One never really knows who one’s enemy is.

Jurgen Habermas

Savremeni čovek živi u luksuzu modernih „bolesti“: dekonstrukciji tradicionalnih struktura i oblika mišljenja, bagatelizaciji znanja i inscenaciji postojanja. Kao najmanja emblemska jedinica te već decenijske hibernacije čoveka zaživeo je mim (mimesis), u kom se stiče osnovni princip postojanja današnjeg društva – podražavanje.

Bodrijarov prikaz „primitivne“ Amerike, kopije bez originala, kulture bez prošlosti ili porekla, proširio se globalno. Naši protetički supstituti, telefoni i računari, protegnuli su realnost tako da neometano prelazimo iz jednog sveta u drugi. Naša analogna pojavnost gotovo je fantomska, a „surogati iz onog sveta“ i lepši su, i bolji, i pametniji.

Osim što je digitalizovana komunikacija, digitalizovan je identitet i digitalizovana je moć. Ljudska priroda nije se mnogo menjala, samo je pronašla nove ventile otpuštanja. Sumblimacija energije tanatosa zamenjena je otpuštanjem kroz sajber mobing i kriminal. U kulturi privida i uzori su sajber modaliteta: influenseri, jutjuberi, gejmeri. Što više senzacije, to više odobravanja. Nekada prozaično postaje poetično: od popodnevne dremke sa ljubimcem do sedenja na WC-šolji. Ne postoji momenat života koji se ne bi mogao uramiti i plasirati u paralelni univerzum iluzije. Umesto da živi, objašnjava nemački sociolog Reckwitz, moderni čovek igra, odnosno izvodi sopstveni život.

No, postmodernizam ne razgrađuje samo strukture i identitet, on oduzima kredibilitet izvorima znanja. Dakle, postmoderni um ne pravi razliku između analognog, digitalnog, pa i izmaštanog iskustva. Logika mišljenja kreće se od postulata da ništa nije važno do gotovo dogmatskog isticanja ličnog – važno je kako se JA osećam – i upotrebom pojedinačnog kao merne jedinice. Samim tim autoritet nije niko i autoritet je svako. Stoga ne samo da svaki pojedinac može od sebe da načini boga, već je i znanje segmentisano i prisvaja se, odnosno usvaja selektivno. Nadalje, secira se i obrađuje kako bi u nekoj udaljenoj formi opravdalo potrebe čoveka novog doba. Razgradnjom merila vrednosti i stručnosti i usitnjavanjem znanja, a sve zahvaljujući brzom protoku infomacija, stvaraju se u društvu ostrva. Dovoljno daleka jedna od drugih da svako uživa vrstu autonomije i prestiža i nedovoljno blizu da očuvaju osnovna obeležja zajednice: zajedničku teritoriju, „jezik“ i kulturu. Takozvani „profesionalni idioti“ (ger.) znalci su u svom užestručnom domenu, ali manjka im opšteg obrazovanja i znanja za postizanje šire slike.

Osim toga i društvo se staleški reformira, kako primećuje Reckwitz. Iz nekadašnjeg srednjeg staleža uzdigao se obrazovaniji deo, oformio viši srednji stalež i zauzeo stav superiornog vlastodavca, dok je „neuki“, digitalno nepismeni deo društva, postao nevidljiv. Među njima, manuelni i radnici iz industrijskog sektora, kao i predstavnici zastarelih zanimanja, koja će u budućnosti biti ili mehanizovana ili potpuno prevaziđena, ne pronalaze svoje mesto u društvu derealizacije subjekta. Među novoobrazovanima vidan je porast akademika, a prosek je iznedrio sopstvene gurue i nazovieksperte. Nekadašnje prosvetitelje, intelektualce i filozofe zamenili su lajf koučevi i terapeuti različitih prefiksa. Ipak, umesto širenja pismenosti (ukoliko izuzmemo digitalnu), ovi novoprosvetitelji nažalost šire egocentrizam brže negoli znanje. Nauštrb celovitog obrazovanja, koje iziskuje godine ulaganja, sazrevanja i usavršavanja, preživaju se formule i floskule po principu novčića za slot-mašine. Dok je nekada kriterijum držala manjinska intelektualna elita, sada je on u rukama podprosečne većine. Živi se ubrzano; ko ne može da održi tempo, postaje didaskalija za tumačenje nekog pređašnjeg vremena.

