Космолошки идентитаријум Фјодора Михаиловичa

Шешир професора Ломпара

Професор је разгледао тек купљени шешир, отровно сиве боје, који се отимао сребрној меланхолији германске упорности, под исто тако сребрним небом. Било је хладно и ледена киша се припремала да изведе своју мартовску мајсторију. Дакле, један од оних безизлаза уклесаних у камен. Зелени Венац, налик на извитоперени, приватни колосеум каквог ђавољег ађутанта, наједном је потамнео, мноштвом сенки дочекавши мајстора поетско рефлективних потеза, тај београдски оштри дажд. Са шеширом под мишком, професор похита према колонади аутобуса, висок, још увек снажан, секући узнемирено мноштво трудбеника, како су их некад називали и постројавали.

Одмерио је, ушавши у аутобус, место иза шофера и заузео га. Но, танатолошки каприц га је и ту сустигао. Непосредно иза њега је сео неко огрнут поњавама, шаторским крилом курдског маскирунга и смрадом свих могућих органских излучевина. Професор хтеде да устане, али је већ био заробљен телима трудбеника који су, надолезећи, сасвим блокирали унутрашњост возила, а посебно њега. Бесан, стави шешир на главу, а луксузну торбицу у крило. Загледан у мутно стакло,  покушао је да одреди своју позицију.

Тада је зачуо некакво тегобно, испрва скоро нечујно, а затим јасније ређање речи и реченица. Безуба уста иза његових леђа захватала су простор и време, вероватно одвајкада, обликујући га за све и никога. Најзад је могао да разазна то казивање без правца, те не могавши да се помери, заробљен, морао је да слуша.

Соломон, Соломон, Соломон, ником ништа, мртва уста, пуси рајот, краљевство, књига књигу, командуј покрет. Вертикала у елипси. Спиноза, Еспиноза, Лукијане не тако. Анегдотални Јерусалим и онај стварни. Па и трећи. На првом је, после разарања, подигнут Задар. О томе у алманасима езотриста. Други је саграђен и срушен у Израелу. Трећи граде испод Кијева. Хелена, Јелена, сину сагради први. Едипов коплекс најширих размера. Поремећено дериште. Саградила му је и други, а ја нећу рећи зашто. Јерусалеме, Јерусалеме, тамо где шеширџије бране српство. Држава изнад свега, а изнад ње државна делегација, комунисти и нацисти. Нека буде. Под шеширом Мосад вреба, а и новац, колико год. Кустурица је само непроверена гласина.

Овај све о мени – професор се загрцнуо. Покуша да се помери, но залуд. То је из мог ума. Јесте, јесте. Али, из дубине су стизале све нове и нове одгонетке. То је то, ту је разлика између истине и фикције, фикција увек мора бити смислена. Вреди живети за дан сопствене смрти. Мада ни смрт није оно што је некад била. Као када ти Ђоконда досади и ти јој нацрташ бркове.

Када и куда свеци марширају? Зашто Шестов, зашто Берђајев, Соловјев? Умирити масу. Стишати мудре. Грађанска непослушност као застор посртања. Ненасилни отпор. Трансисторија. Проблем ренегата. Ником ништа. Чајанка код лудог Шеширџије. Бели зец, бели маг. Састанак са самим собом, наслепо. Моје карте су на столу, моје фигуре су постављене. Самеравање реалности, а реалности ниоткуда. Берлин је преко моста. Професоре, само преко моста, и то је доста.

И заиста, господин професор се намах обрео на плочнику сред насеља Шест каплара. Доста, доста, понављао је. Киша је упорно спречавала сваки његов покушај да се сабере. Видео је пређени мост. Видео је и аутобус како напушта станицу и одлази у земљу чуда. Човек, који му је пришао и пружио позамашну коверту, беше непознат. Хвала лепо. Горе, на ко зна ком спрату једне од тих шест кула, седео је неко, у полумраку. На столу, блистава снајперска пушка, метак и пригушивач. Затим се све одвијало кроз акцелерацију заборављања. Метак је нечујно склизнуо у цев и затварач га је обухватио.

Замах куршума је оборио професора, односно натерао га је да седне на плочник. Није био повређен, али није могао да устане. На неколико метара иза њега, окренувши главу угледа, на мркој трави, спокојни сиви шешир. Мала рупа на испупченом клобуку циљала га је. Негде изнад леве обрве.

( енде )

 

Како је Јозеф К. постао цепаница

Живот је кратак док се не оконча, али док траје опасно је дуг. Професор Димитријевић је ухапшен у поноћ, на сред пијаце, што је крајње необично. Два ударца и целулоидне лисице, све ће то бити самерено касније. Пластична кеса му је навучена на главу, а вунене панталону су му испрскали јефтином шљивовицом. У возилу је заударало на труле банане, још један асоцијативни регистрат да употпуни колаж. Иначе, специјалитет чачанске полиције су ноћна хапшења. Лов на вампире, како су ову делатност називали. Мајстор је, додајмо, компетентан да остави пустош за собом.

