Iz koje si ulice? – Živ si. Pričaš, misliš, osećaš, krećeš se, dakle imaš dovoljno dokaza da si živ. Ali nešto uvek nedostaje. Nedostaje potvrda tog života. Život nije samo niz bioloških funkcija koje osećaš svakog trena, nego  je moguće jedino ga definisati kroz značaj i vrednosti koje imaš. Bez značenja i vrednosti on je samo jedna gruba simulacija realnosti, bez ikakve finoće.

Svakome su potrebne te vrednosti. Vrednosti koje daju životu opis, ukus i niz događaja koje zovemo istim tim imenom – život.

Sve mi to oduvek znamo. Ili možda ne znamo? Možda nam je samo tako rečeno. Možda je samo kolektivni um čovečanstva, napravio još jednu vernu repliku sebe u nizu novog pojedninca.

Sve te vrednosti koje skupljaš treba samo da ti obezbede par stvari. A to su sreća, mir i zadovoljstvo. Mit, fikcija ili je zaista moguće? Prosto rečeno, grupa osećanja kojima bi skoro sve stvari trebale da vode.  Svaka borba, svaki rad, napor, ima za cilj ili barem postoji nada da će te dovesti u ta stanja.

Stoga se može reći da je početak života onda kada staneš na raskrsnicu. I to malu raskrsnicu gde sa svake strane imaš jednu ulicu. Unutar tih ulica bi trebao da se odvija tvoj život, kroz koji bi trebao da pronađeš sebe. Sebe reflektovanog kroz satisfakciju sopstvenog postojanja i delovanje kroz isto. Kroz skupljanje supstanci koje će pojačati utisak života i dati mu ono što sve priče, i sva dela pokušavaju. Želiš život u svom punom izražaju. Možemo reći i – postojanje u HD rezoluciji, i to onoj najvećoj.

Stoga, stojiš pred dilemom: u koju ulicu skrenuti? Leva deluje malo mračno na početku, ne obećava mnogo. Deluje više kao Sporedna ulica. Ona druga desno, baca sjaj i glamur poput velikih gradova i mami te svojim šljaštećim izrazom. Izbor deluje logično. Idemo tamo gde je ponuda obećavajuća. Skrećeš u desnu ulicu u nadi da ćeš u njoj naći ono što hoćeš- vrednosti koje će ti dati mogućnost da budeš neko i nešto. Da zadovoljiš svoju primarnu potrebu (van onih bioloških), a to je zadovoljstvo samim sobom. I kroz to zadovoljstvo pronaći eliksire svoje sreće i mira.

Koračaš polako, i na samom ulazu u ulicu piše: „Ne ulazi ako nemaš vremena.“ Vreme je novac.  Čuo si to mnogo puta, zar ne? Ne u smislu da usled više vremena možeš zaraditi više para, već da vreme je poput novca. Troši se, ali za razliku od novca, ne može se  vratiti.

Hodaš polako i ulica ti deluje poznato. To je ista ona ulica kojom svakog dana odlaziš na posao, srećeš poznanike sa kojima imaš kratke generičke razgovore. Dobra stara ulica, prepuna starih rutina. Ali, da se razumemo, deluje obećavajuće za tebe.  Jer  tu se svi nalaze. Odnosno većina. Većina kojoj pripadaš. Čekaj, zar ne zvuči iritirajuće, kad čuješ da si samo deo većine? Jer ko bi želeo da bude samo još jedan broj u beskonačnom nizu ljudske rase? Ti ne, sigurno. I zato želiš da budeš poseban, želiš biti “neko” i “nešto”.

Sa tim ciljem si rođen ili su ti ga rekli u školi, odnosno čuo na televiziji. Ili ti je neko u prolazu rekao? Nema veze, ne sećaš se.

