Mame i tate u nama, sa nama i oko nas. Ko progovara iz vas: dete, odrasla osoba ili roditelj?

Čini mi se, najteža dva zadatka u životu roditelja jesu da sam odraste i da oseti kad je vreme da pusti svoje dete da samostalno korača kroz život. (Is)pustiti ruku svog deteta ujedno je i hrabrost i umeće, da ne govorimo o riziku.

Verujem da većina nas želi da odgoji zdravo, sposobno i samostalno biće koje ume da kaže ne. Volela bih da je upravo to ono što vidimo kada zamišljamo svoju decu kao odrasle, izgrađene ljude od integriteta.

Desilo vam se da zakasnite na posao. Nadređeni vas pita za razlog. Ili imate dobar ili ste se uspavali prvi put u vašoj podužoj karijeri. Zamislimo scenario u kom vas ukorava neprikladnim tonom – Nema od Vas ništa –  ili –  Čovek na tebe ne može da se osloni. Ono što bi odrasla osoba u vama, a i u dobrom šefu, morala da zna jeste da vas jedno kašnjenje ne čini neodgovornim kao što vas i jedna laž ne čini  lažovom. Pod uslovom da ste svesni svoje omaške. Ljudi greše, a počinju još kao deca.

Kako se vi odnosite prema greškama svoje dece? Da li ih učite da ih sagledaju, u skladu sa svojim uzrastom? Da li imaju ikakve šanse protiv vas? Da objasni može samo onaj kom je dozvoljeno da govori. Ako ste kao dete zamuckivali, zamuckivaće te i pred šefom. Niste imali priliku da naučite da se zauzmete za sebe, argumentovano i staloženo, i da preuzmete odgovornost. Međutim, čim se nađete na poziciji moći, a svaki autoritet pruža moć, iz vas će progovoriti nezadovoljni roditelj koji za svoje dete želi najbolje, ali od njega najbolje i zahteva.

Elem, dete, a kasnije i odrasla osoba, koja je kroz detinjstvo bila nazivana neodgovornom, bezobraznom, nespretnom i slično, razviće ponašanje koje je u skladu sa opisom njene ličnosti. Jer vi ste i prvi i poslednji glas u umu svog deteta i na sreću ili žalost, njegovo ogledalo. Međutim, ako promenite retoriku i podiđete detetu pohvalom njegove ličnosti, a pokudom ponašanja – Kako je moguće da jedan pametan i vredan dečak kao što si ti postupi na taj način? – omogućićete mu da uskladi svoje ponašanje, a da pritom ne narušite njegovo samopoštovanje.

Posleratne generacije roditelja, koje su osetile glad i teskobu života, znale su koliko je poslušnost korisna osobina. Njihova zaostavština nam je i dalje na vrhu jezika – Meni protivrečiš!? Ti znaš šta je dobro za tebe!? Ko je roditelj, ti ili ja!? Poslušnost jeste korisna, ali vrlo lako pređe u servilnost. Hvala našim plemenitim i velikodušnim majkama koje žele da usreće sve oko sebe, ali prevelik je to zadatak za jednog čoveka. Odgajati decu, pogotovo devojčice, na temeljima jednog porušenog sveta, nikome neće doneti dobro. Koliko je pametno u vremenu egoističnog individualizma, gde se za mesto pod suncem bori na krv i nož, najčešće brendiranjem i prodavanjem sopstvene kože, vaspitavati decu da pognu glavu? Skromnost jeste vrlina, ali prenaglašeno umanjivanje svoje pa i detetove vrednosti dovešće do nesigurnosti i manjka samopouzdanja.

Dete kom postepeno nije dodeljena odgovornost uz ukazano poverenje, pa makar iz najbolje namere – zaštite,  osećaće se izgubljeno jednog dana pred šefom pred kojim treba da opravda svoje postupke. U svakoj novoj situaciji koja zahteva istrajnost i požrtvovanje, prihvatanje promene i donošenje odluka, u ovoj naizgled odrasloj jedinki koprcaće se nemoćno dete. Okretaće se levo-desno, besno na sistem koji je zakomplikovao papirologiju, kivno na tehnološki napredak jer ama baš ništa ne funkcioniše onako kako bi trebalo, u strahu od greške i onoga koji će na nju da ukaže. I pre nego što mu padne na pamet da zastupa svoje interese, jer niko neće umeti bolje do njega samog, ispratiće pogledom „učitelja“ i učiniti kako mu je rečeno. A onda na scenu stupate vi, s jedne strane razočarani u institucije što ugnjetavaju jedno vrlo i odgovorno biće, s druge strane, zaprepašteni što ne ume da se odbrani. Pa vi mu niste takav primer dali i zato ćete morati još jedan jedini put da intervenišete u životu svog već odraslog deteta.

Međutim, možda mislite da to što ste zakasnili na posao i nije vaša krivica, kao uostalom ni to što ste slagali, uradili polovičan posao i tako dalje. Svakako niste adekvatno plaćeni, kolege vas ne uvažavaju, država se raspada. Svi kradu, svi se laktaju, pa zašto ne biste i vi? Zašto da preživljavanju ne podučite i svoje dete? Možda ste mu već otvorili oči, pa i ono zna da su nastavnici, kao i svi na funkcijama, nekompetentni i da su za njegove loše ocene prvenstveno odgovorni drugi. Ako mu ocene i nisu loše, a vi pravdate svaku glavobolju, velika je verovatnoća da i sebi i detetu činite magareću uslugu. Nesputano dete će preći granicu čim mu se ukaže prilika, a prebacivanjem odgovornosti stvorićete društveni problem. Nerad i neprosvećenost u detetu produbljuju nemoć, koju ono kanališe u agresivnost. Konačno, vi ste mu usadili u glavu da ono ima prava, samo ga niste naoružali alatkama kojima legitimno za njih da se izbori.

Avaj, umetnost življenja i jeste u usklađivanju sopstvenih potreba sa potrebama okoline. Bolno je saznanje da se granice sopstvenog sveta ne poklapaju sa granicama sveta oko nas. Ali svaka zajednica počiva na sistemu vrednosti prevedenom u pravila i od svakoga ko želi da je njen deo, zahteva se da ih poštuje. U suprotnom, bivamo izopšteni. Tako je u školi, tako je na poslu, tako u državi. Stoga bi bilo dobro da dete u sigurnom okruženju shvati šta se od njega očekuje, naime u porodici, jer za razliku od svih drugih zajednica, njoj uvek možemo da se vratimo. Bar u većini zdravih slučajeva.

Da potkrepimo slikom: recimo da vam se sutra ne ide na posao, možda ni prekosutra, a možda ni cele nedelje. Posledica vaše odluke, odnosno delanja ili, u ovom slučaju, nedelanja jeste otkaz. Ako dete na vreme ne oseti da neprihvatljivo ponašanje, kao i svaka odluka, nosi za sobom posledice, naučiće to na mnogo teži način, kad su ulozi mnogo veći. Na kraju krajeva, prepreka napretku i uspehu nije manjak opšte inteligencije već emocionalna nezrelost.

Potpuno zrela osoba ne postoji, govorio je Jerotić, i isto tako je isticao da je neophodno dopustiti detetu da iskusi frustraciju zarad sticanja zrelosti. Dete koje ne dobije uvek sve što poželi neće kao odrasla jedinka svaki neuspeh doživeti kao tragediju. Pritom će razviti obzir prema bližnjem. Onaj ko oseti šta znači posledica iliti kazna, naučiće se samodisciplini i istrajaće i u dobru i u zlu.

Uči se ceo život. Počinje se prvog dana, a ne prestaje nikada. Savremeni tokovi doprineli su tome da smo nestrpljivi i da uspeh merimo brojkama i rezultatima. Međutim, detetu je potrebno vreme, ponavljanje i pohvala svakog malog koraka u procesu učenja. Samo ćemo ga tako motivisati da nastavi da korača do cilja iako je put zamoran i dug. S druge strane, detetu su potrebne smernice. Naivno je i opasno misliti da će dete samo od sebe usvojiti sve što mu je za život potrebno jednom kad odraste, a do tada neka je živo i zdravo i srećno. Čak ni biljka ne bi opstala da je ne negujemo.

Koji ti je omiljeni predmet u školi? Kako ti se zovu drugari? Gde idete na letovanje? Da li ste jedni od onih roditelja koji uskaču – Voli likovno, a dobro mu ide i matematika. Srpski onako, ali… – jer valjda vi najbolje znate sve o životu svog deteta. Nemojte se iznenaditi kad posle nekog vremena, umesto da odgovori, dete bojažljivo gleda u vas jer ono što je hrana za njegov rast jeste vaše odobravanje i priznanje. Ne upadajte u tu zamku. Ne posedujte, volite. Apsolutna sloboda je ionako iluzorna, još jedan kavez nije potreban.

Nadam se da sutra nećete zatezati krevet nakon što ga je vaše dete već namestilo niti da ćete brisati pod pošto je ono to već učinilo. Možda ne zadovoljava vaše kriterijume, ali setite se: korak po korak. Pohvalite trud. I vi ste bili deca. U nekim oblastima, to ste i dalje, a vaše dete je pametno i oseća. Stoga se nadam da ćete mu dozvoliti da govori u svoje ime, kao što ste ga postepenim preusmeravanjem odgovornosti i nametanjem obaveza uključili u vođenje domaćinstva. Ali pre toga moramo da se podsetimo da kada razgovaramo sa bilo čijim detetom, treba njemu i da se obraćamo. Ono je sposobno da odgovori na pitanja o školi, vannastavnim aktivnostima i druženju. Možda mislite da znate, ali iznenadićete se šta sve ovi mali ljudi imaju da kažu. I dozvolite im da se s vremena na vreme pobune. Nekonformisti su potrebni ovom društvu.

Posle svega, stisak popuštamo svaki dan pomalo. Verovatno nismo uradili baš sve kako bi to psiholozi i pedagozi savetovali, ali sigurna sam da je veći deo bio dobar. Roditeljstvo je pitanje na koje ne postoji jedan jedini ispravan odgovor, ali konačno je… kao i život, uostalom kao i mi. Ne znamo kada ćemo prvi put čuti mama ili tata kao što ne znamo kada će biti poslednji. Ono što znamo jeste da će napustiti gnezdo. Međutim, ako smo dali sve od sebe i većim delom ih uspešno vodili – vratiće se. Možda ovog puta sa novom malom verzijom sreće u naručju. Osim toga, ako prihvatimo da deca odrastaju i da vaspitanje jeste konačno, život će spremiti još mnogo drugih uloga koje možemo da ispunimo u njihovim životima.

Pustimo decu (zdravo) da odrastu.

Za P.U.L.S.E Aleksandra Đorđević

Napomena:

Tekst je delimično utemeljen na izvorima koje ću navesti ispod, delimično na sopstvenom iskustvu kao ćerke, nastavnice i majke četvoro dece. Iako osciliram između prvog i drugog lica množine (u cilju boljeg prenosa poruke), u svakom delu teksta podjednako se obraćam sebi kao i čitaocu.

Preporuka za dalje čitanje, slušanje i gledanje, na teme odrastanja, vaspitanja, rasta, učenja i uspeha:

Mala knjiga za velike roditelje – Zoran Milojević i grupa autora

Individuacija i (ili) oboženje – Vladeta Jerotić

Mindvalley talks: Unleash Your Super Brain To Learn Faster (Jim Kwik), The Power Of Your Belief System (Marisa Peer)

The Birth Order – Kevin Leman

  Aleksandra Đorđević, deca, Društvo, roditelji