Indijana Džouns i brojčanik sudbine, (režija Džejms Mengold, 2023)

Peta i možda ne zadnja epizoda avantura nestandardnog i fiktivnog arheologa Indijane Džounsa događa se u izvesno najluđoj, a svakako najprovokativnijoj verziji istorije po Indiju. Daleke 1981, obnova serije B filmova posebno snimanih za matineje 1930-40 prošloga veka uzbudila je mnogo više nego što je nameravala, i dobila delić savršeno nekorisne publike – arheologe. Verovatno je na svetu veoma malo arheologa koji sebe nisu za trenutak zamislili kao Indijanu Džounsa – recimo oni koji nisu videli nijedan od filmova serije. U doba prvog filma vodile su se teške rasprave o teorijskoj arheologiji, metodologiji, kolonijalizmu, i arheologija nikada nije bila bliža humanistici: Indijana Džouns se pojavljivao kao figura u tim raspravama, kao simbol, metafora, metonimija određenih pristupa, a pre svega kao kratko olakšanje u akademskom tekstu. Harison Ford je 2008. od Američkog Arheološkog Instituta dobio nagradu za popularizaciju arheologije, sigurno zasluženu. Na pitanje ko je bio stvarni uzor za lik Indijane Džounsa često se pominjao Hajram Bingem, neprofesionalni arheolog koji je otkrio Maču Pikču, i docnije završio kao američki senator. Jasno je da je reč o uspešnoj fikciji, i ništa više: broj sledbenika je, naravno, ogroman. Neke sam i upoznala. National Geographic je u junu objavio članak o uticaju Indijane Džounsa na javno razumevanje i ugled arheologije… U svakom slučaju, televizijska franšiza, Hronike mladog Indijana Džounsa (1992-3, režija Džordž Lukas) bile su izuzetno važna pedagoška serija: mladi junak upoznaje svet, pre svega Evropu, avangardnu kulturu, poznate umetnike i naučnike. Serija je rađena sa mnogo tačnosti i pažnje, uglavnom na originalnim lokacijama, i bez oklevanja bih ju i danas preporučila školskoj omladini.

Posle ogromnog uspeha prvog filma, sledio je prequel sa epizodom u Indiji: većina je razumela da se to dešavalo „posle“, stvaraoci su ga snimili kao kraj franšize, i nastao je potpuni nesporazum. Film ima nekoliko besmrtnih trenutaka, početak sa scenom lovljenja dijamanta u kineskom noćnom klubu je legendaran. U svakom slučaju, treći film tada obnovljene serije morao je biti izuzetan, i bio je, ponajviše zbog uloge oca – Šona Konerija. Jedino što je kvarilo sreću mnogih gledalaca bilo je versko zanošenje i moraliziranje, ali uz mnogo više nacista i mnogo manje zmija, uspeh je bio izuzetan. Četvrti deo, sa kristalnim lobanjama, doneo je novog neprijatelja, surove Sovjete, i nešto starih zmija, kao i Indijanu Džounsa u ozbiljnim godinama, novopečenog mladoženju i oca. To je delimično spaslo film od ufomanije. Najzad, u petoj epizodi, stvari dolaze na svoje mesto: nacisti su u Americi, i stvaraju američki svemirski program – upravo su astronauti stupili na Mesec. Amerika vodi rat u Vijenamu, u kojem je poginuo sin Indijane Džounsa, a on sam je bedni starac, upravo penzionisan, usamljen u svojoj rupi od njujorškog stančića, bez novca i slave, u razvodu sa ženom koju je jedino voleo. I odatle ga u ludu avanturu gurne njegovo bezobrazno i sebično kumče ženskog roda.

I tu smo kod arheologije, nešto ozbiljnije nego ranije. U centru zapleta je mehanizam nađen 1901. u moru blizu ostrvceta Antikitera („preko puta Kitere“), između Kitere i Krita, u ostacima rimske lađe koja je potonula negde u prvom veku pre naše ere. U filmu mehanizam familijarno zovu „antikitera“, što je naravno besmisleno. Ima smisla Antikiterski efeb, veličanstvena bronzana skulptura mladića koji nosi nešto u ruci (jabuku?) i možda je Paris, a možda Heraklo, i danas je u atinskom Arheološkom/Nacionalnom muzeju. Bio je teret na istoj lađi kao i mehanizam. Možda je reč o ukradenim ili kupljenim dragocenostima koje je neki Rimljanin prevozio iz Atine u Rim? Mehanizam su detaljno proučili tek nedavno: reč je o kalendaru i astronomsko/astrološkom pomagalu, koje je služilo za predviđanje pomračenja Sunca i Meseca i najverovatnije za učenje višeg stepena tadašnje nauke o zvezdama i kozmosu. Popularno se mašina proglašava antičkim kompjuterom, zbog savršene tehnologije i konstrukcije koja je u Evropi osvojena tek milenijum kasnije: u srednjovekovnom arapskom svetu bilo je nekoliko takvih, ali manje sofisticiranih instrumenata sa sličnom funkcijom. U filmskom zapletu, brojčanik može da nađe „pukotinu“ u vremenu i da prebaci neki prostor u drugo vreme. Ne može biti naivnije.

Indijana Džouns kopao je samo u prvom filmu: sve ostalo je potraga za objektima koji imaju izvesna magična dejstva. U otkrićima je neuspešan – svaki put mu neko od loših momaka mazne ceo ili bar polovinu objekta taman kad ga nađe. Ali Indijana voli zbirke, muzeje i biblioteke, i čvrsto veruje da objekti pripadaju upravo tamo, uprkos namerama nacista, Sovjeta i Amerikanaca da objekte zloupotrebe ili sakriju od javnosti. I u tome je neuspešan. Drugim rečima, Indijana ima veliku potrebu za teorijom i metodologijom, no nadanje da će neko ko se penzionisao 1969. još doživeti kompjutere, internet, arheologiju đubreta, neinvazivnu arheologiju i LIDAR može imati samo neki jako očajni scenarista. Zato se u filmu otvara druga, veoma simpatična a luda mogućnost, i to je da ostane u prošlosti u koju je Indijana slučajno uleteo – doslovno, avionom. Mehanizam je naime sposoban za samo jednu pukotinu u vremenu, i to je ona koja vodi ka izumitelju, Arhimedu, koji je mehanizam podelio da ne dođe u ruke neprijatelju. Tako se Indijana nalazi lice u lice sa Arhimedom, i sa njim – zajedno sa kumčetom – komunicira u neobičnoj kombinaciji starogrčkog i novogrčkog. No kumče smatra da je kum potrebniji u 1969. (naše ere) i zato ga nokautira i vraća tamo. Arhimed ostaje zbunjen, ali će sve razumeti kada prouči. Antička epizoda, rimsko opsedanje Sirakuze za vreme Drugog punskog rata, prikazana je začuđujuće precizno, sa malim greškama u rimskoj opremi. Stvari postaju manje pouzdane oko Arhimedovog groba, koji je u antici otkrio Ciceron, kada je bio kvestor na Siciliji. Ciceron je otkrio grob blizu jednih od gradskih vrata, očistio od korova, pročitao natpis i našao skulpturu na grobu – ilustraciju omiljenog Arhimedovog otkrića, odnosa lopte i valjka (sfere i cilindra), i sve to lepo je opisao. Pećina, vode, gnusne bube, paučina i ostalo u filmu je – filmsko, B kategorije, i žanrovski neophodno.

