Климт ствара свој свет у женском обличју, виђен оком мушкарца, даје слику женскости као визију њеног пола. Он то не чини на начин који би био перверзан, сиров или агресиван, ова је еротика префињена и елегантна, наклоњена декадентном естетицизму.

Климт је жене цртао док спавају, пасивне, замишљене, одсутне…  Постављао је моделе у положаје који откривају, истичу и нуде се посматрачу. Користио је и крупан кадар, или цртежом наглашавао интимну област, остало наговештавајући у фрагментима или обрисима. Интересантна је паралела са портретима, где је такође испољио склоност ка фрагментарном али и дематеријализацији тела у орнаменте. Скраћењима, перспективом, кадрирањем или пропорцијама, поглед посматрача је вешто усмерен. Он није приказивао женско тело као лепо и узбудљиво, већ женску сексуалност, отуд су и тела фрагментарна. Не слика жену већ пол, кроз свој мушки угао гледања на сексуално узбуђење и ужитак. Нормална сексуалност је његова тема, без насиља, мучења, принуде, учесници су равноправни у ужитку ако већ нису у својим улогама. Женска, лезбејска љубав је такође део тог света цртежа, његова мушка радозналост приказује жену из сваког угла, у свакој ситуацији, али не као омаж ослобођеној женској сексуалности већ мушком доживљају.

Мушкарци су одувек налазили да је призор лезбејства крајње еротичан, у западноевропској умености од тзв. девијантних сексуалних односа оно је најпотпуније представљено. Еротска уметност је углавном намењена мушкарцу, тако да се лезбејска љубав може схватити и као радозналост мушкарца за оно шта жене раде кад он није присутан, или кроз Фројдово тумачење воајеровог страха од кастрације. Табу против мушке хомосексуалности је много строжији, он се испољава индиректно и најчешће кроз андрогино. Ови су цртежи послужили и као студија за Водене змије I и Водене змије II, где умножава тела својих путених бића и слика љубав жена, као и на слици Пријатељице непосредно пред смрт.

Има и цртежа на којима је жена потпуно обучена, али разголитивши своје међуножје делује еротичније него да је потпуно нага, постаје потпуно нага. Као и у јапанској уметности, тензија еротског је постигнута кроз однос сакривеног и откривеног. Игру сакривеног и откривеног је користио и на портретима, с тим што су на њима инкарнат и орнамент повезани контрастом натуралистичког и стилизованог, где откривена кожа постаје украс своје врсте.

Жене су склопљених очију или гледају негде у страну, нема комуникације између посматрача и модела као на сликама Јудита I и Нада I код којих тај поглед има провокативну улогу. Оне наизглед не хају за погледе док подлежу емоцијама и нагонском, делују као случајно ухваћен призор кроз прозор или кадар филма, нешто што се збива и наставиће се. Отуд и та нелагода или ужитак воајеризма. Оне су лепе и бестидне, а то је категорија намењена мушком оку.

У свим Климтовим радовима је акценат на сексуалном узбуђењу жене, фокус је на жени, она је објекат. Идентитет мушкарца је сачуван тиме што га нема, он је у улози посматрача или је заклоњеног лица. С друге стране, идентитет жене је деперсонализован, сведен на нагонско. Веселманово (Wesselman) платно Велика америчка голотиња бр. 91 из 1967. године необично подсећа на Климтове еротске приказе жена. Такође је приказана жена без идентитета, али као пародија на свеприсутну експлоатацију женске сексуалности у 20. веку. Уметност са сексуалним контекстом не мора бити само хедонистичка – тај елемент често заузима сасвим друго место, сексуалност је данас можда више него икад главни и најизрабљиванији мотив западне културе. Потрошачко друштво успешно манипулише природним нагонима увлачећи их у све сфере као мотивацијску силу потрошње. Отуд је и интригантна разлика између женске самосвести на слици Nuda Veritas и ових еротских приказа где је жена сведена на свој пол. Али, није ли разоткривање нагонског и суштина порнографије, тог мушког воајеризма где је сексуални чин циљ по себи, а жена средство?

Жене овде постоје само као сексуална бића чија је намена да буду гледана. Откривена је женска сексуалност, слављена је лепота жене, али мушким очима и за мушке очи. Кирхнерово (Kirchner) дело Љубавници даје сасвим другачији, и на други начин занимљив и редукован приказ сексуалног чина. Нарочито је интересантан по партнерској равноправности –  жена је дата као личност једнако као и мушкарац, није објекат. Приказан је секс између мушкарца и жене, а не над женом. Међутим, вероватно је у питању жена која није модел, већ жена коју је уметник доживљавао и у другим сферама као своју партнерку

Женскост је исцрпљена кроз сексуално и еротско. Цртежи не указују на неко друго, више значење. Немају потребе за тим, не морају да пролазе било какву цензуру, та је порнографија приватна. С једне стране је Климт уздигао еротско на ниво уметности, а с друге је редуковао жену на оно елементарно, пол, секс. Тиме он није жену еманциповао, нити му је то била намера, једнако као што није намеравао ни да је понизи, већ је закорачио у област која је била табу и у уметности. Он ствара свој свет у женском обличју, виђен оком мушкарца, даје слику женскости као визију њеног пола. Он то не чини на начин који би био перверзан, сиров или агресиван, ова је еротика префињена и елегантна, наклоњена декадентном естетицизму. Они не поседују агресивност и очај Шилеових цртежа, Шилеово дело је грубље од Климтовог, пожуда се преплиће са насиљем. Експресионисти као Кирхнер и Хекел (Heckel) уносе дах примитивног у своје еротске приказе, а Климт је ближи префињеној еротици Енгра или Матиса. Комбинација еротског и естетског истрајава чак и у приказу најсмелијих и најпровокативнијих поза и у детаљном приказивању ерогених зона – он флертује са еросом а не са својим моделима, покушавајући да ухвати и задржи тренутак екстазе.

Уметници попут Климта и Шилеа се никад нису заситили цртежа жена у еротским позама, воајеризам је начин гледања који кулминира у њиховим радовима. Али за Шилеа није само женска мастурбација и женско тело извор инспирације, често је и сам изводио еротске егзибиције пред огледалом! Атракција шпијунирања самог себе је посебна врста воајеризма и фасцинације собом. За мушког уметника је представљање свог мушког самозадовољавања сасвим другачије од женског приказа истог мотива. Поред очараности недозвољеним или тешко изводљивим, то је и понирање у самог себе. Ово је била необична и нова врста воајеризма – продукт краја 19. века у Бечу. За Шилеа је нагост посебна врста експресије, не због тога што је тело потпуно изложено погледима, већ зато што је личност потпуно огољена.

Еспресионисти креирају свој свет по властитој мери и обличју. Модерни нарцис свара своју уметничку визију у којој његов его и личност преплављују видљиви свет. Сваки објекат у том чину представљања постаје аутопортрет, не само властити делови тела. У каснијим годинама Шиле је проредио овакве аутопортрете, или је просто исцрпео тему.

Улогу модела у еротским цртежима немамо разлога да идеализујемо. Па ипак, због начина на који их је сликао, Климтови цртежи су схваћени и као важан показатељ његовог протеста против јавног морала и еманципаторске улоге његове уметности. Међутим, не могу се тек тако прихватити као уметност која има за циљ да подржи друштвене промене. Он се није много занимао за проблеме у друштву, нити за социјалну неправду, а поврх тога, ти цртежи су углавном сасвим приватне скице или студије за слике. Пример за наведено је слика Смрт и Живот где Климт не истиче социјалну једнакост пред смрћу, већ неминовност смрти и дуалитет живота и смрти у животном циклусу.Али, те друштвене промене и отпочета еманципација жене евидентно су утицали на моралне стандарде и упловили у уметничке визије еротике и сексуалности.

Женски модели се нису много питали, заузимали су тражене позе и радили оно што им се наложи. Оне су зарађивале за живот својим телом. Интимне позе и егзибиционизам ове врсте су свакако у супротности са владајућим моралом, али та револуционарност није по њиховој жељи и израз њихове женскости или личности већ по Климтовим инструкцијама. Те жене нису биле важне – важне су њихове кретње, позе и гениталије, а оне су само медиј за постизање одређеног ефекта. Оне нису особе већ средства. Биле су са дна друштвене лествице у хијерахији жена, нису имале много избора. Сем тога, нема сумње да су биле и Климтове љубавнице. Помиње се како је Климт у односу на друге уметнике био великодушан и добар према својим моделима, али и он их је експлоатисао једнако као и други уметници. Један од малобројних радова чије су околности настанка релативно добро познате је Нада I. Она је Климтов модел и жена са улице или дна друштвене лествице, отуд  је и њено презиме остало непознато, знамо само да се звала Херма. Зависила је материјално од новца који је добијала као модел, и иако је испочетка одбила да позира у трудноћи, на крају је ипак пристала.

Сликар је био господар, модели подређени економском нужношћу, подређени па и понижени, принуђени на простутуисање и свог тела и особе. О односу сликара и модела јасно говоре и платна других уметника. Дела Манеа (Олимпија, 1963.), Сезана (Модерна Олимпија, 70-е19. века), Кирхнера (Аутопортрет с моделом, 1907.). Њих су уметници углавном видели као сексуалне објекте и своја оруђа у открићу женске сексуалности. Ако су те жене биле фаталне по мушкарца, Климта или било ког другог, могле су то бити једино због претећег сифилиса или трудноће.

За П.У.Л.С.Е  Зорица Атић, историчар уметности

  Klimt, Slikarstvo, Žena, Zorica Atić