Ispravan stav o pogrešnosti – “Ustav republike Hrvatske”

Nije mi se slučajno nekoliko puta desilo da ovaj film, u želji da povedem razgovor o njemu, oslovim „Ustav republike Srbije“. Svaki od tih puta podigao sam ruku, pošavši da se lupim po čelu, kako inače radim kada napravim lapsus, ali sam iz nekog razloga zastao. Zahvaljujući prirodi i atmosferi ovog filma, kao i snažnoj poruci koju šalje, moje čelo nije bilo crveno – sa razlogom sam zastao: iako opisuje stanje u susednoj nam zemlji, isto to stanje vrlo lako može da se preslika na našu državu. Ovo ostvarenje nije bilo „ljubav na prvi kadar“, ali šta se u međuvremenu desilo, i kako je utisak prevagnuo na jednu stranu, to nije interesantno sažeti u par reči. Krenimo redom.

1

Vjekoslav Kralj, kog je neprikosnovenim glumačkim umećem oživeo Nebojša Glogovac, je profesor istorije, pro-hrvatski orijentisan kada je političko uverenje u pitanju, homoseksualno kada su partneri. Ima „nezgodnu“ naviku da se odeva u ženu, svoj alter-ego, Katarinu, i da tako prošeta gradom. U jednoj od tih šetnji biva meta nasilnih huligana, i zadobija teške telesne povrede. To mu otežava brigu o ocu, ratnom invalidu, ali mu, na sreću, u pomoć priskače komšinica, medicinska sestra, Maja Samardžić (Ksenija Marinković), koja ga je srela u bolnici. Željan da se oduži, Vjekoslav nudi Maji novac, koji ona odbija, pozivajući profesora da se revanšira na korisniji način – da pomogne njenom mužu, Antu Samardžiću (Dejan Aćimović), koji je policajac, ali ne samo to, već i Srbin, da nauči novi Ustav republike Hrvatske za ispit od kog mu zavisi ostanak na radnom mestu.

Na prvi pogled čini se da je u pitanju jednostavan, kamerni glumački film. Kamerni – uglavnom da. Glumački – itekako da. Jednostavan? Ni najmanje. Poslužio bih se opaskom mog profesora, s kojim sam podelio bioskopsko iskustvo gledanja ovog filma: u pitanju je naslov čiji slojevi na potpuno različit način dosežu dve potpuno različite, distancirane generacije, odrasle u dve različite države. O slojevitosti priče govori i sam loglajn, koji ispunjava očekivanja: „ljubavna priča o mržnji“ – stoji na plakatu filma. Doživeo sam je kao priču o dva savremena čoveka koji ne prihvataju i ne priznaju jedan drugog, svesni da ni sami nisu u potpunosti prihvaćeni i priznati od strane društva u kom žive. Između njih je žena, kao predstavnik razuma. A tu negde je i otac, invalid, dovoljno prisutan da podseti nas, a i likove, na mržnju i netrepeljivost, na bolnu prošlost i traume kao posledice.

Za sladokusce koji se hrane lepim prizorima, film vizuelno pleni – i kada su u pitanju rešenja vezana za fotografiju i paletu boja, prepoznao sam dve različite postavke. Tamnu, teskobnu, mučnu, hladnu, stvarnu i „običnu“ postavku, u kojoj preovlađuju kadrovi koji odgovaraju vizuri oka, u kojima nije isuviše remećen „prirodan“ odnos boja, i drugu, apsolutno suprotnu postavku, u kojoj dominiraju tople boje i neobični kadrovi, sa interesantnim odstupanjem od normalnog rakursa, i upotrebom krupnijih, prisnijih i intimnijih planova. Primena ovih postavki je ključ fascinacije – prva nam prikazuje život u Zagrebu kakav jeste (po rečima ljudi koji su imali priliku da provedu neko vreme tamo), oslikava nam dobre i loše osobine likova, muke kroz koje prolaze, i sve ono što čini njihovu svakodnevicu sa određenom distancom pasivnog gledaoca. Druga postavka je ta koja nas „uvlači“ u priču – tu postajemo „saučesnik“. Otvara nam se dubina Vjekoslava, kroz njegov već pomenuti alter-ego, Katarinu. Sve scene našminkanog Nebojše Glogovca u ženskoj odeći vizuelno odstupaju od ostalih, a nakon što savladamo tu razliku, uočavamo diferenciju u ritmu, tempu, zvučnoj slici, glumačkoj igri, jednom rečju, atmosferi.

