Istorijska i biografska dela se smatraju žanrovima. U neku ruku, striktno gledano, mogu biti tako klasifikovana, ali, ipak, ne zaboravimo na činjenicu da su najbolja literarna i scenaristička dela bila istorijska i biografska, te nisu “samo žanr” već klasici tj da se danas više ne određuju po svom žanru, već kao vanžanrovska remek-dela.

Setimo se samo Šekspirove drame “Henri V”, Tolstojevog romana “Rat i mir”, romana “Prohujalo sa vihorom” Margaret Mičel, “Tri musketara” Aleksandra Dime, “Hadrijanovi memoari” Margaret Jursenar, te filmova “Amadeus”, “Lorens od Arabije”, “Šindlerova lista”…obe liste su neiscrpne. A ako sagledamo književnost na našim prostorima, među najboljim romanima ćemo možda još i češće nailaziti na one koji se delimično ili sasvim bave prošlošću (“Na Drini ćuprija” Ive Andrića, “Seobe” Crnjanskog, “Vreme smrti” Dobrice Ćosića, “Hazarski rečnik” Milorada Pavića, “Sudbina i komentari” Radoslava Petkovića…). Filmova i serija ove vrste koji zadovoljavaju epitet izuzetni ima, doduše, dosta manje, ali možemo, između ostalih, spomenuti serije “Više od igre”, “Vuk Karadžić”, film “Variola vera” i dramu “Jastuk groba mog”.

Istorijsko/biografske priče su odličan predložak za remek delo zato što autoru pružaju uvid u jedan zaokružen život/događaj, koji ima svoj početak i kraj, a opet je i krug, kao beskraj, koji ima otklon dat u istoriografiji, mitu, legendi i svim ostalim sferama (sociologiji, npr). Opet je krug koji je, u stvari, večan. Dalje, autor prvo istražuje činjenice, nakon toga izvlači emociju iz njih, dodaje svoju, spaja ih, uobličuje ih kroz svetlo i tamu podataka (nekada se nešto mora izmislilti, nekada se želi izmeniti) te onda takvo “zamešateljstvo” pruža čitaocima, da oni emocije uvide, da razviju svoje i da dožive katarzu. A onda emocije koje su doživeli slažu u sebe istovremeno ih deleći i dalje, menjajući se.

Uzmimo primer romana “Devojka sa bisernom minđušom” Trejsi Ševalije. Moglo bi se prvo, pravolinijski, reći da je to priča o mogućem životu devojke koja je bila model holandskom slikaru Johanesu Vermeru za istoimenu sliku. I o verovatnom životu samog slikara. Dakle, spoj dve slike od kojih je jedna verovatna a druga prilično jasna. Obe su napisane strastveno i sa mnogo činjenica i argumenata, objašnjenja zatšo se nešto i kako desilo. Obe su prikazane u više slojeva te tako čine skladnu celinu. A celina se pamti, čak i kada se čitanje davno zaboravi. Titra u čoveku. To je umetnost reči.

Kako pisati istorijske/biografske romane i scenarije?

Ako vas je ideja našla ili ste vi našli nju (proces je uvek uzajaman), krenite, naravno, prvo od istraživanja građe. Arhivske, istoriografske, memoarske, autobiografske, biografske, kulturološke, modne, gastronomske….spisak je dugačak a vi ga učinite što dužim. Pročitajte sve što možete, odgledajte sve videe, pretražite sve društvene mreže, nikada ne znate šta se u njima krije. I Pinterest. Sve. Svaka informacija je bitna, da li se vi sa njom slagali ili ne, da li će je, na kraju krajeva, iskoristiti ili ne, za početak to nije važno. U startu je najvažnije da budete okruženi oblakom podataka. Koristite zvanične izvore, ali pročtajte i legende, mitove, predanja, prepričavanja i tračeve. Odredite se prema njima.

Mišljenja sam da legende nisu slučajne, i da se oko ljudi ili događaja ispredaju priče koje imaju nekakva zrnca istine, ili, bar, u njima možete naći podsrek da razmišljate suprotno. Ponavljam, u početnom procesu je bitno da dođete do što više utisaka.

Koristite u vašem istraživanju i psihologiju, analizu ličnosti i sopstveni unutrašnji osećaj. Ni jedan događaj niti život nisu završeni, njihovi krugovi se i dalje vrte oko ose sveta, kao zamišljeni hulahop obruči, a vaše je da uhvatite njihov ritam, zavrtite ih i date im svoj trud, deo duše i tela.

Živimo u vreme kada je psihologija kao nauka toliko uvida već dala da je prava šteta ne iskoristiti ih. Naravno, prethodno je potrebno da je poznajete, kao i da imate dobru potkovanost u raznoraznim metodama analize ličnosti (dakle, savet pre svih ovih saveta je – naučite da budete vispreni kroz naučno i naučnogranično).

