Многе контрoверзе постоје за дјела Радомира Константиновића  а вјероватно највише њих је везано за Филозофију паланке.

Сврха овог огледа је да се што боље и ближе прикажу њени преображаји, претпоставке и закључци. Дјелу ћемо приступити аналитички а с обзиром на начин како је оно само писано покушат ћемо, иако то неће бити нимало лако, не изгубити  сву његову ширину и дубину. Поштујући пишчев наум, као и његову интенцију, да само дјело подијели у двије цјелине слиједит ћемо га у нашој анализи у потпуности.

Шта је то дух паланке код Константиновића?

У дјелу нема јасно одређених духовних функција које не припадају „паланачком духу“ а припадају „индивидуалној свијести“. Самим тим што је и сама паланка у основи израз снажне духовне активности. Међутим сам Константиновић издваја двије ствари које не припадају „паланчком духу“ никада; то су више сфере духа које паланка не раздваја од нижих и паланчанин никада себе не види као субјект он је увијек  појединачни објект, субјект-објект.  Свијет често помињан као супротност паланчкој ствaрности у дјелу не може бити нешто супротно паланци због многозначности коју овом појму даје Константиновић и сам свијет није нешто изван духа паланке он је дио тог духа. Паланку срећемо како у Њујорку, Паризу, Лондону на исти начин у Невесињу, Кикинди или Афганистанским гудурама. Па шта је онда суштина паланке и гдје и зашто обитава њен дух. Паланка је прелаз духа из племенског ка духу грађанског друштва (града), комунистичког друштва или било ког другог система и идеала а једнако тако и прелаз на културном нивоу ка хришћанству, хуманизму или романтизму, које на поетском и филозофском нивоу никада не достиже. То је дух који је остао заглављен, Хајдегеровски речено запретен, између тих полова, или како то Јунг каже; сукоб енергија је неопходан како би се свијест нашла у нервозном стању. Тако, паланка у том „међу простору“ како нам каже Константиновић може да „доглуми“ стварне страсти којих нема опонашајући и сам дух.  Паланчки дух има потребу за трагедијом, љубављу, невиношћу, екстазом, филозофијом, религијом али му све то на крају измиче остављајући га са сентименатлизмом, „злим Богом“, памфлетом, осјећајем кривице, ситним бунтовништвом, и у потреби за заборавом свијести као излазом.  Како смо већ горе навели, како нема субјекта нити виших сфера духа тако и сам дух паланке, због наговјештаја и осуђености на субјект и више сфере духа, стално „сређује“ свој свијет изложен опасношћу субјективности која овај дух неминовно дозива. „Дух паланке“ тако постаје рутинизиран, чист, радознао, зна ред, против историчан је, стилизован, роб чињеница (које су немоћне за било какву трансформацију), активно-неактиван, и жртва других парадокса које вуче сукоб појединац – субјект са појединцем -свијета паланке. Пред свим изазовима паланка је нашла своје рутине и стилове као и могућности само- бунта који се одвија у властитој режији њеног духа. „Филозофија мора да се суочи са овим духом и мора да га схвати као једну суштину која стиже до одређених облика али не завршава са њима“ (Ф.П. стр 159). Први дио паланке до биљешки самог Константиновића нам дјелује поприлично јасно, а сада да пређемо на тај, нама проблематични, други дио.

Суштинско питање је да ли се, на начин како то ради Константиновић, уопште може анализирати једна култура? Ако прихватимо, напријед изречену тезу, по којој је сам „дух паланке“ увијек појединачан и увијек тежи или комунизму, или национализму, или грађанском друштву, или нечему петом па тек, кроз недокученост тих идеја се може говорити о његовом паланачком извртању и недостизању виших сфера духа (филозофије), доводи се у питање оно што читамо у Биљешкама.

Биљешке почињу категоричном дефиницијом да је новија српска култура идеал органске, која је пројекција идеално-јединственог . (стр. 164), са овим скученим и неметнутим  оквиром нам се представља наставак анализе у тексту.

