Balkan i svi njegovi narodi

Niko neće da bude na Balkanu. To je kao neko prokletstvo – vruć krompir koji se kratko drži u ruci i onda baca prvom do sebe. Austrijanci kažu da Balkan počinje u Sloveniji, Slovenci pomeraju granicu ka Hrvatskoj i Mađarskoj. Hrvati i Mađari kažu da su oni „mid europe“, a ne Balkan i dodaju – Srbija je Balkan. Srbi dalje guraju granicu ka Bugarskoj i Rumuniji, a ovi baklju daju Turcima, koji su uostalom i izmislili Balkan, pa eto im ga.

Balkan

Isto važi i u drugom smeru – kad neće na zapad, neki Balkanci pokušavaju da „odguraju“ poluostrvo u Rusiju ili možda čak u Kinu.

Ova varijanta čudotvornog putovanja poluostrva nije svojstvena svima na Balkanu. Ovo je srpska, a ponekad i crnogorska ekskluziva. Iako o ruskoj vladavini znamo dosta toga, Srbi ne odustaju.

Bez obzira na pravac razmišljanja poenta je ista, niko ne voli Balkan, a svi obožavaju svoje balkanske nacije. Delovi su im draži od celine. Ostali, koji ne žive na Balkanu, niti nameravaju da se presele, takođe ne vole Balkan, ali ni njegove delove. Zaključak je jednostavan: niko ne voli Balkan. Ali mi moramo da živimo tu pa onda kujemo planove za bekstvo. No simbolično bežanje nikome nije pošlo za rukom.

Svi misle da su uspeli da se pomere barem nekoliko koraka, da su prava Evropa (ili Azija), da su voljeni, da su primljeni, da više nisu Balkan. Ali takvo razmišljanje sve „vraća unazad“, golim dupetom pravo u koprive.

Želje su jedno, a stanje na političkom i društvenom terenu nešto drugo. Niti nas zapad smatra svojima, niti mi mislimo da tamo pripadamo. Zatvoreni smo u svoje male države i prihvatamo da smo rupa na tepihu evropske mape. Hoćemo da naše male i bedne države budu velike i moćne, ali da se to dogodi nekim čudom.

Nije da nema razlika među balkanskim državama. Ima. Neke su male, a druge ogromne. Ono što ih čini istima je upravo pokušaj da pobegnu od drugih, pa samim tim i od sebe, da budu nešto drugo, ali samo oni i to odmah. Da pobegnu od suseda koje mrze, od prošlosti koja im ne odgovara i to kako bi bili ono što su zamislili ili, još gore, ono što su izabrali iz romantizovane prošlosti. Ipak, državno iskustvo nam je zajedničko – vizantijsko, tursko i habsburško, a sve to se lako da podvesti pod jedno teorijsko obličje – balkansko.

Balkanski narodi ne uspevaju da se „zakače“ na univerzalnu političku ideju, a pojedinci ili manje grupe koje ponude takvo rešenje proglašavaju se izdajnicima koji hoće da unište „ono naše, ono autentično“. „Naše“ se, međutim, čuva tako što mu se dopušta da evoluira, a ne tako što propada u memljivom podrumu, gde ga držimo kako ga veliki prljavi svet ne bi pokvario.

To gnušanje nad univerzalnim, makar ga i mi izmislili, što je još jedan od paradoksa, donekle je razumljivo jer je „političko univerzalno“ uvek bilo neprijatelj.

Mi Balkanci pod univerzalnim političkim ne podrazumevamo da svi budu Balkanci, Jugosloveni, Evropljani, stanovnici Planete, već da svi moraju postati to što je ta grupa proglasila za autentično. To što su zamisli Srbi, Hrvati, Bugari, Grci, Albanci… svi ostali moraju da prihvate jer je to autentično, a sve ostalo treba da se pobije ili odseli. Ovo je srce i duša razmišljanja svakog poštenog i pravog Srbina, Hrvata… Većina ne izgovara te reči, ali ako pažljivo slušate nedvosmisleno šalju tu poruku. Uz malo alkohola i pozitivne atmosfere čućete i pomenuti plan.  Jer, moramo pobediti ili ćemo nestati.

Problem s ovom tezom je što ima previše entiteta koji se pozivaju na autentičnost i ekskluzivnost. Nije teško izvesti eksperiment pa uzeti najglasnije predstavnike nacionalnih zajednica i uporediti tekst koji izgovaraju. Ako samo zamenite nacionalne odrednice sve ostalo će biti isto. Taj paradoks može da razreši samo nešto politički univerzalno.

Iskustvo Jugoslavije nam govori da je potrebno stvoriti nešto mnogo jače od Jugoslovena koji su, očigledno, nestali, ili su bar pred izumiranjem. Niko nije ni razmišljao da u bilo kakve pregovore devedesetih godina pa i nešto ranije pozove Jugoslovene. Zaboravljeni su odmah. A za sto su odmah seli Srbi, Hrvati, Slovenci… Gde su bili Jugosloveni za pregovaračkim stolom na kome se raspravljalo o raspadu, pazite sad, njihove zemlje Jugoslavije. Zašto ih niko nije zvao na te progovore u inostranstvu. Odgovor je jednostavan, ali nije očigledan: Jugosloveni nikada nisu stvoreni, niko se time nije bavio. To je bio prelazni, folklorni identitet, koji se svima dopadao zbog raznih prednosti koje danas izazivaju emotivno prenaglašeno reakcije, u oba smera: od grobnice za Srbe (Hrvate) do raja na zemlji. Uspavana nacija je, kao nekakva teroristička ćelija, čučala u mnogim „Jugoslovenima“ i čekala pravi čas. Jer, kako objasniti toliku brzinu transformacije. Jaki identiteti, ili frojdovski bolje rečeno jake identifikacije, ne nestaju tako brzo i tako efikasno. I još očiglednije, ceo svet je to prihvatio bez mnogo komešanja. Ceo taj svet je došao na čuvenu Titovu sahranu, samo deceniju ranije, ali kao su svi znali da Jugosloveni ne postoje.

Nacionalni identiteti su tretirani čudno. Problemi su potisnuti, a isticane su folklorno-kulturne specifičnosti. Jedan od preduslova za stvaranje jakog jugoslovenskog identiteta jeste rešavanje problema i postepeno konzerviranje nacionalnih identiteta. Srpstvo, hrvatstvo i ostali identiteti su morali da završe u muzejima i na zidovima dnevnih soba, a ne kolektivno podsvesno kao trauma koja čeka da eksplodira.

To je ujedno i škola kako postaviti novi balkanski identitet.

Put u partikularni pakao popločale su i crkve. Narodi Balkana ili bar njihove verske vođe nisu želele, nit žele da budu deo neke univerzalne crkve. Hrvati se svim silama trude da budu nacionalna crkva, iako to ne mogu po postavci stvari, ali mogu da se ponašaju tako. Srpska i ostale priznate i nepriznate pomesne crkve, žele da budu nacionalno homogenizovane, a ne hrišćanski univerzalne. Ovakav stav se u nekim slučajevima može opravdati činjenicom da je u određenom istorijskom periodu crkva zamenila nepostojeću državu i tako održala makar kakvu-takvu ideju državnosti. Ipak, već 200 godina nema tog problema, ali stare navike se teško menjaju.

Dakle, Balkanci neće ništa univerzalno, samo partikularno. Ne žele da budu deo nečeg većeg, već su okrenuti sopstvenim interesima i odbrani ideje koja je uvek postavljena negde u prošlosti. Na kraju se sve to pretvori u karikaturu.

Balkan

Pošto sukobljeni narodi ovog dela Evrope ne mogu da prestanu da gledaju malo u sopstveni pupak, malo u mušicu nišana, put je ih odveo u rupu ispunjenu predrasudama. Balkanska istorija nije ni manje ni više krvava i surova, niti su drugi narodi bolji ili gori. Niti su na nižem stepenu razvoja pa tek treba da dosegnu ono što mitska zapadna Evropa ima već dugo. Problem postoji i treba ga rešavati. Makar treba predlagati rešenja pa će već nešto isplivati. Umesto toga u paket predrasuda su poverovali svi. Kako sami narodi Balkana, tako i mnogobrojni zapadni putopisci, posmatrači, analitičari… Kao i oni koji brane jedan ili drugi narod. Ukratko – svi. Mogućim rešenjem problema ne bavi se skoro niko, tek neki pojedinci ili manje grupe uglavnom naučnika i umetnika.

Tako su stvorene slike i termini koji uvek označavaju nešto ružno. Pojmovi „Balkanci“ i „balkanizacija“ već se uveliko koriste kad hoćete nekoga da uvredite ili da kritikujete svoje. Balkan je „bure baruta“, ono drugo i drugačije, periferija, granica, mesto između istoka i zapada, „kuća na promaji“… Ukratko, ništa dobro. Negativni termini vezani za Balkan ušli su i u rečnike. Recimo, balkanizacija označava beskonačno cepanje i to uglavnom strana koje ostaje u sukobu i nakon realizovane atomizacije.