Сваки следећи потез је морао бити дијахрон. То се односило и на линеарне и не разгранате програме делиријума. Посебно на аконцептуално поље, које је имало одиграти, уназад, незахвалну ролу професоровог ума. Ова квазишампионска катедра ноћне игре, продавница свих форми глогових колаца, одредила је чист износ звукова, осветљења и мириса, а професор је несумњиво морао да плати. Оно што је у њему још било живо, ако уопште јесте, регистровало је да се возило креће веома брзо, те се дивље заноси када заокрећући мења руту.

Сећаш ли се Житомира Василије, сећаш ли се Тетрева Василије, и оне ноћи када се субота, млада субота, прикрадала дуж сунчевог заласка, газећи звезде црвеном потпетицом? То је оно што је професор чуо, када му се једно уво, независно од угашеног тела, сасвим пренуло. Затим – тежак је овај космати кепец. Јесте, и ругобан стрико, прави син какве стреје. Сачекај, немој му баш чизмом на груди, испоганиће нам се овде, заудараће до Београда. Он је, оно беше, језуита? Не, тај је енглески шпијун. Биће новца, биће. Хоћемо ли и њега. Јок, њега ће његови. Провери га, поново. Попе, јеси ли жив? Добар је, добар, свеж.

Смрт не поседује егзистенцију по себи. Она је другостепена и суштински паразитска појава. Није живот феномен смрти, него је смрт привремени феномен живота. Велик је Павле Евдокимов.

Професора су нешто касније унели у авион. Мали скривени војни аеродром. Авионом до Подгорице. Бродом до неке грчке луке. На послетку, ко зна како, до Панаме. Биланс – четири дана. Ни светла, ни ића, ни пића. Само хладноћа или врелина. Краће не може. Средства су постала независна од циља, улога циља бива узурпирана, а циљ остаје у имагинацији. Субоносна обала Карипског мора се никако не помиње.

 

Нека иступи академик Матија

Присетимо се Пушкинове максиме како поезија мора да буде помало глупа. На пример, полиција није успела да ухапси песника, јер га је неко  обавестио те се правовремено притајио, али је зато ухапшен сандук припремљен за почивање после преминућа. Песник је био, дакле, педантан. Луксузан сандук начињен од вишњевог дрвета, беле боје са сребрним обрубом, а на поклопцу мотиви из Горског Вјенца. Изнутра свилени јастуци четинарско зелене нијансе, што је господу из специјалне јединице, ко зна зашто, посебно разљутило.

Бели двор је убрзо опкољен, мада су се каубоји из антитерористичке групе понашали сасвим комотно. Скинули су панцире, одложили оружије и послали два саобраћајца по бурек с месом. Јуриш на песниково могуће скровиште би ионако била којештарија. За то време, прогоњени стари човек је писао – Трпео си неписмене попут мене, горушичина зрна како ничу, и нашао реч тврђу од стене, та ето Фјодоре Михаиловичу. Новац си прозрео, руљу бедну, како га губе и како га стичу, једну страницу, па још једну, та ето Фјодоре Михаиловичу. Црвени плакати уочи рата, да не би разумели оно што сричу, остани на стражи још пола сата, та ето Фјодоре Михаиловичу. Најзад и ови који би да суде, неки се испрече, а неки се мичу – тек твоји шегрти чудом се чуде, та ето Фјодоре Михаиловичу.

Када сам то подетињио, упитао се.

Мада, подетињиће тек када униформисана лица буду ликвидирала малог Брану из Чачка на самим Теразијама. Рафал за рафалом и језеро крви. Подетињиће тек када капетан Митар буде заурлао да полицијска станица није погребно предузеће и да неко уклони бели сандук наслоњен на зид поред улаза у тоалет, што ће одмах бити извршено. Сандук ће тако отићи из сећања надлежних, па тако и из овог триптиха.

Лудом мани, он се смани.

 

Расправа о правилној употреби овог света

 

Да сам елоквентан попут Демостена, не бих морао ништа више да учиним сем да три пута изговорим једну једину реч – логос. Односно, разум је језик.

 

Велике силе и Срби& Полу-Славјанка / Ботвиникова варијанта

Каприци теорије се не могу увек применити. На највишем нивоу не бавимо се ситницама. Тако Михаил Миша Таљ. Професор Ковић је посматрао неупоредиву шаховску гарнитуру у излогу продавнице јединог нишког дрворесца – Чилета. Апокалиптично стање света је било забележено на шаховској табли. Фигуре размештене према шеми Најдорфове Сицилијанке. Интересантно је било одсуство белог топа на даминој страни. Тако се наступа против аутсајдера. Експлозија, која је прогутала продавницу и отворила ватрени кратер, била је у истом смислу неравноправно дејствујућа. Професорово тело је одбачено на супротну страну трга.

