Maljevič – Crni i Beli kvadrat

Na dan kada je slikar Kazimir Maljevič umro u neimaštini, Mihail Bulgakov je slavio rođendan. Bulgakov će u romanu Majstor i Margarita ostaviti misao da je svaka vlast nasilje nad drugima. Obojica su to nasilje iskusili.

Crni kvadrat, 1915. 79 x 79 cm. Galerija Tretjakov, Moskva

 

Beogradsko leto je tromo i pospano. Asfalt je mek, na njemu se žvakaće gume razvlače za štiklama neopreznih devojaka. U sobici studentskog doma na Karaburmi kroz prozor vidim Pančevački most, Dunav i teniski teren. Onda opet oborim glavu i zadubim se u knjigu. Autor je Horst Valdemar Jensen. “Istorija umetnosti” je knjiga starija od mene, prvi put objavljena u Americi 1962. Beogradsko izdanje – bela knjižurina sa preko 600 stranica – bilo je za mene, dvadesetpetogodišnjeg postdiplomca sociologije kulture, uzbudljivo kao krimić.

 

Proleće, 1904. 44 x 65 cm. Galerija Tretjakov, Moskva

 

Način na koji stvaramo vizuelnu umetnost oduvek govori više o nama nego ratovi koje vodimo. Ponekad govori upečatljivo i o tim ratovima. To je bila jedna od niza knjiga koje sam tog leta naizmenično čitao. Mogla je biti 1988.

 

Tražeći platno vidovitog Rusa

 

Ugodna praznina Beograda. Išao sam duž ulica u kojima su krošnje drveća polegle pod suncem, i samo bi poneki pas prešao iz jednog hlada u drugi. Podsećale su me na platna koja je u metafizičkoj fazi ostavio Đorđo de Kiriko. Odsustvo ljudi kao prisustvo svetla i melanholije. Znao bih se uputiti u Narodni muzej. Tamo su me čekala imena iz Jansonove knjige. 

Slike sa potpisima Pikasa i Kandinskog bile su tada za mene ravne čudu – krhotine dalekog, velikog sveta, volšebno okačene u hlad muzejskih odaja. Voleo sam da zastanem pred platnima Save Šumanovića.

Tražio sam jedno ime i – nisam ga nalazio. Ono nije bilo toliko važno Jansonu – u čemu se stari znalac temeljno prevario – a beogradskim kustosima je bilo nedostupno: Kazimir Maljevič.

Već sledeće godine leto sam proveo u Krakovu, gradu koji je imao solidan broj knjižara. U jednoj od njih prepoznao sam monografiju o kubizmu – koja je sadržala Maljevičeve radove iz manje poznate, kubističke faze.

 

Žena s vedrama i detetom,1912, 73 x 73cm, Muzej Stedelijk, Amsterdam

 

Kupio sam knjigu. Oslobođen obaveze da čitam mudre interpretacije na jeziku koji nisam razumeo, opušteno sam listao knjigu kao slikovnicu – sjajne ilustracije u koloru sugerisale su mi da narod koji i u beznadnom realnom socijalizmu ima potrebu da pravi takve knjige, ima budućnost. U Krakovskom muzeju sam video svog prvog Rembranta u životu, ali Maljeviča nisam sreo.

 

Crni kvadrat

 

Krajem osamdesetih i početkom devedesetih bavio sam se avangardnim strujanjima u evropskoj umetnosti prve polovine 20. veka. Ti pokreti su užasnuti milionskim umiranjem i malograđanskom patetikom koja ga je omogućila, bili spremni da taj podmukli svet osude na propast.

Ivan Gol u Manifestu Zenitizma piše: “Uništimo civilizaciju pomoću nove umetnosti”. Zenitizam u novostvorenoj državi južnih Slovena bio je rođak sličnih pokreta koji su nicali kao pečurke posle kiše dok je stara gospođa Evropa postajala pepeo u požaru Velikog rata.

“Moja filozofija glasi: Uništavanje gradova i sela svakih 50 godina”. Ovu preglasnu i preteranu parolu, dostojnu zenitističke barbarogenijske poze, izbacio je nešto ranije Kazimir Maljevič – promovišući novi likovni pravac – suprematizam.