2

Upravo zahvaljujući tim scenama, koje čine srž ideje filma, čitava dramaturška postavka dovodi gledaoca u pitanje – javljaju se sumnjive motivacije, i skoro svaki kadar dobija dupli smisao. Kroz film dinamično i direktno proporcionalno sa protokom vremena raste broj metafora i simbola, ostavljajući nas u velikoj začudnosti na kraju – šta se desilo sa likovima, koja je njihova prava motivacija, i možda najbitnije – zašto se stvari nisu okončale onako kako smo svi očekivali? Definitivan odgovor – virtuoznost Rajka Grlića i Anta Tomića u pisanju scenarija, što je pored glume na zavidnom nivou, i gore pomenutih rešenja fotografije i kolorita, glavni „kec u rukavu“ ovog ostvarenja.

Nekim gledaocima to verovatno nije bilo dovoljno, neki su hrabrost ovakvih ideja shvatili kao provokaciju, dok je drugima najviše smetao neusklađen ritam i tempo filma, i u razgovoru sa svim tim ljudima nakon projekcije, pokušao sam i uspeo da ih razumem, jer je i meni bilo potrebno vremena i volje da dublje promislim o ovom naslovu, i uvidim tri glomazna elementa koji su „zdrobili“ sve sitne mane i nedostatke, kvalitetom koji su ponudili. Ovacije i stajaći aplauz kojim je publika pozdravila autore i glumce u prepunoj sali bioskopa, nakon premijere u Novom Sadu, dokaz su da je reč o filmu koji ipak naginje ka tome da vredi naših 90 minuta i nekoliko stotina dinara (u zavisnosti od toga gde živite) pa i mnogo više, ako ste spremni da sa rezervom prihvatite prvi utisak i da duže mozgate o onome što ste videli.

Sa najboljom namerom da budem iskren moram da priznam da odmah nakon projekcije ja nisam bio u grupi ornoj za mozganje. Bio sam, blago rečeno, gotovo ravnodušan prema filmu. Imao sam osećaj da sam obradu tog motiva već mogao da vidim u domaćoj kinematografiji, i to ne tako davno. Brzo sam neke od prizora i ideja koje su se provukle kroz film povezao sa veoma uspešnom Dragojevićevom „Paradom“ iz 2011. godine.

3

Zbog političkih konotacija i komičnih elemenata sličnosti su nepobitne, alinakon malo razmišljanja, shvatio sam da se njihove ideje načelno ipak razlikuju. Dok smo u „Paradi“ mogli da vidimo homoseksualce definisane kao entitet koji ne pripada ni jednoj naciji, i koji je odbačen čak i u sistemu mržnje koji vlada između naroda bivše Jugoslavije, te isti taj sistem, poziva na nezamislivo ujedinjenje tih naroda, u „Ustavu“ radije imamo prikaz potrebe da se bude čovek, pre nego da se bude deo bilo koje grupe. Kod Dragojevića ljubav ne poznaje pripadnost i suprotstavljena je mržnji, a kod Grlića mislim da je ljubav analizirana na dubljem i kompleksnijem, dakle, realističnijem nivou, pa je predstavljena i kao sastavni deo mržnje, što nas vraća na loglajn i plakat filma – dakle, na sam početak: gledaočeva očekivanja i osnovno pitanje – „jesu li ona ispunjena?“ Moj kraći odgovor – jesu, a kada, zašto i kako? To su već podpitanja, glavni krivci za postojanje ovog teksta.

Za P.U.L.S.E Nino Jovcov

0 0 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
5 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Milan
Milan
4 years ago

Ne morate objaviti moj komentar, tekst je ok. Samo skrenite paznju autoru da se hrvatsko ime Ante menja po padezima ovako>
Ante
Anta
Antu
Anta
Ante
Antom
Antu

Nije francusko pa da se menja Antea, Anteu itd.
Najdobronamernije je.
Pozdrav!

Boban Savković
Admin
4 years ago
Odgovor korisniku  Milan

Ispravljeno. Hvala

simo
simo
4 years ago

Ante
Ante
Anti
Antu
Ante
Anti
Antom
Provjeri pa ispravljaj.

Živoslav
Živoslav
4 years ago

Deklinacija koju je predložio Milan važi za ime Anto, Simo, Jovo, Stevo. Ako se čovek zove Ante, onda se njegovo ime menja po padežima ovako kako je napisao Simo.