Ми читамо Биљешке као размишљања, о самом „духу паланке“ с тим да нам он повремено убацује понеки стих или дио пјесме „показујући“ паланачки дух у њима. Оно што остаје нејасно приликом читања јесте одсуство критерија који је, по свему судећи, познат само писцу и његовом духу. То биљешкама даје одређену врсту произвољности, самовоље писца који је могао овако нешто, чини нам се, писати о било којој нацији или је  сами оквир са почетка тај који својом унутрашњом логиком ово ради. За Ракића нам каже да је његова тежња само литерарним изразом парнасовска, тражена по мјери литературе Готјеа, Прудома, де Лила а у ствари она је крајњи израз српског патријархалног рационализма и како је немогуће, зарад тога, било какво, слијеђење Малармеа или Рембоа (стр. 251). Да би нам Ракићеву поезију „пад у само ћутање“ приказао као крајњи и неминовни исход рационализма духа паланке (стр. 262) Овдје Константиновић „заборавља“, или једноставно превиђа, Рембоов пад у ћутање као крајњу тачку његове поезије, инсистирајући на суштинској разлици између пјесника. Недостаје јасна дефиниција самог поетског покрета, његових слабости, лутања, краја и тек тада шта би могао бити сам израз духа паланке . Овако и Ракић и Рембо завршавају са ћутањем с тим да Ракић тако мора да заврши , због додирнутости духа паланке. Опет остаје нејасно ако је ћутање сам израз паланке шта је са Рембоом, његов пад у  ћутање се не спомиње. Тада му не би промицале овакве грешке. Има ли у самој „Филозофији паланке“ назнака како се треба анализирати нека поезија или филозофија? Рекли бисмо како нема осим да сам „дух паланке“ сваку поезију и свачији генијализам покушава да уреди, стилизује и сведе на само једно. Оно што, како нам се чини, и сам Константиновић ради у овим својим анализама. Када све то прођемо долазимо до стварног разлога те муке читања и једног траћења времена на анализу која ни на који начин не придоноси поезији, било њеном читању или  разумијевању, а то је српски нацизам.

Српски нацизам , шта је то?

Цитирајући Милоша Ђурића и његову филозофију од писца добијамо информацију како он иако се позива на Ничеа и ирационално као спас српства од материјализма Европе, то није исто као када то пише сам Ниче. Јер, на неки чудан начин , Ниче је Европљанин а ми смо исто додирнути Европом али нисмо Европљани и Ћурић не жели да спаси цијелу Европу већ само српску нацију и сав његов напор није да створи значајно филозофско дјело него је на дјелу  голи анти-Европеизам, касније додаје да се ради о балканизацији Европе а не о европеизацији Балкана ( стр 297). Ни овдје се не спомињу слични покрети и пометеност других духова у тадашњој Европи и из ког извора су они сами.

Сада долазимо до Константиновићевог скока кога у цијелим Биљешкама, у ствари, припрема. Сада се готово цијела  једна култура, нација, проглашава паланачком, са свим својим владарима, пјесницима, филозофима, свецима. Али, како знамо са почетка дјела, „дух паланке“ почива на размаку између града и племена, и основни недостаци су му немање субјекта и виших сфера духа пошто он почива у особи. Недостаје многостраност испољавања тог духа. Тако да и у вријеме окупације Југославије од стране Њемачке још поред тог духа паланке живе и духови паланке са комунистичким предзнаком, са грађанским предзнаком и како их разликовати о томе нема ни ријечи овдје. Са друге стране нација и култура никада не могу бити субјект, нити имају одлике личности, тако не могу ни постати стваралачки. Међутим, тај прелаз и, рекли бисмо, апсурд, Константиновића много не узбуђује, нити се његовом духу који га води јавља као проблем. Рефлекс свијести на овај важан детаљ био би можда  погубан за наставак а и оно већ написано тражило би дубљу анализу дјела и духа писца. И у дијелу о Недићевој Србији нам експлицитно каже да је српски нацизам производ духа српске паланке и много старији од Хитлеровог нацизма па тако и није могао бити импортован. Он може постојати и прије и послије Њемачког нацизма. „Крајњи исход српског национализма је српски нацизам.“ (стр. 302). Ту тек ствари постају неразумљиве јер ако пише о Љотићу и Недићу остаје нејасан став о Дражи Михајловићу. Ако је Михајловић националиста, он није никада своју судбину употпуности везао за побједу или пораз нацистичке Њемачке, онда се не може рећи ни да српски национализам завршава у нацизму, већ тражити феномен који сам нацизам представља. Ако је по Константиновићу и покрет Драже Михајловића нацистички, морао је то показати и објаснити разлику између њега и Недићевог режима и шта је у Равногорском покрету нацистичко.  С друге стране појављује се и парадокс код његових промишљања, ако је српски нацизам импортован онда он по суштини и није нацизам већ опет одраз духа паланке који ни нацизам не може у потпуности да прихвати. Када би се ово довело до краја, Недић би могао испасти и трагична фигура (вјера у њемачки нацизам као спас нације иако је нацизам сам по себи њено уништење), наравно без права на амнестију од својих поступака. По законитости коју ствара Константиновић достизање нацизма који, по њему, у Њемачкој није настао од духа паланке био би улазак новије српске културе у свјетски (европски) историјски ток. А самим тим по Константиновићу нестао би и дух паланке. Преко овог проблема који се јавља опет се прелази као да није у домену саме анализе и да га она не види.

Ако се Мило Ломпар пита у књизи „Дух Самопорицања“; како Константиновић не може да удише Недића и Стефановића а може Паунда и Мусолинија (Декартова смрт), разлог је једноставан они нису паланчани. Историја и Европа доминирају у биљешкама иако Европе готово да и нема у првом дијелу гдје се описује дух паланке. Много нових па и супротних теза у биљешкама доноси нам писац позивајући се на „Филозофију паланке“ а већ, чини нам се, потпуно одвојених од њених основних идеја. Много се ту ствари поједностављује да би се могло наставити у већ одређеном правцу.  Да ли је дух паланке присутан свугдје и у сваком времену, свакој држави и исто тежи нацизму то нам Константиновић не говори. На крају крајева свака јединка је морала проћи кроз индивидуализацију тако да је на одређени начин један облик духа паланке дио прошлости сваке индивидуе. Интересантно Константиновић нам никада не говори о свом духу паланке прије индивидуализације ако је, код њега било и једног и другог? С друге стране  одустаје се од својих првобитних теза оне су изгледа само служиле да „докажу“ дух нужности српског нацизма, чак иако је он стигао са њемачким бомбама и није дочекан са цвијећем, то ову анализу уопште не дотиче. Недостаје упоредна анализе са неким сусједним државама или неким другим  и њиховим односом према нацизму. А зашто је то неопходно питао би сигурно неко? Свако поређење даје увид у разграничење оног шта је нацизам а шта је национални дух па био он и паланачки. Поређење даје увид шта је у другим државама  национализама историјскш и Европско. На примјер француски или енглески. Овако остаје нејасно шта је сам нацизам као политички покрет кога нека нација искрено подржава као Њемачка у II свјетском рату као и прије њега. Можда је тај „дух паланке“ смањио број злочина нацистичке Њемачке а можда, пак и увећао?

Патен је сличан Недићу позицијом и историјом сопствене личности, херој првог рата касније постаје предсједник Француске послије окупације, је ли можда српски дух паланке исти као и француски. Ернест Нолте у својој књизи „Фашизам у својој епохи“, управо дефинише разне видове фашизма од француске акције преко италијанског фашизма до радикалног њемачког нацизма. И француска акција и Недићева Србија су анти-историчне али тек у односу на грађанско друштво што Констаниновић вјешто крије. Нолте за Вишијевску владу каже да је то покушај класе, која губи ауторитет и моћ у грађанском друштву, да кроз очување јединства, чврстог поретка, очување морала, заустави  слабљења и пропадање француске нације а излаз из те мртве Европе је нацизам. Како сам Нолте примјећује, све те покрете прати песимизам осим Њемачког нацизма. Константиновићу недостаје увид у друге нације; њихове изазове, сумње, несигурности и противрјечности. Ова анализа се дубоко сакрива иза самог многозначног појма Европе.  Много тога је скучено, смањено, ограђено, опрезно , прећутано, увијек се осјећа и присуство једног духа који све то стрпљиво сређује.

Је ли то, можда, проговара „дух паланке“ да ли се опет он крије иза све ове дијалектике? Ако се крије какав је то дух? Је ли испуњен мржњом или љубављу свечовјечанског духа на српску прошлост и њену културу? Можда жели да донесе игру и невиност ово дјело? Рекли бисмо да НЕ.

Какве посљедице и смјернице жели да нам пренесу ове Биљешке? Пошто је наша култура већ проглашена за паланачку онда се она треба Европеизирати, цивилизовати увући у ток европски, у ток историје. Како када је овај дух у свом искону анти-европски, анти-историјски и паланачки. Јасног одговора на ово питање код Константиновића нема.  Можда, зато што нигдје у дјелу нема ни било какве критике било ког филозофа или система из Европе. Зато Константиновић и његови сљедбеници могу рећи као што запажа Мило Ломпар; (Д.С.) „увјек кажу да су досљедни иако сви виде да мијењају правац од комунистичког ка грађанском“. Они су вјерни Европи и историји Европе, њеној цивилизацији  то је њихова досљедност. Дух без идеје, без идеологије  без субјекта и виших сфера духа, само огрнут актуелном историјском ситуацијом Европе, треба да нас тамо одведе, али зар само такво схватање историје није историцизам духа паланке и остаје нејасно гдје је то мјесто гдје нас води?! Радили се, можда, и овдје о паланачком духу, јесу ли они који желе да нас модернизују, цивилизирају, приближе току европске историје дубоко афицирани српском културом које тако жестоко желе да се ослободе.  Ослобођеност од ове културе рађа јединство Европске. Ако је Европа мир, благостање, град, онда супротан пол, по реду ствари, такође мора негдје постојати је ли то српска култура као лаж, обмана, нешто прљаво, рат, злочин. Који дух овдје проговара? Зар и сам Константиновић не конкретизује српску културу сводећи је на непокрет, али зар исто тако нисмо чули баш од њега да „паланачки дух“ не може да изврши симболизацију и сублимацију?  На крају, ко своди готово цијелу културу једне нације на паланачку, сам Константиновић и његов дух. И да се још једном вратимо на почетак, у овом случају је  „дух паланке“  разапет између „идеје Европе“ (мира, невиности, истине, филозофије) и „племена Српског“ (прљавости, зла, лажи, паланке). Сада нам је и мржња на српску културу јаснија. Када је своди на историцизам, уноси предодређен ток њеног развоја, конкретизује,  чини свирепом, без ноћи, мистицизма и одмора, на дјелу је само дух паланке у агонији, немоћан за дубље увиде, пројектујући и материјализујући свој паланачки дух у стварност. Из ког односа то изводи сам Константиновићев дух? Он види српску културу и нацију али у својим размишљањима јој противставља Европу. Међутим, он сам у појму Европа инсистира на цивилизацији а не култури. То нам објашњава непостојање  поређења са другим нацијама јер је на дјелу однос са Европом као цивилизацијом. То уноси и конфузију у цијело писање Биљешки. Он зато увијек и користи синтагму „филозофија Европе“, да говори на нивоу културе рекао би филозофије. Јер тешко је замислити Ничеа и Хегела као филозофе који теже истом циљу ако не размишљамо на нивоу цивилизације, јер тада и атеиста може бити дио Хришћанске цивилизације. Тада се и паланка може борити против историје али је увијек њен дио без обзира на отпор и та борба је увијек у духу не у стварности. То нам објашњава и амбивалентан став, самог овог духа према српској нацији, свијест о дубокој припадности српској култури и његовој жељи да осјети, доживи и удише цивилизацију. Међутим. сама та немогућност да се буде само Европљанин (цивилизација) а Србин (култура) да се буде само као привјесак дубоко цијепа сам дух. Он стално жели да се отргне од културе али сам дубоко заражен њом.(Сам Гете је не без разлога  као свјетски и европски дух јасно истицао своју Њемачку националност). Дух који се свим силама труди да буде само европски, цивилизацијски, историјски, лако сопствену нацију препозна као лажљиву, анти-историјску и присуство националног духа (паланачког) који му то не дозвољава. Отуд и пројекција сопствене немоћи на сму ту културу као кључну препреку. Ту се ствара дух који речено језиком паланке (језиком парадокса) и јесте и није дио српске нације, је ли то став очајања које сања укључење у свијет (Европу), негацијом паланке. (стр.6) Отуд и став како је сва новија српска култура паланачка а он сам није паланчанин, без објашњења како.

Поновно откривање Филозофије паланке данас, може објаснити слијепљеност појма Европа и Европска унија. Европа је цивилизација којој припада и српска нација а Европска унија је монетарно, царинско јединство већине националних држава Европе. Ако је Константиновић писао „Филозофију паланке“ са идејом да се филозофија мора обрачунати са овим духом који је без своје филозофије, не затворен у било коју филозофију (стр. 159), нашао још један израз осим односа паланка – град, а то је култура-цивилизација или (Србија-Европа) као још једну могућност самог духа паланке. Али од филозофије која га може дефинисати а бити ван неке одређене филозофије, било Хегелове (Феноменологије духа) или Хајдегеровог (Битак и вријеме) био је Константиновић много далеко. Јер и Хегел и Хајдегер се баве заплетеношћу, заробљеношћу духа у својим дјелима али једиствен став не може да постоји као став саме филозофије. И да закључимо, све филозофије се баве духом паланке, међутим саме по себи га дефинишу различито. Покушај да сама филозофија као над филозофија (филозофија саме Европе) да свој став је већ нажалост став несрећног духа или самог духа паланке.

„Филозофија паланке“ Откровење Београд 2010

за П.У.Л.С: Славенко Кисић

Tekstovi o filozofiji na portalu P.U.L.S.E

  Filozofija palanke, Konstantinović, Sociologija, Славенко Кисић