Густав Климт, VIII дeo: Интимни свет у женском обличју – Жена као предмет обожавања

Климт ствара свој свет у женском обличју, виђен оком мушкарца, даје слику женскости као визију њеног пола. Он то не чини на начин који би био перверзан, сиров или агресиван, ова је еротика префињена и елегантна, наклоњена декадентном естетицизму.

Климт је жене цртао док спавају, пасивне, замишљене, одсутне… Постављао је моделе у положаје који откривају, истичу и нуде се посматрачу. Користио је и крупан кадар, или цртежом наглашавао интимну област, остало наговештавајући у фрагментима или обрисима. Интересантна је паралела са портретима, где је такође испољио склоност ка фрагментарном али и дематеријализацији тела у орнаменте. Скраћењима, перспективом, кадрирањем или пропорцијама, поглед посматрача је вешто усмерен. Он није приказивао женско тело као лепо и узбудљиво, већ женску сексуалност, отуд су и тела фрагментарна. Не слика жену већ пол, кроз свој мушки угао гледања на сексуално узбуђење и ужитак. Нормална сексуалност је његова тема, без насиља, мучења, принуде, учесници су равноправни у ужитку ако већ нису у својим улогама. Женска, лезбејска љубав је такође део тог света цртежа, његова мушка радозналост приказује жену из сваког угла, у свакој ситуацији, али не као омаж ослобођеној женској сексуалности већ мушком доживљају.

Мушкарци су одувек налазили да је призор лезбејства крајње еротичан, у западноевропској умености од тзв. девијантних сексуалних односа оно је најпотпуније представљено. Еротска уметност је углавном намењена мушкарцу, тако да се лезбејска љубав може схватити и као радозналост мушкарца за оно шта жене раде кад он није присутан, или кроз Фројдово тумачење воајеровог страха од кастрације. Табу против мушке хомосексуалности је много строжији, он се испољава индиректно и најчешће кроз андрогино. Ови су цртежи послужили и као студија за Водене змије I и Водене змије II, где умножава тела својих путених бића и слика љубав жена, као и на слици Пријатељице непосредно пред смрт.

Има и цртежа на којима је жена потпуно обучена, али разголитивши своје међуножје делује еротичније него да је потпуно нага, постаје потпуно нага. Као и у јапанској уметности, тензија еротског је постигнута кроз однос сакривеног и откривеног. Игру сакривеног и откривеног је користио и на портретима, с тим што су на њима инкарнат и орнамент повезани контрастом натуралистичког и стилизованог, где откривена кожа постаје украс своје врсте.

Жене су склопљених очију или гледају негде у страну, нема комуникације између посматрача и модела као на сликама Јудита I и Нада I код којих тај поглед има провокативну улогу. Оне наизглед не хају за погледе док подлежу емоцијама и нагонском, делују као случајно ухваћен призор кроз прозор или кадар филма, нешто што се збива и наставиће се. Отуд и та нелагода или ужитак воајеризма. Оне су лепе и бестидне, а то је категорија намењена мушком оку.

У свим Климтовим радовима је акценат на сексуалном узбуђењу жене, фокус је на жени, она је објекат. Идентитет мушкарца је сачуван тиме што га нема, он је у улози посматрача или је заклоњеног лица. С друге стране, идентитет жене је деперсонализован, сведен на нагонско. Веселманово (Wesselman) платно Велика америчка голотиња бр. 91 из 1967. године необично подсећа на Климтове еротске приказе жена. Такође је приказана жена без идентитета, али као пародија на свеприсутну експлоатацију женске сексуалности у 20. веку. Уметност са сексуалним контекстом не мора бити само хедонистичка – тај елемент често заузима сасвим друго место, сексуалност је данас можда више него икад главни и најизрабљиванији мотив западне културе. Потрошачко друштво успешно манипулише природним нагонима увлачећи их у све сфере као мотивацијску силу потрошње. Отуд је и интригантна разлика између женске самосвести на слици Nuda Veritas и ових еротских приказа где је жена сведена на свој пол. Али, није ли разоткривање нагонског и суштина порнографије, тог мушког воајеризма где је сексуални чин циљ по себи, а жена средство?

