Celokupna vizantijska umetnost je u službi religije, i puna je verskih elemenata. Jedan od najvažnijih izraza te umetnosti je ikona, koja predstavlja sintezu duhovnosti, teologije i estetike. Treba imati na umu da su predstave bogova kod predhrišćanskih religija, a zatim i kod zapadnog hriščanstva – bile konkretne, u smislu da je svaki od bogova prikazivan sa određenim ličnim karakteristikama. S druge strane vizuelna prezentacija u pravoslavlju bila je od samog početka apstraktna, a svete ličnosti se predstavljaju samo simbolično, u slikama sa dvostrukim značenjima.

Reč ikona dolazi od grčkog “eikon”, što znači slika. To je umetnički i duhovni prikaz svetaca ili dogadjaja iz Biblije ili predanja. Od samog početka ikone su sredstvo komunikacije crkve sa nepismenima. Prezentacija na ikoni je jednostavna i lako se može razumeti. Sveti Jovan Damaskin je rekao da je ikona “biblija nepismenih”, pa otud čin njenog stvaranja naziva se ”pisanje” a ne slikanje ikone. Najpoštovaniji lik na ikonama je predstava Isusa Hrista, na drugom mestu je poštovanje lika Presvete Bogorodice, a na trećem mestu dolaze likovi svetaca, predvodjeni sa svetim Jovanom Krstiteljem.

U svakoj crkvi pregrada koja razdvaja oltarski deo od glavnog dela crkve je – ikonostas, prekriven je ikonama, i to ga čini najvažnijim i najlepšim delom svakog pravoslavnog hrama. Ikonostas je ujedno simbolična veza izmedju svetog – nebeskog i svetovnog – zemaljskog, i predstavlja granicu izmedju materijalnog i spiritualnog.

Prema svojoj nameni ikone se dele na: Templon (ikonostas) i mobilne Ikone. Prve su trajno postavljene na ikonostasu, a druge su razmeštene po zidovima crkve, i povremeno se menjaju, u skladu sa crkvenim kalendarom.

Postoje ikone koje su slikane sa obe strane. To su one koje se nose prilikom svečane povorke. Vrlo su interesantne dvodelne ili trodelne ikone. Manjih su dimenzija i služe za privatni molitveni čin prilikom putovanja.

Najstarije i najređe su mozaik ikone, a u posebnu kategorije spadaju čudotvorne ikone, koje su vredne največeg poštovanja. Ove ikone su obično posvećene Presvetoj Bogorodici, i često imaju metalni okov. U Hilandaru ima osam čudotvornih ikona.

Deisis (grčki – molitva), je ikonografski motiv koji predstavlja Hrista izmedju Bogorodice i svetog Jovana Krstitelja, koji mu se mole u ime ljudskog roda.

Deisis je takođe centralni deo svakog ikonostasa.

Ikona Majke Bozije je uvek sa leve, a ikona Hrista uvek sa desne strane carskih dveri na ikonostasu. Vazno je znati da se Ikone smaraju svetim, ali poštovanje se odnosi na lik na njoj, a ne na samu ikonu u fizickom smislu.

Kompozicije ikone treba da budu jednostavna, smiranog kolorita i duboko simbolična, bez mnogo opisa i detalja. To blagodatno osećanje mira koje se širi sa ikone, posmatrača duhovno prosvećuje i osvećuje, jer je svaka ikona po svojoj suštini sveta i čudotvorna.  Vizantijski monah-ikonograf prilikom pisanja ikone nije se prepuštao ličnom umetničkom nadahnjuću, već je inspiraciju tražio u knjizi pravoslavnih kanona, koji precizno opisuju sve svete ličnosti i religiozne dogadjaje. Pošto ikonopisanje ne treba da promoviše ličnost autora, ikone se ne potpisuju.

U cilju slanja verske poruku ikonopisac komunicira sa vernikom preko ikone vizualnim i spiritualnim sredstvima. Najznačajniji detalj svake ikone je lice sveca, a zatim njegova ruka koja blagosilja. Izraz lica je obično bez emocija, oči su uvećane, a pogled je prodoran. Vernik ima utisak da ga taj pogled sa ikone prati. Svetitelji su uvek u frontalnom stavu (ili tri-četvrt frontalno) da bi bili licem u lice sa osobom u molitvi. Sve su ovo elementi kojima se postiže duhovni kontakt sa vernikom, a taj spiritualni momenat kao rezultat stvara osečaj strahopoštovanja kod vernika. Mrak, sveće, jak miris tamjana i celokupna atmosfera u crkvi upotpunjuje utisak.

