Lek, boja i đubrivo – čemu sve može poslužiti mumija?

Šta zamišljate kada se spomene Egipat? Piramide, pesak, Nil i, verovatno, mumije. Iako ih možemo pronaći na različitim kontinentima i u različitim istorijskim periodima, ljudi mumije gotovo uvek vezuju za drevni Egipat. Takvo viđenje je usled činjenice da ovde mumifikacija ima dugu tradiciju, ali egipatske mumije imaju i zanimljivu istoriju u Evropi jer su privlačile pažnju Evropljana mnogo pre nego što su hijeroglifi dešifrovani. Još od srednjeg veka su Evropljani pronalazili inovativne upotrebe za mumije.

Tokom ovog perioda Egipat je pripadao arapskim halifatima, a zatim je par vekova bio nezavisna država poznata kao Mamelučki sultanat, da bi u 16. veku postao deo Osmanskog carstva. Osim nekolicine hodočasnika, Evropljani nisu odlazili u ovu državu, ali su zato kupovali mumije koje nisu služile kao eksponati u kolekcijama već kao lekovi.

U apotekama širom Evrope je tada mogao da se pronađe prah od egipatskih mumija koji je, navodno, pomagao kod brojnih tegoba. Lek je postao poznat kao mumia i ostao je u upotrebi iznenađujuće dugo. U 16. veku su se pojavili prvi kritičari, ali mnogi značajni naučnici i lekari su branili upotrebu mumija poput Roberta Bojla i Fransisa Bejkona, oca naučnog metoda, koji su navodili da je ona odličan način da se zaleče modrice. Zbog takvih uticajnih pobornika lekari su nastavili da prepisuju upotrebu praha od mumije sve do 19. veka! Poslednje pominjanje ovog leka se nalazi u jednom nemačkom priručniku za apotekare objavljenom 1905. godine, ali autor navodi da je u pitanju imitacija, a ne prava mumija.

Pre samo 150 godina preparati napravljeni od mumija su imali široku upotrebu: prepisivali su se za spoljno i unutrašnje krvarenje, kašalj, drhtavicu, glavobulju, epilepsiju, oboljenja gušenja, ujed škorpija i još mnogo toga. Neki lekari su samo nabrajali oko čega sve mumija može pomoći dok su drugi objašnjavali zbog čega su ovakvi lekovi efikasni navodeći da vitalna energija tela ima hemijsku osnovu koja se očuvava u mumiji i zato leči različite bolesti. Interesantno je kako su objašnjavali zašto mumia pomaže iako je sam lek nastao zbog pogrešnog prevoda arapske reči mūmiyā (موميا) kojom se označavao bitumen korišćen u medicinske svrhe. Prevodioci su ovu reč na latinski preveli kao „mumia“ čime se označavao i medicinski bitumen i mumija što je dovelo do pogrešnog viđenja da mumije imaju medicinsku upotrebu.

Zbog široke primene „medicinske mumije“ potražnja je bila velika vekovima, tolika da su se na tržištu usled nedostatka mumija pojavljivale kopije. Tela ljudi koji su preminuli u pustinji ili ostaci životinja su se redovno prodavali kao prave mumije evropskim trgovcima.

Sama trgovina originalnim mumijama je bila dosta specifična. Sa jedne strane vlastima se nije dopadala ideja da prodaju tela ljudi i 1424. godine nekoliko Egipćana je uhapšeno zato što su kuvali mumiju kako bi napravili ulje koje su hteli da prodaju Evropljanima. Sa druge strane ova trgovina je bila itekako unosna i poznati su slučajevi poput Džona Sandersona koji je otkupio i poslao u Britaniju više od 250 kilograma mumija. Svakako će trgovina mumijama opstati sve do 19. veka, a kupovale su se zbog različitih razloga.

Mumia je definitivno najčudnija moderna upotreba, ali nije jedina. Od renesanse pa sve do 19. veka od mumija se pravila i boja adekvatno nazvana „mumija smeđa“ – danas se prodaje pigment pod ovim nazivom, ali je u pitanju kombinacije različitih minerala. Ne samo boja, sredinom 19. veka su u Americi zavoji mumija korišćeni za proizvodnju papira. Vrlo malo publikacija za koje se tvrdi da su štampane na ovom papiru je opstalo do današnjeg dana, a neki istraživači smatraju da je u pitanju urbana legenda nastala na osnovu nekolicine novinskih tekstova.

Različite novine su tokom 19. veka objavljivale i tekstove u kojima se tvrdilo da su mumije korišćene kao gorivo za lokomotive u Egiptu zato što ih ima u izobilju. Tekstovi upućuju na to da su Egipćani skidali zavoj sa mumija i prodavali ga za pravljenje papira, a onda bi samo telo koristili kao zamenu za ugalj. Mark Tven je u svom putopisu The Innocents Abroad izneo opis vožnje vozom od Kaira do Aleksandrije:

„Gorivo koje koriste za lokomotive čine mumije… Kupljene na tonu za tu svrhu i putnik ponekad čuje neprosvećenog inženjera koji mrzovoljno kaže ‘proklet bio ovaj plebs, toliko loše gori da ne vredi ni centa – dodaj jednog kralja’“.

Tven je bio humorista i današnji istraživači smatraju da je navedeni opis šala. „Stavi još jednog faraona u kotlarnicu“ sigurno nije bilo nešto što se čuje prilikom putovanja vozom. Nema nikakvih dokaza da su mumije korišćene kao gorivo tako da ovo ostaje samo jedna zanimljiva urbana legenda.

Međutim, jedan specifičan i dobro dokumentovan slučaj upotrebe mumija se desio krajem 19. veka. Priča počinje oko 1888. godine kada je egipatski farmer u Beni Hasanu otkrio nekropolu u kojoj je pronađeno više tona životinjskih mumija. Među njima se nalazilo 20 tona mumifikovanih mačaka koje su prodate u Aleksandriji i poslate u Britaniju. Kada su stigle, prodavane su na aukciji u Liverpulu gde su bolje očuvani primerci prodati individualno, a ostatak je prodat lokalnoj kompaniji koja ih je samlela i napravila đubrivo! Neke mumificirane glave mačaka iz ovog tovara se danas nalaze u muzejima, uključujući i Muzej u Liverpulu, dok je većina završila kao prah prosut po njivama u Britaniji.

Sudeći po novinskim člancima iz 19. veka čovek bi zaključio da je postojala čitava industrija oko mumija – tone su se prodavale kako bi im se skinuo zavoj za pravljenje papira dok je ostatak korišćen kao gorivo. Uveliko nije postojala takva industrija inače danas verovatno ne bi imali nijednu očuvanu mumiju. Lek od mumija je bio čest, boja se pravila u malim količinama, poznat je jedan slučaj da su korišćene kao đubrivo dok istraživači sumnjaju da su mumije korišćene za pravljenje papira i kao gorivo. Moguće je da su zavoji od mumija korišćeni za proizvodnju papira u malim količinama, a poznat je slučaj da su putnici videli Egipćane kako pale lomaču sačinjenu od mumija; možda su eksperimentisali kako bi utvrdili da li je moguće koristiti mumije kao gorivo?

Ipak, da sve te stvari nisu rađene na industrijskom nivou potvrđuje najčešća upotreba mumija koja je u izvesnom obliku opstala do danas. One imaju specifičnu ulogu već vekovima – edukativnu zabavu. Kao eksponati vrede mnogo više nego kao zamena za drvo ili ugalj.

Još tokom renesanse se delovi mumija pojavljuju u ličnim kolekcijama vladara, bogatih trgovaca i naučnika. Još tada su bile kurioziteti koji privlače pažnju ljudi, ali usled otvaranja velikih nacionalnih muzeja svega par decenija ranije, potražnja za mumijama koje će poslužiti kao eksponati je porasla. Opremiti te muzeje egzotičnim eksponatima, poput egipatskih starina i mumija, je postalo pitanje nacionalnog ponosa. Velike sume novca su ulagane u pribavljanje takvih predmeta, ali sa usponom egiptologije i u samo istraživanje drevnog Egipta.

Iako je egiptologija bila mlada nauka, interesovanje naučnika za mumije je već imalo dugu istoriju. Još tokom 17. i 18. veka lekari i naučnici su odmotavali mumije kako bi otkrili što više o ovoj praksi koja im je bila poznata iz nekolicine istorijskih izvora. Međutim, u Britaniji tokom 19. veka odmotavanje mumija postaje oblik zabave.

U muzejima, pozorištima, bolnicama i apotekama su se organizovala javna odmotavanja mumija za koja su se naplaćivale ulaznice. Bogati ljudi su organizovali i privatne događaje u svojim kućama koji su bili ekskluzivni i na koje bi pozivali samo određene pripadnike više klase. Pionir ove zabave u Britaniji je bio doktor Tomas Petigru koji je pravio čitave spektakle od odmotavanja.

Započinjao bi predavanjem o egipatskoj istoriji i religiji, govorio o samim mumijama, a onda bi pažnju preusmerio na mumiju koja je ležala na stolu okružena egipatskim predmetima. Skidao bi sloj po sloj zavoja govoreći publici šta je pronalazio i pokazivao im predmete koji su se nalazili u zavoju, a za koje je često tvrdio da „nikada ranije nisu nađeni na nekoj mumiji“. Kao pravi majstor javnog nastupa, spektakl je završavao tako što je publici poklanjao delove mumije, smole i amulete koje je pronašao u zavojima. Nimalo iznenađujuće da je dobijao ogromne aplauze od publike i da je zbog svog rada postao poznat. Slični dešavanja su se organizovala i u drugim državama, poput Francuske, što ukazuje da je odmotavanje mumije bio relativno čest način zabave više klase.

Kao što se vidi, mumije su imale široku primenu i baš zato je trgovina njima cvetala čak i u 19. veku. Prodavale su se bogatim putnicima na ulicama gradova, a oni bi ih poslali nazad kući da budu deo njihove kolekcije, da je poklone muzeju ili da je prodaju. Čak je i naša beogradska mumija na isti ovaj način dospela u Srbiju. U pitanju je mumija sveštenika boga Mina koju je tokom svog putovanja u Luksoru 1888. godine kupio hadži Pavle Riđički „ne za sebe, nego za srpski narod“ kako sam navodi. Mumiju je poklonio Narodnom muzeju u Beogradu, a ona je nakon više godina ponovo izložena u ovoj ustanovi.

Za P.U.L.S.E Miloš Todorović

  Arheologija, Egipat, Istorija, kultura, medicina, Mumije, Nauka