Kultura ratovanja | PULSE Magazin

Kultura ratovanja – Svetislav Basara

Ovaj dan posvećujemo kulturi ratovanja. Em poučno, em aktuelno. Dva u jedan, takoreći. Ideju za kolumnu dobio sam nakon iščitavanja trotomne biografije imperatora Napoleona Bonaprate iz pera A. Z. Manfreda, po nacionalnosti – ovo napominjem da bih obradovao Milinčićke – Rusa sa dna kace.

Kako to Rus pa – Manfred? Ne znam. Možda je Manfred ruski folksdojčer, možda ruski Jevrej. Nebitno. Bitno je da se trotomna biografija (blizu 1.000 strana) čita u dahu. Knjiga nije suvoparna, ali nije ni nalik popularnim biografijama „tipa Cezar u 100 lekcija“, koje su poslednjih godina preplavile tržište.

Osim toga, nije to samo Napoleonova biografija nego i istorija Evrope od kraja XVIII veka, pa sve do imperatorove smrti. I – šta kažem? Kakvi su mi utisci? Sigurno ćete se zabezeknuti ako vam kažem da sam stekao utisak da ozloglašeni XX vek – i XXI, koji tek treba da postane ozloglašen – u poređenju sa periodom između Napoleonovog uspona i strmopizda deluju kao miroljubivo doba.

Što rekli kelneri, šta smo imali u evropskom XX veku – balkanske ratove, Prvi svetski, Drugi svetski, rat u ex-Yu. Kraj spiska. U dvadesetak, međutim, godina Napoleonovih pohoda ratovi se ne mogu izbrojati. Napoleon je, valja pomenuti, bio „čovek ideje“. Namera mu je bila da razori feudalni poredak i da (donekle modifikovana) postignuća Francuske revolucije uspostavi kao tadašnji novi svetski poredak, naravno, s njim na čelu.

U nameri je u dobroj meri i uspevao sve dok – nakon što mu je zinula guzica – nije krenuo na Rusiju. Tu se olupao. Tajna imperatorovih ranijih uspeha nije bila samo, fakat, moćna vojska nego i podrška lokalnih evropskih sirotinja raja koje su priželjkivale slobodu, jednakost i bratstvo i razvlašćivanje feudalnih gospodara. Ruska raja to nije htela. Hteće tek za stotinak godina.

Ono što je fascinantno u Napoleonovim ratovima jeste odsustvo mržnje između zaraćenih strana – kako pobedničkih, tako i jebenih – uljudnost u međusobnom ophođenju zaraćenih kraljeva i kneževa ovog sveta i lakoća sa kojom – koliko sutradan po potpisivanju (kratkoranih) primirja – jučerašnji rat pada u zaborav.

Napoleon je, recimo, godinama vojevao protiv Austrije, da bi – odmah po potpisivanju jednog „večnog mira“ – isprosio ruku ćerke karadušmanina, austrijskog cara Franje. Car Franja je sa zadovoljstvom udao kćer za Napoleona. Ne zna se da li je zet tasta posle zvao „tata“.

Vi sad, ako uopšte možete, zamislite da li je moguće da Putin uda ćerku za sina Volodimira Zelenskog. Ili – daleko bilo – da Boškić Obradović oženi sina Plenkovićevom ćerkom. Naravoučenije ove sage o kulturi ratovanja je sledeće: ratova je bilo – i biće ih – ali sve do XX veka ratovi nisu suspendovali kulturni i civilizacijski poredak.

Drugo naravoučenije: ratovi u Napoleonovo doba jesu bili česti, ali su se završavali čim bi se potpisalo primirje. Toga više nema. Postoje samo prekidi vatre. Ali nemojte očajavati, pomislite kakvi li će biti ratovi XXII veka.