Nepouzdanost sećanja, uslovljena različitim subjektivnim doživljajem iste situacije, stvara rašomonijadu u kojoj se mogu prelamati različiti interesi i emocije. S druge strane retrospekcija ima i terapeutsko dejstvo, oslobađanja od straha, suočavanja sa svim onim što je usporavalo razvoj prema ispunjenju sopstvenih želja i potencijala. Negde između ova dva horizonta ličnosti čuči istinsko ja.

Knausgorova Moja borba počinje memoarski, prisećanjima događaja iz tinejdžerskog doba, postepeno prerasta u romane životnog razvoja autora, da bi završila o samoj sebi, gde je ona sama svoja tema. Vraćanje unazad mračnim tunelima memorije je varljivo putovanje, kad se to iznese na svetlost dana, a u centar se postave najteži i najsporniji trenuci, može biti bolno za sebe i druge. U tom stanju živi Karl Uve Knausgor, više puta preživljavajući prošlost, samo što sad sve deli sa ostatkom sveta.

Prvi tom

Prva knjiga Knausgorovog šestotomnog ostvarenja, podeljena u dva dela, otvara nam sliku pravog života, toliko pravu da deluje poput rijalitija, prikazuje momente koje većina ne bi htela da podeli sa bliskim rođacima, a kamoli javno. Imena su ostala ista, tako da taj doživljaj realnog poprima poseban oblik u odnosu na neka slična literarna ostvarenja.

Prvi deo knjige je zapravo neka vrsta memoara, sećanja iz tinejdžerskih dana, gde se više prebiranjem po memoriji, nešto i hronološki, vraća unazad i opisuje uobičajene dogodovštine iz dečačkog i pubertetskog doba, sa naglaskom na odnos sa ocem.

Drugi deo je melanž događaja iz rane mladosti, odraslog doba, sa autorovim esejističkim deonicama u kojima preispituje život i odnos prema smrti. Ovde se uključuje i ličnost starijeg brata. Veoma bitan motiv Knausgora su oblaci, sivi, olovni, nisko postavljeni, kao da će se obrušiti na tle, tu on povlači paralelu sa slikarom Džonom Konstablom i njegovim slavnim delom Kola sa senom, zbog izgleda i uticaja ove atmosferske pojave, a dotiče i taj blaženi, arkadijski mir koje ovo delo sa sobom nosi. U više navrata, pominje filozofe, pisce, pesnike u okvirima ovih misaonih beleški, a neke norveške književnike je i sam intervjuisao dok je radio za školske ili fakultetske novine.

U ovoj knjzi je sporni detalj čišćenja stare porodične kuće od strane pisca i njegovog brata Ingvea, neposredno nakon očeve smrti. Tada nailaze na neočekivane okolnosti iz života pokojnika, najviše u vezi alkoholizma i nejasnoća oko uzroka smrti, dok je njihova baba, koja je živela sa ocem, blago dementna, pomalo i nesvesna svih dešavanja. Ovo će kasnije pokrenuti lavinu različitih posledica: sukob sa stricem, medijski odijum, inače unetih u šesti tom.

Odnos sa ocem je izuzetno hladan, neobičan, jer provodi dosta vemena s njim, ne pokazuje uzroke te rigidnosti, ali opisuje problem alkoholizma kroz život bližnjih svojih, izgleda naširoko planete olako shvaćen. Bavi se i svojim slabostima, hirurški precizno, psihološki secira sebe i živote članova svoje familije, pokazujući anatomiju odnosa unutar jedne porodične zajednice.

Drugi tom

Drugi tom Knausgorove Moje borbe je napisan u vidu hibridne forme romana i dnevnika. Opisi porodičnog života, rutina, istovrsnost radnji se prostiru kroz celu knjigu, navode se i meseci, doba godine i atmosfera koja ide uz njih. Suvoparnost teksta je delimično prevaziđena dijaloškim deonicama, češćim nego u prvom tomu. U centru romana je više bliska prošlost, pa sećanja nisu izbledela. Dnevnička revnost kojom opisuje svakodnevicu je Knausgorova borba sa prozaičnošću, bitka da nastavi da piše, a živi porodičan život usklađen sa svojim nesvakidašnjim poslom.

