Густав Климт, III део: Пољубац
Да не би зависио од наруџби државе, Климт се посветио сликању портрета дама из бечког друштва с почетка 20 века. Важио је за омиљеног портретисту. Умешни сликар успевао је да портретима да тражено достојанство, а да притом слика Ерос. Наручиоци портрета били су задовољни, јер лепота жене никада није била санкционисана, напротив, увек је била веома пожељна и репрезентативна. У поређењу са сачуваним фотографијама портретисаних жена, на његовим сликама су све лепе, све су заводнице.
Није ни чудо што су га даме обожавале.
Климт је водио многоструке животе, или је пре јасно повлачио границу имеђу атељеа, јавних појављивања и своје приватности. Избегавао је да даје било какве коментаре о себи и свом животу, а најинтригантније питање у вези Климтове приватности је однос са једном дамом.
Поред многобројних љубавних афера, Густав Климт је током читавог живота имао посебан однос са Емили, сестром удовице Климтовог брата и кћерком бечког индустријалца. Она је била његов ученица и модел за портрет, а касније и власник успешне бечке модне куће за коју је дезене дизајнирао Климт, доприневши тиме успеху који је Емили постигла у богатим бечким круговима. Креације Емили Флеге овековечене су и на Климтовим сликама.
Отворено је питање ко је кога ту увео у бечке кругове, али се чини да су обоје имали економске користи из своје међусобне подршке. Климт је подржао Емили у њеним почетним корацима ка осамостаљењу, а њега је пратила њена индиректна патронажа. Постала је и уметникова муза, иако за разлику од успешне професионалне, њена друштвена позиција неудате жене није била ни лака ни једноставна, али чини се да је то био њен избор.
Детаљи њиховог односа донекле су нам познати кроз њихову преписку, делом сачувану. Трајањe ове преписке и пријатељства, за Климта доживотно, и његова потреба и обичај да јој се јавља свакодневно са више разгледница и порука, говоре о важности коју је Емили имала у његовом животу. И на самртној постељи је тражио да је позову, да она буде крај њега. Климт и Емили заједно су проводили многа летовања и празнике, али и поред тога данас не постоји ни један несумњив доказ њихове везе који би расветлио њихов однос.
Насликао је Портрет Емили 1902. године у хаљини коју је сама креирала и сашила. Хаљина је била од памучног жерсеја, женствена и удобна, равно се спуштала и око ногу сужавала, наглашавајући и издужујући силуету. Хаљина истиче Емилину витку фигуру, за оно време је веома авангардна и потпуно одудара од чипки и камера који су се тада носили. Преко ње је на себи имала болеро јакницу са танким, прозрачним рукавима који су се слагали са хаљином, меко и звонасто падали до подлактица и онда нагло припијали око руку. Емили је пратила модне трендове и увела у бечку моду реформ хаљине. „Реформ“ подразумева реформистички покрет у женској моди с краја 19. и почетка 20. века – хаљине су биле комотне, удобне, довољно широке у струку да испод њих није морао да се носи корсет.
Слика и личи и не личи на праву Емили, ону са фотографија. Она није била тако витка, и свакако не тако змијолика. На платну доминирају плава, љубичаста, сребрна, са акцентима златне. Хаљина је интензивно љубичаста и слива се низ Емили. На јакни се роје сребрне бубице, а низ хаљину плове маринско плаве рибље силуете златних очију. Носи чврсто намотану ешарпу око врата, истог дезена као и рукави. Једини огољени делови коже су лице, деколте и шаке. Емили се неприродно издуженим и танким прстима ослања на истурени кук, у положају манекенке која рекламира креацију коју носи. Стопала су прекривена хаљином која се спушта до дна слике. Кестењаста коврџава коса уоквирује лице као круна. Лик је замућен, реалистичан али не даје детаље лика, сконцентрисан је на израз. Позадина је неодређена, мешају се нијансе зелене, плаве и наранџасте, сугеришући некакав предео или предмет о који је ослоњена, о који је уметник окачио плочицу са својим потписом. Позадина се једино око главе концентрише у јасан облик која би могао да буде шешир, али је дводимензионалан и декоративан, остављајући утисак да је глава Емили центар цвета, или пак читаве баште.
Не само да имамо концентрисане омиљене Климтове симболе плодности и женскости у бубицама, рибама и цвећу, већ овај портрет носи једну карактеристику коју до сада нисмо упознали на другим портретима о којима је било речи. Пред нама је, коначно, портрет еманциповане жене! Климт је није представио као фаталну, већ је Емили улепшао својим виђењем особе коју је добро познавао и представио је на себи својствен начин кроз спој реалистичног и симбола. Пред нама је софистицирана жена, дама, негована и женствена у модерном, нама блиском смислу. Издужио је до злокобне змијоликости и нагласио бојама и хаљином које јој припадају као друга кожа. Ову жену не бисмо могли да замислимо у Аделиној златној хаљини. Њене очи нису снене и тужне, оне гледају смело и изазивајући. Усне су чврсто затворене, дају лицу одлучност. Ова жена је заносна на сасвим други начин, није ни фатална, ни покорена – она је своја.
