Kristofer Hičens: Bog nije veliki

Kristofer Hičens: Bog nije veliki

Leti perje u golubarniku zaluđenih, a jedan od krivaca je i Kristofer Hičens. Među ostalim krivcima je i filozof A. K. Grejling. Nedavno sam s njima dvojicom učestvovao na jednoj tribini. Debatovali smo sa trojicom, kako se ispostavilo, ne mnogo zadrtih zagovornika religije (“Naravno da ne verujem u Boga sa dugom sedom bradom, ali…”). Nisam od ranije poznavao Hičensa, ali sam shvatio šta mogu da očekujem kada sam sa Grejlingom počeo da se dogovaram o taktici našeg nastupa. Razgovor o nekoliko teza koje bismo mogli da plasiramo nas dvojica, on je zaključio rečima, “… a onda će ih Hič zasuti, u svom karakterističnom stilu, rafalom iz AK47”.

Grejling je propustio da pomene kako Hičens svoju ratobornost razblažuje staromodnom uljudnošću. Reč “rafal” navodi na pomisao da on puca na sve strane, čime se potcenjuje smrtonosna preciznost njegovog nišana. Ako ste apologeta religije koga su pozvali da učestvuje u raspravi sa Kristoferom Hičensom, nemojte prihvatiti poziv. Njegove domišljate primedbe, čitav rezervoar spremnih citata, njegova knjiška elokvencija, tečno ređanje dobrih formulacija do kojih dolazi bez napora, izrečenih upečatljivim glasom Ričarda Bartona (oštricu njegovog nastupa nimalo ne otupljuje to što i po nekim sklonostima podseća na Ričarda Bartona), dovešće u opasnost vaše argumente, koliko god da su dobri. Čitav niz uglednih sveštenika i “teologa” je to, sa žaljenjem, otkrio kada je Hičens svoju knjigu predstavljao na nizu nastupa širom Sjedinjenih Država.

S karakterističnom drskošću, odlučio je da napravi turneju po državama “biblijskog pojasa” – odlučio se za podanički mozak južnog i srednjeg dela Amerike, a ne za lakši plen, cerebralni korteks na severu i na obe obale. Zbog toga je i odobravanje na koje je naišao bilo značajnije. Nešto se komeša u toj velikoj zemlji. Amerika je daleko od teokratije koja ne želi da čuje ni za šta drugo, kao što bi se moglo pomisliti, sa strahom, na osnovu dva mandata Buša i varljivih istraživanja javnog mnjenja. Da li je moguće da “biblijski pojas” opasuje nešto što u sebi krije dovoljno odvažnosti? Da li treba računati na one misleće ljude koji su imali hrabrosti da prestanu da se kriju i da javno priznaju šta misle? Da. I Hičensove kolege ateisti, čije se knjige nalaze na listama najčitanijih u Americi, takođe vam mogu ispričati poneku ohrabrujuću priču.

Bog nije veliki je knjiga ledenog gneva, ali ponešto u njoj će vas nasmejati; na primer, Hičensov opis kako je Malkolm Mageridž lansirao “brend ‘Majka Tereza’ u svet”: prema njegovim rečima, dok se snimatelj BBC-a mučio snimajući u nedovoljno osvetljenoj prostoriji, sve je odjednom zasjalo. Kamerman je kasnije objasnio Hičensu u čemu se sastojalo to “čudo” – u izuzetnoj osetljivosti nove vrste filma koju je proizveo Kodak. Ali Mageridž je uporno i glupavo ponavljao svoje:

“Ja sam potpuno uveren da je svetlo, koje nije bilo moguće tehnički objasniti, upravo ‘sveta svetlost’ koju kardinal Njuman pominje u svojoj poznatoj i izuzetnoj himni”.

