“Konačno rešenje” – Razmere Hajdrihovog plana okvirno iznesenog na konferenciji u Vanzeu januara 1942. godine bile su nezamislive. Kao što je jedan njegov bliski saradnik potvrdio, Hajdrih je raspolagao „nezajažljivom ambicijom, inteligencijom i nemilosrdnom energijom“. „Konačno rešenje“ trebalo je da obuhvati više od jedanaest miliona Jevreja, prema proračunima Adolfa Ajhmana. U ovaj zbir uračunati su i Jevreji iz neutralnih zemalja kao što su bile Turska, Portugalija i Irska, i oni iz Velike Britanije, neporaženog neprijatelja Nemačke.

Činjenica da su ovi razgovori održani neposredno posle poraza Vermahta kod Moskve i ulaska Sjedinjenih Država u rat nagoveštava ili da je nacistička vera u„konačnu pobedu“ bila nepokolebana ili da su nacisti smatrali da moraju obaviti ovaj„istorijski zadatak“ pre nego što ih dalji neuspesi u tome onemoguće. Verovatno je tačno i jedno i drugo. Mogućnost pobede krajem leta 1941. svakako je doprinela dramatičnom zaoštravanju nacističke politike, a kada su svetski događaji dostigli kritičnu tačku, povratka više nije bilo. Pogrom metkom tako je napredovao do pogroma gasom.

Kao i „plan gladi“ i postupak prema sovjetskim ratnim zarobljenicima, „konačno rešenje“ je imalo dvojak cilj. Pored uklanjanja rasnih i ideoloških neprijatelja, obezbeđivalo je i zalihe hrane za Nemačku. Ovo se smatralo veoma važnim zbog velikog broja stranih radnika dovedenih u Nemačku. Samo „konačno rešenje sastojalo se od uporednih sistema eliminacije kroz prisilni rad i neposredno ubijanje, a sprovodile su ih SSTotenkopfvärbande (jedinice „Mrtvačke glave“). Jedini Jevreji privremeno izuzeti biće stari ili ugledni Jevreji odabrani za pokazni geto u Terezijenštatu, radnici važnih struka ili potomci mešovitih brakova. O njihovoj sudbini odlučiće se kasnije.

Logor za istrebljenje u Helmnu (Kulmhofu) već je radio, Belzec je proradio uskoro, kao i kompleks Aušvic-Birkenau. U Helmnu su kamioni s gasom korišćeni za ubijanje Jevreja iz obližnjih gradova. Januara 1942. dovedeno je oko četiri hiljade i četiri stotine Roma iz Austrije i takođe ubijeno gasom. Leševe su u šumi zakopale ekipe odabranih Jevreja pod nadzorom redovne policije. Helmno će biti centar masovnog ubijanja Jevreja još natrpanih u geto u Lođu, pedeset pet kilometara južnije.

Logor Belzec, između Lublina i Lavova, smatrao se korakom dalje pošto je imao gasne komore u koje se ubacivao ugljen-monoksid iz vozila smeštenih napolju. Posle probnog ubistva sto pedeset Jevreja u januaru, sredinom marta su počela ubistva gasom uglavnom galicijskih Jevreja. Logor Majdanek podignut je na samom obodu Lublina.

Aušvic, na poljskom Osvjećim, bio je šleski grad u blizini Krakova, s konjičkim kasarnama sagrađenim u XIX veku, u danima Austrougarskog carstva. Esesovci su 1940. preuzeli te kasarne kao zatvor za poljske zatočenike. Ovaj deo zvao se Aušvic I. Upravo tu je prvi put proveren ciklon B – kuglice vodonik-cijanida stvorene za istrebljenje gamadi i isprobane septembra 1940,uglavnom na sovjetskim ratnim zarobljenicima.

Krajem 1941. u obližnjem seocetu Bžežinka, ili ti Birkenau, poćela je izgradnja Aušvica II. Nekoliko seoskih kuća pretvoreno je u improvizovane gasne komore i stavljeno u upotrebu marta 1942. Tek u maju su počela ubijanja znatnijih razmera, ali do oktobra je komandantu logora Rudolfu Hesu4 postalo jasno da su sredstva koja ima na raspolaganju nedovoljna, a da masovne grobnice zagađuju podzemne vode. Tokom zime izgrađen je potpuno nov sistem gasnih komora i peći.

Iako je Aušvic bio izolovan među močvarama, rekama i brezovim šumama, imao je dobar pristup železnici. Zbog toga je, između ostalog, hemijski koncern IG Farben poželeo da u blizini podigne fabriku bune to jest sintetičke gume. Himler je,želeći da germanizuje to područje, oduševljeno podržao ovu zamisao i ponudio zatočenike kao radnu snagu. Čak je lično otišao da izda uputstva Hesu i uspostavi vezu s predstavnicima koncerna. Iznenađen razmerama projekta i velikim brojem potrebnih robova, Himler je rekao Hesu da će logor morati da utrostruči tadašnji broj od deset hiljada zatočenika. Blagajna SS-a dobijaće četiri marke dnevno za svakog roba obezbeđenog za IG Farben, a SS će zauzvrat pronaći nasilne i bezdušne kapoe među zatočenim kriminalcima da tuku jevrejske robove i teraju ih da više rade.

Izgradnja ogromne fabrike počela je u leto 1941, dok su nemačke divizije na istoku nizale pobedu za pobedom nad Crvenom armijom. I dalje bez dovoljno radne snage, Himler je u oktobru uredio da SS preuzme prvih deset hiljada sovjetskih ratnih zarobljenika od Vermahta. Sam Hes je pre nego što je pogubljen zbog ratnih zločina napisao da su ti zarobljenici stigli u vrlo lošem stanju. „Na maršu jedva da su dobijali hranu, a na predasima jednostavno su ih slali na obližnja polja i govorili im da ’pasu’ kao stoka bilo šta jestivo što nađu.“ Radeći usred zime, slabo odeveni i ponekad primorani na ljudožderstvo, ovi iscrpljeni i bolesni zarobljenici „umirali su kao muve“, kako je napisao Hes. „Više nisu bili ljudska bića“, objasnio je. „Postali su životinje koje samo tragaju za hranom.“ Ne iznenađuje da crvenoarmejci nisu mogli da izgrade više od nekoliko baraka od planiranih dvadeset osam.

Strategija smrti kroz rad SS-a bila je još jeftinija od Berijinih kaznenih logora. Jedini nacistički ustupak pragmatizmu bila je izgradnja novog logora, Aušvica III iii Monovica, uz samu fabriku kako robovi ne bi trošili vreme pešačeći daleko. No esesovci i kapoi u ovom poluprivatizovanom koncentracionom logoru i dalje su tukli robove kao da batinama mogu da ih nateraju da završe radove prevelike za njihovu opremu i snagu.

Posle rata su direktori IG Farbena, delimičnog vlasnika fabrike za proizvodnju ciklona B, tvrdili da nisu znali za masovno ubijanje Jevreja. No ogromnim proizvodnim kompleksom upravljalo je dve i po hiljade Nemaca iz Rajha koji su živeli u gradu i imali dodira sa esesovskim stražarima iz logora Aušvic-Birkenau. Jedan od njih je odmah po dolasku upitao jednog stražara kakav je to užasan smrad koji se širi po čitavoj oblasti. Esesovac mu je odgovorio da to boljševički Jevreji „idu kroz dimnjak u Birkenauu“.

Maja 1942, dok su sve veći transporti Jevreja stizali u Aušvic, SS je prebacio preostale poljske političke zatvorenike na prisilni rad u Nemačku. Sedamnaestog jula Himler je došao u inspekciju logora u porastu. Dok je njegova limuzina prolazila kroz kapiju Aušvica I, logorski orkestar sastavljen od jevrejskih muzičara svirao je trijumfalni marš iz Verdijeve Aide.

Rajhsfirer SS-a izašao je iz automobila, zastao da oslušne muziku, a onda uzvratio pozdrav Hesu. Zatim su zajedno obišli počasni stroj zatočenika obučenih u nove prugaste uniforme.

Uvučene brade i s naočarima, Himler ih je posmatrao hladno i uzdržano. Hes ga je poveo u upravu fabrike i pokazao mu planove za nove gasne komore i krematorijum. Posle toga je Himler s pratnjom otišao na slepi železnički kolosek da posmatra iskrcavanje transporta holandskih Jevreja, a logorski orkestar ponovo je zasvirao.

„Ljude su u početku obmanuli privid reda i muzika“, posvedočio je oficir Slobodne Francuske deportovan u Aušvic kasnije Crvenoj armiji. „No uskoro su osetili zadah leševa, a kad su ih stražari razdvojili na osnovu telesnog stanja,shvatili su.“

Prvo su muškarci odvojeni od žena i dece, pri čemu su podeljene porodice izazivale dosta nereda sve dok ih kerovođe i čuvari s bičevima nisu umirili. Himler je naročito želeo da vidi postupak odabira koji su na „rampi“ sprovodila dvojica esesovskih lekara, birajući one koji deluju telesno snažno i odvajajući ih od nesposobnih za rad, koji su odmah išli u smrt. Zatočenici odabrani za rad nisu bili mnogo srećniji od onih drugih. I oni će umreti u gasnim komorama ili od iscrpljenosti u sledeća dva ili tri meseca.

Himler je pošao za grupom određenom za gasnu komoru u Bunker broj jedan i kroz mali prozor gledao ih kako umiru. Posmatrao je i posledice po stražare, uznemiren psihičkim teretom nametnutim ajnzacgrupama godinu dana ranije. Zatim je gledao jevrejske radne grupe kako odnose mrtve i rekao Hesu da ubuduće leševe treba spaljivati. Himler, koji se grozio ubijanja životinja u klanicama, jednostavno je s profesionalnim zanimanjem posmatrao pokolj, kako je smatrao, ove ljudske gamadi. „Osloboditi se od vaši nije pitanje pogleda na svet, nego higijene“, napisao je kasnije jednom svom podređenom. Himler je delovao zubarski aseptično, mada je uživao u neogotskim ratničkim maštarijama pokušavajući da prikaže SS kao viteški red.

Iz logora Aušvic-Birkenau posetioci su se odvezli do obližnje fabrike u AušvicMonovicu. Kompanija IG Farben je bila odgovorna za smrt desetina hiljada prisilnih radnika, ali ovaj ogromni fabrički kompleks nije uspeo da proizvede ni gram sintetičke gume. Kompanija je takođe finansirala i zverske eksperimente koje je u logoru AušvicBirkenau hauptšturmfirer dr Jozef Mengele izrodio na deci, posebno na identičnim blizancima, ali i na odraslima. Osim vađenja organa, sterilizacije i namernog inficiranja pažljivo odabranih žrtava raznim bolestima, Mengele je isprobavao i „prototipe seruma i lekova kojima ga je uglavnom snabdevao Bajer, farmaceutsko odeljenjeIG Farbena\

Mengele nije bio jedini. Doktor Helmut Veter, iako takođe pripadnik SS-a, bio je zaposlen u IG Farbenu u Aušvicu. Izvodio je eksperimente na ženama. Kada je kompanija od Hesa zatražila sto pedeset žena za Veterove eksperimente, komandant je zahtevao dvesta rajhsmaraka za svako ljudsko zamorče,ali IG Farben je spustio cenu na sto sedamdeset. Sve žene su umrle, što je kompanija pismeno potvrdila Hesu. Veter je bio oduševljen svojim poslom. „Imam priliku da isprobam naše nove preparate“, napisao je kolegi. „Čini mi se da sam u raju.“ Opasni farmaceutski testovi izvođeni su i na zatočenicima logora Mauthauzen i Buhenvald. Kompanija IG Farben je naročito želela da otkrije metode hemijske kastracije koje bi se sprovodile na okupiranim teritorijama Sovjetskog Saveza.

Himler je snažno podržavao i eksperimente profesora Karla Klauberga u Aušvicu. Izopačenost lekarskih dužnosti pod nacističkom vlašću, na koju su mnogi vodeći nemački lekari pristali, užasavajući je pokazatelj kako gotovo neograničena moć i prestiž u istraživanjima mogu da poremete rasuđivanje inteligentnih ljudi. Ovi lekari pokušavali su da opravdaju svoje nepotrebno surove eksperimente tvrdnjama da su istraživali kako bi pomogli čitavom čovečanstvu.

Zanimljivo je da su, u svesnom ili nesvesnom poistovećenju s medicinskom profesijom, vođe nacističke Nemačke i drugih diktatura tog vremena često usvajale hirurške metafore, naročito onu o amputaciji gangrenoznog tkiva iz političkog života. Primer nacističkog bolesnog smisla za humor i prisilne potrebe za obmanom jeste činjenica da su se zalihe ciklona B dostavljale u vozilima s oznakom Crvenog krsta.