Boje na ikoni su bez mnogo tonske modulacije dopunjavaju dozivljaj, što sve povećava natprirodnu atmosferu, izazivajući simboličnu asocijacijiu a ne realnu predstavu. Boje imaju svoje značenje. Zlatna se najčešće koristi za oreol ili kao pozadina, i predstavlja božansku nestvarnu svetlost, odnosno večnost, a takođe simboliše carsko dostojanstvo. Bela boja je simbol raja. Plava boja, a naročito njena golubija varijanta predstavlja božansku – nebesku suštinu, ali i besmrtnost i večnost. Crvena boja je simbol zrtvovanja. Tamno plava boja Bogorodičine odežde simbolizuje njenu zemaljsku i nebesku dvojnost.

Na velu Presvete Bogorodice uvek su prisutne tri zvezde (dve na ramenima i jedna na čelu). One ukazuju na njenu nevinost: pre, za vreme i posle rodjenja sina Hrista.

Lica i objekti na ikoni prestavljaju se dvodimenzionalno, bez senki. Svetlost zrači iz ličnosti sveca, njegova duhovnost je njen izvor. To je razlog zašto se zlato koristi kao pozadina ikone, dajući joj nadzemaljski sjaj. Postoji važna razlika u predstavljanju utiska perspektive na posmatrača kod pravoslavne ikone i katoličke religiozne slike.

Takozvana linearna perspektiva u zapadnoj umetnosti kojom se stvara iluzija prostora, deluje tako što su predmeti blizi posmatraču veći od onih koji su dalji od posmatrača, a bliži centru slike.

Nasuprot tome, vizantijski ikonopisac koristi obrnutu perspektivu, gde je svetac centar sveta, a sve oko njega je manje važna periferija. Zato je i njegov lik najveći, dok se ličnosti i predmeti na ikoni, iako su bliži posmatraču prikazuju umanjeni.

Sve su ovo estetski i vizuelni principi koji stvaraju kod vernika zagledanog u ikonu osećaj da i sam postaje deo nebeskog i božanskog prostora, pa tako potvrdjuju misljenje da je ikona – “prozor u nebo”.

Pravoslavna ikona je zbog svoje dvodimenzionalnosti i ukočenosti likova, kao i zbog izostanka elemenata naturalizma, naracije i pejsaza dugo bila potcenjivana od strane zapadnih istoričara umetnosti, koji su smatrali da tek sa Renesansom počinje uzlet likovne umetnosti. Ipak, priznata ili nepriznata ikona je tihovala svoj spiritualni život na sredokraći izmedju metafizičkog i fizičkog, razdvajajući prolaznost od večnosti.

Tek početkom 20. veka teoretičari umetnosti shvataju da ta ukočenost u vizantinskoj umetnosti nije rezultat nedostatka veštine i umetničkog talenta, već je smisleni rezultat bliskosti verske dimenzije i ikonografije koja karakteriše tadašnja shvatanja likovnosti. Konačnu satisfakciju i priznanje vizantinsko – pravoslavno slikarstvo doživljava početkom 20 veka, sa pojavom novih ideja i revolucionarnih pokreta u umetnosti. Tada mnogi umetnici, poput Pikasa, Deraina, Rothoa, Klea raskidaju stare obrazce i u potrazi za novim estetskim idealima otkrivaju impulse baš u osnovnim svojstvima pravoslavne umetnosti.

Tako je poentelist Sinjak, videvsi pravoslavni mozaik crkve svetog Marka u Veneciji počeo da koristi četvorougaoni oblik umesto okruglih tačaka, kojima je do tada gradio svoju sliku. Jedna od najpoznatijih slika Maljevića nosi naziv ”Ikona naseg vremena”, predstavlja crni kvadrat na kvadratu bez boje, i na izložbi je bila postavljena u ugao prostorije tradicionalno mesto ikone u pravoslavnom domu. Kandinski je inspirisan svojstvom duhovnosti ikone napisao svoju čuvenu studiju o spiritualnom u umetnosti, a dvodimenzionalnost kod Matisa je eho dvodimenzionalnosti pravoslavne ikone.

Novi trend u zapadnoj umetnosti i konačno priznanje pravoslavne umetnosti najlepše je izrazio francuski slikar Henri Matis, kada je 1907, po izlasku sa prve izložbe ikona u Parizu, rekao:

”Tek kad budemo razumeli vizantijsku ikonu – razumećemo čitavu umetnost”.

za P.U.L.S.E Aleksandar Đorđević

  Aleksandar Đorđević, Ikone, jevanđelja, Vizantija