Jedan od najvažnijih pokreta likovne umetnosti zasnovan je u Sankt Peterburgu, usred agonije Ruskog carstva. Na latinskom je supremus označavao “najviše”, suprematija je nadmoć. Kazimir Maljevič, čovek poljskog korena i ukrajinsko-rusko-evropskog obrazovanja pojasnio je:

“Pod suprematizmom razumem suprematiju čistog osećanja u likovnoj umetnosti”.

Maljevič nije samo pričao o nadmoći, on ju je radikalnom provokacijom za tadašnji ukus – ostvario:

“Kada sam 1913. u mom očajničkom naporu, da oslobodim umetnost od balasta predmetnosti, pobegao u formu kvadrata i izložio sliku koja nije predstavljala ništa osim crnog kvadrata na beloj podlozi, uzdisala je kritika zajedno sa društvom: Izgubljeno je sve što smo voleli: Mi smo u pustinji… Pred nama je crni kvadrat na beloj pozadini! …Crni kvadrat na beloj podlozi bio je prvi oblik izraza za bespredmetno osećanje: Kvadrat = osećanje, belo polje = Ništa izvan tog osećanja.“

Ostalo je zabeleženo da je Maljevič nadahnuće za svoj Crni kvadrat dobio kada je u Sankt Peterburgu video jednog dečaka sa velikim školskim rancem na leđima kako hoda po stazi kroz plitki sneg. Ranac je bio živ, crni kvadrat od kojeg se dete skoro nije videlo. Baš taj kvadrat je prema Maljeviču predstavljao sve što se do tada desilo tom malom čoveku kao i sve ono što će sa njim biti.

Zvanična kritika u carskoj Rusiji nije štedela Maljeviča. No, on se nije obazirao. Nije mu manjkalo samopouzdanja. Kako bi inače nepoznati slikar iz Ukrajine, kojeg su više puta odbijali na moskovskoj akademiji, postao jedno od ključnih imena likovne umetnosti 20. veka?

Treba reći da je francuski dramatičar i libretista Pol Bijo 1882. u Parizu izložio sliku „Bitka crnaca u podzemlju” – potpuno crnu površinu pravougaonog oblika. Ono što je tada predstavljlo satiričnu provokaciju, 33 godine kasnije postalo je promena paradigeme u evropskoj umetnosti.

 

Beli kvadrat

 

Tih godina, koje su bile presudne i za Maljeviča, Oktobarska revolucija je označila smenu epoha. Posle nje nastaje Crveni kvadrat, za koji je Maljevič rekao da je simbol revolucije, potom i Beli kvadrat – čista bespredmetnost.

Na početku je avangardni izraz u umetnostima saputnik revolucije, a već od 1921. počinje da smeta u novoj političkoj stvarnosti. Totalna sloboda umetnosti izaziva nepoverenje revolucionara koji žele totalnu vlast i monopol u preoblikovanju društva. Državni Institut za umetničku kulturu, na čijem je čelu bio Maljevič, zatvoren je 1926. a njegovi teorijski radovi više nisu štampani.

 

Konstrukcija i dekonstrukcija, 1917, 98 x 70,5 cm, muzej Stedelijk Amsterdam

 

Maljevičevo obrazloženje suprematizma pod naslovom Bespredmetni svet 1927. godina objavio je nemački Bauhaus. Spis je nastao pri kraju suprematističke samoproglašene nadmoći. Kazimir Maljevič je te godine posetio Nemačku. Tamošnja policija ga hapsi kao sovjetskog špijuna, ali ga posle nekoliko nedjelja pušta. Avangardisti Bauhausa su ga lepo dočekali, objavili mu knjigu, no on tamo nije pronašao sebe. U Berlinu mu je napravljena velika izložba, on ostavlja ta svoja platna u Nemačkoj, možda sluteći šta ga čeka i vraća se u Sovjetski Savez.

Njegove formulacije poput “geometrijska ekonomija” ili “zgušnjavanje mase farbe” više nisu bila potrebna sovjetskoj vlasti – socijalistički realizam je postajao državna doktrina, a avangardna strujanja su već posmatrana kao buržoaski, dekadentni hir.

Maljevič se ponovo radikalno menja. Slika “kubofuturistički” kako to vole reći istoričari umetnosti, pokušavajući da nastavi tamo gde ga je radikalni beg u kvadrat prekinuo. Ni sovjetska vlast mu ne veruje, hapsi ga u jesen 1930. pod optužbom da je nemački špijun. Na intervenciju prijatelja pušta ga na slobodu u decembru iste godine.