Balkan je postao korpa za otpatke, mesto za odlaganje trauma. Tako ga tretiraju i njegovi stanovnici i oni na zapadu. Mi odavde „putujemo u Evropu“, tako govore skoro svi stanovnici Balkana, kao da žive na drugom kontinentu.

Južnoslovenska ideja najbliža je Balkanu. Problem je bio to što se ideja nije širila, već je težila skupljanju, iako na prvu nije izgledalo tako. Nesrećna okolnost u startu je oduzela univerzalnost toj ideji. Period u kome je počelo da se misli i govori o ujedinjenju južnoslovenskih naroda poklopio se s nastankom nacionalnih država.

Prvi politički mislioci ujedinjenja u isto vreme su mislili i na nacionalne države. Kao da niko nije ni planirao da stvara balkanski (južnoslovenski) identitet pa umesto da Balkanci budu neki Italijani i Španci, postali su pežorativni neandertalci.

Zajednička im je bila zamisao da više nemaju velikog vladara i još nekoliko manjih u isto vreme, koji su u sukobu sa glavnim ili se lepo slažu s njim, za naše mislioce je bilo svejedno jer su u svakom slučaju nadrljali zajednički podanici. Tako su Srbi, koji su živeli južno od Save i Dunava, a u jednom periodu oni koji su bili stacionirani severno od dvaju reka, imali sultana za gospodara, za neposredne vladare imali lokalne Turke, dok je glavni šef bio sultan, pa su morali da zadovolje sve ili da staju na nečiju stranu u slučaju sukoba. Recimo, morali su da biraju da li će podržati sultana ili janjičara. Hrvati su bili pod Habsburzima, ali i pod Mađarima pa su morali da zadovolje oba gospodara, a i da staju na jednu ili drugu stranu. Takvih primera je bilo možda i previše, a zaključak je uvek isti – šta god da uradili uvek su najebali.

Kad je svima dozlogrdilo, počeli su da razmišljaju o tome da više nemaju gospodare, ali su odmah shvatili da to ne mogu da urade sami, već da moraju da se udruže sa sličnim mučenicima. Tako je rođena prva ideja o ujedinjenju. Prvi put se piše i priča o tome polovinom 18. veka, ali se kako-tako formulisana politička ideja prvi put nazire tokom revolucije 1848.

Eto te nepovoljne okolnosti. Upravo se ta godina uzima kao početak stvaranja onoga što se zove nacionalna država. Naši preci su dobro razumeli procese pa su odmah postavili pitanje: da li rade na stvaranju države jednog južnoslovenskog naroda ili stvaraju državu u koju će ući nekoliko nacija.

Ta dilema nikada nije razrešena. Ona nije ni mogla da se razreši tako što će se nešto dokazati i objasniti, jer se to tako ne radi. Nacija se stvara, a ne otkriva se u prošlosti. Ako su vam na um prvo pali Amerikanci, pogodili ste, ali to je slučaj i sa Špancima, Nemcima, Italijanima, a tek Švajcarcima.

Drugo rešenje ponuđeno je u Krfskoj deklaraciji, dokumentu koji je išao ka delimičnom balkanskom ujedinjenju. Tu su opet pokušali da se izvuku tako što su Srbi, Hrvati i Slovenci proglašeni za jedan narod s tri imena, takozvani troimeni narod. U to niko nije poverovao. Tek 11 godina od formiranje trojedne kraljevine Aleksandar menja ime državi. Kraljevina Jugoslavija rađa se usred diktature.

Tito potom pravi novu Jugoslaviju, ali ne i Jugoslovene. Jesu se Jugosloveni ložili na sve što je predstavljala Jugoslavija, mogli su se i potući u kafani zbog toga, ali kada je došlo do pitanja da li su Hrvati, Srbi, Makedonci… ili Jugosloveni svega par procenata se odlučilo za ovo drugo. Dakle, ako je i postojao, taj identitet se pod prvim naletom vetra raspao kao kućice dva lenjiva praseta. Bilo je dovoljno da vuk jače dune. Treće prase je odmah zaklano i ispečeno na kocu, da slučajno ne izgradi čvršću kuću.

Tako smo ostali bez univerzalnog. Bez prestanka smo tavorili u partikularnom. Univerzalni su postali nesreća i pogrdni termini.

Jugoslavija očigledno nije moguća, bar neko duže vreme, to je jasno i najtvrđim jugonostalgičarima, ali je neophodna i najtvrđim nacionalistima. Jugonostalgične uspomene mogle bi da se zamene balkanskom budućnošću.

Taj hipotetički Balkan može da inkorporira dosta jugoslovenskog. Drugim rečima, jugoslovensko nasleđe, koje su sukcesori potisnuli u duboku podsvest, nimalo ne smeta budućem balkanskom savezu. Iskustva, dakle, mogu biti dragocena i moraju se temeljno preispitati i teorijski uobličiti.

Prvi korak mogao bi biti simbolična transformacija samog termina. Velik je, ne i nemoguć, posao da se balkanski termini prebace na ovu stranu reke, da se negativni potisnu, a pozitivni istaknu. Takvu situaciju već imamo u Turskoj, majci Balkana. Oni nisu uneli negativna značenja u balkanske termine. Balkanskim terminima bi mogli udahnuti novo značenje i skloniti negativne konotacije.

Potom treba definisati šta je to Balkan. Šta to politički može biti Balkan. Cela Jugoslavija svakako. Plus Bugarska, Rumunija, Mađarska, Grčka, Albanija i Turska. Tu još nedostaje Austrija, kad smo već u žanru utopije. U nauci nije jasno definisano šta je sve Balkan, ima dosta teorija. Ipak, pošto nam treba neki teorijski okvir, neka bude maksimalan.

Sve bi moglo početi jednim, recimo, Ustavom Balkana. Ne mora biti ustav u užem smislu ali  dokument koji bi na papiru ujedinio Balkan bi mogao početi, recimo, ovako:

„Mi, narodi Balkana…“.

Da, da, to je početak. Tako je i pre par stotina godina Guverner Moris (Gouverneur Morris), koji je u tom trenutku imao svega 25 godina, predložio da tekst jednog Ustava, umesto nabrajanja država, počne ovako:

„We the People of the United States…“.

U tom trenutku niti ima naroda, niti nacije, nema ničega, to će tek kasnije biti stvoreno. Počelo je pošto je neko to napisao, a ostali čitali. Na kraju, nije ni srpska, ni hrvatska nacija postojala pre dobijanja kakvog-takvog suvereniteta, čitaj države, već je tek po dobijanju realne vlasti počelo da se radi na tome da se stvori nacija.

Do tog dokumenta se već polako ide. U sledećem nastavku ćemo o tome šta je sve do sada urađeno i ko je na tome, svesno ili ne, radio.

 

Političko nasleđe

 

Politički Balkan nije neki izmišljeni prostor koji tek treba konstituisati, niti je identitetski toliko različit da se ne može spojiti. Balkan nije samo geografska, već i socijalna, kulturološka, ekonomska, geopolitička pa i politička celina kojoj, doduše, nedostaje politička artikulacija.

Balkan spaja zajedničko političko nasleđe. Iskustvo je viševekovno i uključuje nekoliko različitih sistema. To jeste velika prednost, ali insistiranje na diskontinuitetu i odsustvo dijaloga (komunikacija se praktično svodi na – mi smo super, vi ste najgori), dovodi do dalje izolacije balkanskih država koje igraju praktično nebitnu međunarodnu ulogu, a činjenica da sve više ljudi napušta te zemlje ne ide u prilog jačanju političke moći.

Politika balkanskih, prilično nepovezanih država, svodi se na dva principa: međusobno sukobljavanje i dodvoravanje moćnima, od kojih najčešće zavise.

Takva postavka ne vodi u svetlu budućnost. Da bi se čuo glas, da bi se igrala politička igra na nivou ravnopravnih igrača, mora se nastupiti s mnogo boljih pozicija, kako političkih, tako i populacionih. Stare ideje više ne daju rešenja, države Balkana se u međunarodnim vodama tretiraju uglavnom kao problem, jer nemaju međunarodni autoritet, a kod kuće, svake posebno, takođe nema sreće, jer je odlazak ljudi, u najvećem broju u države zapadne Evrope, postao statistički značajan. Podaci govore da se malo ko vraća kući, a čak i da se ne poveća broj dobrovoljnih izbeglica, dakle, ako se nastavi iseljavanje tempom koji je stabilizovan poslednjih godina, u ne tako dalekoj budućnosti ovde neće biti ni Srba, ni Hrvata, ni Albanaca… S obzirom na klimatske promene male su šanse da ovde ne bude ljudi, jer predviđanja govore da će vrućina i glad naterati mase iz Afrike i Bliskog Istoka na migraciju na server. Sve se poklopilo. Prazan prostor u budućnosti čeka afričke žrtve klimatske apokalipse.