Knausgor traži motive u prirodi, deskripcije se odnose na fjordove, visoke planine, more, uronjenost u norveški krajolik. Ne propušta priliku da ih navede kad god posećuje domovinu, kao nešto veličanstveno što ostavlja utisak na svakog ko vidi ovakav reljef, lepotu kreacije prirode. Ovde postoji relacija Knausgora sa nekim norveškim piscima poput Hamsuna i Haugea, a ta veza sa usamljeničkim, divljim i dionisijskim, utisnuta u autorov unutrašnji svet, jeste jedna stvaralačka vertikala – možda je podsvesno stvorila od njega književnika.

Pošto knjiga spada u autobiografsko delo i sama ličnost pisca je u fokusu. Postoji izvestan raskorak sa njegovim doživljajima sebe i onoga što on zapravo jeste u pogledu njegovog položaja u društvu i odnosa sa drugim ljudima. Izuzetno adaptabilna, visprena ličnost, (iako delimično introvert), on sebe prikazuje kao neprilagodljivog, antikonformistu, što zapravo nije. Menja okruženja u kojima se odlično snalazi, poštovan je, tražen autor od strane publike i medija. Ta diskrepancija iritira, ponavljajući se na više mesta, možda je to samo želja da ga tako vide. Pored ovoga treba napomenuti i Knausgorovu izvanrednu radnu etiku, neprestanu koncentrisanost na pisanje, posete knjižarama, čitanje, praktično, u svakom slobodnom trenutku i što je indikativno, često nosi knjigu kad napusti stan.

U drugom tomu, priča prati njegovu selidbu u Švedsku, u Stokholm, naprečac doneta odluka kojom menja sopstveni život, odlazi u malo poznat kraj, gde se dobro snalazi. Opisi veze sa suprugom Lindom i razgovori sa prijateljem piscem Gejrom su noseći elementi priče. Ovaj prvi nije prošao bez tegoba, autor otkriva svoju mračnu stranu, pravog berserkera, koji sebe reže po licu, zato što ga buduća žena isprva odbija. Siže se nastavlja na rođenje dece i beskrajne dijaloge sa Gejrom i ponekad drugim piscima.

 Za razliku od prvog toma, gde opisuje odnos sa ocem, ovde pominje majku i neobičan odnos s njom, bez taktilnosti, dok je bio dete. Majka je odsutna iz njegovog života i predstavlja je kao hladnu i nedokučivu osobu.

Borba sa rutinom, jednoličnošću piščevog života je i bitka čitaoca sa tekstom, sa monotonim, istovrsnim detaljima uobičajenim za okruženje obitavanja mlađeg bračnog para. Glomaznost drugog toma je nepotrebna u ovoj meri zbog svega toga.

Treći tom

Detinjstvo i odnos sa ocem su česti motivi u književnosti kod Kafke, Šulca, Kiša i mnogih drugih, zato što predstavljaju prolaz u unutrašnji svet pisca. Za razliku od većine autora kod Knausgora se kroz ta vrata izliva bujica neskrivenih podataka iz ličnog života, što njega samog, što okruženja, posebno oca, sadistički nastrojene ličnosti koja rigidno vaspitava svoje sinove.

Treći tom Moje borbe je u potpunosti dnevnička knjiga, zahvaljujući izvanrednom pamćenju Knausgora, a suvoparnost drugog toma je donekle izbegnuta doživljajima iz detinjstva i opisima promena dečačkog ja pisca. Priča orbitira oko pokušaja dečaka da živi nesputano i izbegne fizičko i psihičko maltretiranje od strane oca. On je za njega personifikacija pakla, Sartrovi Drugi. Uz to provejava turobna atmosfera straha, neprestanog pratioca, naročito kad je kod kuće. Otkriva se pomalo čudan odnos oca i majke, koja ne brani decu, da li zbog straha ili prećutnog slaganja sa takvim sistemom vaspitanja.