Hičens takođe nudi izuzetno zabavnu kratku istoriju mormonske vere, od toga kako je sve počelo izmišljotinama Džozefa Smita, devetnaestovekovnog šarlatana koji je napisao knjigu na sedamnaestovekovnom engleskom tvrdeći da je to prevod teksta sa zlatnih ploča – koje su, što je vrlo zgodno, odletele na nebo pre nego što je iko drugi dobio priliku da ih vidi. Čak i oni koji su zapisivali diktat nepismenog Smita morali su da sede odvojeni zavesom da im slučajno pogled ne bi pao na te ploče, od čega bi na mestu pali mrtvi. Možete li da zamislite da je neko mogao biti tako lakoveran? Međutim, danas je mormonska vera toliko jaka da je njen pripadnik čak i jedan pretendent za mesto američkog predsednika, njeni brižljivo obrijani misionari u parovima putuju po svetu, a Knjiga mormona se nalazi u svakoj sobi hotela iz lanca Marriott.

Naslov Hičensove knjige je, naravno, aluzija na čuvene reči “Alahu akbar”. Podnaslov je postao žrtva prelaska preko Atlantika – u američkom originalu stoji “Kako religija truje sve”, što je odličan slogan koji se u više navrata pominje u knjizi i predstavlja definiciju glavne teme; u britanskom izdanju, umesto njega stoji prazna i nemaštovita fraza “Argumenti protiv religije” (Case against religion).

Već sam pomenuo Hičensovu staromodnu uljudnost i to nije bila (samo) šala. Možete je primetiti na snimcima njegovih predavanja i debata, i videti u prvom poglavlju ove knjige. “Vernicima ostavljam da jedni drugima spaljuju crkve, džamije i sinagoge; na takve njihove postupke uvek se može računati. Kada ulazim u džamiju, skidam cipele. Kada ulazim u sinagogu, ja pokrivam glavu”.

U narednom poglavlju, pod naslovom “Religija ubija”, Hičens koristi svoja iskustva ratnog izveštača. (Upoređuju ga sa Evelinom Voom i Grejemom Grinom, ali ja bih rekao da više liči Voovog junaka Bejzila Sila, neustrašivog nevaljalca koji stalno upada u nevolje i uvek se zatekne na nekom opasnom mestu.) Kada ga je jedan američki sveštenik javno izazvao da kaže da li bi, kada bi u mračnoj ulici naišao na grupu mladića, osetio olakšanje da zna da se vraćaju sa molitve, Hičens je uzvratio vinerom:

“Da se zadržim samo na slovu ‘B’. U takvoj situaciji sam se našao u Belfastu, Bejrutu, Bombaju, Beogradu, Vitlejemu (Bethlehem) i Bagdadu. Za svaku od tih prilika mogu da bez zadrške tvrdim, i navedem razloge za tu tvrdnju, kako bih se odmah osetio ugroženo da sam pomislio da grupa ljudi koja mi u sumrak prilazi upravo dolazi sa obavljanja verske službe”.

Zatim nastavlja navodeći i razloge, koji ni u jednom segmentu nisu podložni primedbi “ali sukob u tom mestu na slovo ‘B’ nije religijske, već plemenske/političke/ekonomske prirode”. Izvan svake sumnje jeste da se ljudi u tom “B” ubijaju zbog nečega što nije samo neslaganje u vezi sa načinom na koji se vrši verska služba. Ima tu i nasleđenih osveta i uzvraćana za ekonomske nepravde. Uvek je “mi ili oni” – ali kako se zna ko su “oni”, a ko smo “mi”? Preko religije, religijskog obrazovanja, sektaškog aparthejda; na osnovu decenija odvajanja utemeljenog u veri, odvajanja koje počinje od vrtića, nastavlja se kroz časove veronauke i traje tokom odraslog života i u glave usađenog užasavanja nad “venčanja sa inovercima”; a na kraju dolazi, što je i najvažnije, kroz poslušno sprovedenu indoktrinaciju i segregaciju naredne generacije.

Jednom sam gostovao u televizijskoj emisiji u kojoj mi je sagovornik bio vodeći “umereni” musliman, čija čast i ugled proističu iz toga što nije “ekstremista”. Javno sam od tog “umerenjaka” tražio da porekne kako je u islamu kazna za otpadništvo ništa manje nego smrt. Pošto nije mogao da to učini (ne postoji mogućnost greške kada se Koran čita reč po reč), migoljio se i vrteo u stolici i na kraju rekao da je to “nevažan detalj”, nešto što verovatno nikada nije primenjeno. Recite to Salmanu Ruždiju, za koga je taj vrli “umerenjak” ranije rekao – “za njega je i smrt možda preblaga”.

