Le Korbizije bio je svakako jedan od najpoznatijih, najuticajnijih, ali verovatno i najosporavanijih arhitekata svih vremena. Iako bez formalnog obrazovanja na polju arhitekture, svojim teorijskim, ali pre svega praktičnim radovima dao je ogroman i ključan doprinos razvoju moderne arhitekture i internacionalnog stila, a posredno i celokupne arhitekture XX veka. I mada su mišljenja stručne javnosti o nekim njegovim stavovima do danas podeljena, a njegove ideje na zapadu zamenjene nekim novijim, uticaj koji je izvršio na arhitekturu i urbanizam u dobrom delu sveta ne jenjava ni pola veka kasnije, što je posebno vidljivo i kod nas.
Le Korbizje je rođen 1887. godine u gradu Šo-de-Fon u Švajcarskoj, pod imenom Šarl-Eduar Žanere-Gri. U rodnom mestu je kratko izučavao slikarstvo, da bi kao dvadesetogodišnjak napustio studije i uputio se u Pariz u potrazi za poslom. Tamo je ubrzo počeo da radi kao crtač u studiju arhitekte Ogista Perea, jednog od pionira konstrukcija od armiranog betona, materijala koji će Le Korbizje kasnije u svojoj karijeri iskoristiti za projektovanje zgrada očišćenih od konvencionalnih masivnih nosećih struktura kakve pre njega nisu viđene.
Maison Dom-Ino (1914-1915) (Izvor: www.studyblue.com)
Po izbijanju I svetskog rata vratio se u Švajcarsku, gde je počeo da se zanima teorijskim studijama na planu arhitektonske konstrukcije, što je kulminiralo konceptualnom skicom modularne kuće Dom-Ino na koji će bazirati većinu svojih projekata u narednih desetak godina. Nakon rata usvaja pseudonim Le Korbizje, prema prezimenu svog dede po majci. U ovo vreme započinje i saradnju sa rođakom Pjerom Žanereom koja će potrajati sve do izbijanja II svetskog rata; rođaci su se konačno razišli kad se Pjer pridružio francuskom pokretu otpora, dok je Le Korbizje zadržao neutralan (po nekima prećutno odobravajući) stav prema profašističkoj vladi maršala Petena, zbog čega ga mnogi i danas kritikuju.
Već od dvadesetih godina XX veka počinje da se bavi i urbanističkim studijama, čime će izvršiti možda i najveći uticaj na svetsku arhitektonsku scenu. Godine 1922. predstavlja plan za “Savremeni grad” (fr. Ville Contemporaine), plan humanog naselja za tri miliona stanovnika, gde je insistirao na parkovskim površinama i što većem procentu zelenila, zbog čega su mnogi ovu studiju nazvali “Kule u parku”. Na ovim principima zasnovan je i njegov najpoznatiji projekat višeporodičnog stanovanja Unité d’Habitation (jednostavno “stambena zgrada”), koja je prvi put izvedena u Marseju, a kasnije primenjena i u Nantu, Berlinu i drugim gradovima. Iz ovog perioda potiče i njegov verovatno najpoznatiji projekat porodične kuće, Vila Savoja (Villa Savoye) u Poisiju, predgrađu Pariza.
Unité d'Habitation
U kasnijoj fazi karijere fokusira se na urbanizam i izrađuje planove za čitava naselja, od čega je sigurno najpoznatiji projekat grada Čandigara u severnoj Indiji. Takođe razvija više teorijskih modela projektovanja, oličenih u Moduloru, šematskoj predstavci ljudskog tela usklađenoj sa proporcijama zlatnog preseka i Fibonačijevog niza. Početkom pedesetih godina projektuje i kapelu Notr Dam d-O (Notre Dame du-Haut) u Ronšanu, na istoku Francuske.
Modulor (1943)
Poslednjih desetak godina živeo je povučeno, mada je stvarao praktično do samog kraja života. U jutro 27. avgusta 1965. godine otišao je na plivanje i nekoliko sati kasnije je pronađen mrtav, najverovatnije usled srčanog udara. Sahranjen je u gradiću Rokebrun-Kap-Marten u blizini Monaka, gde je i proveo poslednje godine života.
Notre Dame du-Haut (1950-1954)
Urbanističke paradigme Le Korbizjea dugo su važile za dogmu u jugoslovenskom graditeljstvu, međutim, kako je on sam primetio kad mu je prezentovan plan Novog Beograda, one su ovde površno i pogrešno protumačene i kao takve implementirane potpuno neuspešno. Tako su graditelji Novog Beograda, fokusirajući se isključivo na oblikovne principe Le Korbizjeove arhitekture, umesto toplog okruženja po meri ljudi stvorili hladne i pretrpane betonske blokove, kompletno lišene većine centralnih funkcija, i umesto samodovoljne urbanističke celine dobili “najveću spavaonicu na Balkanu”. I mada su Le Korbizjeovi urbanistički principi u svetu danas uglavnom napušteni, kod nas se od njihove (i dalje pogrešne!) primene još uvek ne odustaje, o čemu svedoče i novija beogradska naselja “Belvil”, “Ivan Ribar” i “Stepa Stepanović”.
Gradska skupština u Čandigaru (1955)
Kod nas je poznata i još jedna pogrešno citirana misao o Beogradu, koju je Le Korbizje zapisao u svom dnevniku sa putovanja po Balkanu 1908. godine, koji je kod nas objavljen pod imenom “Putovanje na istok”. Po iskrivljenoj verziji, navodno je rekao da je Beograd “najružniji grad na svetu na najlepšem mestu na svetu”, što je formulacija kakva se ne pojavljuje nigde u njegovim zapisima. Le Korbizje je Beograd zapravo nazvao “nečasnim, prljavim i neorganizovanim” i njegov položaj uporedio sa položajem Budimpešte, dodavši da je od Budimpešte “hiljadu puta manje definisan”. Ipak, jedna druga misao iz iste knjige uporno se ignoriše, a to je da je Le Korbizje bio fasciniran prirodom Srbije. Više od veka kasnije, ništa se po ovom pitanju nije promenilo: mi i dalje veličamo neke uglavnom besmislene urbanističke projekte nauštrb prelepe prirode koja lagano i neumitno nestaje.
Open Hand Monument (1964)
Open Hand Monument
Pedeset godina nakon njegove smrti, iako sećanje na Le Korbizjea polako počinje da bledi, njegove ideje su u drugom i po svetu itekako žive. A s obzirom da smo kao narod vrlo inertni i neskloni progresu, po svemu sudeći živeće još dugo. Mada, verovatno je bolje kopirati neke proverene formule, makar i pogrešno, nego izmišljati toplu vodu. Čemu smo takođe skloni…
Le Korbizije – arhitekta dvadesetog veka napisao/la Milan Mirković dana
Pregled tekstova autora – Milan Mirković →
Stavovi autora ne odražavaju nužno uređivačku politiku P.U.L.S.A. Impresum.
Podrži P.U.L.S.E
P.U.L.S.E je prostor za mišljenje, sumnju i odgovornost. Ako ti je taj prostor važan, omogući nam da ostane otvoren.
Podrži na PatreonuIli putem PayPala:
You must be logged in to post a comment Login