Uprkos zakletvi na tajnost nametnutoj oficirima i ljudstvu SS-a o njihovim delatnostima, istina se saznavala, ponekad na zapanjujući način. Krajem leta 1942. oberštrumfirer dr Kurt Gerštajn, esesovski stručnjak za gas, bio je toliko uznemiren onim što je video u jednom obilasku logora da je u zamračenom kupeu noćnog voza iz Varšave za Berlin izneo sve što je znao švedskom diplomati baronu Fon Oteru. Oter je ovo preneo Ministarstvu inostranih poslova u Stokholmu, ali švedska vlada nije želela da izaziva naciste, pa je informacije zaključala u fioku. Vesti o logorima smrti ipak su stigle do saveznika drugim kanalima, uglavnom preko poljske Domaće vojske.

Rudolf Hes, komandant Aušvica, nije mogao više da se razlikuje od intelektualne elite SS-a, uglavnom okupljene u Službi bezbednosti. Hes je bio ravnodušni sredovečni bivši vojnik, a kroz logorsku hijerarhiju se uzdigao nikada ne dovodeći naređenja u pitanje. Italijanski pisac jevrejskog porekla i bivši logoraš Primo Levi ne ocenjuje ga kao „čudovište“ i „sadistu“, nego kao „glupog, nadmenog i razmetljivog nitkova i grubijana“. Hes je bio potpuno pokoran starešinama, a pre svega rajhsfireru SS-a, kog je smatrao bogom velikim gotovo kao i Firer. Odsustvo mašte prikazano u Hesovim sopstvenim rečima jednostavno prkosi zdravom razumu; on sam vodio je primeran porodični život dok je dan za danom uništavao hiljade drugih porodica.

Na ivici samosažaljenja žalio se na rđav sastav esesovaca poslanih u Aušvic, a naročito na kapoe regrutovane među običnim kriminalcima. Kapoe su nazivali „zelenima“, prema boji trougla koji su nosili na odeći radi identifikacije. (Jevreji su nosili žuti trougao, politički zatočenici crveni, španski republikanci u Mauthauzenu tamnoplavi, a homoseksualci ružičasti.) Kapoi su, naročito osuđenice na čelu odreda za kažnjavanje izvan logora u Budiju, bili zloglasni po surovosti.

„Ne mogu da verujem da ljudi mogu da se pretvore u takve zveri“, napisao je Hes. „To kako ’zeleni’ mlate francuske Jevrejke, kidaju ih na komade, ubijaju ih sekirama i dave ih – to je prosto grozno.“

Uprkos izraženom zgražavanju nad svirepostima kapoa, Hes je ipak muškim kapoima obezbeđivao logorsku „javnu kuću“. To je bila baraka u kojoj su radi njihovog sadističkog zadovoljstva držali Jevrejke dok ih ne pošalju u gasnu komoru. S druge strane, najpovlašćenije zatočenice bile su pripadnice Jehovinih svedoka zvane „biblijski moljci“, poslane u logor jer im vera zabranjuje bilo kakvu vojnu službu. Esesovski oficiri su ih uzimali za služavke u kućama i kantinama. Jedna od njih bila je dadilja Hesove dece. Bile su toliko pouzdane da se esesovci nisu bunili što odbijaju da, zbog svojih pacifističkih načela, čiste ili čak dodiruju njihove uniforme.

Žene u logoru nadzirali su odredi vodiča pasa. Po svemu sudeći žene su se više od muškaraca plašile režećih životinja koje su vodiči s vremena na vreme iz zabave puštali s povoca. Možda je upravo prisustvo kerovođa sprečavalo žene da odaberu najlakši način za samoubistvo kom su muškarci često pribegavali – da „potrče u žicu“ u nadi da će stražari dobro ciljati. Znale su da će verovatnije na njih pustiti pse.

Sa ženama je teže, primetio je Hes. Problem u svlačionicama ispred gasnih komora bilo je to što „mnoge žene skrivaju bebe u hrpama odeće“. Zbog toga su jevrejske radne grupe morale da ulaze i proveravaju. Ubacivali su nađene bebe u komoru trenutak pre nego što se zalupe vrata i navuku reze.

Hesa je kopkala poslušnost tih jevrejskih zatočenika privremeno pošteđenih u paktu s đavolom. Pokušao je da ih prikaže kao dobrovoljne saradnike, dok zapravo očajnička želja za životom prevlađuje uobičajeni moral, pojavu nezamislivu u prljavštini i poniženjima Aušvica, a čak zasenjuje i pouzdanu svest o sopstvenoj skoroj smrti. Retko je koji pripadnik radne grupe upozorio novopridošle na ono što ih čeka. Nacisti su potpunom dehumanizacijom stvorili uslove za neobuzdani socijaldarvinizam u koji su navodno verovali.

Ovo gaženje svih društvenih nagona i odanosti, zajedno s nestvarnim užasima njihovog posla, izazivalo je surove posledice. „Oni svoje zadatke izvršavaju s okorelom ravnodušnošću“ napisao je Hes, „kao da su deo običnih svakodnevnih poslova. Dok vuku leševe naokolo, jedu ili puše. Ne prestaju da jedu čak ni kada spaljuju leševe izvađene posle dužeg vremena iz masovnih grobnica.“

Najpovlašćeniji zatočenici muškarci radili su u skladištu zvanom „Kanada“, gde su se razvrstavali predmeti, odeća, obuća i naočari i ljudska kosa pakovala u bale. No i oni su znali da su živi mrtvaci. U jesen 1944. radna grupa Jevreja iz „Kanade“ pokušala je da izvede oružanu pobunu i bekstvo iz Aušvica. Poginula su četvorica esesovaca, a 455 zatočenika je ustreljeno.

Slično logorima za istrebljenje u Helmnu, Belzecu i Aušvicu, centri za ubijanje pripremali su se u Treblinki i Sobiboru. Ovaj program zvao se „Akcija Rajnhard“, u čast Hajdriha, ubijenog u atentatu.

Obergrupenfirer Osvald Pol, načelnik Glavne uprave za privredu i administraciju SS-a, preuzeo je odgovornost za nadgledanje i koordinaciju aktivnosti u logorima, što nije bio lak zadatak zbog brojnih suprotstavljenih struja. Zagriženi birokrata Pol odlučio je da čitav postupak učini što delotvornijim i isplativijim. Sve dragocenosti žrtava trebalo je prikupiti i popisati; stepen korupcije u nekim logorima užasnuo je Himlera. Trebalo je čupati zlatne zube iz vilica pre nego što se tela pokopaju ili spale. Odeća, obuća, naočari, koferi i donje rublje sakupljali su se i slali u Rajh kako bi se razdelili siromašnima, obično onima koji su sve izgubili u bombardovanjima. Kosa koju su žrtvama brijali s glave pre nego što ih uvedu u gasne komore navodno je bolje zadržavala toplotu nego vuna, pa se uplitala u čarape za vazduhoplovce i podmorničare, ali najveći deo je odlazio na punjenje madraca. Podmorničare su po povratku s Atlantika čekali sanduci ručnih satova. Brzo su dokučili odakle potiču ti velikodušni pokloni.

Uspešno masovno ubijanje zavisilo je od neprekidnog rada pokretne trake i isporučivanja nagih žrtava u gasne komore bez meteža. No Pol nikada nije uspeo da reši temeljni problem robovskog rada u koncentracionim logorima. Kada neko pokušava da ubije radnu snagu rđavim postupanjem, ne može od nje očekivati delotvoran rad, što se iznova ponovo dokazivalo.

Istraživanja Vasilija Grosmana o Treblinki sprovedena u leto 1944. godine naglašavala su važnost nesmetanog protoka. Grosmanu je bilo dozvoljeno da s islednicima Crvene armije sedi za vreme saslušanja zarobljenih stražara, Poljaka iz okoline i četrdeset preživelih iz radnog logora Treblinka I. (Susedni logor za istrebljenje bio je Treblinka II.) Odmah je shvatio da je to ključna strana nacističkog sistema. Nikada u ljudskoj istoriji nije tako mali broj dželata ubio toliko ljudi. U Treblinki je dvadeset pet esesovaca i oko sto ukrajinskih pomoćnih stražara uspelo da između jula 1942. i avgusta 1943. ubije oko osamsto hiljada Jevreja i „Cigana“ – „stanovništvo manje evropske prestonice“, kako se izrazio Grosman.

Najvažniji činioci glatkog odvijanja operacije bili su tajnost i obmana. „Ljudima je saopštavano da ih odvode u Ukrajinu na poljoprivredni rad.“ Žrtve do poslednjeg trenutka nisu znale šta ih zaista čeka. Kako bi ostalo tako, čak ni stražarima koji su pratili vozove nije bilo dozvoljeno da saznaju istinu niti da uđu u centralni deo logora.

U Treblinki je „slepi kolosek ličio na putničku stanicu… s blagajnom za prodaju karata, garderobom i restoranom. Svuda su bili putokazi ’Za Bjalistok’, ’Za Baranoviče’ itd. Kada voz stigne, orkestar je svirao u staničnoj zgradi, a muzičari su bili dobro odeveni.“ Kada su počele da kruže glasine o Treblinki, naziv stanice promenjen je u Ober Majdan.

Nisu svi verovali u obmanu. Oni oštrooki i pronicljiviji ubrzo su shvatali da nešto nije u redu kada na trgu iza stanice vide lične stvari koje jevrejska radna grupa nije uklonila posle prethodnog transporta, visoki zid ili železničke šine koje ne vode nikuda. Esesovci su naučili da iskoriste nagonski optimizam većine ljudi koji su se očajnički nadali da život ovde mora biti bolji nego u getu ili prolaznom logoru iz kog su stigli. No ponekad su buduće žrtve shvatale šta ih čeka i bacale se na stražare dok otvaraju vrata stočnih vagona. Mitraljezi su ih kosili kad potrče ka šumi.

Pošto im se naredi da ostave prtljag na trgu, tri do četiri hiljade novopridošlih brinulo je hoće li u metežu kasnije naći svoje stvari. Esesovski podoficir naredio bi im glasno da ponesu samo dragocenosti, dokumenta i pribor za kupanje. Strepnja je rasla dok su naoružani stražari, neki s vučjim osmehom, vodili porodice kroz kapiju u šest metara visokom zidu od bodljikave žice okruženom tornjevima s mitraljezima. Iza njih na staničnom trgu radne grupe Jevreja već su razvrstavale njihove stvari i odvajale ono što će se poslati u Nemačku od onoga što je za spaljivanje. Morali su da paze ako požele da krišom strpaju nešto hrane iz kofera u usta. Ako ih opaze, ukrajinski stražari su ih odvlačili i prebijali ili streljali.

Na drugom kraju, blizu centra logora, stari i bolesni odvođeni su kroz vrata s natpisom „lečilište“, gde ih je čekao lekar u belom mantilu s trakom Crvenog krsta na rukavu. Ostalima je esesovski kaplar govorio da se podele prema polu, da žene i deca treba da odu u levu baraku na svlačenje. Tada je počinjala vriska pošto su se porodice prirodno plašile stalnog razdvajanja. No znajući za to, esesovci su pojačavali pritisak kratkim oštrim komandama: „Pažnja!“, „Brže!“ i: „Muškarci neka ostanu ovde. Žene i deca na svlačenje u baraku levo!“

Izlivi tuge prekidani su novim naređenjima, ali i nagoveštajima da je sve ipak u redu. „Žene i deca treba da skinu odeću na ulazu u baraku, čarape staviti u obuću. Dečje čarape takođe. Budite uredni!. Prilikom ulaska u kupatilo morate imati kod sebe dokumenta, novac, peškir i sapun. Ponavljam…“

Žene su u baraci morale da se svuku, a zatim da pognu glavu da ih ošišaju mašinicom, navodno zbog sprečavanja pojave vašiju. Onako nage, predavale su dokumenta, novac, nakit i satove esesovskom podoficiru za šalterom. Kao što je Grosman napomenuo, „naga osoba odmah gubi snagu za otpor, za borbu protiv sudbine“. No bilo je i izuzetaka. Jedan mladi Jevrejin iz varšavskog geta, povezan s pokretom otpora, uspeo je da sakrije kod sebe ručnu bombu i bacio ju je na grupu esesovaca i Ukrajinaca. Drugi je sakrio nož i probo pomoćnog stražara. Jedna visoka žena iznenadila je stražara otevši mu pušku, ali brzo je savladana i kasnije ubijena posle nezamislivog mučenja.

Sada kada žrtve više nisu sumnjale da ih uskoro čeka smrt, esesovci u sivim i Ukrajinci u crnim uniformama vikali su jače i prodornije da ih zbune i požure. „Brže! Brže!“ Onda su ih odvodili u peskom posuti prolaz između borova zasađenih da sakriju bodljikavu žicu. Žrtve su po naređenju dizale ruke iznad glave, a onda su ih palicama, bičevima i kundacima terali napred. Nemci su ovu stazu zvali „Put bez povratka“.

Nasumični sadizam povećavao je šok i smanjivao izglede na pobunu u poslednjem trenutku. No stražari su često tako postupali i radi ličnog izopačenog zadovoljstva. Jedan izuzetno snažan esesovac poznat kao Cepf često bi zgrabio neko dete za noge „kao malj“ i smrskao mu glavu o zemlju. Naterane na treći trg, žrtve bi ugledale fasadu od kamena i drveta nalik na hram, a iza su se skrivale gasne komore. Prema nekim izveštajima grupa naivnih Romkinja, koje i dalje nisu shvatale šta ih čeka, zapljeskala je rukama od divljenja, a esesovci i Ukrajinci su se presamitili od smeha.

Da bi uterali žrtve u gasne komore, stražari su puštali pse. Krici izujedanih nesrećnika navodno su se čuli kilometrima unaokolo. Jedan zarobljeni stražar rekao je Grosmanu: „Videli su da smrt nailazi, a osim toga bila je velika gužva. Svi su bili isprebijani, a psi su im kidali meso.“ Tišina je nastajala tek kad se teška vrata deset gasnih komora zatvore. Dvadeset pet minuta posle puštanja gasa otvarala su se zadnja vrata i radna grupa iz Treblinke I ulazila je da iznese leševe požutelih lica. Druga grupa vadila je kleštima zlatne zube. Ti ljudi su možda poživeli duže od upravo usmrćenih, ali ni njima se nije moglo zavideti. „Bila je prava sreća dobiti metak“, rekao je Grosmanu jedan od retkih preživelih.

Žrtvama natrpanim u gasne komore trebalo je dvadeset do dvadeset pet minuta da umru. Glavni stražar je gledajući kroz stakleno okno na vratima čekao da se sve umiri. Onda su se otvarala velika vrata preko puta ulaznih i leševi su izvlačeni napolje. Na svaki znak života esesovski podoficir brzo je pucao u telo. Onda je davao znak odredu za zube da se lati posla i kleštima iščupa zlatne zube. Najzad je nova radna grupa privremeno pošteđenih iz Treblinke I tovarila leševe na kola i odvozila ih do mesta gde su parne mašine kopale nove masovne grobnice.

U međuvremenu su stare i bolesne u „Lečilištu“ ubijali metkom u potiljak. „Radni Jevreji“ iz Treblinke I odvlačili su tela do jama. No kao i u Aušvicu, ovim privremeno preživelima nije trebalo zavideti. I oni su bili meta neizrecivog sadizma,od streljanja do silovanja mladih Jevrejki koje su kasnije ubijane. Nemački stražari primoravali su zatočenike da pevaju posebnu „Himnu Treblinke“, koju je komponovao jedan stražar. Grosman je u Treblinki I zapazio i pojedinosti o „jednookom Nemcu iz Odese po imenu Sviderski kog su zvali ’Malj’. Sviderskog su smatrali najvećim stručnjakom za ’hladnu’ smrt. Upravo on je za nekoliko minuta ubio petnaestoro dece stare od osam do petnaest godina koja su proglašena nesposobnom za rad.“

Početkom 1943. godine Himler je posetio Treblinku i naredio komandantu da sve leševe iskopa i spali, a pepeo da se raspe na sve strane. Činilo se da je posle Staljingrada esesovsko rukovodstvo odjednom moralo da razmisli o tome šta će se dogoditi ako Crvena armija otkrije mesta njihovih masovnih ubistava. Istrulele leševe, po četiri hiljade odjednom, polagali su na „roštilje“, železničke šine postavljene iznad velikih ognjišta u jamama. Leševa se nakupilo toliko da je posao potrajao punih osam meseci.

Osamsto „Jevreja radnika“ nateranih da obave ovaj mučni zadatak ipak se osvetilo. Znali su da ih neće ostaviti u životu kada spale sva tela. Drugog avgusta 1943, tokom dugog talasa vreline, podigli su ustanak pod vođstvom Zela Bloha, Jevrejina i poručnika čehoslovačke vojske. Naoružani samo ašovima i sekirama, napali su kule stražare i stražarsku sobu i ubili šesnaest esesovaca i ukrajinskih pomoćnih stražara. Zapalili su deo logora i probili ogradu. U masovnom proboju učestvovalo je oko sedamsto pedeset ljudi, a esesovci su doveli pojačanja i pse tragače da pročešljaju šume i močvare. Oblast je stalno nadletao osmatrački avion. Oko petsto pedeset zatočenika je uhvaćeno i ubijeno u logoru, a ostali su ubijani na mestu. Samo sedamdesetih je dočekalo dolazak Crvene armije sledeće godine.

No ova pobuna označila je kraj Treblinke. Preostale zgrade su uništene, među njima gasne komore i lažna železnička stanica. Poslednji pepeo iz jama je razbacan, a onda je, u izopačenom pokušaju pretvaranja da logor nikad nije ni postojao, svuda posađeno cveće. No, kako je primetio Grosman koračajući,„zemlja izbacuje slomljene kosti, zube, odeću, papire. Ne želi da krije tajne.“

U Treblinki je bio uspostavljen mnogo delotvorniji sistem ubijanja nego u Aušvicu. Za trinaest meseci ubijeno je osamsto hiljada ljudi, gotovo koliko u Aušvicu za trideset tri meseca. Dok su u Treblinku stizali uglavnom poljski Jevreji, uz nešto malo Jevreja iz Rajha i Bugarske, Aušvic-Birkenau je primao žrtve iz čitave Evrope. Osim iz Poljske, u Aušvic su dolazili i Jevreji iz Holandije, Belgije, Francuske, Grčke, Italije, Norveške, Hrvatske, a kasnije i iz Mađarske. U Belzecu je stradalo oko petsto pedeset hiljada ljudi, uglavnom Jevreja iz Poljske. U logoru Sobibor umrlo je oko dvesta hiljada ljudi, najviše Jevreja iz Lublina i okoline, ali i iz Holandije, Francuske i Belorusije. Još sto
pedeset hiljada poljskih Jevreja ubijeno je u Helmnu,a pedeset hiljada poljskih i francuskih Jevreja u Majdaneku.

Šestog oktobra 1943. Himler se na konferenciji u Pozenu obratio rajhslajterima i gaulajterima. Veliki admiral Denic, feldmaršal Milh i Albert Šper (iako je do kraja života pokušavao to da porekne) takođe su čuli njegov govor. Prvi put odbacivši uobičajene uvijene izraze „konačnog rešenja“ kao što su „evakuacija na istok“ i „poseban postupak“, Himler je o onome šta se dešava otvoreno govorio ljudima van svog najužeg kruga.

„Suočili smo se s pitanjem šta učiniti sa ženama i decom. Odlučio sam da i tu nađem potpuno čisto rešenje. Ne bih smatrao da opravdano istrebljujem – da ubijam ili naređujem ubijanje -kada bih dozvolio toj deci da odrastu i svete se našim sinovima i unucima. Trebalo je doneti teške odluke kako bi taj narod nestao s lica zemlje.“

Dvadeset petog januara 1944. Himler je govorio pred gotovo dvesta generala i admirala, opet u Pozenu. I oni moraju saznati za žrtve koje SS podnosi. „Rasna borba“ koju vode njegove „ideološke jedinice“, objasnio je Himler ponovo, neće dozvoliti „osvetu nad našom decom“. U potpunom istrebljenju Jevreja neće biti izuzetaka. Himler se mogao pohvaliti svojim slušaocima da nikad u istoriji tako mali broj ljudi nije ubio toliko mnoštvo. Mešavinom bezočne obmane, nesigurnosti i zatim neizrecive svireposti, sićušna sila progonitelja uspela je da zarobi gotovo tri miliona žrtava nesposobnih da poveruju u postojanje logora za istrebljenje u Evropi, navodnoj kolevci civilizacije.

Entoni Bivor

Drugi svetski rat

“Laguna”

Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E

  Drugi svetski rat, Entoni Bivor, gasne komore, holokaust, konačno rešenje, Nacizam