Samo nastavi da hodaš ulicom i susrešćeš puno trgovaca posebnosti. Ljubazni, vešti i nasmejani trgovci, nudiće ti najfinije komade odeće. Moraš biti odevan odećom bitnosti,različitosti, gordosti. Sve što treba je da odabereš svoju bitnost, posebnost, jer ona je unapred pripremljena za tebe. Stoji odavno na rafovima prodavnica i čeka te da je kupiš. Oduševljen mnoštvom izbora koji imaš za sebe, shvataš da usled tog mnoštva tvoj izbor se odavno izgubio. No, bez brige vešti i nasmejani trgovac  će naći pravi broj za tebe.

Izlaziš napolje iz prodavnice posebnosti, ushićen što si učinio nešto za sebe. Srećan si, zar ne? Ali vreme, taj večiti lopov, što više prolazi, kao da ti krade sreću. Sve je manje osećaš. Rešio si da potrošiš još više vremena u ubeđivanju drugih u svoju različitost. I oni prema tebi rade isto. Onda posle nekog vremena, poput izduvanog balona, više se ne osećaš tako lepo. Postao si imun na svoj prvobitni  uzrok sreće. Ona svakim danom sve više splašnjava. Hodaš ulicom, vetar raznosi zgužvane ambicije i tvoje zaboravljene snove poput starih hartija. Baciš pogled ponekad na njih, ali ipak je to samo ulično smeće po kome gaziš. Kakve to veze ima stobom? Tvoj cilj je biti uzoran, uklopljen s većinom, ostati ušuškan u obećanoj sigurnosti ovog sveta. Sigurnost je najvažnija. I upravo zbog nje sve postoji. I ova ulica, svi ljudi, svi poslovi, sve zabave i na kraju ti. To je ista ona sigurnost koja ti je možda uzela nekog bliskog. Ista ona sigurnost koja u trenu oka saobraćajne nesreće uzima sve. Ista onaj osećaj sigurnosti koji se javlja kada ti dijagnostikuju neku smrtonosnu bolest.

I opet mi volim tu sigurnost, jer je sigurna. Nastavi samo da hodaš dalje, uprkos odsustvu sreće i sve većem osećaju usamljenosti. Ne brini, nećeš ostati sam. Ulica će se pobrinuti. Već na sledećem ćošku vidiš gomilu ljudi okupljenu oko uličnog iluzioniste koji izvodi svoj trik.  Sve što on izvodi deluje tako stvarno, ali ti opet znaš da je samo trik, iluzija. A priznaj, voleo bi da je iluzija stvarna,zar ne?

Kratka, ulična zabava, dovoljna da ti pokrene jato misli. Misliš o mogućnostima, smislu svega, maštaš o nekom drugačijem životu…i polako ti se osmeh vraća na lice. Opet taj plamičak sreće se pali. A opet ga vreme nosi. Što više prolazi i sreća sa njim isto tako prolazi. Opet onaj osećaj praznine, samoće, ali ne brini, nećeš ostati sam. Ulica to neće dozvoliti. Previše je opasno ostati sam. Samo hodaj dalje ulicom. Hodaj i razgledaj ulične svetiljke, blješteća svetla kazina gde se kocka sa sudbinom. Pored tebe se odvija saobraćaj na pokislim ulicama. Razgledaš izloge, prolaznike, dok ne čuješ buku,smeh i graju. Ona dolazi iz obližnjeg bara. U njemu su svi tvoji prijatelji, neprijatelji, poznanici i oni koje ćeš tek upoznati. Ulaziš, svi sede razbacani oko stolova, šanka, zgusniti dimom. Sedaš i započinješ priču. To je ona priča gde svako govori uglavnom ono što ne misli, gde svako priča samo da bi privukao što više pažnje u svom pravcu. Teme sa kojima sa svi slažu, ili pak izazivaju lagane površne rasprave, i „sukob mišljenja”. Ali onog pravog razgovora nema. Čak i kada neko insistira na njemu. Nemoguće je. Da bi razgovor postojao, on se mora voditi bez onih čuvenih maski kojima svi obilujemo. Jer upravo one sprečavaj da iz nas izađe ona prava misao. Misao koja temeljno dopira do sagovornika i ostavlja mu neporeciv ukus onoga što je rečeno.