Stari modeli, dakako, ne funkcionišu. Države ne igraju bitnu međunarodnu ulogu, a rapidno gube stanovništvo. Suštinski izolacionistička politika, okrenuta ka većinskoj naciji, prepunjena je retorikom koja poručuje sve suprotno (otvorenost, saradnja, želja za integracijom…). Ta retorika služi samo da bi se izvlačile pare od onih koji to žele da čuju i ništa više od toga. Suštinski izolacionizam se najjasnije može videti u odnosu prema migrantima.

S druge strane, Evropska unija ne zna kako da se resetuje, pa trpi zbog prevelikog entuzijazma svojih osnivača. Jedan od paradoksa vidi su upravo u balkanskoj politici. Države koje tek treba da uđu u zajednicu moraju da reše probleme koji će biti automatski rešeni, ako i ne u potpunosti, bar će biti skinuti sa spiska velikih potencijalnih žarišta, kada budu primljene u zajednicu. Drugim rečima poruka glasi: kada rešite to što niste mogli da rešite bar poslednjih 100 godina, mi ćemo vas primiti. Većina problema se odnosi na granice, koje će biti nevažne kada države budu primljene u EU. Ovu „zdravu logiku“ gasi politika. Briselska administracija ne želi novu Mađarsku i Poljsku u svom sistemu. Drugim rečima, ne želi da uključi one koji neće da budu deo te zajednice iz bilo kog drugog razloga osim zbog benefita.

Taj problem je odgurao preostale države daleko od EU, iako je na rečima taj proces u toku. S druge strane države Balkana koje su u EU mnogo su bliže istočnoj logici nego Briselu. U najmanju ruku su na periferiji s tendencijom ispadanja iz glavnih tokova odlučivanja.

Zbog svega toga Balkanu je neophodna nova inicijativa, jer dalje zatvaranje vodi u nestajanje, a jedina realna integracija je zaglavljena u beskonačnom traženju rešenja, bez želje ili mogućnosti da se do rešenja i dođe.

Čak i kada bi bilo dobre volje s obe strane pa ono što je ostalo bude ubačeno u paketu, pozicija političke periferije ne bi bila promenjena, to znamo iz primera Hrvatske. Države ovog dela Evrope mogu biti politički faktor u evropskim okvirima jedino ako nastupe zajedno. To, uostalom, znamo iz primera SFRJ. Znamo i da se na periferiji ne dešava mnogo toga dobrog. Za uspeh je neophodno da od sebe stvorite centar. To, uostalom, znamo iz Titovog primera.

Niti jedan balkanski narod, tačnije, elita koja ga je predstavljala, nije imala baš jasnu ideju nacije pre nego što je postala suverena, makar i delimično. Tek kada je uspostavljena domaća vlast započelo se s pravljenjem nacije, a to se radilo u školama, obrazovanjem. Škole su bile i ostale centralno mesto za stvaranje nacije.

Imperije to nisu nameravale ni da rade. Osmanlije to nije zanimalo da rade ni sa svojima, a ne s narodima koje su osvojili. Nije im trebao bilo kakav identitet za koji će se vezati. Bila je to birokratska država čiji su ciljevi bili širenje, naplaćivanje poreza i poštovanje vrhovnog autoriteta. Nisu ni nameravali da prave naciju ili bilo šta drugo što povezuje unutra, na pojedinačnom nivou. Taj osećaj nije bio bitan, sve dok nije bilo pobude protiv vlasti i utaje poreza.

Habzburška monarhija funkcionisala je na sličnim principa, kao i uostalom i sve imperije. One su osvajale i uključivale osvojene krajeve u svoje carstvo. Drugi je problem ako osvojeni neće da se uključe. To je zapravo problem za osvojene, a ne osvajače. Takođe, važan zaključak jeste da imperije ne mogu biti nacionalne države. I obrnuto: nacionalna države nema potencijal da bude imperija.

Države s jakim nacionalnim identitetom mogu krenuti u osvajanje, ali je njihov domet vrlo kratak, ograničen na susedne države, ne mnogo dalje od granice ili osvajanje celih, ali samo znatno manjih teritorija. Nije problem u samom osvajanju već nacionalne države nemaju odgovor na pitanje šta dalje, šta ćemo s onima koje smo osvojili. Planovi se uglavnom završavaju na nasilnoj promeni identiteta: nacionalnog, religijskog, običajnog… A to ne radi posao. Otpor otvorenom nasilju veći je od sile koju može da proizvede osvajač. Samo je pitanje vremena i nanete štete. Samo osvajanje nije upitno, ono neće biti trajno, niti će izroditi ništa osim smrti, straha, bežanja… Ukratko: proizvešće štetu i napuniće rezervoare obostrane mržnje.

Upravo zato što nisu imperije, nacije moraju nekako da iz sebe stvore identitet, koji divergira ka apsolutnoj čistoći i autentičnosti. A to, naravno, ne postoji, pa se mora osmisliti. To je najlakše uraditi u školama, preko obrazovanja, a najkonkretnije preko udžbenika.

Tako je građena i tako se i dalje kali nacija. I čak kad se pomisli da je moguće rešiti neki problem ostaje pitanje prošlosti, zapravo pitanje njihove i naše interpretacije. To se čini kao nerazrešiv problem. Naravno, samo ako gledate iz jednog i samo jednog ugla. Ako bar malo promenite perspektivu biće jasno da problema možda i nema, naročito ako pustite i druge da kažu nešto.

Ujedinjenje Balkana započeli su intelektualci koji nisu hteli da budu zaglavljeni u jednom narativu. Oni su napisali čitanku „Nastava moderne istorije Jugoistočne Evrope“. Ovaj projekat je započeo 1998. godine i na njemu je radio velik broj intelektualca. Čak je obučeno i 800 nastavnika. Međutim, nijedna država nije htela da uvrsti udžbenike u nastavne programe. Autori su ponudili i drugo, ili i treće, četvrto… koliko god tumačenja da ima. Rešenje je zapravo jednostavno, učenicima svih Balkanskih država je ponuđeno drugačije tumačenje. Tako su dobili odgovor na pitanje zašto je akcija „Oluja“ za Hrvate pobeda, a za Srbe poraz; ili kako bitku iz 1389. tumači srpska, a kako turska istoriografija. Ta metoda je nazvana multiperspektivnost. Autori udžbenika su izabrali četiri najkontroverznija perioda: Osmansko carstvo, Nacije i države u Jugoistočnoj Evropi, Balkanski ratovi i Drugi svetski rat.

Tako je istorija izmeštena iz stvaranja nacije, postavljena je na mesto razumevanja drugih, zapravo spuštanja garda u večnom i nerazrešivom sukobu malih razlika. Insistiranje na sličnosti, a ne na razlici dobar je početak za rešavanje problema. Zato ovaj, iako neuspeli pokušaj, možemo smatrati za početak stvaranja novog političkog Balkana, jer bez toga ne možemo ni pokušati nešto da uradimo. Uglavnom, knjige su tu, samo ih treba otvoriti i započeti čitanje.

U tom projektu zapravo se ni ne koristi Balkan u nazivu, već sinonim, a ponekad, zavisno od konteksta, i eufemizam: Jugoistočna Evropa. Na drugoj strani, to ime koriste oni koji ni nemaju nameru da se bave Balkanom.

Reč je o projektu „Otvoreni Balkan“ iza koga stoje predsednik Srbije Aleksandar Vučić i premijer Albanije Edi Rama, a tu je još i neko iz Makedonije. Dakle, Srbija, Albanija i Severna Makedonija prave neku zajednicu koja je zasnovana na ekonomiji i mogućnosti da se granice prelaze kao da ih nema. Tu bi kasnije trebale da uđu i druge zemlje koje nisu u EU. Praktično, ovo je uteha za evropske otpadnike. Ni to ne bi bilo problem da inicijatori i zagovornici ovog projekta nisu Vučić i Rama. Njima se ne sme verovati jer su obojica zagovornici modernih nacionalističkih projekata: Srpskog sveta (Velika Srbija 2.0) i Prirodne Albanije. A to ne ide ni sa otvorenošću niti s Balkanom. Zato treba sumnjati u nameru i gledati šta zapravo hoće da podvale, a ne da urade. Inicijativa ili projekat najverovatnije neće imati ozbiljne implikacije, već se može čitati kao već oprobana igra hvatanja svega što je na dohvat ruke. Vučiću ta priča treba samo da bi imao nešto u rukavu ako mu nekad zatreba, a ako mogu da se i uzmu neke pare, odlično. Projekat možda posluži još i za političku destabilizaciju susednih država.

Najveću štetu od Vučićevog i Raminog projekta može imati sam Balkan. Dok jedni rade, drugi razgrađuju. Ipak, veće štete najverovatnije neće biti, jer je ovo projekat za par dana, koristiće ga kada nekome od aktera zatreba.

Novi politički Balkan, ipak, prvo treba izgraditi teorijski, a tek potom krenuti u konkretne inicijative.

