Mislio sam da mrzim nove ateiste – Nikada mi se nije sviđao Sem Haris, neuronaučnik, filozof i uticajni novi ateista. Lično ga ne poznajem, pa bi bilo bolje da kažem da mi se ne sviđaju njegovi radovi i pojava. Mislim da je najveći deo njegove „filozofije“ upravo od one vrste koja bi trebalo da bude omeđena opominjućim znakovima interpukcije. Njegova geopolitika jedna je od najgnusnije nepromišljenih, a on sam pripada grupi naivnih ikonoboraca koji sebe smatraju naučnim disidentima po modelu Galileja i Kopernika. Ali pošto sam pročitao njegovu novu knjiguBuđenje: Vodič za duhovnost bez religije, odlučio sam da je pravi razlog zašto mi se Haris ne sviđa to što se zbog njega osećam istinski nelagodno.
Očaj nad besmislenom egzistencijom star je koliko i naša vrsta. Mislim da moj osećaj nelagode potiče iz nekog drugog izvora. Lakomislenu jeres novih ateista više shvatam kao buržoasko pozorište, nego kao legitimnu intelektualnu debatu. Kao i mnogi drugi aspekti naše kulture, to je nesporno zabavno. Možda ste primetili naslove video zapisa dostupnih na internetu kojima su predstavljeni Haris i slični:
Sem Haris prosto satire katolicizam
Mudri Kristofer Hičens satire nepoštenog Vilijama Dembskog u debati
Hitchslap 34 – Džeri Favel zaslužuje nešto gore od pakla
Ričard Dokins zastupa militantni ateizam: „Rugajte im se, ismevajte ih“
Zar ovo nije zabavno? Ko ne bi uživao u porazu bezumnih vođa fundamentalističkih religija? Niko ne ulazi u debatu sa neumoljivim kreacionistom da bi ga priveo razumu. Ne, mi to radimo da bismo ih „uništili“, „srušili“. Kako bismo drugačije objasnili popularnost kovanice „Hitchslap“ (Hičov šamar). Spektakularno nasilje se ne dešava samo u Koloseumu. Po kriterijumima žanra debate, većina protivnika novih ateista sigurno gubi, kao što i goloruki robovi nisu imali nikakve šanse protiv gladnih lavova. Ali koga je briga. Ishod jeste predodređen, ali mi želimo da gledamo.
Jedna je stvar odreći se mržnje, netolerancije i neznanja, a sasvim druga uživati u ismevanju ljudi u situacijama kada su najranjiviji. Koliko god da prezirem ovu mračnu potrebu, u nekim trenucima sam brinuo da me animozitet prema Harisu potpuno sprečava da saosećam sa njim. U svojoj novoj knjizi, Haris navodi sličnu disonancu u svojim stavovima prema određenim duhovnim vođama:
„Veza između samoprevazilaženja i moralnog ponašanja nije toliko jasna kao što mislimo. Čini se da ljudi mogu da imaju prave duhovne uvide i sposobnost da izazovu ove uvide u drugima, dok u isto vreme pate od ozbiljnih moralnih nedostataka“.
Ne mogu da zamislim bolji opis samog Harisa, iako sam se dugo zadovoljavao time da ga izjednačavam sa njegovim „moralnim nedostacima“.
Činjenica je da Buđenje prikazuje Harisa u potpuno novom svetlu (barem meni): kao inteligentnu i osetljivu osobu koja je spremna da istrpi neprijatnost koju sa sobom nosi predlaganje alternativa religijama koje je ponižavao godinama. Njegova nova knjiga, bez obzira na to da li govori o siromaštvu jezika duhovnosti, neurofiziologiji svesti, psihodeličnim iskustvima, sumnjama u sebe, barem priznaje snagu i značaj religioznog poriva – iako Haris to možda naziva drugačije – tog fundamentalnog i svima poznatog instinkta koji nas tera da tražimo ne samo smisao života, već i način da taj smisao živimo.
Svi duhovni vodiči ovog tipa počinju manje-više istom dijagnozom. Prvo, nejasna malodušnost modernosti:
„Postoji nešto degradirano i degradirajuće u tome na šta po navici obraćamo pažnju kad kupujemo, ogovaramo, svađamo se i preživamo na svom putu ka grobu“.
Sledi izvor naše patnje:
„Čak i za neverovatno srećne ljude, život je težak. A ako pogledamo šta ga čini teškim, shvatamo da smo svi zatočenici sopstvenih misli“.
Svedenost našeg zatvora je upravo ono što ga čini toliko bezizlaznim i teškim za prepoznavanje. Mnogi od nas ne shvataju da je patnja nemoguća bez razmišljanja, kao i da ne možemo da izaberemo šta i kako da mislimo. Nad ovim se vredi zamisliti, a za one koji ne veruju u tiraniju mišljenja najbolji test bi bio da pokušaju da ne razmišljaju bar jedan minut. Većina nas bi odmah pala na tom testu.
Još je gore što mi svoj identitet zasnivamo na mislima i sećanjima. Zdravorazumski pretpostavljamo da postoji „biće“ koje oseća, razmišlja i seća se i koje se nalazi „u glavi“. Prema Harisu, ovo „konvencionalno shvatanje sebe je iluzija – pa se duhovnost u najvećoj meri sastoji od neprekidne svesti o toj iluziji ”. Kao i sa svim stvarima koje je lako opisati, ovo je jako teško uraditi. Lekcija koju Haris pokušava da nam prenese jeste koliko je prepreden taj mehanizam. Ljudi beskrajno čeznu da se oslobode patnje zavisnosti od dualističkog razgovora koji nazivamo mišlju, ali su toliko uronjeni u tu patnju da ne mogu da dosegnu „neograničenu“ utehu, a kamoli transcendentalnu prirodu svog iskustva. I tako zapadamo u neobičnu nevolju svog postojanja. Rešenje bi bilo prepoznavanje „misli kao misli“, kako Haris kaže, zato što ono otkriva pravu prirodu svesti, razbija začarani krug i izbavlja nas iz tog zatvora. Postoje mnogi načini da se ovaj cilj postigne, makar samo trenutno, i Haris nam predlaže mnoge metode, od farmakoloških do meditativnih, iako malo više zastupa ove druge.
Preko meditacije Haris istražuje mogućnosti koje na prvi pogled izgledaju suludo. On se poigrava mogućnošću da ljudska inteligencija nije u stanju da objasni svest i zamenjuje metaforu mozga koji „stvara“ svest, onom o mozgu koji je samo njen „provodnik“ (tema popularna među vizionarskim i psihodeličnim potkulturama za koje je mozak „prijemnik“, a svest „signal“), i podržava staru filozofsku ideju da je svest neodvojiva od materije. Pri tome, on nije rigidno siguran u to. Samo iznosi argumente.
Stvar postaje još zanimljivija kada Haris konkretizuje neke od svojih duhovnih uvida. On se priseća trenutaka tokom meditacije kada je iskusio „čistu svest… gde se sve misli smiruju i bilo kakav osećaj tela nestaje…” ostavljajući samo „blaženo prostranstvo svesnog mira koji se ne može osetiti bilo kojim uobičajenim čulom”. Ono što je teško kod ovih stanja je kako iz njih izvući značenje i/ili smisao. To je kao kada biste životne odluke zasnivali na veoma živopisnom snu. Ako ozbiljno shvatimo predlog „čiste svesti“, onda moramo prihvatiti da svest može postojati nezavisno od percepcije – nešto čemu bi se protivili mnogi naučnici i filozofi. Ali je Haris, oslanjajući se na iskustvo, „uveren da oni greše“. Vrlo je lako rugati se ovim bizarnim zaključcima, ali ja to ovde neću učiniti. Samo izražavam čuđenje što je ostavio otvoren prostor za napade svojih kritičara.
Doduše, neobično je da se neko ko se toliko bavi suštinom patnje time bavi na toliko dosadan način. Najdetaljniji primer patnje prikazan u Buđenju je Harisova lična anegdota o kvaru radijatora u njegovoj kući, koju je nazvao „horor filmom“.
„Pukla je vodovodna cev i poplavila 600 kvadratnih stopa plafona. Popravka je trajala dve nedelje i diglo se mnogo prašine. Dve ekipe čistača su usisavale stotine knjiga, sušile i prale tepihe i tako dalje. Tokom čišćenja živeli smo bez grejanja da se prašina ne bi raširila po celoj kući.“
A onda su cevi ponovo pukle i Haris se „pretvorio u nesrećnog, neshvaćenog, besnog čoveka. Manje bih se uzbudio da sam upravo video ubistvo.“
Ovo jeste smešno i razoružavajuće i Haris je svestan da je mogao da odreaguje drugačije. Ali uporedite njegov primer sa onim koji je dao Ekart Tole – popularni duhovni učitelj sa Dalekog istoka – u knjizi Moć sadašnjeg trenutka. Vidljiva je razlika u patnji koja je opisana:
„Jedne noći, nedugo nakon mog 29. rođendana, probudio sam se rano sa osećajem paničnog straha… tišina noći, nejasni obrisi nameštaja u tamnoj sobi, buka voza koji prolazi u daljini – sve oko mene je bilo toliko strano, neprijateljsko i potpuno beznačajno da sam osetio duboko gnušanje prema svetu. A najgnusnije od svega je bilo moje sopstveno postojanje. Čemu nastavak života sa ovim teretom bede?… Osetio sam kako duboka čežnja za uništenjem, nepostojanjem postaje mnogo jača od instinktivne želje za životom.“
Cena jedinstvenosti i nesvodivosti subjektivnog doživljaja je da ne možete stvarno da razumete ovu vrstu patnje dok je ne doživite. Naravno, ne želim Harisu da mu se to desi. Ali negiranje bilo kakvog razumevanja patnje drugog nije odgovarajući zaključak. Važno je priznati dubinu ljudske patnje, kao što Tole intuitivno naslućuje. Pošto je odlučio da okonča svoj život, prošao je kroz nešto što se može nazvati mističnim iskustvom. Promenio se iz korena. Štaviše, tokom narednih godina otkrio je mnoge od istih uvida o svesti koje Haris opisuje u Buđenju, ali po svemu sudeći sa dubljim razumevanjem njihove vrednosti.
Što me dovodi do nečega što sam mislio da nikada neću napisati: Sem Haris je trebalo da pruži ekstremniji primer ljudske patnje, lični ili ne. Čoveku koji je Kraj vere počeo hipotetičkim opisom bombaša samoubice, a Slobodnu volju detaljnim opisom zločina dvojice psihopata-ubica, ovo ne bi trebalo da bude teško.
Još jedan problem karakterističan za Harisov duhovni vodič je njegov pokušaj da razvije novi rečnik na tromeđi nauke, duhovnosti i zdravog razuma. Nijedno delo ove veličine to ne može da postigne i Haris to zna. Ali knjige kao što je ova nikako ne mogu izbeći leksičko poigravanje rečima kao što su „biće“, „ego“, „duhovno“, „um“ i „svest“. Zdravorazumsko shvatanje „bića“, na primer, veoma se razlikuje od onoga što naučnici i filozofi podrazumevaju pod „kontinuitetom psihe“, što se sa druge strane razlikuje od onoga što istočnjačka učenja podrazumevaju pod „egom“. I odatle proističu kontradiktornosti. Iz meditacije možemo naučiti da je „biće iluzija“, kao što Haris piše, dok istovremeno prihvatamo stav da „očigledno postoji nešto u našem iskustvu što nazivamo ’ja’, van same činjenice da smo svesna bića; u suprotnom, ne bismo opisivali subjekat onako kako to inače činimo.“
Haris je donekle nedosledan u prepoznavanju ove kontradiktornosti – uglavnom, pretpostavljam, zato što kontradiktornosti smatra nedopustivim neuspehom u argumentaciji. U pogledu ličnog iskustva, nikada nećete smisliti svoj izlaz iz problema patnje i dok možda imate sumnje u način opisivanja ove kontemplativne radnje, to još uvek ništa ne govori o tome šta ćete doživeti ako odlučite da se upustite u to. Mislim da je ispravan način za pristupanje tom pitanju ne posmatrati biće nužno kao iluziju, već kao nešto realno, bogato i složeno što se nužno nalazi u nama, što njegovu percepciju čini mogućom. Neki ljudi ovo nazivaju pravim bićem, ili dušom.
Buđenje se završava neobično. Poslednje poglavlje „Gurui, smrt, droge i druge slagalice“ je u stvari obimni pokušaj definisanja razlike između „religije“ i „duhovnosti“. Kroz celu knjigu Haris nas stalno podseća: „moj detektor gluposti i dalje radi odlično“ i „u ovoj knjizi ne promovišem magiju ili čuda“. U početku vam se ove ograde čine razumljivima, jer autor pokušava da pokaže da ne moramo žrtvovati racionalnost ili razum da bismo iskusili duhovne dimenzije života. Ali to počinje da zvuči vrlo poznato kada Haris neopravdano napada knjigu Ebana Aleksandra Dokaz raja, nezreli prikaz iskustva kliničke smrti ovog neurohirurga, koje je doživeo dok je bio u komi i protumačio kao dokaz postojanja života posle smrti.
Uzimajući u obzir sve zanimljive stvari koje je Haris rekao o ličnostima kao što su Oldos Haksli, Vilijam Džejms i Terens MekKena – da ne pominjemo njegovu impresivnu odbranu dela Daglasa Hardinga Nemati glavu ili neosetljivo ismevanje Daglasa Hofstedera – kritika Dokaza raja deluje kao nepotrebno trošenje energije. Haris svakako zna da ne treba da ubeđuje svoje čitaoce da raj ne postoji. Ali slučaj Aleksander sadrži sve elemente potrebne za potpunu pobedu nad protivnikom, a tome novi ateisti ne mogu da odole. Zato što je Aleksander neurohirurg, a ne neuronaučnik, Haris ređa primedbe u Hičensovom stilu:
„Ako biste neuronaučniku dali bušilicu i sklapel i rekli mu da operiše mozak živog pacijenta, rezultati bi bili užasni. Sa naučnog stanovišta, Aleksanderov rad nije ništa manje strašan“.
Zato što Aleksander sebe opisuje kao „hrišćanina bez stvarne vere“ stičemo utisak da su njegova verska uslovljavanja možda inficirala njegovu interpretaciju. I zbog toga što je Aleksander potpuno siguran u tu interpretaciju, Haris nam daje alternativnu priču u kojoj sanja san za koji se ispostavlja da nešto predskazuje, nakon čega nas poziva da uporedimo njegovo odbijanje da izvede metafizičke zaključke iz svog sna sa bezobzirnim „stavom“ koji će „dr Eban Aleksander nesumnjivo iznositi pred gomilama lakovernih ljudi do kraja svog života“. Ako se i desi da neko ko veruje u Aleksanderovu priču pročita Harisovu knjigu, u šta sumnjam, da li je ovo retorika koja će ih ubediti? Ponovo, taktika otkriva nameru.
Verovatno je dobro što se ovo poglavlje nalazi na samom kraju knjige. Nisam siguran da bi ovaj tekst izgledao ovako da sam se odmah na početku susreo sa poznatim Semom Harisom. U svom zaključku, Haris se seća kako ga je njegova trogodišnja ćerka pitala o poreklu gravitacije, i u njegovom odgovoru vidite kako se mehanizam njegovog samouzdizanja kruni. On priznaje da nije siguran
„Ne znamo. Gravitacija je misterija“ – što onda upoređuje sa onim što bi mnogi Amerikanci rekli – „Gravitacija dolazi od boga“ – a što ga navodi da se pita koji argument iz verskih spisa bi muslimani ili hrišćani mogli da navedu protiv njega kada bi, hipotetički, rekao, „Gravitacija je možda način na koji bog vuče ljude u pakao, gde gore u večnoj vatri“.
Ova bizarna vežba se završava predvidivim prikazom 11. septembra, kako bi se ponovo ustanovila mera ljudske gluposti.
Dok sam čitao ovaj deo knjige, sve vreme sam mislio: pogrešno pitanje. Nema veze šta ga je njegova ćerka pitala. Pitanje koje je značajno za njegov projekat je: „Šta je svrha mog života?“ Ta ispravka me je zadovoljila u tom trenutku. A onda sam pomislio: verovatno je da će mu ćerka stvarno postaviti ovo pitanje, ako već nije. To me je dovelo do zaključka da se najiskrenije nadam da će Haris moći da pronađe odgovor na ovo pitanje u sebi, kakav god on bio.
Trevor Quirk, New Republic, 10.09.2014.
Prevela Marijana Simić
Tekstovi o religiji na portalu Pulse
Mislio sam da mrzim nove ateiste added by P.U.L.S.E on
View all posts by P.U.L.S.E →