Жене овде постоје само као сексуална бића чија је намена да буду гледана. Откривена је женска сексуалност, слављена је лепота жене, али мушким очима и за мушке очи. Кирхнерово (Kirchner) дело Љубавници даје сасвим другачији, и на други начин занимљив и редукован приказ сексуалног чина. Нарочито је интересантан по партнерској равноправности – жена је дата као личност једнако као и мушкарац, није објекат. Приказан је секс између мушкарца и жене, а не над женом. Међутим, вероватно је у питању жена која није модел, већ жена коју је уметник доживљавао и у другим сферама као своју партнерку

Женскост је исцрпљена кроз сексуално и еротско. Цртежи не указују на неко друго, више значење. Немају потребе за тим, не морају да пролазе било какву цензуру, та је порнографија приватна. С једне стране је Климт уздигао еротско на ниво уметности, а с друге је редуковао жену на оно елементарно, пол, секс. Тиме он није жену еманциповао, нити му је то била намера, једнако као што није намеравао ни да је понизи, већ је закорачио у област која је била табу и у уметности. Он ствара свој свет у женском обличју, виђен оком мушкарца, даје слику женскости као визију њеног пола. Он то не чини на начин који би био перверзан, сиров или агресиван, ова је еротика префињена и елегантна, наклоњена декадентном естетицизму. Они не поседују агресивност и очај Шилеових цртежа, Шилеово дело је грубље од Климтовог, пожуда се преплиће са насиљем. Експресионисти као Кирхнер и Хекел (Heckel) уносе дах примитивног у своје еротске приказе, а Климт је ближи префињеној еротици Енгра или Матиса. Комбинација еротског и естетског истрајава чак и у приказу најсмелијих и најпровокативнијих поза и у детаљном приказивању ерогених зона – он флертује са еросом а не са својим моделима, покушавајући да ухвати и задржи тренутак екстазе.

Уметници попут Климта и Шилеа се никад нису заситили цртежа жена у еротским позама, воајеризам је начин гледања који кулминира у њиховим радовима. Али за Шилеа није само женска мастурбација и женско тело извор инспирације, често је и сам изводио еротске егзибиције пред огледалом! Атракција шпијунирања самог себе је посебна врста воајеризма и фасцинације собом. За мушког уметника је представљање свог мушког самозадовољавања сасвим другачије од женског приказа истог мотива. Поред очараности недозвољеним или тешко изводљивим, то је и понирање у самог себе. Ово је била необична и нова врста воајеризма – продукт краја 19. века у Бечу. За Шилеа је нагост посебна врста експресије, не због тога што је тело потпуно изложено погледима, већ зато што је личност потпуно огољена.

Еспресионисти креирају свој свет по властитој мери и обличју. Модерни нарцис свара своју уметничку визију у којој његов его и личност преплављују видљиви свет. Сваки објекат у том чину представљања постаје аутопортрет, не само властити делови тела. У каснијим годинама Шиле је проредио овакве аутопортрете, или је просто исцрпео тему.

Улогу модела у еротским цртежима немамо разлога да идеализујемо. Па ипак, због начина на који их је сликао, Климтови цртежи су схваћени и као важан показатељ његовог протеста против јавног морала и еманципаторске улоге његове уметности. Међутим, не могу се тек тако прихватити као уметност која има за циљ да подржи друштвене промене. Он се није много занимао за проблеме у друштву, нити за социјалну неправду, а поврх тога, ти цртежи су углавном сасвим приватне скице или студије за слике. Пример за наведено је слика Смрт и Живот где Климт не истиче социјалну једнакост пред смрћу, већ неминовност смрти и дуалитет живота и смрти у животном циклусу.Али, те друштвене промене и отпочета еманципација жене евидентно су утицали на моралне стандарде и упловили у уметничке визије еротике и сексуалности.

Женски модели се нису много питали, заузимали су тражене позе и радили оно што им се наложи. Оне су зарађивале за живот својим телом. Интимне позе и егзибиционизам ове врсте су свакако у супротности са владајућим моралом, али та револуционарност није по њиховој жељи и израз њихове женскости или личности већ по Климтовим инструкцијама. Те жене нису биле важне – важне су њихове кретње, позе и гениталије, а оне су само медиј за постизање одређеног ефекта. Оне нису особе већ средства. Биле су са дна друштвене лествице у хијерахији жена, нису имале много избора. Сем тога, нема сумње да су биле и Климтове љубавнице. Помиње се како је Климт у односу на друге уметнике био великодушан и добар према својим моделима, али и он их је експлоатисао једнако као и други уметници. Један од малобројних радова чије су околности настанка релативно добро познате је Нада I. Она је Климтов модел и жена са улице или дна друштвене лествице, отуд је и њено презиме остало непознато, знамо само да се звала Херма. Зависила је материјално од новца који је добијала као модел, и иако је испочетка одбила да позира у трудноћи, на крају је ипак пристала.

Сликар је био господар, модели подређени економском нужношћу, подређени па и понижени, принуђени на простутуисање и свог тела и особе. О односу сликара и модела јасно говоре и платна других уметника. Дела Манеа (Олимпија, 1963.), Сезана (Модерна Олимпија, 70-е 19. века), Кирхнера (Аутопортрет с моделом, 1907.). Њих су уметници углавном видели као сексуалне објекте и своја оруђа у открићу женске сексуалности. Ако су те жене биле фаталне по мушкарца, Климта или било ког другог, могле су то бити једино због претећег сифилиса или трудноће.

