Извесно је да су многи велики уметници сопствене патње уткали у своја највећа дела, а ево неколико примера из света сликарства који добро илуструју борбу сликара и болести из које се рађа највреднија уметност. Лудило као дар Богова?

Уметник нема друго оруђе, осим да своје мисли, веровања, вредности и осећања преноси у своја дела, а његово виђење света најчешће је уткано у оно што ствара, чак и против његове воље. Зато не чуди што психијатри и психолози често у делима великих уметника могу да препознају психичку нелагоду коју су ови осећали током стварања. Чини се да су сликари посебно подложни психичким колебањима те су им призори лудила и душевних обољења веома често корисно искуство и побуђују њихову радозналост. Аристотел није погрешио када је рекао да „никада није постојао ниједан велики ум који није носио и сенку лудила”, а његов учитељ Платон да је „лудило дар богова”.

Многи критичари и теоретичари уметности слажу се да је нагон за стварањем заправо ирационално путовање у дубине сопствене личности. Лудило у сликарству има дубоке корене, још од ренесансних и романтичарских мајстора који су се поистовећивали с лудацима, и Албрехта Дирера (1471–1528), на пример, који је сликао ликове у тешким и меланхоличним расположењима. Није ни редак случај да сам уметник постепено склизне с танке линије која дели великог мајстора од душевно оболеле особе и заврши на лечењу, а у историји сликарства налазимо доста таквих примера: Марк Ротко, Едвард Мунк, Пол Сезан, Винсент ван Гог, Франциско Гоја и Џексон Полок само су неки од многих уметника на чијим платнима психолози данас препознају назнаке психичких поремећаја од којих су патили. Они су сигурни да постоји веза између психичких обољења и креативности, али механизми који их повезују још увек нису у потпуности откривени.

Неуролог Андреас Финк и његове колеге с Универзитета у Грацу објавили су резултате истраживања током којег су упоређивали рад мозга код особа које су оболеле од шизотипије – лакшег облика шизофреније код којег болесник није одвојен од стварности и нема привиђења – и особа које се успешно баве стваралачким занимањима. И једнима и другима давали су разне предмете и замолили их да их употребе на неки оригиналан начин, снимајући притом рад њиховог мозга.

Приметили су занимљив образац: код особа које су патиле од тежих облика шизотипије, као и код оних које су показале велику стваралачки дар приликом коришћења предмета, непрекидно је био активан део теменог режња мозга назван прекунеус, задужен за пажњу и усредсређивање. Оно што је чудно јесте то што се тај део обично искључује током обављања сложених задатака зато што се на тај начин особа боље усредсређује на обављање посла. Другим речима, људи оболели од шизотипије, као и они који показују креативност током обављања посла, примају више надражаја из спољашње средине од којих не могу да се ограде и пречисте их.

Скот Бари Кауфман у тексту за научни часопис „Сајентифик Американ” тумачи такве резултате Финковог огледа речима: „Чини се да је кључ за стваралачко спознавање света отварање брана у мозгу и пуштање да га утисци и надражаји преплаве. Некада од најчуднијих веза настају најбоље замисли.”

Као потврда такве везе између стваралачког дара и душевних обољења забележени су и случајеви психичких болесника подвргнутих такозваној „терапији сликањем”, који нису имали званично уметничко образовање, а чије су слике, настале у санаторијумима и лудницама, касније привлачиле пажњу трговаца уметничким делима, историчара уметности и колекционара. Такве слике називају се „бруталном”, или „уметношћу аутсајдера”.

Друго истраживање, које су спровели истраживачи са Института Каролинска у Шведској, предвођени доктором Симоном Киагом, обухватило је групу психијатријских пацијената код којих је утврђен низ психичких обољења и поремећаја, од шизофреније до депресије, поремећаја пажње и безразложних страхова. Откривено је да особе које се баве стваралачким занимањима – каква су фотографија, сценске уметности, писање или сликарство – имају осам одсто више вероватноће да оболе од биполарног поремећаја. У томе предњаче писци и сликари са 121 одсто већом вероватноћом за развијање болести, при чему резултати говоре да је 50 одсто вероватније да изврше самоубиство, него што је то случај код неког инжењера, лекара или радника.

Уз то, истраживањем породица пацијената откривено је да особе које се баве стваралачким занимањима чешће имају рођаке оболеле од шизофреније, биполарног поремећаја, анорексије и аутизма. То је значајно откриће, пошто је већ раније установљено да су и стваралачка даровитост и психичке болести наследне те је могуће да неко дете од родитеља наследи само дар, а не и обољење, док се код других може појавити психички поремећај који неће успети да искористе у стваралачком правцу – попут сина научника Алберта Ајнштајна и кћерке писца Џејмса Џојса, који су патили од шизофреније.

Извесно је да су многи велики уметници сопствене патње уткали у своја највећа дела, а ево неколико примера из света сликарства који добро илуструју борбу сликара и болести из које се рађа највреднија уметност.

.

Детаљи Микеланђела Буанаротија (1475–1564)

Психолози сматрају да је овај велики италијански ренесансни уметник, архитекта и инжењер патио од опсесивно-компулсивног поремећаја. Овај поремећај одликују нагон за непрекидним понављањем радњи и мисли, због чега особа која од њега пати често упада у депресију. Као доказ таквих тврдњи наводе невероватно брижљиво урађене детаље на његовим фрескама и скулптурама, као и навику коју је имао да се понекад данима осами и одбија сваки додир са спољашњим светом. Уз то, постоје и сведочења његовог шегрта Асканија Кондивија о томе да велики сликар никада није био задовољан својим радом, а ти таласи незадовољства код њега су изазивали и манијакално-депресивне нападе.

.

Мурали Франсиска Гоје (1746–1828)

Чувени шпански сликар Франсиско Гоја је 1792. године душевно оболео и време проводио у грозници и психичком растројству. Стручњаци данас сматрају да је могуће да је имао и упалу мождане опне. Иако је после извесног времена ток његове болести кренуо ка излечењу, сликар је и даље патио од привиђења, тешке потиштености и наглих промена расположења. Одлучио је да се повуче на имање покрај реке Манзанарес, где је насликао серију од 14 слика названу „Црне слике” на зидовима куће. Најупечатљивије су свакако „Сатурн прождире свог сина”, „Два старца једу супу” и „Вешичија субота”, које својим мрачним тоновима, изобличеним и изопаченим фигурама јасно стављају до знања у каквом се расположење уметник налазио.

.

Боје Винсента ван Гога (1853–1890)

Потешкоће овог чувеног холандског сликара добро су знане свима који су се икада занимали за сликарство. Познато је да је сликар често падао у депресију која је, под утицајем алкохола, прелазила у маничне нападе, да је имао биполарни поремећај личности, као и да је патио од привиђења, напада неурачунљивости и епилепсије. Све се завршило самоубиством у 37. години. Иако се у то време велики део тих здравствених тешкоћа приписивао његовој склоности ка апсинту, психолози су накнадно приметили да је у његовом понашању био присутан образац својствен наследној акутној порфирији – генетски условљеној болести која може да измени метаболизам пацијента и створи неуролошке сметње, страхове, збуњеност, привиђења и психозу.

Његове душевне сметње илуструју и слике из каснијег периода, на којима му потези постају све ужурбанији и немирнији, а наноси боје све дебљи. Психолози наводе и јарке боје које је користио, као и изобличене контуре предмета и ликова на његовим сликама као јасне знаке болести. Током напада депресије који су постајали све чешћи како се примицао крају, користио је све тамније тоналитете боја. Доказе опсесивне оптерећености смрћу психолози проналазе и на сликама „Чемпреси” и „Гробље на киши”, а његова борба с халуцинацијама видљива је на његовом ремек-делу „Звездана ноћ”.

.

Фигуре Едварда Мунка (1863–1944)

Прослављени норвешки сликар водио је живот проткан привиђењима и нападима депресије, као и страхом од отвореног простора. Настајање ремек-дела „Крик” описао је следећим речима: „Стајао сам дрхтећи од страха и осетио сам бескрајни врисак који је пролазио кроз природу.” Иако стручњаци ову слику тумаче као представљање страха савременог човека, психолози се слажу да је на њој представљена лична борба великог сликара са психичким поремећајима, и ход по самој ивици провалије на којој је стварао своју уметност.

Горњи угао посматрања призора који је одабрао чини фигуру у агонији још мањом и још сведенијом на изобличену лобању – вероватно одраз осећања које је сликар проживљавао у додиру с отвореним простором и током борбе с депресијом. Као и у случају слика Ван Гога, ту су дебели и нервозни наноси боја. Осим на тој слици, Мунк је своју борбу с депресијом и опсесијама представљао и на другим сликама: „Вампир”, „Страх”, „Меланхолија” и „Аутопортрет у очају”.

.

Конзерве Ендија Ворхола (1928–1987)

Шездесетих година прошлог века овај чувени уметник словачког порекла заувек је променио начин на који људи посматрају сликарство и визуелне уметности уопште, када је у једној њујоршкој галерији окачио 32 истоветне слике конзерве супе.

Психолозима пак његова жеља за слагањем истоветних ствари која га је пратила током целе каријере делује као поуздан знак присуства Аспергеровог синдрома – једног од поремећаја аутистичног спектра који, између осталог, одликује и неспособност стварања друштвених веза, ограничене способности изражавања осећања и опсесија понављањем одређених радњи. Осим што је непрекидно сликао исту конзерву супе, он их је и јео сваког дана. Постоји сведочење да је, примивши вест о самоубиству једног пријатеља, изјавио да му је жао што није био тамо да све сними камером. Скупљао је неотворене тегле и више од 60 пута покушао да наслика слику Леонарда да Винчија „Последња вечера”.

Аутор: С. Н

Политикин Забавник

Tekstovi o slikarstvu na portalu P.U.L.S.E

  mentalne bolesti, Psihijatrija, Slikarstvo, Umetnost