No, u ovakvom okruženju, gde su „prijatejstva“ izgovor za popunjavanje „slobodnog“ vremena, razgovor je samo zabava koja treba da stvori dovljno buke koja treba da oda utisak dešavanja. Lokalna ili globalna dešavanja, praćena po kojim ogovaranjem, rasprava o „poteškoćama“ života, vremenu ili nekoj utakmici, to su motivi koji te drže da i dalje sediš sa njima. Jer strašno je biti sam, zar ne?  Bilo kakva buka stvorena u ljudskim košnicama subotnje večeri  je dobrodošla. I tako sediš, pričaš, smeješ se… Pitaš se gde je smisao ovoga, jer ako malo „zadereš“ ispod svoje kože, priznaješ da ti baš sve ovo i ne prija. Nekako je sterilno, prazne teme koje služe da opravdaju izgovor za druženje i bekstvo od samoće, pravo u gomilu. Osetiš, uprkos naizgled euforij druženja, da ti energija pada. Sve više ti prija ćutanje, a misli polako odlaze van. No, ne smeš odmah otići, jer si se kratko zadržao. Očekuje se da ostaneš duže i da popiješ što je moguće više.

Lutaš pogledom po baru i spaziš nju. Privlačnu, lepu, sa sličnim problemom koji i ti imaš. Njoj je bitna pažnja, da bude primećena. I ako se sve na tome završi, njoj je dovoljno. Iako ona u suštini želi nešto sasvim drugačije.

U trenutku se okrene i spazi tvoj pogled i uzvrati ga osmehom. Energija ti se naglo podiže, tvoj osećaj bitnosti i moći rapidno raste…jer primećen si od strane nje. Film u tvojoj glavi počinje.

Treba ti jubav. Svima treba. Osećaj kada te neko obasipa pažnjom kroz gestove i reči…Treba ti razlog za strast. Treba ti neko ko će tvoje slabosti sakriti slatkim rečima i naklonošću.

Pitaš se, da li je ona ta? Neko kome ćeš usled magnetične privlačnosti prouzrokovane snagama čiste prirode, moći dati osećaj izuzetne posebnosti. I ona tebi. Moraš dati i očekivati za uzvrati isto. Jer to je ljubav, kada pričamo i radimo ono što se od nas očekuje, da bi se svi osećali lepo. I kad ne želimo, moramo da bi održali veze. Moramo biti trgovci. Oko za oko, pažnja za pažnju. Moramo ulagati napor i hraniti sliku o sebi jedno u drugome, sve dok se ne iscrpimo. Dok se ne izmorimo od stalne glume. I onda na kraju se najčešće okrenemo i odemo. Ostanemo nedorečeni sa žalom što nikada nismo bili onakvi kakvi smo mogli, već onakvi kako je to bilo očekivano od nas.

Sve to vidiš, dok gledaš u nju. Želiš je, iako znaš da je to trik prirode. Uvod u trgovinu porvšnim emocijama bez hrabrosti povezivanja. Razmišljaš, da li da joj priđeš i proživiš istu epizodu ponovo, samo sa drugom glumicom, iako znaš i zaplet i rasplet.

Ustaješ i krećeš prema njoj. Njen pogled znatiželjo te fiksira u momentu očekivanja. Hodaš i polako prolaziš pored nje…odlaziš ka vratima i izlaziš napolje.

Dosta ti je surogata. Okrećeš se oko sebe, gledaš ulicu i život u njoj zasnovan na strahu od svoje prirode. Ulica u kojoj stalno trguješ, menjajući svoje stvarnije sebe za slike,maske koje treba da održe ludake na nogama. Ludake koji  glume da bi udovoljili svetu koji će ih na kraju ubiti i pre same njihove smrti. Ubiće ih, jer  tamo gde nema autentičnosti, nema ni energije, niti mira.

