Film „Living“ je čudesan film. Da Italijani imaju dušu to možemo videti u remek-delima, da su Grci emotivni možete čuti i u neprestanoj galami koju „proizvode“ gde god da se nađu. Da su Turci veliki domaćini kojima je stalo do vašeg zadovoljstva, možete zaključiti već nakon pet minutra druženja s njima. Međutim, sa Englezima je to velika misterija. Emocije sigurno imaju, u prilog im ide moderna muzika. Takve pesme ne mogu nastati samo iz čistog racija. Neophodna je i emocija. Ali ta njihova emocija je tamo negde skrivena, ona se teško uočava. Ono što vas može zadiviti je njihova ljubaznost, džentlmensko ponašanje i zadivljujući smisao za humor. U filmu „Living“ sve je vrlo neobično i čudno. Bar na početku. Inače, film Living je inspirisan Kurosavinim filmom „Ikiru“ (Živeti) koji se takođe bavi birokratijom, nedostatkom empatije i potpuno besmislenim trošenjem resursa na stvari koje su nebitne. Kurosavu je inspirisala pripovetka Lava Tolstoja „Smrt Ivana Iljiča“.

Engleska gospoda sa Čarli Čaplin šeširima, svi rade kao državni službenici, razgovaraju sa međusobnim uvažavanjem, ali i zadirkivanjem. Moglo bi se reći pomalo i ismevanjem svega drugačijeg. Zatim u film ulazi lik koji je kolovođa. Hladnoća, rezervisanost, poštovanje nekih pravila koje je nametnulo društvo. Ali nemojte se zavarati, ovo nije film samo o Englezima. Ovo je film o svima nama koji smo spremni da se pretvorimo u nekog drugog kako bi bili prihvaćeni i svima nama koji ne želimo da se pomerimo iz naše zone konfora. Jer, gospoda rade u gradskoj upravi, nešto kao Državni posao. Hm, pa nije baš da rade, možda pre mehanički pomeraju ruke.

I sa jednom scenom u životu gospodina Zombija se sve menja. Tačnije, on se menja, jer ne zna šta znači živeti. Isprva naivno misli da živeti znači ići po kafanama, kupovati ženama piće. Ali kasnije počinje da uviđa da pojam „živeti“ ima i drugu stranu. To može biti empatija, posebno empatija prema onima koji su niže od njega na društvenoj lestvici. Živeti znači i pomagati, ne odustajati od svojih ciljeva i onoga što smatrate ispravnim. Jer živeti ne znači ići na posao, u školu, raditi domaći, kuvati ručak… To ne može biti život. To je nešto što je neophodno ako ne želimo da se vratimo stotinama godinama nazad.

Življenje podrazumeva konstantni razvoj, zalaganje za ono u šta verujete, to znači biti svoj u punom kapacitetu. Pa čak iako vam se neko smeje u lice. I tako gospodin Zombi konačno počinje da živi i uživa u plodovima svoga truda. Svako od nas ima neku emociju kojoj mora dati prostora da se ona oslobodi, ali ta sloboda koju stičete ne sme ugrožavati drugoga. Zombijeva emocija, koja je konačno dobila priliku, nije ugrozila nikog. Retki su oni koji su uživali u njegovoj posvećenosti jednom dečjem igralištu i koji su mogli da ga razumeju. Ali kraj filma je zapravo početak. Izuzetnost i hrabrost su retke osobine. I zato ih treba gajiti svakog dana.