 

Mrtva avangarda

 

Zašto mi je Kazimir Maljevič bio bitan? Njegova radikalizacija pitanja – šta slikati i zašto – bila mi je bliska. Pronalaskom fotografije u 19. veku manevarski prostor likovne umetnosti postao je, paradoksalno, veći. Likovnost je – barem za nekoliko decenija – bila oslobođena obaveze vernog oslikavanja reprezentativnog odsečka stvarnosti. Razni pravci su pokušali da nađu nov jezik.

Maljevič ga je tražio u Parizu i Minhenu, potom je, kombinujući tamo primljene fovističke i futurističke impulse, pronašao svoj jezik u Sankt Peterburgu, zagledan u jedan školski ranac na snegu, poprilično udaljen od dominantnih avangardnih tokova na Zapadu.

Naši putevi su se ukrstili u Bonu, pre sedam godina. Maljevič je dobio reprezentativnu izložbu u muzeju koji je bio na pet minuta hoda od mesta na kojem sam radio. Jedne nedelje zastao sam pred biletarnicom. Pogledao sam plakat. Setio sam se da sam više od četvrt veka pre tog trenutka u Beogradu uzalud tražio Maljevičevo platno. Shvatio sam da mi je ono bilo potrebno mnogo ranije, te da bih tu samo učestvovao u ispraznom ritualu zurenja u crni kvadrat i važnog klimanja glavom.

Suprematizam je osamdesetih u Beogradu imao ukus slobode, u Bonu je poprimio konzumerističku notu. Avangarda koja dospe u elitne muzeje, ustvari je mrtva. Nisam ušao. Možda i zato da ne bih morao da demantujem starog majstora koji je mlad zapisao: “I nikada moj kvadrat neće bit dušek za ljubavnu noć”. Njegove slike su odavno postale “ikone moderne” dostižući astronomske cene na tržištu.

 

Kazimir Maljevič – autoportret umetnika iz 1933. godine. Suprematizam koji je utemeljio, za Maljeviča je bio nulta tačka slikarstva: abstrakcija u čistoj formi. Retrospektiva „Kazimir Maljevič i ruska avangarda“ u Bundeskusthalle u Bonu objedinjuje spektakularne radove iz dve privatne zbirke.
Kazimir Maljevič je rođen 1879. godine u Kijevu, umro je 1935. u Lenjingradu. On je ne samo preteča kubizma, već i tvorac suprematizma. Utopija novog čoveka provlači se kroz sve životne periode: Maljevič se bavio arhitekturom, radio kao profesor, čak i komponovao futurističku operu.
Put ka apstrakciju odvijao se u nekoliko etapa: Maljevič je u početku pod uticajem francuskih impresionista: na izložbi se može videti i Krajolik sa roza kućom – mogao je da ga naslika i Mone ili Sezan. Slika potiče iz 1911. godine. U to vreme Moskva je važila za Pariz Istoka.
Nakon 1910, Maljevič se priključuje raznim avangardnim pokretima: priključivši se neoprimitivizmu – ime ukazuje na oduševljenost sa primitivnim formama – slika folklorne motive: seljake sa kosama i radnike u šumi. Postepeno se prepoznaje put ka apstrakciji: ova slika je nazvana „Ženska glava“ i već najavljuje prelazak u novi „izam“…
Kod kubofuturizma se spajaju iskustva i elementi kubizma i futurizma. Maljevič razbija predmete u cilindrične forme. “Život u Grand hotelu” naslikao je 1913. Kubofuturizam je bio korak napred u smeru Maljevičevog suprematizma.

Apsolutno slikarstvo

 

Nemački istoričar umetnosti Verner Haftman je u u svom delu “Slikarstvo 20. veka” zapisao: “Četvorougao na površini nije bio samo spontani simbol iskustva bespredmetnosti, on se pokazao kao prvi kamen međaš apsolutnog slikarstva”. Malo ko se danas seća, da je 1915. Crni kvadrat bio deo triptihona u kojem su bili i Crni krug i Crni krst.

 

Crni kvadrat, Crni Krug, Crni krst, 1923.

 

U svojim poslednjim sovjetskim godinama Maljevič nije više u potrazi za tim apsolutnim slikarstvom. On slika seljake. Ali opet na način koji je bio daleko od socijalističkog realizma.

Detinjstvo je slikar proveo po ukrajinskim selima. Shvatio je da nasilna kolektivizacija jednu celu klasu osuđuje na istrebljenje. Svoje figure on je nazvao „budetljanje“ – Budućnici. Ti likovi u kasnijoj fazi nisu imali lica. Maljevič je rekao da je to tako jer on ne može da vidi čoveka budućnosti ili jer je „budućnost čoveka nerešiva zagonetka”.

Kazimir Severinovič Maljevič umro je 15. maja 1935. u neimaštini, u gradu koji se tada zvao Lenjingrad. Imao je 56. godina – bio je mlađi nego što sam ja sada, u trenutku dok pišem o njemu. Njegova umetnost, svedena na čistu, ekonomičnu formu, nadživeće državu koja ju je skrajnula. Tek će perestrojka odlediti sovjetsku ideološku zadrtost, kako bi više od pola veka posle umetnikove smrti, 1988. u njegovoj zemlji omogućila prvu retrospektivu njegovog dela.

 

Iz ruske narodne umetnosti, Maljevič preuzima geometrijske forme, kao i simboliku boja. Pritom najčešče poseže za sedam boja koje se koriste u ikonopisu: crna, bela, žuta, plava, crvena, zelena i roza. Crna i bela boja u ikonopisu važe za početak i kraj, između kojih se razvija život čitavog kosmosa.
Kulminacija redukcije je „Crni kvadrat na belom platnu“, iz 1915.godine. Za Maljeviča je to moderna ikona. Crni kvadrat iz konzervatorskih razloga više ne sme da napušta Trtjakovsku galeriju. U Bonu zato može da se vidi crveni kvadrat, koji takođe pravi kontrast beloj pozadini i ima snažan sugestivan efekat.
Kod Maljevičevih suprematističkih slika uvek se vidi da su rađene rukom, a ne sa šablonom, bilo da je reč o krstovima ili linijama na beloj pozadini: forme ima snažnu slikarsku prezentnost. Pritom Maljevič čuva individualnost i autentičan karakter svojih umetničkih radova.
Utopija jednog novo čoveka bila je kod Maljeviča sveprisutna: on nije bio samo umetnik, već i teoretičar i učitelj. Dvadesetih godina prošlog veka preko Varšave je stigao u Berlin, gde je širio svoj manifeste na nemačkom. „Organska kultura umetnosti“ nastala je u to vreme. Tu se prepoznaju omiljene boje njegovih radova.
Cela jedna prostorija Bundeskunsthale u Bonu posvećena je zagonetnim poznim radovima Maljeviča. Ti radovi delom su iz zbirke kolekcionara Nikolaja Hardšijeva i Georga Kostakisa. Dvojici Maljevičevih prijatelja treba zahvaliti, što su njegovi radovi tako dobro očuvani i spaseni za buduće generacije.

 

Jer već sutra…

 

Zanimljiva je činjenica da je na dan kada je Maljevič umro jedan drugi veliki ruski umetnik, Mihail Bulgakov slavio svoj četrdeset i četvrti rođendan. Pisac Bulgakov je, kao i slikar Maljevič, rođen u Kijevu. Bulgakovu će ostati još pet godina života. Bilo je to malo, ali dovoljno da stvori roman Majstor i Margarita, jednu od najznačajnijih proznih knjiga prošlog veka. Bulgakov je ostavio osam rukopisnih verzija knjige u kojoj kolaju misli kao što je ona da je svaka vlast nasilje nad drugima.

To nasilje je na svojoj koži osetio i jedan od najvećih avangardnih slikara 20. veka, Kazimir Maljevič. U jednom od svojih brojnih spisa zabeležio je:

“Mi, suprematisti, vama krčimo put. Požurite! Jer već sutra nećete nas prepoznati!”

 

Autor Dragoslav Dedović

Izvor: DW.COM

AUTORSKI PROFIL

Tekst je priredilo i prenelo uredništvo portala P.U.L.S.E. Stavovi izneti u tekstu nisu nužno i stavovi koje zastupa redakcija.

5 1 glas
Ocenite članak
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments