po najlonkama. I one su to znale, o da; posle svakog pretećeg rasipanja pažnje, razgovor bi uz Glory box ponovo počinjao da teče kao univerzalni puj spas za sve nas.
Ono sto ću otkriti tek deceniju kasnije je da ništa tu nije bilo slučajno: iza magičnog ljubavnog eliksira zapravo nisu stajali talentovani ali balavi Portishead, već krunisani kralj seksa: Isaac Hayes, čije su gudače Portishead usemplovali u Glory Box.
Sve što je bilo potrebno, Isaac Hayes dao je u tih dva minuta libidonoznih gudača; pa ipak, tvrdim da bi bez autentičnog ženskog rukopisa i ovo ostala samo još jedna propoved prvosveštenika koitusa. Portishead će njegov srebrni kadilak skrenuti u lavirint ženskih istina:I’m so tired of playing, playing with this bow and arrow. Bilo je to tako ženski, tako 90’s: Ok, volim da se tucam sa tobom, ok, mozda te čak malo i volim, ali to nije dovoljno da bih bila zadovoljna i puna kao časa toplog mleka…give me a reason to love you, give me a reason to be a woman, I just wanna be a woman. Tako jednostavno da bi i stari Ajzak zaćutao.
Potrošilo se dvadesetak godina a da se ništa promenilo nije: ženski brod i dalje pluta između rajskog ostrva singl slobode i sigurnog kopna među muškim ramenima. I Tamo i Ovde pamet ne stanuje, a nije ni poželjna; intimnost, podavanje, trenutak; to je život, danas i ovde, sada i odmah. Bićeš pametna sutra…
Susret muškog i ženskog principa otvoriće neslućeni prostor za identifikacije, taj androgin začin će svako novo slušanje učiniti drugačijim:
I stvarno: treba da budeš mudonja kao Mike Patton da bi se pred 100k ljudi poigrao sa I just wanna be a woman…
A prepoznavanje je bilo trenutno: u petnaestak godina utrpaće je u desetak filmova, desetak tv serija, reklamu za Levi’s, parfem, bezbroj remiksa; Prosto, svako je imao svoj razlog.
Zašto meni toliko znači? Mogao bih svašta da navedem, ali možda ipak jedna slika, jedno jutro i Tricky na EXIT-u; Bio je suviše pametan da uđe u deveti krug tumača. On će prvo promeniti koordinatni sistem i izvesti Glory box iz mraka klubova na bolnu svetlost chill-a. Ko se nije na Đavi spustao uz Trikija sa pogledom na dan koji izlazi kroz krovove Novog Sada, teško da moze razumeti jutro. Kod njega se to zvalo Hell is around the corner:
I stvarno, koliko glorybox inkarnacija još živi u nama? Prošlo je 20 i kusur, pakao se zlurado smeši iza ćoška brojeći nam nove bore, ali postoji još malo hemije i odolevamo; to je još uvek pesma o podavanju, a ne o predaji; o veri da sve priče ipak nisu ispričane…
Za P.U.L.S.E: Vladimir Alimpić
Tekstovi o muzici na portalu P.U.L.S.E
Glory Box: dovoljno nije dovoljno napisao/la Vladimir Alimpić dana
Pregled tekstova autora – Vladimir Alimpić →