Shodno pojavama u oblasti znanja, kulture, ličnog razvoja, kao i međuljudskih odnosa, posthumano doba odjekuje gubitkom značenja. Kroz nestanak koherencije, nestaje i subjekt. Insistira se na klimavoj sadašnjosti, a etički principi zamenjeni su „estetskim“. Dok je u Kantovskom svetonazoru važila maksima da čovek čoveku mora biti cilj, nikako sredstvo, u svetu modernog čoveka lakanovski Drugi postao je neprivlačan i suvišan. U izrazito antisocijalnim, gorenavedenim, zanimanjima budućnosti (influenseri, jutjuberi i gejmeri) pojedinac i reflektor dovoljni su „rekviziti“ za igranje života. U ostatku sveta traži se publika, nikako sagovornik, to jest ravnopravni član društvenog prostora. Carevići kreiranog carstva simulakra očaravaju iluzijom koju prodaju kao lepotu. I dok su Kanta oduševljavali zvezdano nebo nad čovekom i moralni zakon u njemu, lepi jer obasjavaju um, srce i duh i traže njihovo učešće i sadejstvo u davanju značenja, današnje „lepo“ prevazilazi i maštu i kogniciju. Po Deluzu lepo jeste ono što u traženju svojih delova i imena upravo izmiče značenju. Beži se od objektivnosti, ruši svaka vrsta konsenzusa, što raduje modernog čoveka jer time je postignuto da je sve lepo.

Zamenom teza, osećanja nasuprot nauci, opovrgavaju se ne samo estetski i etički principi. Dovoljno svesni umreženosti sveta i uticaja različitih faktora na rast čoveka, odbacuju se biologizmi, ali i zakoni biologije. U krajnje polarizovanoj verziji realnosti jedina prihvatljiva odrednica identiteta, bilo da je u pitanju ličnost, nacija ili pol, jeste sopstveno osećanje ili nedostatak istog. Habermas kritikuje ovu kulturu singulariteta upravo zato što je o njoj moguće razmišljati samo u sopstvenim teorijskim okvirima. Dakle, postmodernizam sam sebe izmišlja dok zagovara svoj kredo. Van njega nema teoretske podloge na kojoj bi opstao. Nadalje, upravo vrednosti za koje se zalaže – sloboda, individualnost i kreativnost – jesu i vrednosti koje paradoksalno istiskuje. Iako zasnovano na zdravorazumskim premisama, ponukano posleratnim, postkolnijalnim i postimperijalističkim iskustvima, stremljenje čoveka da motore (auto)destrukcije ugasi završava se de facto pokretanjem istih. Jednostrana tolerancija odn. jednoumlje, mainstream razmišljanje, radikalno ukidanje ne ostavljaju prostora autentičnosti, tako da su samo dva ekstremna pola istog spektra zamenila mesta.

Kritičko, divergentno, mišljenje gotovo je strano mlađim generacijama. Tehnologija je modifikovala mlade umove uz pomoć marketinških strategija kao što su framing i visual messaging tako da, ukoliko „okvir“, odnosno uputstvo za delanje ili upotrebu izostane, novi, postmoderni čovek ne reaguje. Primera radi, humanost se još retko ostvaruje na ličnom nivou u smislu pomoći bližnjem, konkretno, bratu, komšiji, nepoznatom na ulici, a doživljava procvat u formalnom smislu: PETA, Fridays For Future, prikupljanje pomoći za gladnu decu u Africi ili izbeglice iz Sirije. Pod velom tolerancije, WOKE generacije vode bitku za bolje sutra na velikom platnu ignorišući kolateralnu štetu u „malom“. Upravo štetom se privlači pažnja, a sredstvo opravdava cilj bilo da se radi o uništavanju umetnina ili opstruisanju saobraćaja. Ukoliko nije izdeklamovana, humanost se tumači još samo kao anahronizam. Otuđenost i filantropija blizanci su posthumanizma.

Savremeno društvo ambivalentno je i na ličnom i na globalnom planu.  Čak i u proklamovanju jednakosti i borbi za ljudska prava, pored političkih interesa, neminovno provejava patologija (ljudskih) odnosa. Politička levica i desnica, na svetskoj sceni, približavaju se centru, neretko i menjaju uloge. Demokrate, koje bi po difoltu morale da budu protiv militarizma, olako rešavaju nasrte na ljudska prava ratnim putevima. Konzervativci kompromisno ruše noseće stubove sopstvene ideologije sedeći tako na dve klimave stolice ne bi li sebi osigurali uspeh u svakom slučaju. Konačno, „zeleni“, pacifisti, koji su se kalili podižući svest u vezi sa opasnostima koje prete životnoj sredini, zelenilo drveća zamenili su zelenilom tenkova i umesto za nove sadnice zalažu se za isporuku tenkova Ukrajini.

Postavlja se pitanje koji su ciljevi borbi savremenih društava i šta je primarno, a šta sekundarno u svetu u kom svi pretenduju na prvo mesto. Feminizam se, recimo, u svojim začecima kretao linearno i ženama najpre vraćao glas, zatim ih obrazovao i obezbeđivao im pravo na privatnu svojinu. Pre nego što je zadrla u privatnu sferu, revolucija se ostvarila u javnoj. Žena Zapada, oslobođena okova patrijarhata, samosvesna i seksualno i profesionalno, danas može da se bavi suptilnijim neravnopravnostima, kao što je gender pay gap. Međutim, ono što zabrinjava jeste poistovećivanje ravnopravnosti sa biološkom i psihološkom jednakošću. Živimo u društvima u kom muško i žensko sve više nalikuju jedno drugome. Štaviše, globalno se širi „feminizacija“ celog društva. Dok je čovek s jedne strane civilizacijski u velikoj meri napravio otklon prema nasilju i muškom šovinizmu, s druge strane želi od muškarca da prevalentno, ako ne i isključivo, neguje ženski konotirane osobine: brižljivost, osećajnost, pomirljivost. Nemački komunikolog Norbert Bolz smatra da je u današnjem svetu mnogo teže odgajati dečake. S obzirom na to da je društvo saglasno da ne želi da odgaja alfa muškarce, a dinamika razvoja ličnosti dečaka podrazumeva odmeravanje „snaga“, kao i mnogo više oslobađanja energije, postavlja se pitanje koji su vidovi ispoljavanja za to prihvatljivi. I ako potpuno potisnemo energičnost, koja se često vrlo lepo sublimira u usredređenost ka cilju i agilnost, da li će energija tanatosa u nekom trenutku da doživi erupciju škodeći pojedincu, a i celom društvu? Osim toga, zabrinjava i neravnomerna raspodela plodova feminizma. Ako pojednostavimo sliku sveta na Zapad i Istok, podrazumevajući pritom pod Zapadom ekonomsko i politički razvijene zemlje, a pod Istokom njihovu suprotnost, onda se ove poslednje i dalje bore za rehabilitaciju statusa žene kao ravnopravnog ljudskog bića.

I pored toga što su raznolikost i tolerancija jedan od glavnih transparenata modernog sveta, tendencija ka radikalnom ukidanju ne zaobilazi ni ovaj model postojanja. Francuska politikološkinja Emilia Roig zalaže se za ukidanje braka jer je izum patrijarhata. Međutim, umesto rekontekstualizacije u kom će supružnici (re)definisati svoje uloge po principu ravnopravnosti, Roig brak smatra prevaziđenim, na radost zastupnika poliamorije i drugih vidova uređenja ljubavnog (su)života. Nažalost, sve je prisutniji mehanizam slamanja volje većine kako bi se udovoljilo ili podišlo volji pojedinca. Otuda iznalaženje definicija i za minimalno odstupanje od pravila ne bi li se svaka individua osećala dobro u svojoj koži. Da li u obrazovnim sistemima ili u socijalizaciji generalno, umesto osposobljavanja „slabijeg“ tehnikama kompenzacije, radi se na onesposobljavanju „jačeg“ i na taj način kreira jednoobrazna „zlatna sredina“ iz koje niko ne odskače. S jedne strane, definisanjem i garancijom dostupnosti definicija širokom krugu ljudi deluje se pozitivno na hermeneutičku diskriminaciju (prikrivena diskriminacija usled nedostatka artikulacije i opisnog aparata dotičnog uzroka diskriminacije), na šta ukazuje američki filozof Miranda Fricker; s druge strane trend etiketiranja vodi do neželjene veće raslojenosti društva. Drugim rečima, podela na grupe povlači za sobom ujedinjenje istomišljenika, čime se gube iz vida osnovne ljudske karakteristike koje ljude povezuju izvan klasifikacija na naciju, religiju, sekualno opredeljenje itd.

Da li su tehnologija i kapitalizam nagnali čoveka na hod po žici ili je ona posledica i izraz volje homo sapiensa da pomera granice?  Zavisno od toga da li nam pogled padne levo ili desno, na izuzetak ili pravilo,  Istok ili Zapad, menja se i perspektiva na savremeno društvo. Nije ista realnost devojčice koja je pretrpela genitalno sakaćenje i one koja će sutra u slobodnoj prodaji moći da kupi abortivnu pilulu, kao što nisu isti izazovi s kojima se susreće Afroamerikanac u predominantno belom društvu i iseljenik evropeidne rase u bilo kojoj od evropskih ili američkih zemalja.

Tehnologija svakako stavlja čoveka pred izazov da nauči da balansira, a da li je ambivalentan odnos prema identitetu, moći i humanosti odraz dekadencije čoveka  ili je digitalizacija učinila čovekovu prirodu vidljivijom pokazaće domet generacije Z da odgovori oprečnim zahtevima globalizacije. S nadom da je Niče dobro predvideo da će ono što ga ne ubije društvo učiniti jačim, mim će iz slike u kojoj društvo ponavlja svoju propast prerasti u seriju slajdova u kojoj će svaki naredni predstavljati lekciju iz etike, estetike, samokontrole i humanosti.

Za P.U.L.S.E Aleksandra Đorđević

Izvor: Arheofutura

  Aleksandra Đorđević, Arheofutura, Društvo, Sociologija