До данас је сачувано преко 3.000 Климтових цртежа. Они су постигли своју славу тек појавом публикација о еротској уметности; тек као изложени, постали су предмет анализе, уметничка дела за себе и драгоцена помоћ у тумачењу његових слика. За његовог живота нису били познати многим његовим савременицима – само неколико их је било изложено или објављено у Ver Sacrum-у, а мањи број се налазио у приваним збиркама; па и тада су оцењени као оно најбоље у његовом опусу.

О Климтовом приватном животу данас се ипак зна мало тога, нарочито о његовом личном, интимном односу са и према женама, и поред бројних студија написаних о њему и његовом делу. Све што се зна о Климту је у најбољем случају из друге руке. Без обзира на све кулоарске приче сачувао је своју приватност, тако да је истина вероватно негде између.

Климт је био вредан радник, уметник који је озбиљно схватао свој позив. Никада се није женио, живео је у родитељској кући са мајком и својим неудатим сестрама; читав свој живот провео је окружен женама и сасвим је могуће да је ова чињеница утицала и на формирање његове уметности.

Климт изгледа није показивао интерес за приказивање себе – нема ниједног аутопортрета, ван студија за Пољубац и неколицине карикатура, себе није сликао. Јасно је наглашавао да себи као предмет проучавања није интересантан. На основу фотографија знамо како је изгледао – био је четвртаст, готово дебео, атлетски тип, низак, проћелав, ситних живахних очију, носио је браду … Да би деловао виши, косу је зачешљавао у вис. Сем фотографија, као успомена на Климта остао нам је и Шилеов цртеж уметника на самртној постељи.

За разлику од Климта, његов млађи савременик Егон Шиле је урадио преко стотину аутопортрета! Његова преокупација собом има дугу традицију у уметности. И Дирер (Durer), Рембрант (Rembrandt), Ван Гог (Van Gogh) су делили ту опсесију – огледало је ту као инструмент у открићу властитог идентитета. Шилеови аутопортрети, међутим, не уклапају се сасвим у такве категорије аутобиографских репортажа. Он остварује тензију између себе и свог лика, одраза у огледалу, производећи ,,два себе“- оног који посматра и оног који је посматран, као на слици Пророк из 1911. године.

Жена је његова свепрожимајућа тема – убедљиву већину радова у његовом опусу чине прикази жене или композиције са женом у главној улози. Слика је нагу или величанствено украшену, у покрету, како седи, стоји, лежи у свим позама, чак и најинтимнијим. Климт је често имао два до три нага модела у атељеу чак и онда када их није сликао. Страсни цртач и воајер, он у тренуцима одмора од слике на којој би тренутно радио скицира жену у изазовним позама. Ти цртежи су наглашено еротског, па и порнографског карактера чак и за наше време.

До данас је сачувано преко 3.000 Климтових цртежа. Они су постигли своју славу тек појавом публикација о еротској уметности; тек као изложени, постали су предмет анализе, уметничка дела за себе и драгоцена помоћ у тумачењу његових слика. За његовог живота нису били познати многим његовим савременицима – само неколико их је било изложено или објављено у Ver Sacrum-у, а мањи број се налазио у приваним збиркама; па и тада су оцењени као оно најбоље у његовом опусу. Након његове смрти 1918. постали су доступни очима шире јавности – његова репутација еротомана се заснива углавном на њима, подржана чињеницом да је био опредељени портретиста жена.

Цртежи деце, парова или мушкараца су ретки, углавном су то студије за веће целине или друге слике, као што је Пољубац. Толико су малобројни да постају интересантни само због тога. Мушкарци су имали само споредну улогу декорума, готово сви цртежи се односе на жену. То су портрети, наге жене, и у највећем броју жене у еротским позама. Ако их разматрамо кроз однос посматрача, цртежа и приказаног модела, морамо имати на уму да је једини посматрач био Климт. Климт их је сматрао приватним белешкама, цртао их је за себе. Он је у улози воајера, и док посматрамо резултат његовог дела, и ми сами постајемо воајери, и то двоструки својом индискрецијом.

Уметност је пуна сексуалности, са или без отвореног приказивања сексуалних активности. Посматрач је у улози воајера јер је изостављен из учествовања, он гледа и учествује у машти, његово задовољство долази из посматрања. Ипак, најочигледнији предмет мушког воајеризма је женски акт, будући да је еротска уметност и жена као њен протагонист увек стварана од мушкарца за мушкарце. Више од нагости, сексуални чин голица машту уметника и посматрача. Разлику између еротског и порнографије ћемо пронаћи у томе како и колико тога се види, а колико слути. 

Za P.U.L.S.E Zorica Atić

Prethodno poglavlje               Sledeće poglavlje

Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E

  Klimt, Slikarstvo, Umetnost, Zorica Atić