Uistinu, kakav smisao ima Indijanin povratak u penzionerski život, kad može da ostane sa Arhimedom i da vidi i razume nešto od sveta kome je zavetovan? Indijana je poremetio istoriju, i to ozbiljnije nego što to žanr zahteva. Čitav prvi deo filma odigrao je njegov kompjuterski dvojnik, sastavljen od nekog drugog tela i snimaka glave iz prethodnih filmova koji su završili u košu odnosno na tvrdim diskovima. Pažljivi gledalac može ponekad da uoči neobičnu geometriju pogleda i male neusaglašenosti u svetlosti, ali mlađi Indijana Džouns je tu, dvodimenzionalan, juri po zahuktalom vozu, motociklima koje na putu razdvaja od prikolice i drugih manje važnih delova, nokautira, skače, doskakuje, i ostaje sa objektom. Docnije juri po bazarima i sukovima, kroti gomilu bičem, popravlja raspadnuti motorni tricikl žvakaćom gumom, uleće među morske jegulje, koje zamenjuju zmije, otima dragocene kutije iz ruku tvrdoglavih kosturova, lađe eksplodiraju, Indijana jaše konja kroz podzemnu železnicu, itd. Njegov dobar i stari prijatelj mornar mora da pogine: igra ga Antonio Banderas, koji je strašno propao otkako je više puta odigrao ulogu svog života – jednog riđeg mačka. Jedino cinično kapitalističko kumče shvata da se Indiana mora vratiti iz „pukotine vremena“ i to tada kada sama shvati da i ona ima dušu, u liku malog uličnog lopova koga je uzela pod svoje. Indijana Džouns naime mora da svetu vrati smisao.

Veliki plan otkriva se u malim detaljima: upravo penzionisani profesor tačno zna šta treba da vikne, da bi pobunjeni studenti uhvatili i ponovili slogan protiv rata i sistema, i napravili prodor, potreban Indijani da utekne. I drugo, Indijana je svog egipatskog prijatelja i pomagača iz prvog i trećeg filma spasao Naserovog režima i doveo ga u Ameriku: Salah je postao taksista, ali njegova porodica, već treća generacija, nije se nimalo „prilagodila“ američkim običajima, ni u odeći ni u znanju egipatske istorije. Indijana doseljenike vidi drugačije od današnjih „rodoljuba“… Konačno, nacisti nisu istorija, već svetski problem, danas ne manje opasni nego bilo kada, sve od 1922, i publika još uvek voli, premda mnogi ne znaju zbog čega, kada neko opali neku arijevsku njušku. A Indijana je star, umoran, siromašan, zaboravljen i neuspešan. Čime on to može da vrati smisao?

Odgovor je na kraju filma. Indijani dolazi Merion, jedina, da ga vrati u život pomoću zdrave hrane, nege i još ponečeg, recimo staračkog seksa. U tome cilju ga podseća na to kako su se umeli voleti u prvom filmu serije. Merion (igra je Karen Alen) je u svojim cvetajućim sedamdesetim, ima bore, fleke, previše kila, nimalo šminke, ali kosu je uplela u hipi kike, nosi folklornu hipi bluzu i dugu i široku hipi suknju. Ona nije zastarela, nego avangardna, i gotovo sigurno će avgusta te godine odvesti Indijanu u Vudstok. Ona potvrđuje Indijani da je sada najviše potreban pobuni, da penzija nije kraj, već vrhunac mudrosti – ali mogućno i početak. Slobodan od svega, Indijana Džouns više ne sme da prestane da juri naciste, u kojem god bloku da su, da buni protiv svakog rata, jer još uvek može da govori omladini, da pomaže migrantima, da uči… Kapitalizam je pogrešio što je razvijao medicinu, jer sad, sem plastičnih umetaka i zamene organa, na svetu postoji višak staraca, i mnogi od njih puni su strasti, misli, osvete i pobune. Prokletstvo penzije zauvek je razbijeno, bilo da ljudi hoće skraćen ili produžen rok odlaska u istu. I nemaju više ništa da izgube. Zato na kraju filma neko uzima Indijanin šešir ispod štipaljke na konopcu na terasi.

Svetlana Slapšak

Peščanik.net, 18.07.2023.

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Film, Indijana Džouns, Peščanik, Svetlama Slapšak