Трг је намах био испуњен димом, огњем и крхотинама, блистава невиднина. Не може се одредити колико је све то трајало, укључујући и потпуну тишину изазвану детонацијом. Но, најзад је неко пришао професору. Да ли је то био мали Ломпар, Растко, или Кијук, никада нећемо сазнати. Наши узвраћају, наши, наши – тако се одмотавао правац, који претходи гласу. Професор није могао чути тутњаву хаубица, бритко шиштање ракета, тешку и заосталу грмљавину већ пролетелих авиона. Рат је поодавно стајао на линији Градиште, Батушинац, Перутина, Доње Власе, Вукманово, Лазарево Село, Нишка Бања.

Пробудио се три дана касније у шатору неке пољске болнице. Људи,  хисторик је дошао себи, позовите оног другог. Убрзо уђе Мило, необријан, са сузама на образима. Жив си, жив си, ми те већ ожалисмо. Слушај, генерал Тошић је узео Косово Поље, Руси улазе у Приштину. Нећемо се зауставити све до Македонског басена. Ковић хтеде да каже, ко зна зашто, да је Таљ једини који није калкулисао, није прорачунавао варијанте – он их је видео. Каспаров посведочио, записао. Но, урлици су били прегласни, некакав шпиритус га је гушио, звук мотора многих возила насрну на њега.

 

Гробница за Предрага Драгића Кијука

Сред прешироког, језивог поља интерпланетарне свести, настале коагулацијом појединачних свести, интегрални индивидуализам и интегрални колективизам, фузионисани, постају основа за превару, којом се покушава избећи извесност смрти. Кијук је у ретровизору видео вешала. Навукао је фантомку преко лица, окренуо возило и скренуо са пута. Право кроз шуму. Тако је, елем, сервисирао свој дуг.

Ситуација у којој човек не зна шта брани. Сто прекривен италијанском заставом. На столу свеска, пенкало, чаша млека и фотографија Исидоре Данкан. Кијук се, тврдио је професор Димитријевић, а мало је оних који знају зашто, звао Карло, Карло Велики, Карло Боромео.Тај Карло је пришао столу и сео на једину, дрвену столицу. Сакрио је главу под капуљачу и заплакао. Све је то био део ритуала. Дуг је дуг.

Не браните му. Искупљујте време, јер дани су зли.

До излечења долази уколико се открије нов начин да се приступи проблему, а који се разликује од приступа путем кога је проблем створен. У таквим околностима и фантазам и стварност морају бити третирани на исти начин. Чак и објашњење, које би било чиста конструкција, имало би овде изванредну исцељујућу вредност. Но, Димитријевић говори и говори. Да поседује четири руке, ни то му не би било довољно за урагански дивље гестикулирање. Катена Мунди, господо.

Најгласнији ће те издати, рекох једном Кијуку. Коен се смркнуто сагласио. Тако и би.

 

Техничар знања и техничар незнања

Кетеринг Кустурица

Миле га је пронашао у холу Палате Србија. Професоре, кријеш се? Емир се искрено зачудио. Зар тебе нису убили? Нису, ја сам побио њих. Него сам ти припремио новац, Говор мора да буде врхунски. Немој нешто тамо-вамо. Онај скот мора да нам легне. Разумеш ли? Над самим понором усвојио сам Најдорфово правило, не гледај дно него испиј до дна. Какво правило? Зашто Најдорф? Сачекај, није ни Миле мрцина, раумеш. Немој да шамарам.

Миле, морам у тоалет. Јесте, професора стегло. Знаш да могу да ти спалим Мокру Гору, до последњег дрвцета. Знам Миле, знам. Ајде, ајде,  разумеш, чекаћу те после говора. Емир је трчао уза степенице. Али, али, ако је могло бити и овако, како следи?

Поред брезе, у црвеним чакширима са сребрним лампасима, стајао је Буђони. Тек што је убијен командант друге бригаде. На његово место, командант армије је одредио Кустурицу. Сат раније, Кустурица је био командант пука. Недељу дана раније, командант ескадрона. Новог команданта бригаде приведоше Буђонију. Командант армије га је посматрао. Кустурица је дошао са својим комесаром Павличенком, начелником специјалног одељења.

Притегао нас гад, рече командант армије, смешећи се. Победићемо или поцркати. Другога – нема. Да ли си разумео? Јесам, одговори Кустурица. А ако устукнеш – стрељаћу те, настави командант, те опет уз осмех пренесе поглед на начелника специјалног одељења. Разумем – рече начелник.

Буђони се окрете на потпетицама и салутира новом команданту бригаде. Овај отпоздрави, обли га зној и похита узораном међом. На сто хвати удаљености чекали су коњи. Пожар сунчевог заласка разли се над Кустурицом, малинове боје и фантастичан, попут смрти, која се приближава.

У тоалету, Кустурица је чуо Бабеља. Овај је записивао, шапћући. Срчан човек, рече командант армије, наслућујући у даљини тишину великог клања. Тражи славу. Треба веровати – извући ће је.

( ende )

za P.U.L.S.E Bojan Bošković

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

1 Komentar
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments
Magdalena
Magdalena
1 month ago

Fantastično! ♥