„Kurdi-vardi! Sve je kurdi-vardi!“, tako su uzvikivali učenici Bogomira Skita na atinskoj Agori.

Bogomir beše jedan od najumnijih ljudi starog sveta. Živeo je u doba sedmorice mudraca, a upućeniji znalci smatraju da je bio učitelj Solona Atinjanina. O njemu pak nije ostao zabeležen nikakav pisani trag, a razlog tome, smatra se, bio je taj što je dolazio iz varvarskih oblasti daleke Skitije, pa su jelinski povesničari brižljivo skrivali svaki pomen o njemu. Na šta bi ličilo da se razglasi kako je nekakav varvarin podučavao mudrosti plemenite Jeline?! I sama pomisao na tako nešto za njih je bila strašna.

Taština i glad za tuđim tekovinama bile su, međutim, nadaleko poznate jelinske osobine, pa je u starom svetu, među susednim narodima, postojala izreka koja im baš nije služila na čast, a glasila je: „Grci, lopovi!“ Njih te pogrde nisu nimalo doticale jer su sebe smatrali naprednijim od drugih, pa su samim tim, po božjoj volji, posedovali i veća prava.

Sem toga, Jelini su izumeli jedinstvenu nauku, koju su nazvali Istorija. Ova nauka se bavila beleženjem znamenitih događaja među vladarskim lozama, narodima i grčkim plemenima, ali na način kako je to odgovaralo povesničaru ili njegovom gospodaru. Dok su drugi narodi imali letopise, Grci su imali istoriju. Ona nije beležila samo događaje za nezaborav, nego im je davala lični pečat, to jest beležila je stvari ne onako kako su se odigrale, već kako ona sudi o njima. Tako je nastao okvir za krivotvorenje, jer će u pogledu toga da li se nešto dogodilo ili ne poslednju reč imati silniji. Evo primera iz kojih se to može najbolje sagledati: Bogomir Skit nije bio učitelj njihovih mudraca, već je to bio Solon Atinjanin; ako bi, isto tako, od drugih naroda „pozajmili“ ispravan postupak razmišljanja, ljubav prema mudrosti, računske obrasce, zvezdarska ili zemljopisna otkrića i drugo, njihova svemoguća istorijska nauka je ta saznanja odmah pripisivala nekom svom mitskom heroju, ili, pak, stvarnom čoveku, koji ne samo da nije bio tvorac tih veština, nego u svoje vreme nije ni znao da one postoje. Potom bi, sa žarom detinje pameti, u pobedničkom samozadovoljstvu na tome vaspitavali potomstvo.

Kako može iz toka stvari da se izdvoji jedna i označi kao uzrok svega? Postojanje je reka događanja, a događaj je kap te reke. Kako kap može da bude roditelj reke? Sve je tok, promena, učio je Bogomir. Izdvojiti jedan činilac i označiti ga glavnim uzročnikom čitavog toka osobenost je detinje pameti, jer, slično tome, kad bismo hteli da izdvojimo jednu šaru iz miljea, on bi se rasparao u potpunosti.

Međutim, Grci su bili nepopravljiva deca. Oni su voleli da se nadmeću u svemu, pa iz toga nisu bile izuzete ni takozvane umne radnje. Ako bi jedan od njih rekao da je voda tvorac svega postojećeg, drugi bi odmah smislio da je to vatra. Potom bi razlagali ta navodna počela do najsitnijih detalja, pronalazeći njihovo prisustvo i uticaj u svim vidljivim i nevidljivim stvarima. Kako je moguće, pitao se Bogomir, da međusobno isključiva načela polažu jednaka prava na istinu? S druge strane, njemu je takođe bila nerazumljiva ta mahnita želja da sve stvari i njihove radnje grčki um obuhvati i objasni jednim uzrokom. To nije ništa drugo, smatrao je on, do li izraz njihove nezrelosti. Pa zar dete nije najveći junak u svojoj mašti, koje osvaja svet drvenim mačem? E, taj drveni mač je um grčkog čoveka.

Za razliku od njih, Skiti su imali svenarodni savet, sačinjen od najmudrijih ljudi. Njihov starešina je bio prvi među jednakima. Saglasnost tog saveta smatrala se važećom i obavezujućom istinom. Zar nije tako i u stvarnosti, sa mnoštvom raznovrsnih sila koje deluju saglasno, u skladnom poretku?

Jednom ga je neki Grk pitao:

„Šta je dobro za sve?“

„Ono što je dobro za jednoga.“, odgovorio mu je Bogomir.

„Šta je onda dobro za jednoga?“, upitao ga je ovaj zbunjeno.

„Ono što je dobro za sve“, uzvratio je mudrac.

Takvim rasuđivanjem Bogomir je stekao veliki ugled u grčkom svetu. Pošto su čuli za njegovo poređenje o saglasnosti ljudskih poslova i stihija prirode, stali su da ga propituju:

„Kako možeš da porediš slepu stihiju i umno biće kao što je čovek?“

„Isti zakon deluje u čitavoj vaseljeni, um nije izuzet od njega. Osim toga, one su roditelj čoveka. A kuda će dete mimo roditelja?“

„Kako to? Može li neživo da rodi živo, a nerazumno razumno?“

„Ne postoji neživo u podnebeskom svetu. Sve je ispunjeno životom i razumom“, odgovorio je Bogomir.

„Kakva je svrha tih stihija?“

„One su oruđe oblikotvoračkih inteligencija. Zar ne vidimo to svakodnevno u svetu oko nas? Od večito istog materijala grade se novi oblici.“

Tako je Bogomir tumačio svet. Pošto su njegovi iskazi bili uvek mudri i uzvišeni, pri čemu su nosili snagu ubedljivosti u sebi, stekao je slavu nepogrešivog mislioca. Otud, kako god bi sudio o nečemu, taj iskaz bi dobijao gotovo pravnu snagu i postajao merilo stvari. Boraveći među narodom detinjeg pogleda na svet, Bogomir je u tom duhu postavio zagonetku koja je postala najveći misaoni problem starog sveta, a njome su se bavili i umni ljudi  potonjih vremena, u čije razrešenje se, međutim, i sam bio zapetljao. Naime, radilo se o odnosu jednog i mnoštva – kako mnoštvo proishodi iz jednog, i kako raznovrsnost tog mnoštva može da se svede na zajedničku prirodu od koje potiče? Posredi je pojava koju potvrđuje iskustvo, međutim jelinski karakter je tražio umstveno objašnjenje stvari. Bogomir je stoga želeo da reši zagonetku po njihovim pravilima razmišljanja.

Jednom je sa svojim učenicima sedeo na Agori i pokušavao da odgonetne „problem svih problema“, kako su ga nazivali u to doba. Činilo mu se da nikad nije bio bliži odgovoru. I već je pomislio da će ščepati zeca za uši, kad mu on pobeže u jednom skoku, zbog čega se Bogomiru ote iz grla stara skitska izreka:

„Kurdi-vardi! Sve je kurdi-vardi!“, u smislu dima i prašine, pa još i pljesnu razočarano šakom o šaku.

Njegovi učenici razumeše da je rešio problem, te povikaše uglas:

„Učitelj je otkrio počelo stvari! Učitelj je otkrio počelo stvari! Sve je kurdi-vardi!“

Brzinom vetra ovaj izraz se proneo Agorom, a odatle i čitavim jelinskim svetom da je za kratko vreme stajao na usnama kako najučenijih ljudi tako i najglupljih pozera. Današnjim rečima govoreći, ušao je u modu. Otada je Bogomirova slava postala gotovo mitska.

On, pak, nije stigao da opozove svoje reči, tolikom brzinom se sve dešavalo, a kad je video kakav utisak one ostavljaju na taj detinjasti narod, stade se smeškati sebi u bradu. Nedugo potom odluči da poseti svoje sunarodnike. Upitaše ga šta ima novo među Grcima, a on im tom zgodom, u anegdotskom duhu, ispriča kako mu se omakla izreka „kurdi-vardi“ i kako su je oni, zdravo za gotovo, prihvatili kao prapočelo svih stvari. Kad su to čuli, Skiti su se grohotom smejali sedam dana da se čitava Zemlja tresla.

Pripovetka iz knjige ”Nebeska tkalja”.

Originalno objavljeno: metaphysica.rs/blog/kurdi-vardi-2/

  Društvo, Istorija, Kurdi, Skiti