Džim Šepard – Knjiga o Aronu

Svako počne sa velikim planovima. Onda shvate da se stvari neće odvijati tako.

Knjiga o Aronu (The Book of Aron) se smatra jednim od najboljih romana autora Džima Šeparda (Jim Shepard). Radnja većine romana ovog autora smeštena je u nekom istorijskom periodu i Knjiga o Aronu nije izuzetak – govori o deci u Varšavskom getu. Ono što je čini specifičnom jeste to što je cela priča ispričana iz ugla deteta. Samim tim, radnja teče veoma brzo, a stil pisanja je takav da se zaista stiče utisak da dete priča. Pa ipak, bez obzira na to što je stil pripovedanja jednostavan, što ima onog dečijeg, naivnog pogleda na svet, pa čak i pomalo humora, knjiga je na neki način teška za čitanje – od prve do poslednje stranice očekuje se da se desi bar nešto lepo, a kako radnja odmiče knjiga je sve više i više pesimistična.

Glavni lik je takav da, iako je daleko od savršenog, „dobrog“ deteta („Rekao sam da neću, a onda sam nastavio da radim kako sam hteo“) od samog početka postaje simpatičan i takav je da sa njim možemo da saosećamo. Kada kaže ”Otac i majka su mi dali ime Aron, ali otac je govorio da je trebalo da mi daju ime Šta Si Sad Uradio, a moj ujak je govorio da bi trebalo da se zovem Imaš Li Ti Imalo Pameti”, to je simpatično, ali kada već na sledećoj stranici kaže „Bilo je užasno biti ja“ – ta izjava ima određenu težinu, posebno kada imamo na umu da je izgovara dete.

Osim što saznajemo kako je „trebalo da ga nazovu“, saznajemo i kako je Aron dobio nadimak: „Ujak me je prozvao Šmaja jer sam tako često pravio gluposti zbog kojih je on stavljao prst na nos i upozoravao me: Bog je sve čuo“. Sh’maya i znači „Bog je sve čuo“, što ima dublju simboliku kako radnja odmiče. Šmaja misli samo na sebe je rečenica koja se provlači kroz čitav roman i više likova je izgovara – iako se više puta pokazalo da nije baš tako:

Šmaja misli samo na sebe, govorio je moj ujak, ali ja nisam hteo da budem takav. Grdio sam sebe zbog ponašanja. Stavljao sam na spisak kako bih sve mogao da se popravim. Godine su proticale kao jedan jedini tužni dan.

S obzirom na to da je knjiga napisana u prvom licu, a iz dečije perspektive, nekad moramo da malo stvari pročitamo „između redova“. Međutim, tačno možemo videti kako poniženja koja doživljavaju odrasli ljudi u getu (uključujući i njihove roditelje, koji treba da ih zaštite) vremenom promene decu.

U romanima Džima Šeparda često srećemo i stvarne istorijske ličnosti, pa je tako jedan od glavnih likova u ovom romanu Januš Korčak, čuveni pedijatar, pedagog i pisac dečijih knjiga, koji je upravljao sirotištem u Varšavi. Priča o Janušu Korčaku je zadivljujuća, ali tragična – on je, naime, zajedno sa decom iz sirotišta kojim je upravljao otišao u logor Treblinka i zajedno sa njima završio je u gasnoj komori. On je, kao neko ko je bio cenjen, imao priliku da se spasi i izbegne logor, ali je odbacio tu mogućnost kada je shvatio da ne bi mogao da spasi decu. Iako je situacija u getu bivala sve gora i gora, ljudi su i dalje verovali da nacisti „ne mogu baš sve da nas ubiju“. Takođe, bilo je poznato koliko je Korčak bio poštovan među Nemcima. Kada su stanovnici geta videli „povorku“ u kojoj su bili Korčak i deca iz sirotišta (a znalo se gde odlaze), ljudi su polako počeli da gube nadu i javila se ideja da „ipak mogu sve da nas ubiju“. Ustanak u Varšavskom getu se desio svega nekoliko meseci posle ovoga.

Sam autor je rekao da ga je, iako namera jeste bila da napiše priču o Korčaku, zanimalo kako je bilo detetu u tom sirotištu, s obzirom na celu situaciju. Mnogi koji su tamo živeli, a preživeli rat (jer su „napustili sirotište na vreme“) su o Korčaku govorili sve najbolje, ali činjenica je da bez obzira na sve, nisu živeli u dobrim uslovima, u sirotište su stalno stizale loše vesti, a na kraju – svako ko je dospeo u Korčakov dom, prethodno je preživeo tu traumu da izgubi čitavu porodicu. Tako je i nastao glavni lik romana – iako je Aron/Šmaja izmišljen lik, sve što se njemu dešava moglo se desiti bilo kom detetu koje je tokom rata ostalo bez porodice.

Iako se ne pominje u ovoj knjizi, zanimljivo je pomenuti da se jedno od najznačajnijih Korčakovih pedagoških dela zove Kako voleti dete. Pisao je i romane za decu, a najpoznatiji je Kralj Maćuš Prvi. Čuvena je njegova izjava:

Kada se jedno dete smeje, smeje se ceo svet.

O Drugom svetskom ratu napisano mnogo knjiga, a opet, čini se da je ovaj period istorije i dalje izvor inspiracije mnogim autorima. Mislim da to nije slučajno: u teškim vremenima se možda najbolje vidi koliko su ljudi daleko spremni da odu i šta su sve spremni da učine kako bi sačuvali sebe, članove svoje porodice, koliko su nekada spremni da naškode i sebi ne bi li zaštitili one koje vole, ali i koliko zli mogu da postanu u trenucima kada su ugroženi.

Pa ipak, čini se da, bez obzira na sve, čovek uvek ima izbor. Iako postoje ljudi koji maltretiraju druge „zato što mogu“, koji će izdati prijatelje ili komšije zarad lične koristi, uvek će biti i ljudi kao što je bio Januš Korčak, koji nije želeo da ostavi decu na cedilu, koji je hrabro ušao u gasnu komoru zajedno sa njima.

Njegovo ime je upamćeno. Trideset godina posle smrti, 1972. godine, u logoru Treblinka, Janušu Korčaku je posthumno dodeljena nagrada za mir.

Doduše, mnogi pamte i one koji su napravili drugačije izbore.

Sami procenite kako je bolje da vas upamte.

Za P.U.L.S.E Bojana Komarica

  Bojana Komarica, Džim Šepard, Istorija, Književnost