“… (U)m koji razmišlja bukvalno ne razume ironični um i uvek u njemu vidi izvor opasnosti. I ne samo to, Ruždi je vaspitavan kao musliman i poznaje Kuran, što zapravo znači da je otpadnik. A ‘otpadništvo’, kako kaže Kuran, kažnjava se smrću. Ne postoji pravo da se vera dovodi u pitanje…”

Tako Kristofer Hičens govori o svom prijatelju Salmanu Ruždiju koga je primio u svoj dom u Vašingtonu da bi mu potom iz Stejt Departmenta stiglo upozorenje da bi trebalo da se preseli i promeni broj telefona. “Nije mi se činilo da je to naročito pouzdan način da izbegnem odmazdu. Ali me je podsetilo na nešto što već znam. Ja ne mogu jednostavno da kažem – pa dobro, vi sanjajte svoj šiitski san o skrivenom imamu, a ja ću se baviti proučavanjem dela Tomasa Pejna i Džordža Orvela, svet je dovoljno veliki za nas obojicu. Međutim, pravi vernik se neće smiriti sve dok čitav svet ne padne na kolena. Nije li potpuno očigledno, kažu bogobojažljivi, da verske vlasti nadilaze sve i da su se oni koji odbijaju da ih priznaju, zapravo odrekli prava da postoje?”

Hičens podseća na događaje u vezi sa karikaturama objavljenim u Danskoj i na kukavičluk Zapada:

“Islamski huligani nisu poštovali diplomatski imunitet i civilima su pretili smrću, a Njegova svetlost papa i nadbiskup kenterberijski su osudili – karikature! Ljudi moje profesije su se trkali da vide ko će prvi kapitulirati, izveštavali su o spornim sličicama, ali ih nisu prikazivali. I sve to u doba kada su masovni mediji gotovo potpuno svedeni na slike. Čujemo eufemizme o tome kako moramo pokazati ‘poštovanje’, ali poznajem dosta zabrinutih urednika i sa sigurnošću mogu reći da glavni motiv za ‘suzdržanost’ nije ništa drugo do običan strah. Drugim rečima, šačica verskih siledžija i galamdžija u stanju je, takoreći, da u srcu Zapada nadglasa tradiciju slobode govora.”

Iako se divim Hičensovoj hrabrosti, ne mogu da osudim te urednike. Ima trenutaka kada “kukavičluk” nije zapravo ništa drugo do razumna opreznost. Ali Hičens je potpuno u pravu kada prezire vodeće ličnosti drugih religija, one koji nisu izloženi pretnjama ali se dobrovoljno priključuju lakovernom “poštovanju” i “razumevanju” prema onima koji podstiču na ubijanje u ime Boga.

Da se vratimo onome što Hičens kaže o Ruždiju i fatvi:

“Čovek bi očekivao da će tako arogantan, od države aminovan pokušaj ubistva… naići na opštu osudu. Ali to se nije dogodilo. U promišljenim izjavama, Vatikan, kenterberijski nadbiskup, glavni sefardski rabin u Izraelu, svi oni imaju razumevanja – za ajatolaha. Isti slučaj je i sa glavnim nadbiskupom Njujorka i drugim, manje značajnim verskim ličnostima. Oni obično uspevaju da izgovore par reči o tome kako osuđuju pribegavanje nasilju, ali svi tvrde da je glavni problem u vezi sa objavljivanjem Satanskih stihova blasfemija, a ne ubistvo naručeno od najamnika”.