Климт је портрет урадио не по наруџби, већ зато што је желео да га наслика. Намеравао је да га поклони Емилиној мајци, то је и учинио, али њој се он није допадао, држала га је затвореног и нерадо га показивала. Након неколико година га је од ње откупио и продао Историјском музеју Беча 1908. године.
Да је међу њима било нечег више од пријатељства, речитије од било каквог другог материјалног доказа њихове љубави и уметникових емоција, говори једно друго његово дело. Сматра се да је Климтова чувена слика Пољубац из 1907/08., омаж њиховој необичној вези и одраз његове љубави са Емили. Прво што уочавамо јесте да се Пољубац купа у златној боји и мозаичким детаљима, толико омиљеним Климту (сликао га је током свог тзв. златног периода, када је обилато користио златну боју и листиће правог злата). Тај бљесак раскоши асоцира на цветање, живот, радост, богатство и обиље, и снажно делује на чула посматрача.
Жена на слици у први мах делује као да се потпуно предаје загрљају, фокус слике је на њеном лицу које има задовољан, омамљен израз, ово лице нема индивидуалне карактеристике. Жена је овде крајње женствена, еротична, нежна, смирена, просто замрла у загрљају. Жена која се топи у загрљају је пасивна, објект страсти, препушта се миловању. Ковџава коса јој је проткана цвећем, као да евоцира љубав и пролеће, а тело дато само кроз силуету која је лепа и привлачна и по данашњим канонима. Нема наглашене самосвести, нема провокације, нема односа са посматрачем, чак ни узвраћања пољупца љубавнику, али је ипак она у главној улози. Мушкарац који грли, љуби и наткриљује доминантна је и активна фигура овог пара. Његово лице се не види, није акценат на њему већ на жени коју држи у загрљају. Његова пут је тамнија од њене, на снажној мушкој глави носи венац од лишћа – славе, пролећа, победе? Нешто озбиљно није у реду са његовим вратом, али је немогуће да Климт као добар цртач то није уочио. Чини се да овде анатомска правила не важе, наглашена је снага и силина мушког врата. Видан је још један необичан детаљ у пропорционисању. Он стоји, она клечи, али када би се усправила, била би знатно виша од њега. Овај детаљ открива да су пред нама заиста Емили и Климт, јер је он био низак човек четвртасте грађе тела, а она витка и видно виша од њега.
Орнаменти на телу мушке прилике асоцирају на мушки принцип, угласти су, чврсти, усправни, правих линија, црни или бели, док су на њој меки, обли, ведрих боја, симболишући женственост. Златни огртач их обавија у јединствену силуету, и ова представа би се зато могла тумачити као симбол помирења и сједињења полова, љубави која превазилази све различитости.
Нема ничег случајног ни у Климтовом избору квадратног платна. Тај формат, који је први пут употребио за Атену Паладу, омогућава да приказ на слици буде смирен, да се купа у миру, како је сам Климт говорио, да постане део универзума (данас се претпоставља да представља идејну целину са Три доба жене, пошто су истог формата и сличне по ликовном поступку). Позадина овог квадратног платна је неодређена, неомеђена простором и временом, јер за љубавнике у том тренутку не постоји свет ни реални тренутак. И заиста, љубавни пар проживљава свој тренутак сједиња с универзумом који је безвремен, и ништа их не занима сем њих двоје – зато позадине практично ни нема да смета, или симболише управо Универзум.
Сем њих двоје, на слици постоји само поље на коме стоје – зелена ливада пуна цвећа. Баш зато што је позадина око ликова недиференцирана, процветала ливада која се сурвава под њеним стопалима добија на значају. У тој смиреној љубавности она је назнака смрти или пропасти на чијој су ивици љубавници. Он провалије као да није ствестан, или је у потпуности занемарује. Да ли је само жена та која је у опасности над провалијом, са стопалима која се упиру о саму њену ивицу, или су то обоје? Да ли његов загрљај за њу симболише сигурност, или сатераност у безизлазну ситуацију? Јер она нема куд, или њему у загрљај или у пропаст. И рука којом га грли је такође у грчу, као да се тим загрљајем хвата за сламку спасења, док другом нежно додирује његову у гесту прихватања. Или се овде ипак ради о свести о краткотрајности тог тренутка сједињења који се не може задржати, наговештају његовог краја и суноврату? Да ли слика на фин чин показује баш немогућност испуњења? Немамо одговор, али поново имамо пред собом оду еросу, коју као сенка прати назнака присутног танатоса, овде у вишезначној провалији под ногама љубавника.
Тај спој спокоја, препуштања и истовремене напетости и злих слутњи, даје и сексуалaн набој призору. Ако се поведемо за Фројдовим тумачењима, вертикалне орнаменте на његовом телу и у њиховој заједничкој контури али и овалне орнаменте на њеном лику, можемо читати као симболе и наговештај љубавног чина који следи за пољупцем.
Слика је наишла на неподељено одушевљен пријем публике! Постала је икона двоје заљубљених, често схватана као романтична представа страсти. Извесно је да својом лириком снажно делује на посматрача и својом загонетношћу интригира. Пољубац не само да је прошао цензуру, већ је уметниково дело коначно признато. И пре него што се Уметничка изложба на којој је Пољубац био изложен 1908. године завршила, слику је откупила држава.
Za P.U.L.S.E Zorica Atić