Budite kao glumac. Uđite u polje informacija koje ste sakupili i stvorili i živite to čemu pišete – mislite stalno, bukvalno dišite sa svojom temom. Univerzum čuje to disanje pa će vam i znakove slati. Kada se to desi, pustite da vas vode, osluškujte.

A, onda, opet se vratite istoriografiji i spajajte sve. Ali, shvatite, vi niste istoričar niti ste dužni da pišete istoriografiju, niti da objašnjavate zašto ste “uvhatili” određeni ugao i zašto imate percepciju kakvu imate. Umetnost je vaša. I pripada onima koji će je zavoleti.

Čitajte i stranu literaturu, konstantno proširujte poglede. Čitajte šta kažu prijatelji, šta neprijatelji, vagajte, u sebi, u svom stomaku. A onda dozvolite sebi da budete lav koji riče. Pisanje romana je ples duše, ne “presiguran” korak uštogljenog uma. Ne budite ukočeni i drveni.

Ukoliko imate tu sreću da pišete o osobama ili događajima koji su sami o sebi ostavili traga, nikako ne propustite šansu da te spise čitate levo, desno, gore, dole, svaku reči, svaki red, i između redova. Na primer, postoji opšta percepcija o Ivi Andriću kao čoveku iz svedočenja ljudi koji su ga upoznali. Distanciran, hladan, skoro autističan, rekoše. Ali, da li su pročitali njegova dela “Ex Ponto”, “Nemire” i “Jelena, žena koje nema”? Koliko se samo damara u tim delima može uočiti i uobličiti, dati im novi život.

Pisanje biografije je bacanje novog svetla na ono što nije tako vidljivo, a postojeće je ili moguće. Pisanje istorijskih romana je paralela između prošlosti i sadašnjosti, obe postoje sada i večno. Dajte da vidimo spoj vašeg iskustva iz prezenta sa iskustvima iz prohujalog. Uvek postoje damari, tranzicije, točkovi sudbina, to su univerzalne pojave. Stoga spojite njegovo, njeno, njihovo sa ličnim i opštim.

Moje iskustvo u pisanju istorijskih romana će, nadam se, biti nekome od koristi. Posle prve zbirke priča o Beogradu napisala sam roman “Duet duša”, koji se svojim prvim delom bavi mladićem Slavenom koji postaje kočijaš na dvoru poslednjih Obrenovića. Već tada sam intitivno pisala onako kako u ovom tekstu savetujem – dajući psihološki profil glavnih junaka. Oni se svi u romanu prelamaju kroz Slavenova razmišljanja, unutrašnje monologe i dijaloge koje vodi sa prijateljima, a svesno sam lik kraljice isprva predstavila negativnim, jer je u Slavenovim očima takva bila do pred kraj priče. Dakle, utkala sam i bes i borbu i tračeve koji su kružili oko kraljice i kralja, zavisti, zavere i poštovanja u unutrašnji svet jednog čoveka, koji nosi u sebi priču i priči ali i koji menja svoje mišljenje. Prvo, neminovno je da se to desi, u ljudskoj je prirodi i da pogreše i utisku te da ga isprave kada im se otvore oči. Drugo, njegova promena mišljenja se odlično uklopila u kraj romana.

Nemojte da stvorite likove koji su jednostrani, dajte im slobodu.

Roman “Kraljica jorgovana”, romansiranu biografiju Jelene Anžujske, napisala sam sa najviše “zorta” zato što se radi o osobi koja je proglašena sveticom. Neki su mi zamerili da je stoga došlo do ograničenja u narativu. Moja namera je bila da se skoncentrišem na činjenicu da se posle smrti javila jednom monahu i da su njene mošti nađene te sam smatrala da je takva osoba morala imati bogat duhovni život. Samim tim je morala da u sebi nosi mnogo preispitivanja, molitvi i obraćanja Bogu. Razumem da takav pristup istorijskoj ličnosti ne odgovara svakome, i sama vidim kuda je mene taj koncept odveo. Takav je trenutak bio i opet bih ga ponovila. Ostavljam prostora da neko napiše drugačiju verziju. No, i u tako idejno “čistom” toku nisam propustila da skrenem pažnju i na negodovanja na koja je mogla naići, i na zavist i na zlo, opisana je i prva bračna noć, ne sa toliko detalja koliko sam koristila erotiku u narednim romanima, jer, kao što rekoh, stalno me je vodila misao da pišem o svetoj osobi i jesam imala zadrške. Roman je liričan i najbliži je poeziji u prozi, te se poetičnan ton sa njim dobro složio, ali nisam propustila da objasnim i političke prilike, razdore, sukobe i ratove. Može biti da se moje određene zadrške mogu podvesti pod “previše straha od oreola osobe o kojoj se piše” te vam kažem da to ne radite. U isto vreme vam kažem i da razmislite dokle će ići vaša sloboda u predstavljanju nekog i šta ćete poštovati a šta ne. Svog pravca vođenja romana o Anžujskoj se ne odričem ali mogu da primetim da postoji u romanu i element koji bih mogla da nazovem “o skoro savršenom je teško pisati jer nije intrigantno”.

Sa ove distance mogu da kažem i sebi i vama – u scenariju filma The Queen prikazani su događaji koji su kraljicu Elizabetu II nagnali da promeni sopstveno ponašanje i tradiciju, prikazane su scene gde ona isprva ne želi da se menja te deluje hladno i neemotivno. Dat je, jednom rečju, i pogled na njene nesavršenosti. Helen Miren je napisane reči odglumila odlično. I, nije se desila nikakva degradacija ličnosti kraljice. Naprotiv, ako pišemo o istorijskim događajima i ličnostima ne umanjujemo njihovu velčanstvenost tako što ćemo osvetliti i njihove tajne, negativne strane psihe, nemoralna postupanja, greške ili bilo šta što je skriveno. Još više je naglašavamo jer su umeli, pored svega, da budu dostojni i veličanstveni i da se sa pogreškama izbore.

Nemojte imati strah ali nemojte imati ni nepoštovanje. Neki stvaraju dela očigledno mrzeći predmet njihovog istraživanja, što je legitiman postupak u umetnosti, ali bih vam ja savetovala srednji put. Nipodaštavanje ne bi trebalo da vam bude cilj. Ukoliko pišete satirično, humoristično ili revolucionarno štivo pristupićete temi na način koji prevazilazi srednji tok, to razumem i u to se ne mešam. Pričam o istorijskoj fikciji koja se bazira na realnosti ali u koju se mogu ubaciti fantastični elementi (na primer, Anžujskoj sam podarila boju kose koja ne može postojati u prirodnom obliku).

Preterani zort od veličanstvenosti daje prikaze voštanih figura. I to je neka vrsta umetnosti ali vi pišete sa ciljem da konzumenti vaše umetnosti dožive događaje i karaktere kao da su im u sobi, da ih razumeju, prihvate, shvate do poslednjeg atoma. Ne zaboravite ni na katarzu.

Takođe, ne imitirajte velike pisce. Budite originalni. Čitajte ih, učite od njih, ali ne pokušavajte da budete kao oni (na primer novi Dostojevski ili ko već)- Neka sva velika dela prođu kroz vas, ostavljajući tragove, i slaganja i neslaganja. Sve je to život. Vi pišite sigurno, i kao da je sve iza vas postojalo i kao da nije.

Ne zaboravite ni da su pre vas postojali tok svesti, magijski realizam, postmodernizam i sve tekovine dvadesetog veka. Ne morate ih koristiti ali pišite tako da se vidi da ste ih pročitali. Hoću reći, ne budite zastareli iako pišete o prošlosti. Ne budite drveni, uštogljeni i ne imitirajte ni devetnaesti vek ni bilo koji pre njega (osim ako jedan od ciljeva nije referenca na neki od njih u smislu samog književnog postupka, upoređivanja ili, kao što već rekoh, humora ili satire).

Kada je stil u pitanju, savetovala bih vas da budete oprezni sa pridevima. Ne koristite ih previše ali ni premalo. Budite u balansu. Budite i oprezni sa rečima iz prohujalih vremena. Nemojte pisati bez njih, naravno, ali ni njih ne koristite previše (osim ako je neki dijalekat ili parodija). Delo komunicira sa većim brojem ljudi ako u sebi spaja dve naizgled suprotne težnje – prijemčivost i dubinu. Opišite prošlost i prošlim i sadašnjim rečima, neka vaše delo bude fuzija. Fuzije najbolje komuniciraju sa sadašnjima a i sa univerzalnim.

Priče o istoriji su odlična podloga za objašnjavanje i sadašnjosti. Ako ćemo pravo, one su i uvek u sadašnjosti, večno žive, a istorija se ponavlja jer ljudski postupci ostaju isti. Menja se samo tehnologija.

I, na kraju, glavni savet – volite svoje junake. Mislite o njima po ceo dan i volite ih, kakvi god da su. Živite njihove živote, neka prođu kroz vaš sistem, dajte im deo svoje duše, imajte samilosti, razumite ih sasvim.

I, za stvaran kraj, “glavniji” savet – oslobodite se svoje lične sujete i kao umetnik i kao čovek. To je potrebno jer drugačije ne možete uvideti suštinu osobe o kojoj pišete. Bez toga možete uvideti samo njenu sujetu (opišite i nju ali doprite do najtananijih delova njihovih duša i do svih uzroka događaja).

Za PULSE Ana Atanasković

tekst preuzet sa www.samovoli.wordpress.com

  Ana Atanasković, istorijski roman, pisanje, Priče, roman