Prešavši na današnji Iran Hičens iznosi sledeći komentar (koji donekle objašnjava njegovo inače sasvim misteriozno koketiranje sa zloglasnim vašingtonskim neokonima): “Dok ovo pišem, jedan oblik inkvizicije je na pragu da se dokopa nuklearnog oružja”. Radi se o neočekivanoj pretnji. Teokratije obično ne daju podsticaja za onu vrstu kulturnog i obrazovnog napretka koji stoji u osnovi inventivnosti moderne nauke. Imajući na pameti događaje od 11. septembra 2001. godine, Hičens kaže:

“U Avganistanu je sveti poredak dopunjen s dva čuvena dostignuća modernosti – visokim zgradama i velikim avionima – koja su upotrebljena za razaranje i žrtvovanje ljudi. Naredna faza, sasvim otvoreno najavljena u histeričnim propovedima, trebalo bi da počne onog trenutka kada se na istom mestu nađu apokaliptički nihilisti i naoružanje koje može izazvati armagedon. Fanatici ukorenjeni u veri nisu umeli da stvore nešto tako korisno i lepo kao što su oblakoder ili putnički avion. Ali, nadovezujući se na dugačku istoriju plagiranja, umeli su da pozajme i ukradu te stvari i da ih upotrebe u negiranju”.

Dok sam se ja, kao naučnik, pre svega bavio tvrdnjama koje religija iznosi u vezi sa kosmosom i izvorom života, Hičens tim pitanjima posvećuje samo dva kratka poglavlja. On je na svom terenu kada je reč o zalima koja su učinjena u ime religije – “religija sve zagađuje”. Dugačak je taj njegov spisak. Jedno dobro poglavlje govori o religiji kao zloupotrebi dece, zatim tu je i poglavlje o tome kako religija predstavlja opasnost po zdravlje, i tu on ne propušta da pomene rimokatoličke sveštenike, među kojima su najmanje dva kardinala i jedan nadbiskup, koji svojoj pastvi u afričkim zemljama, u kojima hara sida, svečano objavljuju da kondomi prenose virus side.

U prikazima Hičensove knjige na različite načine se govorilo da je on ateista koji zagovara jednake šanse, da sve religije jednako izlaže nevoljama, da sve jednako napada, da je bigot jednakih mogućnosti. On svakako nije bigot, niti se obrušava (za svakog se kritičara religije, koliko god bio blag, automatski smatra da se “obrušava”). Ali je istina ono što je rekao jedan prikazivač knjige Bog nije veliki, da on “ekumenski pristupa u svom preziru prema religiji”. On ne štedi ni budizam, koji se obično pohvaljuje i za koji se tvrdi da je bolji od ostalih religija.

Nije iznenađenje što Hičensovo poglavlje “Košmar Starog zaveta” uspeva da ispuni očekivanja koja nam taj naslov izaziva. Naredno pogavlje, uprkos obećavajućem naslovu (“Novi zavet po zlu prevazilazi Stari”), više se bavi nepouzdanošću Svetih spisa nego bilo kakvim zlom koje bi moglo da zadovolji veoma, mora se priznati, visoke standarde postavljene u Petoknjižju. Mnoge novozavetne priče su izmišljene da bi se ispunila proročanstva iz Starog zaveta, i to se priznaje s iskrenošću, iskrenošću u kojoj toliko nema stida da je to gotovo simpatična: “I sve to je učinjeno da bi se ispunilo ono što je rekao prorok…” Stvarno zlo Novog zaveta nalazi svoje mesto u jednom drugom poglavlju – to jest, u teoriji o Hristosu kao božanskom žrtvenom jarcu, i njegovom raspeću kao posrednom iskupljenju za “prvobitni greh” (nekadašnji greh Adama koji nikada nije ni postojao, ali i za buduće grehove ljudi poput nas, onima koji tada još nisu postojali, ali za koje se pretpostavljalo da imaju sve namere da greše kada dođe njihovo vreme).

Hičens odmah uočava sličnost između hrišćanstva i raznih kultova koji više ne postoje. Kada ga je rodila devica, Isus se upisao u kosmopolitski katalog na takav način rođenih, i tu su Merkur, Krišna, Persej, Romul i, što je neobično, Džingis Kan. Da li se tu radi o jungovskom atavizmu, lukavom “public relations”, ili pukoj slučajnosti da su svi oni koji su izmišljali kultove (iz kojih su posle sazrele religije) bili skloni da zamišljaju kako njihovi bogovi dolaze iz vagina devica, kao zečevi iz šešira? U slučaju Isusa, radilo se o jednostavnoj greški u prevodu sa hebrejskog, gde je “mlada žena” na grčki prevedena sa “devica”.

Jedna od glavnih Hičensovim tema je to da su bogove stvorili ljudi, a ne obrnuto. S tim je povezana i tema plagijata:

“Monoteistička religija je plagijat plagijata nečega što je rekla-kazala, nečega što je iluzija, koja čiji su koreni u drevnoj izmišljotini, priči o nečemu što se nikada nije dogodilo”.

Par poglavlja knjige je posvećeno “lažnom sjaju čuda” i raširenoj pogrešnoj predstavi da je moral proistekao iz religijskih pravila kao što su Deset zapovesti. Kao što Hičens pita, oduvavši protivnike, da li neko zaista ozbiljno misli da su ljudi, pre nego što je Mojsije doneo ploču na kojoj je pisalo “ne ubij”, mislili da je ubijanje dobra ideja?

Rekao sam da Hičens dolazi na svoje kada govori o zalima koji se čine u ime religije. Za njega je najvažnije to – “u ime”. Ne možete jednostavno upreti prstom u loše – ili dobre – pojedince koji su nekim slučajem religiozni. On želi da kaže kako neki ljudi čine zlodela (ili dobra dela) – upravo zato što su religiozni. Krstaši i džihadisti su, prema sopstvenim kriterijumima, dobri. Oni čine zlodela, prema našim merilima, zato što ih na to navodi njihova vera. Devetnaest ubica od 11. septembra su pažljivo okupalo, obrijalo i namirisalo čitavo telo tokom priprema za raj koji čeka mučenike, i onda krenulo u misiju za koju je, uz molitve, iskreno i potpuno verovalo da je vrhunski pravnična.

Ako postoji neki čovek koji je otelovljenje zla, onda je to Adolf Hitler. On se nikada nije odrekao svoje rimokatoličke vere i čitavog života je tvrdio da pripada hrišćanstvu ali nije, poput recimo Torkvemade, ili nekog tipičnog krstaša ili konkistadora, svoja stravična dela činio u ime hrišćanstva. Drugi izrazito zao čovek, Josif Staljin, verovatno je bio ateista, ali, opet, zlodela nije činio zbog toga što je ateista, isto onoliko koliko ni Sadam Husein, ili Hitler, nisu činili zlo zato što su nosili brkove. Hičens je naročito dobar u odgovoru na idiotsko pitanje “Staljin i Hitler su bili ateisti, šta na to kažete?”. Nema sumnje da imao mnogo prilike da vežba odgovaranje. Staljin, Hitler i drugi možda nisu bili religiozni, ali su razumeli religioznost koju su njihovi podanici nosili duboko u sebi, i zahvalno je iskorišćavali. Hičens se u knjizi na to osvrće samo kratko, ali tu tezu kasnije razvija u govorima i intervjuima:

“Stotinama godina je milionima Rusa govoreno da bi na čelu države trebalo da bude čovek blizak Bogu, car koji je istovremeno i na čelu Ruske pravoslavne crkve i apsolutni despot. Da ste vi Staljin, sigurno se ne biste upustili u posao vršenja diktatorske vlasti ukoliko niste u stanju da iskoristite tu već postojeću spremnost ljudi da budu servilni i podatni. Zadatak ateista je da ljude uzdignu iznad tog nivoa servilnosti i lakovernosti”.

To se odnosi i na Kim Džong Ila (Dragog vođu) i njegovog pokojnog oca Kim Il Sunga (Velikog vođu), koji je i danas večiti predsednik Severne Koreje, iako je umro 1994. godine. Hičens ima ličnog iskustva sa Severnom Korejom, i kada iznosi zapažanja o njenom modernom kultu obožavanja predaka, to spada u stvari koje radi najbolje.

