Kulturna kontekstualizacija manične depresije

Imam problem sa osobama koje govore da je nešto stvarno ili nije stvarno, normalno ili nenormalno. Značenje ovih pojmova za mene je veoma lična i subjektivna stvar. Uvek sam bio zbunjen i nikada nisam pravio stroge zaključke pri razumevanje ovakve vrste reči..

Tim Barton.

Pojam normalnosti bio je sasvim upitan u našem domu otkad znam za sebe. Kategorije normalnan-lud nisu baš bile bliske i  podudarne sa diskursom naših komšija. Zbog toga su na našem stolu bile knjige drugog tipa – stručna filozofska literatura. Ja biram Fukoa, Frojda, Junga, Gofmana, a brat medicinu. Fakulteti koji su vremenom doveli drugačije, nekad neprijatno iskustvo iz ranog detinjstva u stanje apsolutne normalnosti unutar naših sistema razumevanja života i različitih ljudskih ponašanja. Za jednog polarnog medveda [1] u kući ovakva širina razumevanja je neophodna. Za razumevanje (bi)polar-nih medveda u lokalnim zajednicama takođe je potreban jedan obrazovni komad antropologije, sociologije, psihologije, i naravno medicine. Na primer, antropologija kaže da maničnu depresiju treba kontekstualizovati, što znači da se ovakva karakteristika ponašanja različito vrednuje u različitim zajednicama. U nekim društvima manično ponašanje znači pogodan status u zajednici, jer se smatra produktivnom i kreativnom životnom fazom. U evropskom kontekstu, manična depresija je uglavnom tumačena kao devijantno ponašanje. Najčešće nosi stigmu nenormalnosti, problematičnosti, nečega što se treba sakriti od javnosti. Manična depresija, depresija, panika, šizofrenija i sl. psihicke poteškoće imaju iste simptome svuda u svetu, međutim, društvo je to koje oblikuje bolest prihvatajući je na različite načine. Način na koji se pojava tretira, uticaće na odluke pacijenta kada je lečenje u pitanju.

Tretiranje bolesti u različitim kulturama uspostavlja i skalu stigmatizacije bolesnika, te njegovog odnosa sa porodicom i prijateljima. Skala stigmatizacije varira, takođe, u zavisnosti od društvenog statusa. Isto važi za manjine bilo kojeg tipa (nacionalne, seksualne, etničke, religijske, stigma na rasnoj osnovi…).[2] Zbog svesnosti uticaja kulture na oblikovanje mentalne i fizičke bolesti, u medicini je razvijena oblast koja se zove etno-medicina. Ovo je prostor u kojem antropologija može da da svoj doprinos.

Prema istraživanjima antropološkinje Emili Martin, manična depresija u Americi je nešto kao „stil življenja“.[3] Svi žure, malo spavaju, ludo se ponašaju, brzo hodaju, prinuđeni su da ubrzano razmišljaju. Ovo je učestalo američko razumevanje manije – manija kao stil, pa čak i poželjan stil života i razmišljanja, jer, naravno, može da uveća ekonomski kapital.

Energičnost uz manično ponašanje čini se da je otvorila potencijal za preduzetnike, biznismene i zabavljače. CEO, Holivudske zvezde, kao i MTV The Real World omladina prosto je prigrlila dijagnozu manične depresije, otkrivši kreativnost manije i žaleći zbog njenog neodvojivog dela – depresije. [4].

Prema nalazima Emili Martin, zapisi o maničnoj depresiji do 1940. godine bili su prava retkost. Početkom 1970-ih laboratorijska istraživanja pokazala su da litijum može biti delotvoran pri lečenju manije. Ovo je period kada se o maniji u američkom društvu počinje govoriti kao o kreativnoj sili i o bolesti ponašanja koja se može kontrolisati. Drugim rečima, uz pomoć lekova rezovanje i emocionalnost bipolarne osobe može biti tokom celog života u normali.

Sedamdesete su godine u kojima su neke poznate ličnosti podelile sa javnošću deo svoje biografije koja je krila maničnu depresiju. Upravo ovi izdvojeni heroji doprineli su da se na maničnu fazu bipolarnosti gleda kao na priliku za postizanje izvaredno uspešne karijere.[5] Jednu deceniju kasnije, Kej Džamison, uvaženi američki psihijatar, počela je da objavljuje radove o odnosu mentalnih bolesti i umetnosti. U svojim tekstovima navela je oko dvesta autora koji boluju od manične depresije. Među njima su Virdžinija Vulf, Vinset Van Gog, Edgar Alan Po, Edvard Munk, Džordžija O’Kifi i Džekson Polok.

Dok traje epizoda manije, pacijenti pokazuju simptome koji su sasvim opozitni simptomima depresije. Najčešće manje spavaju a imaju dosta energije, produktivnost im raste. Često su paranoični. Govor im je ubrzan, govore sa uzbuđenjem, misli su im brže od onoga što bi hteli da izgovore, pa često lete sa teme na temu. Neretko ističu važnost njihovih ideja i dela. Osetljivost u ovom stanju dovodi do impulsivnog ponašanja i osuđivanja. [6].

U knjizi Touched with fire: Manic Depressive Illness and Artistic Temperament, Džemison objašnjava paralelu između kreativnog i hipomaničnog ponašanja na sledeći način:

…rečitost, ubrzanost i fleksibilnost misli sa jedne strane,  mogućnost kombinovanja ideja sa namerom kreiranja novih i originalnih oblika, sa druge..

Manično i depresivno ponašanje potrebno je kontekstualizovati. Ipak, ne bi trebalo maničnu depresiju razumeti isključivo kao društveni konstrukt i romantizovati je zbog kreativnog potencijala, jer zasigurno postoje osetni fakti koji proizvode promene u ponašanju pojedinca, koji su za njega neretko opasni, pogotovo u depresivnoj fazi bolesti. Po knjizi Touched With Fire Kej Džamison 2015. snimljen je istoimeni film, koji na realističan način prikazuje manične i depresivne faze para koji odlučuje da zasnuje porodicu. Film teži da prikaže produktivnost manične faze, njenu živost, vatrenost, ubrzanost ali i potrebu za medicinskom kontrolom bolesti, odnosno držanjem razbuktale vatre u granicama normale. Posle manične faze pacijent pada u stanje depresije, koje je podjednako jako koliko i manični period. Ukoliko je osoba predugo o fazama maničnosti i depresije, postaje sve teže uskladiti emocionalnost prema standardima “normalnog”. Tek posle dužeg vremena redovne terapije, pacijent ima blage manične faze, kontrolisane elemente uzbuđenja, ubrzanosti, ideacije. Jedan od najčešćih razloga zašto polarni medvedi odbijaju terapiju, jeste strah da će izgubiti sebe, svoju divlju prirodu, imaginaciju, ideaciju i kreativnost. Ipak, bez medicinske kontrole, manična depresija je destruktivan poremećaj emocionalnog ponašanja.

Pisanje ovog teksta započela sam sa namerom isticanja drugosti bilo koje vrste, kao prilike za učenjem, saznavanjem i uviđanjem društva oko sebe kroz specifičnost koja nam je data. Drugosti, ako ih razumevamo, izučavamo i prihvatamo, bivaju najjači podsticaj za naše napredovanje kada je reč o društvenom kapitalu. Biti onakav kako većinsko društvo nalaže nekada nije moguće, a najčešće je manipulativno i predstavlja igru superiornosti i inferirornosti. Učenom čoveku ovo posebno smeta i šteti. Drugačiji u našem okruženju uče nas da ne moramo da pripadamo da bismo bili srećni. Sigurnost nije u pripadanju širem društvu, već u pripadanju samom sebi. Do ovih zaključaka došla sam posmatrajući godinama jednog dobrog debelog polarnog medveda. Biti drugačiji znači skarifikaciju sa unutrašnje strane kože – ispisivanje onoga što znači društveno prihvatljivo i neprihvatljivo ponašanje.

Za P.U.L.S.E Venesa Mušović.

Tekstovi o psihologiji na portalu P.U.L.S.E

[1] Termin polarni medved koristim kao metaforu za osobu koja ima manično-depresivni poremećaj. Termin je preuzet iz filma Infinetley Polar Bear (2014)  u režiji Maje Forbes.

[2] Knjiga u kojoj je podrobno na sociološki način objašnjen proces stigmatizacije, marginalizacije i ogoljavanja identiteta stigmatizovane osobe jeste Azil Irvinga Gofmana.

[4] Martin, Emily. 2007. Bipolar Expedition: Mania and Depression in American Culture.

[5] U knjizi Josh: My Up and Down, In and Out Life poznatog pozorišnog producenta govori se o uspešnoj karijeri i maničnim fazama koje su za Džoša Logana bile produktivne. Knjiga je obavljena 1976. godine. Jedna je od prvih i najpopularnijih knjiga o maničnoj depresiji.

[6] Key Redfield Jamison, Manic-Depressive Illness and Creativity.

  depresija, kontekstualizacija, manične depresije, Psihologija, Venesa Mušović.