I tako čovek koji živi u potrazi za svojom srećom, probao je na sve moguće načine da je kupi. Prodavao je svoje vreme u nepovrat, svoje ciljeve menjao za ciljeve drugih. Voleo prisilno, da bi izbegao samoću. Provodio vreme u buci i galami samo da ne bi čuo zov svoji pravih ambicija. Jer kad bi ih čuo, to bi uznemirio njegov do sad vođeni život. Tražio je sreću u sigurnosti, ali je nije u njoj pronešao, jer ona nije tu postojala.

I tako, sada već praznih džepova dolazi polako do kraja Glavne ulice života. Samoća koju je stalno izbegavao, polako dolazi. Sreća koju je kupovao, potrošila je svoje zalihe.  Sadržaji samozaborava polako se utišavaju kako dolazi do kraja ulice. Dolazi do kraja, a tamo je samo jedan zid. Shvata da ovde nema skretanja, ovo je jednosmerna ulica.

Ulica u kojoj je život platno sredstvo da bi kupio njegov surogat. Sreća i mir koje je tražio su samo privremeni. Kupljeni svojim vremnom i pokušajima da se dobije odobrenje od drugih, da se dobije tapšanje po ramenu. I sve što je dobijeno je anestezija i zaborav onoga što je on stvarno.

I tako…došavši do kraja ulice, možeš se samo još zapitati, šta bi bilo da si napravio drugačiji izbor. Da si skrenuo u onu drugu, malu ulicu koja je mračna i deluje kao neka sporedna.

Reći ću ti šta je u njoj. Cena za njen ulazak je mrak. Mrak koga se bojiš, jer on je tvoj. Na samom ulazu u nju, moraš se suočiti sa svim svojim lažnim potrebama zasnovanim samo na strahu. Moraš unutar mraka osetiti da je ogroman broj tvojih želja i ciljeva samo projekcija sveta unutar tebe. Moraš priznati sebi, da li ti to stvarno hoćeš? Da i hoćeš da budeš kao i svi  drugi pod maskama posebnosti i bitnosti ili hoćeš sebe. Jer, ne možeš biti svoj, a pokušavati izdvojiti se iz gomile. Jer onaj ko je svoj nema potreba da to naglasi, jer samo njegovo prisustvo govori za sebe.

To je mrak koji moraš proći ako si hrabar da sve sebi priznaš kao strašnom sudiji, onda za tebe ima nade. Ima nade da ćeš proći kroz mrak i videti malu ulicu. Onu što liči na one zabačene ulice velikih gradova sa dušom. Gde ne prolazi svako, gde nema ničeg glamuroznog, već samo jedan  drugačiji život.

Na samom ulasku videćeš dete koje sedi i kredom nešto piše po asfaltu. Igra se samo od sebe. Priđi mu, sedi i poigraj se. Nauči da se igraš ponovo i ne brini…igra nikada nije bila detinjasta i neozbiljna. Ona te uči zaboravljenoj veštini s kojom si došao na svet, a to je da možeš da radiš nešto, samo zato što ti se radi. Jer je to što radiš samo po sebi i proces i cilj. Ne radiš da bi postigao nešto što će biti vrednovano po standardima, već je vrednovano samim time što je moguće to raditi.

Zato, igraj se! Prošetaj dalje, ulica je puna starih zanatlija u svojim trošnim radnjama koje odišu iskustvom. Uđi i popričaj sa nekim od starih majstora. Upoznaju životnu veštinu bolje od drugih, iako nisu glamurozni. Nije im to potrebno, jer govore sami za sebe. Popričaj sa onima koji ti životna pitanja znaju potpuno pojednostaviti, jer jednostavnost je odraz majstorstva.

Prošetaj i nađi zanat za sebe. Zanat koj voliš, bez promisli koliko je to korisno svetu. Jer ako je korisno tebi, biće i svetu. Ti si neodvojivi deo njega.

Uči voleći ga i na kraju živećeš od njega.  Hodaj lagano, sunčanom stranom ulice, primeti sve te male detalje, koje inače propuštaš. Oni imaju nešto što ti upravo treba. Osećaj da si Živ. Živ si onoliko koliko si u stanju da primetiš i osetiš život oko sebe.

Ovom ulicom ne prolazi puno ljudi, ali svako od njih, koga god da sretneš ima svoju priču i kakva god da je ona samo je njihova. Otuda snaga reči i punoća razgovora sa njima. Ne koriste fraze koje očekuješ, već pričaju iz svoje autentičnosti, uvek uz osmeh. Taj osmeh ne potiče iz naučenog gesta ljubaznosti, već odražava stanje mira i zadovoljstva sobom.

A zadovojstvo i mir u sebi  je ono što od početka tražiš, zar ne? Onda kreni ovim smerom. Tamo gde ćeš hrabro uslišiti svaku svoju misao i ambiciju da slobodno izađe napolje, gde nećeš sukobljavati svoj tok osećanja i misli sa promislima naučenog sveta.

Potrebna ti je vežba kao i za sve, ali ovo je možda najvrednija vežba koju ćeš ikada raditi. Voli ono što voliš, neka vredi ono što si ti proglasio za vrednost. Jer to je tvoj svet. Ova ulica ti daje priliku za to.

Sedi unutar zelenih, prostranih parkova sadašnjosti. Sedi na klupu i posmatraj sadašnjost. Možda ona prođe baš tim putem.

Ona ima to „nešto“ posebno za čim svi tragaju. To „nešto“ je samo odraz njene prirodnosti i težnje da odbaci uslovljenost. Ona ne želi da trguje sa tobom. Ima svoj život, svoje radosti, ali je potreban neko da to sa njom podeli na svoj način. Ne morate biti slični, imati ista interesovanje i priče koje se slažu. Sve što je potrebno je da svako ima sebe. Sopstveni izraz koji se ne trudi da liči na nekog drugog. Imaš strah da se sa takvom osobom ne možeš povezati. Sa takvom osobom se jedino i možeš povezati, jer se ne spajate kroz kompromise i tolerantnost, već kroz svedočenje da svako od vas može hrabro da živi sebe. Da se otvori i ispolji onom drugom kroz razumevanje. Razumevanje je ključ. Ne pokušavaj da nekog promeniš na „bolje“ da bi ga prilagodio sebi, već pokušaj da mu dozvoliš da bude to što trenuntno jeste i da  ne budeš u sukobu sa tim. To može biti put do ljubavi, a ne njenih surogata.

Ovde nema prometnih barova prepunih masa, vec samo nekolicina ljudi koji vole vatru i njenu toplinu noću. Sedi kraj njih. Vatra vas spaja. U nju bacajte sav „višak“ sa sebe koji nije vaš, a spoznajte ga kroz razgovore. Ovi razgovori, koji razotkrivaju tvoje trnje koje te bode ceo život, nisu uvek fini. Ali su iskaz pravih prijateljstava, zato  mali broj njih sedi kraj vatre.

Kaže se: Istina će te osloboditi ili te ubiti. U svakom slučaju je neizbežna.

Stoga, nazgled ta mala ulica, taj mali prolaz kuda retki koračaju, nosi sve ono što ti treba: sreću, mir i zadovoljstvo koje se ne kupuje igranjem uloga, već koje se razotkriva kada te uloge prestanu. Tu naučiš da sve to već imaš, ali nisi u stanju da doživiš dokle god lutaš i tražiš uslov za svoj spokoj. On može jedino doći kroz beskompromisno ispoljavanje onoga što je stvarna potreba tebe. A to je odsustvo da uslovljavaš svoj život, već da ga grliš sa onim što je ispred tebe. A strpljenje u ovoj nameri će pokazati da si na pravom putu.

Stojiš na raskrsnici… Izaberi smer.

Za P.U.L.S.E Marko Vlajić

Priče i poezija na portalu P.U.L.S.Eč

  Priče, Priče, poezija, putopisi, putopisi