Pošto sam nisam uspeo da nađem nešto na šta bih stavio primedbu, mislio sam da mi je dužnost da pregledam ostale prikaze knjige u nadi da ću naći nešto negativno što bih mogao reći. Većina prikaza je pozitivna, ali recimo Met Bjukenen, u svom tekstu punom pohvala u Sydney Morning Herald, “zakucava” na sledeći način:

“Povremeno je previše grub. Na primer: ‘Nedavno smo videli kako se Rimokatolička crkva osramotila time što je bila učesnik u neoprostivom grehu silovanja dece, ili kako bi se to moglo formulisati u latinskoj formi – ne ostaviti nijedno dete nedirnutim’ (fraza česta u političkim kampanjama vezanim za programe obrazovanja i socijalne brige, kojom se želi reći da sva deca moraju biti obuhvaćena tim programom). Hičens proćerdava poverenje kada pravi tako vulgarne ispade – čitaoci odjednom mogu da ga vide kako se za svojim stolom samozadovoljno cereka i to nije ni lepa, ni zabavna slika i dovodi u pitanje njegovu ozbilnost u drugim stvarima o kojima piše”.

Ne može se poreći da je to preterano i neprimereno formulisano, ali takođe, nije ni karakteristično. Tu je i njegova pomalo neobična sklonost da arogantne i samodopadljive “spušta” tako što ih naziva “sisarima”, što je greška u intonaciji i može se ispraviti u narednim izdanjima.

Piter Hičens svoj negativni prikaz u Daily Mail počinje vrlo dobro (“Da li sam ja kritičar svog brata?”), ali na kraju se čini da se sadržaj njegovih primedbi svodi na primedbu da je Kristofer toliko ubeđeni nevernik, da se po jačini svog ubeđenja ne razlikuje od bilo kog fundamentaliste (koji je vernik). Odgovor na poznatu optužbu za ateistički fundamentalizam dovoljno je očigledan. Nije na ateisti da dokazuje da nema nevidljivog jednoroga u sobi, i nije moguće nas optužiti za preterano samouvereno neverovanje. Predani vernici svake nedelje detaljno nabrajaju u šta sve veruju, iako za to nemaju ništa više svedočanstava nego za tvrdnju da se u sobi nalazi nevidljivi jednorog. E, to je preterivanje u ubeđenju. Tome nasuprot, ateista kaže jednu skromnu stvar: od miliona mogućih stvari koje se mogu zamisliti, ja verujem samo u one za koje postoje dokazi – verujem u trombone, pelikane i elektrone, recimo, ali ne u jednoroge i trole, niti u Tora sa sekirom, ili Ganeša, boga-slona, ili u Sveti duh.

Druga najčešća primedba glasi da Kristofer Hičens napada loše religije. Na takvu kritiku je prava religija (to jest, ona kojoj pripada potpisnik prikaza) imuna. Evo šta kaže teolog Stiven Protero u Washington Post-u:

“Ako ovu neobično nevinu knjigu čitate kao neku vrstu jevanđelja, onda znači da verujete da su obični katolici ponosni na inkviziciju… i da obični Jevreji kliču kada otpadnički ortodoksni rabin sisa krv sa upravo obrezanog penisa.”

I ova primedba je poznata, a odgovor je – čak i kada se ona ne zaoštrava tako preterano kako to čini Protero – takođe lako naslutiti. Da su kojim slučajem sve vere tako humane i delikatne kao vaša, dragi moj teolože, sve bi bilo dobro, i Hičens ne bi ni morao da piše ovakve knjige. Ali spustite se na zemlju, pogledajte malo kako izgleda stvarni svet, kako izgleda Islamabad, na primer, ili Jerusalim, ili pak Hičensov Vašington, gde predsednik najmoćnije države na planeti naređenje za pokret prima direktno od Boga. Prošetajte malo po televizijskim kanalima u bilo kojoj hotelskoj sobi u Americi, pogledajte te grozomorne sume novca koje se doniraju za izgradnju mega-crkava, pogledajte muzeje u kojima se ljudi prikazuju kako šetaju pored dinorosaurusa, i shvatićete šta želim da vam kažem.

I konačno, postoje oni kritičari koji ne uspevaju da se suzdrže od udarca ad hominem: