Lolita – Ispovest belog udovca, skandalozna knjiga koja je potresla učene krugove dvadesetog veka, roman koji radoznali gimnazijalci spremno pozajmljuju iz biblioteka na prvi rutinski nastavno-pedagoški nagoveštaj kontroverze, lektira apsolvenata književnosti, Kjubrikov film, Lajnov film – nepogrešivo zvučna Lolita postala je jedan od onih pojmova koji samim svojim imenom obuhvataju niz različitih značenja, ili bolje rečeno, u svesti pomoću niza asocijacija stvaraju utisak razumevanja i poznavanja. Poput Orvelove Životinjske farme ili Dikensovog Olivera Tvista, spada u one knjige čiji zaplet može da šturo prepriča svako rođen u tom-i-tom razdoblju pod tim-i-tim okolnostima, a koju je toj činjenici nesrazmerno mali broj ljudi zapravo proočitao. Naravno, svođenje Lolite na „zabranjenu vezu između odraslog muškarca i dvanaestogodišnje devojčice“ apsurdno je koliko i svođenje Geteovog Fausta na „pakt sa đavolom“ ili Evgenija Onjegina na romantičarsku ljubavnu priču – apsurdno, na kraju krajeva, koliko i pokušaj sažimanja subjektivnih utisaka o takvom delu u jedan internet članak, na šta me je navela kombinacija opažanja sinonimizacije Lolite u pop-kulturi sa maloletnicom koja koketira sa muškarcima i fanova romana koji romantizuju lik dragog nam Hamberta Hamberta.

Po svoj zdravoj logici, Hambert ne bi trebalo da nam bude drag, a opet, nemoćni smo da odolimo njegovom šarmu, elokvenciji, duhovitim opaskama, ubojitom intelektu i suvom, otegnutom, dražesnom cinizmu. Samosažaljenje koje ispoljava dok se za kršenje jednog od najvećih svetskih tabua pravda pred zamišljenom porotom lako bi izazvalo gađenje, da nije iskazano u karakterističnom hambertovskom maniru. Hambert, međutim, prevazilazi „paradoks privlačnosti negativnog junaka“ – njegova privlačnost je daleko suptilnija i devijantnija, i pre svega, on ni u jednom trenutku sebe ne predstavlja kao junaka, što i nije, već kao bolesnika i niskog stvora vrednog prezira. On je, takođe, i jedan od retkih fiktivnih likova kojima, barem što se samokarakterizacije tiče, treba verovati na reč, a čija publika to uporno odbija da uradi. Sad, kad smo uvažili Hambertovu izuzetnost i zadovoljili njegov ego (paradoksalan sa njegovim samoprezirom, što je u književnosti generalno dobitna kombinacija za dobrog naratora), slobodni smo da na njega saspemo zasluženo drvlje i kamenje – Hambert bi možda uspeo da zavara svoje ćelave porotnike, ali Nabokov je u prikazu njegovog laganog naslađivanja kroz slatko-gorki bol opsesivno detaljne reminiscencije u kontrastu sa njegovim tvrdnjama o kajanju, bolesti, i „primernom ponašanju“ (iz tobožnjeg obzira prema dečjoj nevinosti) bio savršeno jasan.

U prilog Hambertovoj odbrani maršira i niz „srećnih“ okolnosti – Doloresina dečja zaljubljenost u zgodnog muškarca koji liči na njenog omiljenog glumca, flertovanje sa njim da bi napakostila majci sa kojom je u nategnutim odnosima, njeno iniciranje prvog seksualnog odnosa da bi mu pokazala „šta je naučila u kampu“ kao prvoklasni primerak vremena koje decu tera na prebrzo odrastanje iako su u suštini nezrela – okolnosti koje, kad se saberu utisci, Hambertu samo omogućavaju da kaže kako je nije napao i kako nije morao da upotrebi ljubičaste pilule koje je svakako planirao za njeno silovanje. Hambert Hambert možda pokušava da kroz samoironiju banalizuje istinu (Hambert-Pauk, Hambert sa „pohotnim, majmunskim“ očima), ali uprkos tome, ne treba gubiti iz vida da se iza maske uglađenosti krije oboleli, egocentrični predator koji čitaoce maestralno obmanjuje bivajući potpuno iskren.

Lolita je dete opsednuto glamurom i filmskim zvezdama, a Hambert Nalickani podražava svojevrsnu biljku-mesožderku boja finih evropskih tkanina i mirisa franckuskih parfema, kojoj će žrtva sama stati na jezik pre nego što nad njom sklopi čeljusti.

Prelomnu tačku romana predstavlja poslednje poglavlje prvog dela knjige – Lolita saznaje da joj je majka mrtva i da ju je Hambet lagao, i spoznaje da njihovo putovanje Amerikom nikad nije bilo igranje „ljubavnika“, već početak njenog zatočeništva. Uprkos tome, primorana je da utehu traži upravo kod Hamberta; „Znate, ona zaista više nije imala kuda da ode“. Tu spada zavesa Hambertovog šarma i sa svojih staklenih nogu se urušavaju svi argumenti o njenoj inicijativi, koketnosti, voljnosti i slobodnom ponašanju. Hambertovi rečima:

Znao sam, naravno, da je to za nju samo nevina igra, malo tinejdžerskog ludiranja u vidu nekog simulakruma lažne romantike…

U drugom delu knjige, Lolita se miri sa sudbinom, a zatim mašta o bekstvu i fokusira se na sitna zadovoljstva školskog života, nastavljajući da bude drska u pokušaju da održi samu sebe. U potpunosti je sputana od Hamberta koji joj preti sirotištem kada se uzjoguni ili ga odbija, i primorana je da sa njim upražnjava odnose za veći džeparac ili pravo da učestvuje u školskoj predstavi, dok se zaludni Hambert svim silama trudi da stvari održi onakvima kakve jesu.

Uprkos finoj naraciji Hambertovog poetizovanja sopstvenih niskih poriva i fasciniranosti „nimficama“, njegovom silnom pravdanju i trenucima iskrene muke i žaljenja što je takav kakav je i senkama patosa koje povremeno uspe da prizove, Nabokov majstorski uspeva da oslika srž njegove samoživosti, bezobzirnosti i zablude već u prvom delu knjige, u sceni gde Hambert koristi Lolitu i sticaj okolnosti da je nonšalanto opipa („kao kad golicaš dete!“) i „neopaženo“ se zadovolji, misleći da je dete ostalo nepromenjeno i „Blagoslovena da je, ništa nije primetila!“ Za oko zapada i fraza „Lolita je bezbedno solipsizovana“; ova usputna misao koja se javlja u Hambertovom stanju ekstaze ilustruje stvarnost njegove predstave o Dolores Hejz – od važnosti je bio samo njegov sopstveni doživljaj u službi njegove sopstvene pohote – nju je pretvorio u Lolitu. Iako je znao bezbroj detalja o njoj, voleo je na svoj opsesivan način, kupovao joj sitnice i mislio da joj pruža dobar život i obrazovanje, Hambertova „briga“ svodi se na eufemistički rečeno – solipsizovanje. Cinična i oštroumna Dolores Hejz koja kritikuje američke vaspitne metode i želi da glumi i pleše svedena je, prosto, na Lolitu. Na kraju krajeva, zašto bi živahna devojčica koja je sanjala da postane glamurozna filmska zvezda delovala iskreno zadovoljna i utešena životom trudne žene siromašnog radnika?

Lolita je, pre svega, bila dete nesvesno ozbiljnosti situacije u koju se upušta. Njena praskavost, površnost, hirovitost i konzumerizam tu su da bi je prikazali onakvom kakva jeste, ali i da prikažu duh mlade Amerike koju je Hambert mitologizovao i čija je sloboda u poređenju sa uštogljenom, vaspitanom Evropom gde se poštuju propisi Hamertu dala zeleno svetlo da se pusti s lanca.

Lolitu možemo da gledamo kao mladu Ameriku – razuzdanu, slobodnu, nemarnu prema kulturi, željnu uspeha, slave i lepih stvari, ali – naivnu, brzopletu i nesvesnu činjenice da samu sebe vodi u propast. Hambert je oronula, siva, „korumpirana” Evropa koju zapad fascinira i zgražava, koja svoju trošnost krije iza uglađenosti i iskustva, i koja je zapravo izvor kvarenja mlade Amerike.

Genijalnost romana nije u skandaloznoj temi, već u Nabokovljevom opojnom jeziku, psihologizaciji likova, i odličnom prikazu duha vremena tesno isprepletenog sa prikazom odnosa dvoje glavnih likova – prvo kroz finu, idiličnu i razigranu opsenu koja na kraju rezultuje naglim pucanjem ružne stvarnosti pred očima. Iza idile američkih pejzaža, zalazaka sunca, svakojakih rustičnih „Začaranih lovaca”, slatkiša sa pumpe i gramofonskih ploča čuči „blistavi primer moralne gube” sa svojom žrtvom.

Nabokov u pogovoru romana tvrdi da Lolita ničemu ne uči i nema moralnu poruku, i da je on pisac koji knjigu piše da bi je se otresao. Za njega književno delo postoji samo ako mu pruži osećaj estetskog blaženstva, osećaj da je nekako, negde povezan sa drugim oblicima postojanja, gde je umetnost norma. Kroz reči fiktivnog doktora Džona Reja koji piše predgovor Loliti, Nabokov uvažava da kao delo, Hambertov tekst prevazilazi svoje pokajničke aspekte. Rečima Džona Reja:

Ali kako magično njegova violin budi nežnost, samilost prema Loliti, i zato smo opčinjeni knjigom, mada nam se njen autor gadi!

Nabokovljev izbor da demantuje Rejevo didaktičko tumačenje ali da kroz njega izrazi divljenje prema sopstvenom delu sasvim je logičan; velika književnost jasno prevazilazi svog autora, suviše je samovoljna da bi podilazila čitalačkom ukusu ili se pomirila sa nekoliko konačnih tumačenja, i tu je da se doživi, ali ne i da se u potpunosti objasni; estetskom blaženstvu koje ovaj roman otelovljuje svedoči utisak opčinjenog treptanja kroz zlatnu izmaglicu dok nas u grlu nešto probada kad teškim pokretom lagano zaklopimo zadnju koricu.

And the rest is rust, and stardust.

Za P.U.L.S.E Miljana Mladenović

Tekst nastao kao odgovor na prethodni tekst – Tri Lolite: Nimfica u očima Nabokova, Kjubrika i Lajna

  Hambert Hambert, Kjubrik, Lolita, Miljana Mladenović, Nabokov