Gustav Klimt, I deo: Mojim kritičarima

Želimo da objavimo rat umrtvljenoj rutini, okoštalom vizantinizmu, svim oblicima lošeg ukusa… Naše odvajanje (secesija) nije borba mladih protiv starih umetnika, već borba za napredovanje pravih umetnika nasuprot grabljivcima koji sebe nazivaju umetnicima, a imaju materijalnih interesa da zaustave procvat umetnosti.

Secesija je oslobodila maštu da bi formulisala stil koji neće biti sputan prošlošću. Kao predvodnik Secesije, i Klimt je napustio klasično istorijsko slikarstvo u okviru kojeg se proslavio kao ringštraseovski umetnik, da bi se upustio u potragu za likovnim jezikom kojim bi predstavio modernog čoveka.

Klimtovo poreklo imalo je važnu ulogu u razvoju njegove umetnosti. Rođen je 1862. godine u Baumgartenu pored Beča, kao drugo od sedmoro dece siromašnog gravera. Počeo je svoje obrazovanje šegrtovanjem kod kuće, otac je usmeravao sinove Gustava, Ernsta i Georga da krenu njegovim stopama umetnika zanatlije. Zatim je krenuo modernijim pravcem sticanja znanja kroz zvanično, profesionalno školovanje. Zbog sveopšte popularnosti umetnosti, takav odabir poziva je bio potencijalno unosan za siromašne mladiće; cilj umetničkog školovanja je neretko trebao da posluži društvenom usponu. Sa 14 godina se upisao na Umetničko-zanatsku školu osnovanu 1868. u istorijskom duhu nove vladajuće grupe, kao ogranak Muzeja za umetnost i industriju. Tu je stekao tehničku virtuoznost i obrazovanje u oblasti istorije umetnosti i dizajna koje je zahtevala eklektička epoha, i zvanje arhitektonskog dekoratera u vreme kada je program izradnje monumentalnih građevina Ringštrase-a ulazio u svoju završnu fazu. Sedam godina su Gustav, Ernst i kolega Franc Mač (Matsch) učili brojne tehnike, od mozaika, preko slikarstva do fresko-slikarstva kod profesora Ferdinanda Laufbergera (Laufberger). Njih trojica su tako dobro zajedno radili, da je Laufberger mogao da im poveri neke narudžbine.

Godine 1886. završeno je zdanje Burgteatra. Trojica mladih umetnika su pozvani da pokažu svoja znanja i sposobnosti na polju istorijskog slikarstva i naslikaju scene iz istorije pozorišta na timpanonu i na svodu stepeništa. Oni su 1886/88. ukrasili tavanicu velikog stepeništa teatra serijom slika vezanih za dramu, ilustrujući je od dionizijskih svetkovina do savremenog doba. Te slike pokazuju koliko je bila čvrsta celina pozorišta i istorijskih događaja. Klimtov rad se ovom prilikom jasno izdvojio od rada dvojice saradnika. Nije bio zadovoljan samo klasičnim motivima, već ih je obogaćivao realističnim portretima, urađenim fotografskom preciznošću, unoseći na taj način u slike pečat svog doba. U okviru scene sa prikazom Šekspirovog (Shakespeare) pozorišta predstavio je publiku onog vremena, i sebe, Ernsta i Mača kao deo nje.

Zbog ovog dela Gradski savet im je poverio oslikavanje Starog Burgteatra 1887. pre nego što se preseli u novu zgradu. Trebalo je da ovekoveče ne samo pozornicu, već i pokrovitelje. Očekivalo bi se da prizor obuhvati pozornicu viđenu iz gledališta. Umesto toga, Klimt je naslikao gledalište viđeno sa pozornice, obrnuvši stvarnost i učinivši da publika dobija uloge glumaca. Svečano obučeni, deluju kao da su sišli sa sopstvenih portreta, što i nije bilo daleko od istine. Slikajući prizor koji sa pozornice prikazuje publiku, ovim portretom bečke elite Klimt je predstavio preko stotinu pojedinačnih portreta. Delo mu je 1890. godine donelo Carsku nagradu i otvorilo vrata njegovoj daljoj karijeri.

Druga važna narudžbina vezana za Ringštrase je bila 1891. U trenutku kada je Hans Makart, vodeći majstor istoricizma u Beču umro u svojoj 44. godini, ostavio je nedovršeno stepenište Umetničko-istorijskog muzeja u Beču. Trojica mladih slikara dobila su zadatak da završe taj posao. Trebalo je da dovrše osam slika na bočnim stranama lukova između stubova stepeništa i tri slike na zidovima između stubova, sa predstavama umetnosti od starog Egipta do renesanse. Suočen sa izazovom da predstavi umetnost a da pri tom ne zapadne u akademizam, Klimt je počeo da razvija simbolističku dekoraciju i floralni ornament.

Klimt je ukrasio predvorje Muzeja istorije umetnosti serijom ženskih likova koji su predstavljali razne umetničke epohe. Od samog početka, on se usudio da koketira sa granicom dvolične pristojnosti koju je nametalo bečko društvo. Jedanaest alegorijskih kompozicija za Umetničko-istorijski muzej trebalo je da sadrže i personifikaciju drevne Grčke, ali je na slici Drevna Grčka II – Devojka iz Tanagre Klimt prikazao jednu jasno prepoznatljivu savremenu bečku kurtizanu. Uprkos amfori koja oličava duh antičke Grčke, ženska figura je oživljena statua i prva Klimtova femme fatale. Društvo je obožavalo akademizovani, idealizovani akt, posebno onda kada je bio deo istorijske ili alegorijske kompozicije. Ali, obična naga žena koja nagoveštava ljubavni čin je potencijalno izazivala skandal…

Trojica umetnika su ubrzo počeli da dobijaju narudžbe za portrete, od kada počinje i Klimtov samostalni uspon. Portreti su rađeni prema fotografijama, što je naišlo na veliko odobravanje, a izvesna fotografska preciznost u slikanju lica ostaje jedna od glavnih odlika Klimtovih portreta.

Tih godina je počelo i društveno propadanje sloja čije je vrednosti izražavao. Devedesetih se pobuna protiv tradicije proširila i na umetnost i kulturu. U okviru glavnog Udruženja umetnika, mladi su se organizovali kako bi odbacili akademska ograničenja u korist likovnih sloboda. Mladi umetnici nisu više bili spremni da prihvataju tutorstvo akademizma. Želeli su da okončaju kulturni izolacionizam Beča, da pozovu inostrane umetnike i da dela sopstvenih članova pokažu izvan granica Austrije. Okrenuli su se zemljama u kojima je umetnost bila naprednija – francuskim impresionistima i belgijskim naturalistima, engleskim prerafaelitima i nemačkom Jugendstilu, sa kojima ih je spajalo odbacivanje klasične realističke tradicije u potrazi za likovnim izrazom svog, savremenog doba. Grupa umetnika koja je želela da na slobodniji način stvara svoja dela napustila je postojeće Udruženje umetnika da bi osnovala Secesiju 1897. godine sa Klimtom na čelu. Program secesije nije bio okrenut jedino estetskim načelima, već je predstavljao i borbu za ,,pravo na slobodu umetničkog stvaralaštva“, za samu umetnost.

Oni su obznanili obnoviteljsku ulogu umetnosti nazvavši svoj časopis Ver Sacrum. Sveto proleće – naslov je proizašao iz rimskog rituala posvećenja mladih u vremenima državne opasnosti. Dok su mladi Rimljani imali misiju spasavanja svog društva, u Beču su se zavetovali na spasavanje kulture. ,,Želimo da objavimo rat umrtvljenoj rutini, okoštalom vizantinizmu, svim oblicima lošeg ukusa… Naše odvajanje (secesija) nije borba mladih protiv starih umetnika, već borba za napredovanje pravih umetnika nasuprot grabljivcima koji sebe nazivaju umetnicima, a imaju materijalnih interesa da zaustave procvat umetnosti.“ Ova izjava Hermana Bara (Bahr), duhovnog oca bečkog modernizma, jasno izražava program secesije jer je ona iznad svega predstavljala borbu za oslobođenje umetnosti od društvenih stega i normativa.

Drugi cilj secesije je bio da predstavi savremenog čoveka. Ali, kad se skinu maske istoricizma koje sputavaju njegov lik, šta će se videti iza njih, koje je lice i ruho modernosti? Klimt je ovaj problem predočio crtežom Nuda Veritas u prvom broju časopisa. Kraj nogu su joj simboli proleća, a u ruci drži ogledalo okrenuto posmatraču – savremenom čoveku. Gola Istina je takođe savremena, i sama ogledalo modernosti svojom vitkom konstitucijom (Art Nuvo je posebno negovao i neutralizovao razliku između polova kroz muževnu predstavu ženskosti i androgin prikaz muškosti).

Umetnost je, takođe, trebalo da stvori utočište savremenom čoveku od pritisaka modernog načina života. Već iduće godine secesija otvara svoj umetnički paviljon u Beču, a nad portalom Doma Secesije je ispisana maksima likovnog kritičara Ludviga Hevezija (Hevesi) ,,Svakom vremenu njegova umetnost, umetnosti njena sloboda“. Dom Secesije je zamišljen kao hram umetnosti koji će njenim ljubiteljima ponuditi prefinjeno skrovište. Otud i inspiracija u paganskom hramu, ovde predstavljenom kao svetilište umetnosti. Učinjen je i revolucionaran korak u formiranju izložbenog prostora – osmišljeni su pokretni zidovi kako bi izložbeni prostor bio lako promenljiv i prilagodljiv, dinamičan kao i priroda modernog života. Za prvu secesionističku izložbu 1898. godine, očekivanu sa nestrpljenjem, Klimt je uradio plakat koji je objavljivao generacijski bunt Mitom o Tezeju. Plakat je nabijen simboličkim značenjima. Potpuna nagost Tezeja, mitskog junaka koji je ubio Minotaura da bi izbavio atinsku mladež, predstavlja borbu za novo. On je na strani svetla, dok se Minotaur, proboden Tezejevim mačem, sklanja u senku i simboliše poraženu stranu. Atena kao otelotvorenje božanske mudrosti i inkarnacija duha modernizma posmatra i odobrava ovaj prizor.

Bečki Univerzitet je 1894. pružio Klimtu priliku da predstavi svoju viziju ljudskog duha i kulture, ali u tradiciji prosvetiteljstva kao ,,pobedu svetlosti nad mrakom“. Za tavanicu svečane aule novog univerziteta on je trebao da naslika tri slike. To je i učinio, ali na sasvim neočekivan način. Oko središnjeg prizora za koji je bilo predviđeno da ga uradi Franc Mač, četiri slike je trebalo da predstavljaju četiri fakulteta. Klimt je trebao da naslika filozofiju, medicinu i pravo. Međutim, one nisu odražavale laku pobedu svetlosti nad mrakom, ako je uopšte bilo reči o pobedi. Godine 1899. prikazao je konačnu verziju Filozofije, prvu od tri slike. Ranija verzija je prvi put prikazana na Svetskoj izložbi u Parizu. Iako su je u Parizu kritičari dobro primili i nagradili, učeni autoriteti Beča učinili su je predmetom skandala.

Klimt je Filozofiju video kao sintezu sopstvenog pogleda na svet i traženja sopstvenog stila. Pod uticajem Šopenhauerovih (Schopenhauer) i Ničeovih (Nietzsche) ideja, pokušao je da na svoj način razreši zagonetku čovekovog postojanja, i predstavi zbunjenost modernog čoveka. Bila je to svojevrsna potraga za smislom života i smrti u svetu bez sigurnih koordinata. Predstavio je naličje života – bolest, propadanje tela, bedu u svoj svojoj ružnoći. Medicina, druga univerzitetska slika, 1901. godine takođe izaziva skandal. Tela nosi matica života, u njoj su sva životna doba, od rođenja do smrti, sjedinjena u radosti i patnji. Ovakva vizija je potcenila i omalovažila medicinu: Klimt kao da naglašava njenu isceliteljsku nemoć naspram neukrotivih snaga prirode. Medicini je slikar oduzeo dve glavne funkcije, izostavivši ih – preventivu i lečenje, izražavajući time i svoju ličnu sumnju u domete te nauke. I treća univerzitetska slika Pravo je slično dočekana. U Pravu je prikazao osuđenika u vlasti tri furije: Istine, Pravde i Zakona, one su Erinije sa zmijama. Članstvo fakultetskog veća je potpisalo peticiju u znak protesta tražeći od Ministarstva da ih ne odobri, jer su slike vređale javni moral i na nedostojan način prikazivale ljudsku kulturu. Očekivalo se da Klimt doprinese slavljenju nauke, međutim, on to nije učinio, slavio je sile prirode.

Klimtova umetnost je postala predmet rasprave. Slikari, javnost i političari uključili su se u žustru polemiku o funkciji moderne umetnosti u Beču, a skandal se okončao u parlamentarnoj raspravi o Klimtovim slikama. Epilog je bio u naizgled odrešenim rukama umetnosti, ali je Klimtu zatvorio vrata državnih narudžbina i ustanova. Kada je Klimt izabran za profesora na Likovnoj akademiji, Ministrastvo je odbilo da potvrdi njegov izbor. Preovladalo je mišljenje da su ove slike skandalozne i Ministarstvo ih je zaplenilo. Pao je u nemilost institucija i više nije dobio ni jednu zvaničnu narudžbinu.

Klimt je Zlatnu ribicu ponudio kao svoj odgovor kritičarima 1902. godine. Prijatelji su ga odgovorili od prvobitne namere da je naslovi Mojim kritičarima. Bio je to njegov jedini odgovor na žestoke kritike – divna, putena vodena nimfa koja pokazuje obnaženu zadnjicu u prvom planu slike.

Za P.U.L.S.E:  Zorica Atić 

Sledeće poglavlje

Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E

  Klimt, Slikarstvo, Umetnost