Prvi teorijski korak je razumevanje potencijala za stvaranje političkog Balkana. Političko iskustvo balkanskih naroda je odličan početak od koga se bez prestanka beži, koji se potiskuje, briše pa i falsifikuje.

Narodi Balkana živeli su pod dve imperije paralelno. U Osmanskom carstvu i Habzburškoj monarhiji narodi Balkana su mogli da nauče sve što im je potrebno da i sami postanu imperija. Oni su, grubo rečeno, to iskustvo odbacili. Osmanski identitet je praktično uništen, osim hrane i tragova u folkloru tu praktično ništa nije ostalo. Petovekovno iskustvo, međutim, nije moglo da ne ostavi traga, kako na imperiju tako i na potčinjene. To jednostavno nije moguće. Zapravo je doneta odluka da se po dobijanju države 500 godina izbriše i učini što strašnijim da se ni ne pomisli na bilo kakvo povezivanje.

Umesto da nešto naučimo mi smo sve spalili do temelja i krenuli da gradimo priču koja nije mogla da stoji stabilno, jer joj je falilo nešto. Iskustvo od 500 godina ne može da se nadoknadi u večernjoj školi, te greške se plaćaju dugo i često bolno.

Život u raznim uređenjima za stanovnike Balkana mogao bi biti prednost, ali se sve pretvorilo u noćnu moru. Umesto da iskoriste različita iskustva, oni su oko njih pravili nacionalno monolitne planove. Srbi su, na primer, živeli pod osmanskom i habzburškom vlašću. I tu ima razlika. Recimo, Srbi koji su živeli u Vojvodini su dobili drugačije političko iskustvo od onih koji su živeli u Hrvatskoj. Pa ako hoće jedinstvo ne treba da ga traže sa Srbima u Hrvatskoj ili Vojvodini, jer veće iskustvo imaju u zajedničkom životu sa Grcima, Bugarima, Albancima. To su naši saveznici po iskustvu. Nekako se potiskuje činjenica da smo najduže u jednoj državi živeli sa njima.

Dakle, balkansko iskustvo je jedinstveno, što bi trebalo da nas čini posebnim i izuzetnim. Narodi koji govore slične i potpuno različite jezike imaju zajedničko političko iskustvo (Srbi, Grci i Albanci; Mađari i Hrvati…), a isti narod ili narodi koji govore istim jezikom ili različitim jezicima koje apsolutno razumeju, ako vam to više prija, imaju iskustvo vekovnog života u dva različita sistema. Kad bi se sve to spojilo mogli bismo dobiti moćnu političku zajednicu koja bi imala dobru osnovu da igra veliku evropsku igru, što je vlažan san svih aktera ove priče. Želju mogu da ostvare, ali prvo moraju da razmišljaju kao imperija – da uključuju, a ne da isključuju.

 

Komentar Boška Orlića na tekst

 

Splet sličnosti kultura naroda Balkana posebno je vidljiv u kulturnom, odnosno, folklornom nasleđu. Kroz pesme, igre, nošnje, posebno graničnih etničkih područja, jasno je vidljivo jedinstvo nasleđa bezmalo svih naroda Balkana. U ovom konglomeratu, čini se da ni pripadnost različitim crkvama, ili čak potpuno različitim religijama, ne remeti zajedničku estetiku, a čini se čak ni etiku naroda Balkana. Ispravnije je pričati o (recimo) hercegovačkoj kulturi, nego o srpskoj, hrvatskoj ili muslimanskoj (sada bošnjačkoj) kulturi u Hercegovini. Splet igara, pripovedanja, pa čak i nošnji je toliko sličan (ili identičan?) da se razlika vidi više u interpretaciji mikro zajednice koja je prezentuje, nego u interpretaciji etničke zajednice kao takve. Iako slična, interpretacija nasleđa je sličnija među trebinjskim Srbima i Hrvatima, nego među graničnim crnogorskim i hercegovačkim Srbima. Identična je interpretacija nasleđa dubrovačkih Srba i Hrvata, potom bokljanskih Srba i Hrvata, ili pak ulcinjskih Srba i Albanaca. Bugari smatraju da je Marko Kraljević i njihov veliki junak, dok Srbi Sabinjanin Janka (Janoša Hunjadija) ne vide van sopstvenog nasleđa.

No, da li je sve ovo dovoljno za zajednički identitet? Da li je zaista svest o naciji nastala tek nastankom nacionalne države, ili je ipak sve to bar malo drugačije? Da li su zaista elite bile nesvesne nacionalno-identitetskog i počele da stvaraju identitet tek nastankom modernih balkanskih država, kroz škole i udžbenike?

Čini se, bar gledajući sopstvenu istoriju (potpuno svestan da se radi o istoriji podela), da je upravo identiteska i nacionalna svest elita, bila ne samo potpuno formirana, već i jasno usmerena na očuvanje identiteta i nacije, kao uslova za buduću, željenu državu.

Ne upuštajući se u najverovatnije slična iskustva ostalih balkanskih naroda (mada ne primećujem ozbiljne nehrišćanske zajednice van „srpskih“ zemalja) čini se da je do osmanskog osvajanja srpski nacionalni identitet možda i bio upitan. Van plemićikih i crkvenih krugova (kmetovi zaista nigde nisu bili nosioci bilo kakvog identiteta) ga verovatno nije ni bilo, ali dolazak Otomanskog carstva, upravo u narodu (fukari i raji) stvara (ili učvršćuje) jasan i nesporan nacionalni identitet.

Ovo jesu vekovi trpeljivosti i suživota svih sužanja (bez obzira na identitetske razlike) pod Osmanlijama, ali takođe i vekovi odricanja samo i zarad identitetsko-nacionalnog. Toliko identitetskog da je i hrišćanska crkva „pristala“ na zaštitnika ognjišta (slavu), na Đurđevdan (đurđic) kao najočitije pagansko, odnosno predhrišćansko-identitetsko nasleđe. Vukovi su prihvaćeni uz Svetog Savu, a Lazar Hrebljanović u narodu uzdignut u cara. Miloš Obilić je mera vrline, a Marko Kraljević mera karaktera. Ni po babu ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga. Ova i ovakva mitologizacija identiteta (pagansko-hrišćanski konglomerat), primetna je još samo u engleskom identitetskom nasleđu (vitezovi kralja Artura, gospa od jezra i Modred). Slučajno, mada potpuno imperijalno nastrojeni, identitetski i sami Englezi su izolacionisti. Doduše, oni prihvataju različitosti u svoj identitet (zato i jesu imperija), ali sopstveni ne dovode u pitanje, čak ni zarad Ujedinjenog Kraljevstva, Velike Britanije, Komonvelta, pa ni Evropske Unije, ili anglo-saksonskog amerikanizma.

Različitosti Balkana jesu male, granice jesu nejasne, klerikalizam jeste prevladan, ali je različitost nacionalnog identiteta duboko utkana u svaku poru Balkana, u svaki kamen, u svaku njivu, u svaki hrast, baš (ili možda jedino?) iz razloga što ga nisu stvarale elite, već se rodio u masi. Možda zato (ili baš zato) što je jasno izmišljen (mitologizovan) ni ne može biti racionalizovan niti se može zameniti jugoslovenskim ili balkanskim. Zasigurno može postojati uz balkanski, ali se nikako ne može utopiti u njega. Neprihvatanje spleta različitosti, odnosno negacija identitetske posebnosti ne vodi novom, zajedničkom identitetu, već upravo suprotno, otporu i relativizaciji zajedništva.

Tek potpuno priznanje posebnosti, uz potpunu slobodu interpretacije iste, može dovesti do trpeljivosti, pa potom do kompromisa, kao uslova za zajednički identitet. Iako u neverovatnoj prednosti novog sveta (ne samo u smislu potpuno novog i gotovo nenaseljenog kontinenta, već i nepostojećeg opterećujućeg kolektivnog nasleđa konkretnih zajednica) i samo američko iskustvo nam pokazuje, da tek prihvatanje osnovnog nacionalnog identita pojedinca i zajednice u kojoj bivstvuje (Irac, Italijan), može dovesti do Amerikanca irskog porekla, Afro-Amerikanca, ili Hispano-Amerikanca, pa potom i samo Amerikanca.

Lepota različitosti Balkana ne samo da ne sme biti negirana, već je upravo ona tačka na kojoj se može graditi ideja od Vardara pa do Triglava, od Đerdapa pa do Jadrana. Upravo kroz uvažavanje i priznanje različitosti identiteta, a ne insistiranjem na jednom, moguće je postići zajednički identitet u kome će biti zadovoljena inividualna svest konkretne zajednice. Pa ćemo dan Sv. Patrika (ili Đurđevdan-đurđic) obeležiti svi zajedno, neko kao sjajnu žurku i zabavu, sa potocima piva, a neko kao krsnu slavu uz sveću i slavski kolač.

Možda upravo zato što pokušava da spoji najsuprostavljenije identitete, albanski i srpski, uz katalizator makedonskog, odnosno severno-makedonskog identiteta, koncept Otvorenog Balkana predstavlja prvu ideju mira ne nudeći jedan, već priznajući (odnosno ne otvarajući pitanje, što je dosta za svaki početak) sva tri identiteta. Koncept zasnovan na slobodnom protoku ljudi i roba, u trenutku napetih, kako međudržavnih i unutardžavnih, tako i nacionalnih odnosa, projekat otvoren za sve zainteresovane države Balkana, predstavlja veliki iskorak ka miru, ili je možda ispravnije reći pomirenju. Sa pretpostavkom skorijeg priključenja Crne Gore (čiji je interes u svetlu poslednjih previranja očigledan) i srednjeročnog priključenja BiH (koja ako ostane van integracionih tokova nema nikakvu perspektivu, čak ni kao protektorat), ovaj koncept omogućava direktnu saradnju privrede, bez upliva države i politike. Pritom se akcenat, odnosno inicijativa u realizaciji koncepta prepušta preduzetničkom duhu, a ne političkom interesu. Razmišljati van političkog interesa, odnosno delovati u poslovnom (zajedničkom) interesu, vodi najdivnijoj stvari koju čovek može da ima – razumevanju, a razumevanje neminovno oprostu. Ili, što bi Marko rekao, ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi…

Boško Orlić

 

Tuđa iskustva

 

Svakom je njegova muka najteža, dok mu tuđi problemi izgledaju mali i beznačajni, praktično lako rešivi. Naši su, na drugoj strani, veliki i nerešivi, zatim su i istorijski, generacijski, nasleđeni, drugi su nam ih gurnuli u krilo…

Hoću reći da je, to što sledi u ovom i narednom tekstu, teško postaviti u objektivne okvire, iako je upravo to prvobitna zamisao. Ideja je da se uči iz tuđih dobrih i sopstvenih loših primera. Treći deo serijala o Balkanu zamišljen je kao presek sličnih iskustava koja bi, makar samo teorijski, mogli da iskoristimo za ujedinjenje poluostrva u politički savez. Kao primere ćemo uzeti Italiju i Nemačku.

Sada je lako reći da Nemci i Italijani nisu morali mnogo da se muče oko ujedinjenja. Uvek tako izgleda tuđi uspeh, tačnije put do uspeha: bez mnogo prepreka. Međutim, prepreka je bilo i previše. Kada bi ih stavili na papir, po svemu sudeći bi čitaoci tog fiktivnog dokumenta rekli da treba odustati ili da ne treba ni probati, jer je nemoguće. U ovom tekstu će biti reči i tome.

Da nije bilo ujedinjenja ne bi govorili o Italijanima, već o Đenovljanima, Venecijancima, Rimljanima, Sicilijancima… Spisak je predugačak. Ista je priča i u Nemačkoj.

Svaki od tih pojedinačnih identiteta ušao je u Italiju i Nemačku s ogromnim koferom i sa istorijom sukoba sa skoro svim budućim integralnim delovima Italije. Đenova i Venecija su, recimo, vekovima bili glavni konkurenti na moru. Ti gradovi i oblasti mogli su biti dovoljni sami sebi. O umetnosti i nauci, recimo Firence, možete ceo život čitati, a da ne obuhvatite ni glavne tokove. Ako bi merili, sve zemlje Balkana teško da bi mogle na crtu samo jednoj Firenci. Ne govorim ovo da bih poredio po nekoj zamišljenoj vrednosnoj lestvici, već da bih istakao koliko Firenci nije trebala Italija i koliko je bilo teško da jedan moćan identitet bude uklopljen u teritorijalno veću celinu, ali identitetski prazan prostor.

Ipak, svi ti delovi su težili ka novom cilju – hteli su da budu deo imperije umesto da do kraja insistiraju na svom, svakako planetarno vrednom nasleđu. Na kraju, ceo paket je ostao, nije nestao, ali ne u staroj formi, već u novoj, većoj i moćnijoj. Shvatili su da će njihova kultura ostvariti mnogo veći uticaj ako nastupa sa veće i moćnije političke pozicije.

To jasno vidimo i u našem primeru i to pre svega u umetnosti. Iako Jugoslavije nema trideset godina, kulturni prostor i dalje je jugoslovenski. Kulturi je potrebna velika publika, jer samo tako može da utiče i na ljude van sopstvenih granica, samo tako može da se širi. Kultura je kao gas, želi da se širi neograničeno. Čak je i veliki jugoslovenski prostor bio mali. Često se može čuti da je, recimo, Crnjanski pripadao većoj kulturi danas bi „sumatraizam“ bio svetski književni pravac.

Isto je i s politikom.

Ideja je da u ovom nastavku priče o Balkanu prikažemo kako se odvijao proces ujedinjenja – kako su stvorene dve velike evropske sile – Italija i Nemačka. Govorićemo o sličnostima i razlikama, s obzirom da su se procesi ujedinjavanja odvijali paralelno. Jasno je da se ti primeri ne mogu uzeti kao neki recepti, ne mogu se ponoviti. Razloga je puno. U najkraćem – to je drugo vreme, a i druge su okolnosti. Međutim, ta dva primera nam mogu poslužiti kao inspiracija. Ako nastavimo analogiju s receptima mogu vam reći koji su nam sastojci potrebni, dok jelo, ipak, moramo skuvati sami.

Prvo kontekst. Devetnaesti vek je vek revolucija, stalno su podizani ustanci protiv vlada s ciljem da pojedinci dobiju što veće slobode. Zato su četiri velike sile – Engleska, Pruska, Austrija i Rusija – redovno držale sastanke kako bi zadržale status quo, zasnovan na, kako su formulisali,  hrišćanskim principima. Drugi zadatak „Svete alijanse“ bio je da spreči nemire. To je nazvano „Meternihov sistem“ i radilo je posao do 1820. godine. Posle toga odbrana je sve više popuštala pod napadima liberalizma i nacionalizma, dve ideje koje su se u teoriji razlikovale, ali su se u devetnaestovekovnoj praksi spajale u ubojitu celinu.

Francusko osvajanje je širilo liberalizam (građanske i političke slobode i jednakost, suverenitet naroda i pravo na demokratsku vladu). Rađanje nacionalnih osećanja nije toliko bilo posledica same francuske revolucije, već su rodoljubivi duh kod mnogih naroda, koji se ranije nisu odlikovali odanošću vlastitoj naciji, probudila Napoleonova osvajanja.

Mirovni ugovor iz 1815. godine podelio je narode ne vodeći računa o ovakvim osećanjima pa je tako Rajnska oblast data Pruskoj, a mnogi stanovnici Apeninskog poluostrva su se našli pod austrijskom vlašću. Potom, saveznička politika održavala je sistem kneževina širom Evrope i to zbog straha od stvaranja moćnih država. Saveznici nisu vodili računa o sve jačem nacionalizmu i želji za ujedinjenjem stanovništva koje su vezivali jezik i kultura.

Liberalne ideje širile su se Evropom i iz temelja su menjale sam odnos ljudi prema državi. Meternih (Knez Klemens Wenzel Lothar von Metternich četiri decenije je vladao Austrijom) rekao je da je Italija do 1815. bila samo „geografski pojam“, skup nezavisnih država: Pijemont,  Modena, Toskana, Papska država, Kraljevina Dve Sicilije… Austrija je držala Veneciju, a žestoko se mešala u politiku i drugih italijanskih država. Svuda je bilo cenzure, a policija je gušila liberalne ideje.

Ustanci, ipak, nisu bili zaustavljeni. Nisu mogli biti sprečeni. U Italiji revolucija izbija u Modeni 1831. godine. Mladi Đenovljanin Đuzepe Mancini u Parizu 1832. osniva pokret „Mlada Italija“. Stari poredak počinje da se urušava. Trebaće mu skoro vek da potpuno padne. Pucnji Gavrila Principa označili su početak rata i definitivni kraj starog poretka. Ovo je bio početak klimanja temelja.

Nemačka je 1815., kao i Italija, bila samo geografski pojam. Na tom prostoru centralne Evrope bilo je 39 nezavisnih država. Neke su bile moćne kao Pruska i Bavarska, a druge male i bez velikog značaja. Reč je malim kneževinama, nekada ne većim od grada. Ipak, te kneževine nisu bile lake za manipulisanje, bile su ponosne na svoju individualnost. O nacionalnom jedinstvu se malo razmišljalo, a prve demokratske ideje su se širile zahvaljujući (tačnije – uprkos) Napoleonovom osvajanju.

Meternih se uplašio komešanja u Nemačkoj pa je sproveo oštre mere. Ipak, Pruska je počela da buši balon osnivanjem carinske unije (Colferajn) koja je dozvoljavala slobodan prelaz robe iz države u državu. Ranije su se plaćale velike carine. To je dovelo do povećanja trgovine. Takođe je unija olakšala kretanje ljudi, pa samim tim i ideja, zatim su polako rušene lokalne predrasude, a ujedno se i Pruska nametala kao vodeća zemlja u regionu.

Miksu liberalnih i nacionalnih ideja pridružio se i treći element: industrijalizacija. Veliki gradovi su dobili radničku klasu koja gotovo da nije ni postojala u vreme Francuske buržoaske revolucije. Robovanje mašinama i bedan život bili su jaki motivi za pobunu. Sada su radnici ustali da se bore za pravo da odlučuju o sopstvenoj sudbini. U Parizu su 1848. ustali protiv liberalne buržoazije.

U Italiji revolucija pre svega podrazumeva borbu protiv Austrijanaca. To je prava nacionalna borba. Države nisu bile povezane, već su ustanci izbijali nasumično pa je u jednom trenutku postalo jasno da jedna država mora da povede u borbu za nezavisnost i ujedinjenje. Bio je to Pijemont.

Ipak, revolucija nije uspela, iako je izbila i u samom Beču i to protiv apsolutističkog režima kancelara Meterniha. U drugim krajevima koji su bili pod habsburškom krunom izbijali su više nacionalni nego demokratski ustanci.

U Nemačkoj je takođe izbila pobuna, a prvi put se vide i želje za ujedinjenjem. Čak se i skupila skupština u Frankfurtu sa 600 delegata, ali nije imala snagu da išta pokrene.

Ustanci u Italiji, Austriji i Nemačkoj nagovestili su kraj Habsuburškog carstva. Sama revolucija 1848/49. nije donela mnogo toga, barem nije donela kratkoročno gledano. Već je 1850. izgledalo kao da od revolucije nije ostalo ništa. Austrija je uspostavila čvrstu vlast. Demokratski i nacionalni pokreti nisu uspeli da ojačaju. Neposredni rezultati bili su liberalni ustav u Pijemontu i ukidanje feudalizma u Austriji i Nemačkoj. Međutim, kriza je na neki način stvorila dvojicu lidera koji će promeniti tok istorije: Kavura u Pijemontu i Bizmarka u Pruskoj.

Bitan događaj koji je odredio dalji tok razvoja nacionalnih država je francusko-pruski rat 1871. godine. Pruska pobeda je dala krila za proglašenje Drugog rajha. Godinu dana pre toga Italijani su zauzeli Rim i dovršili osvajanje savremene Italije. Dve zemlje koje su bile razbijene još od srednjeg veka postale su velike sile pod vođstvom dvojice velikih državnika: Kavura i Bizmarka. Obe države su gradile priču na račun Habsburške monarhije.

Ujedinjenja Italije i Nemačke su ostvarena na različite načine. U prvom slučaju su se liberali i demokrate ujedinili pod savojskom monarhijom. U drugom je pruska vojska ujedinila narod rušenjem francuske moći.

Ipak, možda je više sličnosti. Procesi su se odvijali istovremeno od 1850. do 1870. Ni jedan ni drugi pokret nije ličio na narodne ustanke iz 1848. U oba slučaja jedna država postala je dovoljno jaka da se izdigne iznad ostalih i kraju ih sve ujedini. U Italiji to je bio Pijemont, a u Nemačkoj Pruska. Na kraju, obe su se suprotstavile Austrijancima, a dvojica vođa su koristila nove oblike političke sile.

Kamilo Benso di Kavur bio je čovek kosmopolitskih shvatanja. Vladao je Pijemontom od 1852. do smrti 1861. Bio je bogat, imao je samo 42 godine kada je obrazovana njegova prva vlada, bio je jedan od omiljenih ljudi na poluostrvu i, možda i najbitnije, odmah je počeo da sprovodi reforme.

Pijemont je postajao sve jači, a ceo pokret se okretao ustavnosti. Većina stanovništva na poluostrvu izjasnila se za ujedinjenje. Prvi parlament koji je predstavljao celu Italiju sastao se u Torinu februara 1861. Narednog meseca objavljeno je da Viktor Emanuel III uzima za sebe i svoje naslednike titulu kralja Italije. Tada se javio i problem glavnog grada. To nije mogao biti Torino, već je trebalo nastaviti učvršćivanje zajednice iz središta, iz Rima.

Drugi problem je bio zaostali jug koji Kavur nije znao kako da inkorporira u veliku državu. Bio je svestan da će taj posao biti isto tako težak kao i proglašenje italijanske države. Jug je bio potpuno drugačiji i po mentalitetu, navikama, jeziku, shvatanju države. Uostalom, tako je i sada. Na kraju su uspeli da prevaziđu sve složene probleme tako što su stvorili italijanski identitet, zapravo taj minimum na koji su mogli da se oslone i Sicilijanac i stanovnik Milana. Razlike nisu poništene. One su prevaziđene nečim većim – svi su postali Italijani.

Vojska nove države ušla je u Rim. Papa Pije IX je zarobljen u Vatikanu, a spor sa papstvom italijanske vlasti su rešile tek na Lateranskom saboru 1929. Trst i Trentino su ostali pod austrijskom vlašću čak do 1918.

Nemačko ujedinjenje promenilo je tok istorije na još dramatičniji način. Do tada su kopnom dominirale Francuska i Austrija, dok je morem vladala Britanija. Revolucionarni pokušaji da se nešto promeni nisu uspeli pa su nemačke i italijanske države ostale razjedinjenje. Ipak, posle 1848. broj nemačkih država smanjen je na 38, ali su savezi bili vrlo slabi. Nominalni vladar je bio austrijski car iz kuće Habsburg.

Neuspeh revolucije razočarao je intelektualce pa su i oni okrenuli leđa republikanstvu. Bacili su se u zagrljaj najvećoj sili koja nije ni pokazivala znakove liberalizma – Pruskoj. U vreme revolucije ta država je drugorazredni igrač, Fridrih Vilhem I je star, a vlada krajnje konzervativna. Jedina veza s nekom od ostalih država bio je carinski savez Colferijana. Hamburg, bogata luka nije hteo da uđe u taj savez, a po strani je ostala i Austrija. To je ostavilo prostor za Berlin koji postaje centar železničke mreže, što će igrati važnu ulogu u narednim ratovima.

U takvim okolnostima na scenu stupa najveći diplomatski genije svog veka – Oto fon Bizmark, čovek kome ništa nije bilo strano. Ujedinitelj Nemačke je izumeo svoje piće, nazvao ga je „crni somot“, reč je o mešavini šampanjca i jakog crnog piva. Voleo je da jede neumereno, a obožavao je da proždire usoljene haringe. Genijalni i ekscentrični čovek bio je veseo i razdragan u jednom trenutku, a već u sledećem je ulazio u drugu fazu: bio je neprijatan i ćudljiv. Bizmark nije bio revolucionar, pre bi se moglo reći da je bio konzervativac pa čak i reakcionar. Nije gajio osećaj pripadnosti nemačkoj naciji, uvek je pre razmišljao o Pruskoj i njenim interesima nego o ujedinjenju. Bio je pravi oportunista koji nije mnogo mario za ideale.

Prioriteti su mu bili jasno poslagani: na prvom mestu mu je bila njegova karijera, potom interesi Hoencolerna, a na trećem mestu Pruska. Na ta tri cilja je usmerio svoj moćni um. Rezultat je bio ujedinjena Nemačka.

I još je nešto bitno za našu priču – Bizmark je mrzeo silu, ratove i nasilje uopšte. Njegova genijalnost nije se ogledala u vođenju ratova, strategijama i velikim bitkama, već je u centru bila diplomatija. Prvi konkretan zadatak bio je da „namesti“ sve kockice kako bi mogao da odigra svoju igru. Prvo se potrudio da ostavi Austriju bez prijatelja van Nemačke, a potom je jedini pomogao ruskom caru da uguši pobunu Poljaka. Sve je to bila igra, nameštanje šahovskih figura kako odgovora čoveku koji će tek zaigrati pravu partiju.

Prvo je slomio moć Habsburške monarhije. Nakon poraza kod Sadove 1866. mirom u Pragu je ta velika sila stavljena pod kontrolu. Više nikad se nije oporavila. To mu je dalo prostor da proglasi Severno-nemački savez sa Fridrihom Viljemom na čelu u koji su ušle sve države severno od Majne. Bizmark postaje kancelar. Centralni parlament – Rajhstag birao se uz opšte pravo glasa. Berlin je postao sila. Pod vlašću centralne vlade našlo se 25 miliona Nemaca.

Ključ za ujedinjenje ipak je došao spolja. Za homogenizaciju je bio zadužen Napoleon III. Bizmark je osigurao da Pruska bude velika vojna sila. Napoleon ulazi u rat. Nemačke države u strahu od osvajača traže od Pruske da stane na čelo kolone i da ih povede u rat.

Bizmark pristaje i počinje da ubire plodove genijalne diplomatije. Francuzi nisu imali saveznike, a Prusi nisu imali neprijatelje, osim samih Francuza. Sve je završeno bitkom kod Sedana 1870. kada se Napoleon III predao sa 85.000 vojnika. U Parizu je nakon toga proglašena Treća republika.

Bizmark je mogao da sklopi mir s takvim odredbama koje su mu omogućile da ujedinjenje prođe što mirnije moguće. Kancelar je tražio da dobije deo oblasti na levoj obali Rajne (Salzburg i Mec) kao ranu odbranu od Francuza. To je bila garancija za mir. Takođe su Alzas i Lorena ustupljene Nemačkoj. A Francuska je morala i da plati pet milijardi franaka ratne odštete.

Stanovnici Alzasa i Lorene su mogli da dobiju i francusko državljanstvo, što je veliki broj ljudi iskoristio i potom napustio te oblasti. Većina se naselila u velikoj koloniji u Alžiru.

Bizmark je dobio sve što je hteo, ali je napravio veliku grešku jer nije razmišljao o protivniku. Francuzi su bili poniženi. Bizmark im nije ostavio nimalo prostora da se bar malo osećaju kao pobednici. Mir u Frankfurtu bio je jedan od razloga zašto je Evropa tako lako upala u Prvi svetski rat. Potom se dogodila praktično ista greška, s tim da su Nemci toliko poniženi Versajskim sporazumom da su lako upali u sledeći još veći i razorniji Drugi svetski rat.

Novo Nemačkoj carstvo nije bilo ni liberalno ni nacionalističko. Čak su katolici na jugu morali da se prilagode, za njih stranom, pruskom modelu. Bizmark je ostvario svoje ciljeve, sva tri. Pruska je postala najveća sila u Evropi. Drugi rajh je proglašen 18. januara 1871. u Sali ogledala u Versajskom dvorcu.

Ključna posledica bila je da je Bizmark najbolju evropsku vojsku koristio ne da bi uništavao sve pred sobom, već da bi pobeđivao u diplomatskim bitkama.

Samo ujedinjenje tolikog broja država nije išlo glatko. Bizmark na početku rata nije hteo južne, dekadentne, katoličke države – papski jug. Moćniji vladari uporno su odbijali da se odreknu povlastica. Pre svih vladari Bavarske, Virtemburga i Badena.  Ludvig II Bavarski ušao je u veliku državu tek kada mu je dozvoljeno da i dalje upravlja armijom, poštom i železnicom u svom domenu. Takođe, bavarska pivska industrija dodatno je zaštićena smanjenjem carina.

Tako su nastale dve velike evropske države. Tako je ostvaren san italijanskih i nemačkih liberala. Ali ne baš onako kako su ga sanjali. Jednom državom vladali su vojnici, a drugom poslovni ljudi.

U nastavku ćemo ispričati dve drugačije priče: balkansku, s posebnim osvrtom na Srbiju i Grčku. Tek onda ćemo moći da donesemo zaključke koji možda mogu osvetliti put ka političkom ujedinjenju.

 

Prošlost i budućnost

 

Ideja balkanskog ujedinjenja nije nova. Prvi put se raspravljalo o zajedničkom političkom prostoru kada su intelektualci s ovih prostora shvatili da će balkanski prostori uvek biti na meniju velikih sila, kao i da bi samo velika zajednica mogla igrati značajniju igru, makar takvu da poluostrvo ne bude samo plen. Plan, zapravo, nikada nije ostvaren, iako je bilo pokušaja, koji su ili propali pre realizacija ili su stvorene delimično balkanske zajednice koje su, istorijski gledano, vrlo brzo propale (dve Jugoslavije). Do velike i moćne države, barem do sada, nismo došli. Nakon raspada druge Jugoslavije čak je i ideja o ujedinjenju umrla. Na ovom mestu pokušavamo da oživimo barem ideju, ako ne i neku političku akciju.

Dva su remetilačka faktora. Prvi: famozne velike sile, koje su pune predrasuda o Balkanu, nekada još više nego sada. I koje ni ne žele još jednog značajnog igrača na šahovskoj tabli. Drugi faktor smo mi sami. Narodi Balkana su puni predrasuda jedni prema drugima, neki narodi, zapravo intelektualne elite, čak i preziru sam pojam – ne žele da čuju ni za jednu izvedenicu iz geografskog pojma Balkan. Za njih je Balkan samo poluostrvo i ništa više od toga. A zapravo je jedan politički, istorijski i kulturni prostor što je lepo pokazala Marija Todorova, pre svega u studiji Imaginarni Balkan.

Ključni podsticaj za stvaranje kakve-takve balkanske zajednice bila je težnja ka osamostaljivanju. Želja za oslobođenjem od Osmanske i Habsburške imperije podstakla je elite da pogledaju širu sliku i umesto da razmišljaju kako da oslobode svoje selo, počeli su da se bave idejom da svi zajedno izađu iz „vekovnog ropstva“, kako su govorili, iako na Balkanu nije bilo ropstva ni u tragovima. To je bila metafora koja će pojačati priču.

Ovu zamisao su gušile dve ruke u isto vreme. S jedne strane Beč i Istanbul, kao direktno zainteresovani centri, a s druge megalomanske ambicije nacionalnih lidera koji su zamišljali velike nacionalne države, naravno na štetu ovih drugih jer se zamišljene teritorije Velike Srbije, Velike Albanije, Velike Grčke i, recimo, Velike Bugarske i te kako poklapaju. Svi žele teritorije na kojima ima drugih naroda, koje „velike“ ne žele na tim teritorijama. I tako dolazimo do mat pozicije. Izlaz je u velikoj balkanskoj državi koja bi pokušala da objasni da se može živeti sa nekim, a ne samo pored i često protiv nekog. Edukacija bi, dakle, mogla biti rešenje.

Na samim počecima te ideje govorilo se samo o južnoslovenskom ujedinjenju, koje je možda u nekim slučajevima podrazumevalo i ostale neslovenske balkanske narode (Grke, Albance, Rumune…), ali uglavnom nisu bili u planu. Utisak je, ipak, da bi najbolje rezultate postigla najveća moguća balkanska država, jer, svako isključivanje bi poslalo lošu poruku. Uključivanje je, zapravo, ključ balkanskog uspeha.

Dakle, prve zamisli o ujedinjenju na Balkanu bile su slovenske, često inspirisane ili čak naslonjene na panslovenske pokrete. Ideju možemo pratiti još od 17. veka. Hrvatski filozof, lingvista, istoričar, etnograf i još mnogo toga Juraj Križanić smatrao je da balkanske Slovene ili Južne Slovene treba ujediniti i pod svetovnom vlašću ruskog cara i duhovnom vlašću pape. Potom su se ređale razne ideje o ujedinjenju pod habsburškom krunom, a se onda raspravljalo o zajedničkom poreklu, da li je to jedan narod s tri imena ili tri naroda. Mnogo se govorilo o kulturnom ujedinjenju. Kultura je mogla da bude početak političkog ujedinjenja, tako je na mala vrata trebalo da se dođe do države. Ilirski pokret Ljudevita Gaja jedan od tih pokušaja.

Prvi put ta ideja dobija prava politička obeležja tokom revolucionarnih godina 1848/49. Taj politički program podrazumevao je ujedinjenje južnoslovenskih naroda u okviru Habsburške monarhije. Tada i Italija i Nemačka pokušavaju da se odvoje od moćnog Beča, ali sve propada uvođenjem neoapsolutističkog režima. Liberalne i nacionalne ideje bile su potisnute na neko vreme.

Jedan od dva neprijatelja ujedinjenja bilo je lažno ujedinjenje, tačnije princip: „hoću da se ujedinimo, ali da ja budem glavni“. To je otprilike bila zamisao Načertanija Ilije Garašanina. Tadašnji ministar unutrašnjih dela hteo je da ujedini sve Srbe u jednu državu. Ideja je bila da se svi ovdašnji Sloveni oslobode carskih vlasti i stave pod zaštitu Srbije. Taj plan je podrazumevao i da u tu državu uđe sever Albanije, iako Albanci baš i nisu Sloveni.

Početkom dvadesetog veka jača politika odvajanja i od Beča, Osmanlije su već dugo na zalasku, bilo je pitanje vremena kada će morati da se povuku s Balkana. Zahtevi Mađarske za samostalnošću otvorili su politički procep za sve ostale. Krenula je politika novog kursa koji je podrazumevao otklon od monarhije i stvaranje jugoslovenskog etničkog jedinstva. Taj talas je urodio plodom: stvorena je Kraljevina SHS, a nešto kasnije i Kraljevina Jugoslavija. Potom i FNRJ, koja je samo preimenovana u SFRJ. Jugoslavije nisu uspele da ostvare dve stvari, ili možda nije bilo želje da se rešavaju baš svi problemi. Prvo: da razreše unutrašnje napetosti po nacionalnim linijama. Drugo je direktna posledica prvog problema: nisu uspeli da se šire. To je zapravo krunski dokaz da nikada nisu stvorili identitet koji je veći od samih pojedinih nacija. Da jesu stvorili Državu ona bi po definicija želela da se širi, a i u nju bi hteli da uđu drugi, tačnije, da joj se priključe na ovaj ili onaj način, jer samo ulaskom u imperiju bi postali deo imperije i, vrlo bitno, ne bi bili asimilizovani, jer asimilacija nije cilj Države, već širenje moći i, naravno, naplata, poreza.

Smrću Jugoslavije marginalizovana je i ideja južnoslovenskog ujedinjenja, a svaka misao o balkanskoj zajednici je gurnuta u duboko nesvesno. Povremeno se koristi, ali isključivo u Garašaninovom ključu.

Možda je sad najbolji trenutak da se vratimo na početak. Možemo reći da je misao o ujedinjenju tekla u dva toka. Jedan je zasnovan na zajedničkom slovenskom poreklu, što je zapravo nešto širi okvir od nacionalne zajednice, ali je sam princip isti. Iz tog ključa se može čitati neuspeh jugoslovenske ideje. Neuspeh je zapravo utkan u imenu. Parametri, pogledi, uglovi… sve je postavljeno na okupljanju oko nepromenjive činjenice, nečega što ne može da se bira, nečeg datog. Zato je bilo lako prešaltati se na nižu brzinu. Jedan od mogućih potencijalno uspešnih scenarija je stvaranje moćnog jugoslovenskog identiteta, ali to se nije dogodilo pa nećemo ulaziti u SF.

Za razliku od ekskluzivno slovenske ideje u 19. veku, u javni prostor ulazi ideja o balkanskom povezivanju, koje nije zasnovano na jednoj nepromenjivoj poznatoj, već na više poznatih, ali su mnogi parametri otvoreni za eventualne transformacije.

Početne premise su slične. Balkanski narodi treba da se oslobode tutorstva velikih sila (najblaže rečeno), a potrebno je i preuređenje na demokratskim i federalnim osnovama. Za to se zalagao dnevni list „Ost und West“ koji je počeo da izlazi 1861. godine u Beču. Tu jesu bile promovisane južnoslovenske ideje, ali se čuo i drugačiji glas. Novosađanin Mihailo Polit-Desančić, političar, novinar i pisac, ideju postavlja šire od prethodnika i savremenika. On kaže da je federacija jedino mogućo rešenje za sve one države koje su sastavljene od više naroda:

– Bez federacije mogu se pojedine vladajuće narodnosti u ovim državama za neko vreme silom i ugnjetavanjem držati, ali čim sila malo popusti, moraju se različite narodnosti na istoku sjediniti u federativnoj državnoj sistemi – piše Polit-Desančić.

On kao primer uzima konfederativnu republikansku Švajcarsku. Ona bi mogla biti ideal malim balkanskim narodima. Polit ističe da balkanske države ne smeju da postanu ni austrijske provincije, ni ruske gubernije, nego slobodne i nezavisne od velikih sila. Prelazeći na samo organsko rešenje istočnog pitanja, Polit detaljno iznosi i konkretno obrazlaže svoju koncepciju formiranja jedne velike konfederacije svih balkanskih naroda i smatra da je „konfederacija takav državni sistem koji potpuno odgovara, s obzirom na geografski položaj, zajedničkim interesima svih balkanskih naroda posebice“.

Konkretno, Polit smatra da bi južni Sloveni, Rumuni i Grci, trebalo da osnuju savez država, dok bi Južni Sloveni trebalo da se među sobom ujedine u jednu saveznu državu. Prema tome, organsko rešenje istočnog pitanja našlo bi svoje ostvarenje u južnoslovenskoj federaciji i balkanskoj konfederaciji.

Ta zamisao uticala je i na buduće mislioce balkanskog ujedinjenja. Od Svetozara Miletića, Vladimira Jovanovića pa do Svetozara Markovića i Vase Pelagića.

– Ni jedan pomenuti (balkanski, prim. aut.) narod ne može sastaviti nacionalnu državu bez povrede prava drugih narodnosti. I ta povreda razvija između nas mržnju, prestup i opštu nesreću u vidu rata i drugih neprilika. To nas je doteralo te smo postajali raja susjedima silčnijim od nas. To rajinsko stanje i danas nas manje više davi, a sebičnost i neznanje zavađa nas i cepa, satire i ubija. Pa i mi sami između sebe vršimo to samoubijstvo. I to će trajati sve dok ostanemo ovako kao što smo sada zavađeni i zaslepljeni nacionalnim i religioznim fanatizmom. Zbog toga neodoljiva je potreba sviju patriota pomenutih naroda da rade ozbiljno sa ostalim prijateljima naroda i slobode, da obaveste svaki svoj narod da voljan bude stupiti u jednu solidarnu, potpuno autonomnu i slobodnu federaciju balkansko-karpatskih naroda – piše Pelagić u pismu Lajošu Košutu.

Dimitrije Tucović je zamišljao balkansku federaciju kao zajednicu jednakih i ravnopravnih naroda, bez ičije dominacije i hegemonije. Njegova ideja bila je začinjena razmišljanjima o zajednici koja bi trebala biti stvorena na osnovama socijalističke demokratije i revolucionarnog marksizma. Tucović je sa svojom koncepcijom o balkanskoj federaciji još za života stekao priznanja ne samo kod socijalista balkanskih naroda, nego i u redovima velike međunarodne socijalističke javnosti.

Češko-austrijski filozof, novinar i teoretičar marksizma Karl Kautski smatrao je da Pruska i Pijemont nisu i ne treba da budu uzori i obrasci za balkanske države i da se ujedinjenje balkanskih zemalja u jednu veću ekonomsku i političku celinu ne može i neće ostvariti pod dominacijom jedne balkanske države i jednoga balkanskog naroda nad ostalim državama i narodima, nego samo u okviru federacija slobodnih i ravnopravnih balkanskih republika.

Ukratko, počela je da se rađa i razrađuje zamisao o ujedinjenju balkanskih naroda, koju upravo analiziramo i na neki način promovišemo u ovom serijalu. Mislioci te ideje su bili i političari, ali nisu mogli da sprovedu u delo što su zamislili. To je ostalo kao zadatak budućim generacijama. Pre nego što je sve zakopano i prekriveno političkim krečom bilo je nekoliko pokušaja da se ideja i realizuje.

Prvi pokušaj bio je iznuđen i kratkoročan. Reč je stvaranju saveza balkanskih država s ciljem da se oslobode o Osmanske vladavine. Rezultat je bio Prvi balkanski rat i oslobođenje, ali je, logično čim imamo prvi, usledio i Drugi rat i to oko oslobođenih teritorija između dojučerašnjih saveznika. U tom periodu, prvih decenija dvadesetog veka balkansko ujedinjenje bilo je politički živa ideja, ali uglavnom u socijalističkim krugovima. Održano je i nekoliko kongresa, ujedinjavale su se partije kako bi započele ujedinjenje. Ali je sve kratko trajalo i uglavnom završavalo na marginama, gde je umrlo u agoniji.

Jedini, za sada, ozbiljan pokušaj realizacije te velike zamisli pokušala je da sprovede Komunistička partija Jugoslavije. Sve je ponovo počelo u Beču i ponovo izdavanjem časopisa. Višejezički list Balkanska federacija izlazio je u periodu između 1924. i 1931. Jedno vreme ga je uređivao jedan od osnivača KPJ Ognjen Prica. Sve je na  neko vreme potisnuto jer je Kominterna promenila pravac. Umesto svetske revolucije, što se uklapalo u ideju balkanskog ujedinjenja, prešlo se na razvoj socijalizma u jednoj zemlji.

Tek je nakon Drugog svetskog rata počelo ozbiljno da se razmišlja o ujedinjenju u Balkansku federativnu republiku. O tome su razgovarale nove komunističke vlasti Jugoslavije, Rumunije, Bugarske i Albanije. A računalo se i na učešće Grčke, ali je tamo trajao građanski rat po su morali da sačekaju. Jugoslavija je pomagala grčkim partizanima, a istovremeno su započeti pregovori s Albanijom. Jugoslavija i Bugarska takođe pregovaraju o tome. Napravljen je i predlog sporazuma u  kome je između ostalog pisalo:

– Ovaj savez će biti važan korak za povezivanje svih balkanskih naroda, radi zaštite od bilo kakve agresije i radi objezbjeđivanja sigurnosti i prosperiteta na Balkanu.

Iako je bilo nesuglasica, potpisani su bilateralni ugovori. A onda je u priču uleteo furiozni Staljin i sve rasturio. Plašio se da će takva federacija ili konfederacija biti dovoljna jaka da više neće biti pod njegovom kontrolom. Takođe je strahovao da bi Titova dominacija bila prevelika. Ubrzo je usledila i Rezolucija Informbiroa. Time je stavljena tačka na političko ujedinjenje, ali je zamrlo i razmišljanje o toj ideji, što je još i gore, jer bez razmišljanja neće biti ne dela.

Možda je sada pravo vreme da ponovo počnemo da razmišljamo o balkanskoj konfederaciji. Možda je vreme da balkanski narodi ne kukaju na imperije, već da i sami postanu imperija i s ponosom citiraju prve tri reči ustava: Mi, narodi Balkana.

Dragan Stojanović

Izvor: Lava Lab

Tekstovi portala Lava Lab na Pulsu

 

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments