Isterivač đavola, američki horor film reditelja Vilijema Fridkina (29. avgust 1935.) predstavlja remek-delo pomenutog filmskog žanra, rađeno prema istoimenoj noveli (iz 1971. godine) Williama Petera Blattyja. Film je uneo revoluciju u žanr horora i mnogi ga sa pravom smatraju najboljim svih vremena. Mene lično je osvojio vlastitom neodoljivom magijom još u ranom detinjstvu, unutar mraka bioskopske sale kasnih sedamdesetih godina 20. veka, čineći sa filmovima Noć veštica Džona Karpentera i Stanar Romana Polanskog ’’sveto trojstvo“ paklene magije pokretnih slika koje su me opčinile, opsednutog me uvukavši nepovratno u jedan odista čaroban svet sedme umetnosti, neprestane igre svetlosti i tame. Vilijem Fridkin, filmadžija koji je sedamdesete godine 20. veka otvorio još jednim antologijskim ostvarenjem, filmom Francuska veza (1971.), smatran je tih godina (naročito nakon besmrtnog ’’Egzorcista“) jednim od najboljih holivudskih reditelja, uz jednog Pitera Bogdanoviča, Majkla Ćimina i mladog autora u naglom usponu – Frensisa Forda Kopolu.
Isterivač đavola zastrašujuća je priča o demonskoj opsednutosti mlade devojke (igra je fascinantna Linda Blair) i očajničkim pokušajima da se vrati u normalu pomoću egzorcizma (čina isterivanja zlih duhova i đavola iz tela opsednutog čoveka molitvom i obredom sveštenika).
Film počinje u arheološkom nalazištu blizu drevnog mesopotamijskom grada Ninive (u današnjem Iraku), gde se arheolog i sveštenik Lankaster Merrin (briljantni Max von Sydow) susreće sa zloslutnom i mističnom statuom đavola, demonskog stvorenja poznatog pod imenom Pazuzu. Prema asirskoj mitologiji smatran je kraljem demona vetra, a prikazan je kao čovekoliko biće sa iskeženom psećom glavom, orlovskim kandžama umesto stopala, parom krila na leđima, repom škorpiona i zmijolikim penisom u erekciji. Mistična atmosfera koja nas povezuje sa duhovima i demonima prošlosti uvlači gledaoca svojom jezivom tajnom i zloslutnošću u paklenu stvarnost modernog sveta… jeziv odblesak zlokobne statue na suncu Bliskog istoka, unutar drevne kolevke civilizacije, filmskim rezom pretapa se u demonski horor koji sledi. Duh demonskih sila prošlosti, star nekoliko milenijuma, nenadano se iznova pojavljuje i opseda telo jedne, do tada, sasvim obične devojke, opseda srce modernog bezbožnog sveta.
U međuvremenu, mladi američki sveštenik grčkog porekla Damien Karras počinje sumnjati u svoju veru suočen sa neizlečivom bolešću svoje majke. Kada glumica Chris MacNeil (nakon što se poslom doseli u Vašington) počne primećivati kako se nešto čudno događa s njenom dvanaestogodišnjom ćerkom Regan, i njene dramatične promene u ponašanju, ona je odvodi u bolnicu na detaljan pregled. Dok majka sumnja da su uzroci nepredvidivog ponašanja pubertet ili napadi epilepsije (praćeni opscenošću, psovkama i bogohuljenjem izmenjenim neprirodnim muškim glasom njene maloletne ćerke), lekari sumnjaju na oštećenje mozga. Devojka je izložena nizu neugodnih medicinskih pregleda i posetama psihijatru. Po povratku iz bolnice paranormalne aktivnosti u njihovoj kući se intenziviraju i nastavljaju, praćeni neobičnim zvukovima, neobjašnjivom hladnoćom sobe, kretanjem predmeta i snažnim podrhtavanjem devojkinog kreveta. Nakon što se sam demon javlja iz devojke, kreću stravične scene đavoljih opscenosti, toliko brutalne da se rečima teško daju opisati. Na kraju, nakon svih uzaludnih medicinskih tretmana, očajna gospođa Chris odlučuje da se obrati Crkvi radi obreda egzorcizma i poziva mladog sveštenika Karrasa, koji služi u obližnjoj crkvi, koji se i sam bori s određenim problemima. Kad shvati da je reč o teškom slučaju zaposedanja, otac Karras će kao egzorcistu angažovati iskusnog starijeg sveštenika Lancastera Merrina (kojeg srećemo na samom početku filma u već pomenutom arheološkom nalazištu).
Izazvan sveštenikovim delovanjem u službi Boga, demon u devojci pristaje na izazov da je napusti i uđe u telo sveštenika Lancastera Merrina. Sveštenik se u tom momentu baca kroz prozor, žrtvujući sebe radi oporavka devojke. Demon je uništen…
Godine 1974. od deset nominacija za Oscara film Exorcist ovenčan je onima za najuspeliji adaptirani scenario i najbolji zvuk, te iste godine od sedam nominacija za Zlatni globus nagrađen onima za najbolji film, reditelja, scenario i sporednu glumicu (Linda Blair), kao antologijski horor reditelja Williama Friedkina (impresivna adaptacija istoimenog romana Williama Petera Blattyja, koji je svoju prozu sam pretočio u scenario). Jedan od ključnih i prelomnih naslova u okvirima žanra horora kontroverzno je i često osporavano, ali i izuzetno provokativno i istinski zastrašujuće ostvarenje koje se može interpretirati u ključu buđenja seksualnosti kod devojčice na početku puberteta te isterivanja zla seksualnosti iz nje.
Friedkinov rediteljski postupak kreiranja suptilnog ugođaja i gradiranja teskobe kombinovane sa strategijom šoka, stvara u svim segmentima filma impresivno, krajnje napeto delo – od muzike u kojoj odzvanja instrumental ’’Tubular Bells“ Mikea Oldfielda, preko fotografije Owena Roizmana (Francuska veza, TV mreža, Tootsie) do sjajnih interpretacija glumačke postave predvođene takođe oskarovkom Ellen Burstyn (Poslednja bioskopska predstava, Alice više ne stanuje ovde, Rekvijem za snove) i maestralnim Maxom von Sydowom (Sedmi pečat, Devičanski izvor, Hannah i njene sestre). Zanimljiv je i sledeći podatak vezan za izbor režisera ovog kultnog ostvarenja. Naime studio je prvo želeo Stanleyja Kubricka (on je međutim mislio da se radi o tek prosečnom hororu), zatim Arthura Penna koji je odbio jer je držao predavanja na Jejlu, Petera Bogdanovicha koji je želeo da radi na drugim projektima, ali je kasnije zažalio zbog te odluke; Mike Nichols nije želeo da snima film koji toliko zavisi od predstave jednog deteta, a John Boorman (koji je režirao nastavak ’’Exorcist II: The Heretic“) nije želeo da režira zbog okrutnosti prema deci. Kako je film ’’French Connection“ bio uspešan, studio se na kraju dogovorio sa Williamom Friedkinom da se prihvati režiserske palice. Mercedes Mccambridge (glumica koja je posudila svoj glas Regan opsednutoj demonom Pazuzu) ostala je u seni iako je njen doprinos filmu apsolutno neosporan. Mercedes je glumica koja je imala neverovatnu sposobnost da proizvodi više glasova odjednom tako da je baš ona izabrana da otelotvori glas demona koji je opseo Regan. Na odjavnoj špici filma njeno ime nije bilo prikazano i glumica je odlučila tužiti producente. Naknadno je greška ispravljena, ali do tada je i nju stiglo prokletstvo filma. Njen sin ubio je svoju suprugu, decu i na kraju sebe. Nakon nekog vremena Mercedes je primila njegovo opraštajno pismo.
Brojni su drugi zanimljivi detalji vezani uz nastanak jednog od najznačajnijih filmova svih vremena, poput toga da je pisca Williama Petera Blattyja, inače autora uspelih komedija, novčana oskudica prisilila da se oproba u žanru horora i zaplet dela kreira prema istinitoj priči o navodno opsednutom dečaku, toga da je u radu na filmu sudelovao i pravi egzorcista, sveštenik Thomas Bermingham, potom detalja o problematičnom izboru glumaca, prilikom čega su producenti priželjkivali angažmane tada velikih zvezda poput Jane Fonda, Audrey Hepburn, Paula Newmana ili Jacka Nicholsona, do toga da je tokom produkcije filma i nedugo nakon završetka snimanja poginulo čak 9 članova filmske ekipe. U sceni u kojoj demonom opsednuta Regan svoju majku baca preko cele prostorije, glumica Ellen Burstyn zadobila je trajnu ozledu kičme. U to doba specijalni efekti rađeni su mehanički. Ellen je bila privezana za skrivene sajle koje su scenski radnici u datom trenutku povukli, nešto je pošlo po zlu i Ellen je udarila o zid. Njen krik nije bio gluma, bio je stvaran krik boli. Ellen nikada nije oprostila reditelju što nije prekinuo snimanje. Čak šta više scena je uvrštena u finalnu verziju filma jer je Friedkin zaključio kako je vrlo autentična.Već snimljena muzika cenjenog Lala Schifrina (Prljavi Harry, Ostermanov vikend) naknadno je na Friedkinovo insistiranje zamenjena onom popularnog instrumentaliste Mikea Oldfielda, a distribuciju filma pokušala je omesti i crkva.
Film je u SAD prikazan 26.12.1973. i kritike su bile izmešane, kretale su se od toga da je u pitanju novi klasik žanra do toga da su ga smatrali glupošću. Mnogi su ga proglasili najstrašnijim filmom ikada snimljenim i nečim još neviđenim do tad, ali bilo je i onih koji su film smatrali okultnim smećem i religijskim porno filmom! Međutim, godinama je reputacija kritika išla uzlaznom putanjom. Neki kritičari ga smatraju jednim od najboljih i najefektnijih horor filmova, dok obožavatelji smatraju da film balansira zvezdani scenario, jezive efekte i izvanrednu glumu.
Kada je film pušten u bioskope niko u to vreme nije bio spreman na ono što ih je očekivalo. Ljudi su povraćali, padali u nesvest, glavom bez obzira bežali iz bioskopskih dvorana. Ekipe hitne pomoći imale su pune ruke posla. Posebno je zanimljiva bila premijera filma u Rimu. Nekoliko minuta pre premijere filma, nebo se otvorilo, nastao je pravi mali potop a munje su parale nebo. Ljudi koji su došli pogledati film bili su mokri do gole kože i prilično prestravljeni, što od oluje što od filma. Oni koju su se zatekli u bioskopu te večeri tvrde kako se za celo vreme projekcije čuo jeziv zvuk koji je bio daleko glasniji od grmljavine. Bio je to samo deo prokletstva vezan za ovaj stravični film. Ekipa filma bila je prestravljena i konstantnim požarima koju su se pojavljivali na setu filma. Tokom noći kada na setu nikog nije bilo, rekviziti su se pomicali sami od sebe, a teška rasveta padala je sa plafona. Zbog toga su producenti filma bili prisiljeni pozvati pravog sveštenika kako bi blagoslovio kako set, tako i ekipu. Ipak najstrašnije od svega je činjenica da je čak 9 ljudi koji su imali veze s filmom izgubilo život. Tokom snimanja filma život je izgubio noćni čuvar. Ubrzo nakon njega umro je tehničar koji je bio zadužen za održavanje hladne komore u koju je bio smešten set Reganine sobe. Dah od hladnoće koji se na filmu vidi bio je stvaran, set je doslovno bio sagrađen u hladnjači. Max Von Sydow tokom snimanja filma izgubio je brata. Isto tako tokom snimanja pradeda glumice Linde Blair je preminuo. Pre same premijere filma glumac Jack McGowan preminuo je zbog komplikacija izazvanih gripom. Glumica Vasiliki Maliaros koja je tumačila lik majke oca Karrasa preminula je nekoliko dana nakon završetka snimanja svoje poslednje scene.
Snimio sam film jer sam verovao u priču, objašnjava reditelj Fridkin. Film je napravio vernik i za mene je ovo jedna priča o tajni vere. Mene ne zanima da li je ovaj film proglašen najstrašnijim filmom svih vremena – on za mene govori o tajni vere.
Zastrašujući film, prepun stravičnih i bolnih scena, brutalan i uverljiv u svojoj maestralnoj izvedbi, po mnogo čemu neobjašnjivo uklet. Nezaboravna priča o zlu i demonima, naslikana katarzičnim filmskim jezikom impresivnog Vilijema Fridkina. Suva esencija.
Za P.U.L.S.E Dragan Uzelac
Isterivač đavola – Vilijam Fridkin napisao/la Dragan Uzelac dana
Pregled tekstova autora – Dragan Uzelac →