Rokenrol muzika je bitan činilac dečakovog sazrevanja, a pominje i događaje bitne za blisku prošlost Norveške gde se bliže upoznajemo sa modernom istorijom i kulturom te skandinavske države. Autor daje prikaz popularne kulture sedamdesetih i početka osamdesetih, odjek promena s kraja šezdesetih godina dvadesetog veka koji su zauvek oblikovali zapadnu civilizaciju, pa i veliki deo sveta. Ocrtava se splet poštovanja tradicije i prihvatanja modernog, svojeg i stranog. Od prve kasete sa pesmama Elvisa Prislija, preko panka do novotalasnih grupa s početka osamdesetih i pokušaja protagoniste da svira, sve to čini jedan mozaik odrastanja uz rokenrol. Knausgor navodi još neke događaje poput prve avionske nesreće u Norveškoj, nedaleko od kuće njegovog dede, eksploziju na naftnoj platformi početkom osamdesetih gde je poginulo preko 100 ljudi. Veoma važno mesto u detinjstvu imale su knjige i stripovi koje je čitao sa velikom strašću.

Prizori norveške prirode i u ovom delu imaju bitno mesto, brdoviti šumski krajolik nastavljen na more. Često su to lokacije bekstva i slobode mladog Knausgora.

Treći tom je hronološki gledano, nastavak prvog, s tim da se dobija bolji, precizniji uvid u detinjstvo i rani pubertet. Ovde možemo naći klicu onoga što ga je uvuklo u književnost i izvajalo njegovu ličnost u tom pravcu, od najranijeg doba.

Četvrti tom

Nekad čovek mora otići daleko da bi pronašao nešto što je duboko u njemu, neki potencijal ili jednostavno da samo bolje sebe upozna. Ta potraga zna biti dugo, mistično putovanje, a može da se ispostavi da je to borba sa svakodnevicom, sa prostim, dnevnim aktivnostima svojstvenim većini običnih ljudi. Četvrti tom delimično prenosi priču na daleki sever Norveške gde mladi Knausgor, svršeni gimnazijalac, dobija posao učitelja u zabačenom ribarskom selu. Knjiga je  roman i dnevničko-memoarska ispovest sa uzastopnim vremenskim preskocima iz perioda srednje škole i učiteljske službe. Ona se hronološki može smatrati nastavkom trećeg toma.

Glavna potka fabule je seksualno sazrevanje mladog pisca i njegova borba sa čestim muškim smetnjama, uobičajenim za njegovo životno doba, adolescencije i puberteta. Prevremena ejakulacija i problemi sa masturbacijom, česte androloške poteškoće, ovde muče protagonistu i ceo narativ je usmeren na njihovo rešavanje. Brojni pokušaji kroz samoispitivanje, promiskuitetnost, u nekim trenucima dobijaju komični karakter zbog brojnih neuspeha i nezrelih stavova glavnog lika. Ali, koliko god da deluje smušeno, oportunizam i snalažljivost ga drže na površini, uvek ispliva, iz svake nevolje.

U poređenju sa prethodnim delovima četvrti tom je najviše uvučen u muziku doba u kom se radnja događa. Knausgor postaje novinar koji piše recenzije novih albuma za lokalni list, dok je još u srednjoj školi. Muzika je indikator njegovih osećanja, momenata što teških, što srećnih, posrednik preko koga mentalno prevazilazi najgore situacije. Ona je izraz svojevrsnog bunta prema stvarnosti, sredstvo oslobađanja od društvenih i porodičnih stega. Takođe, ovde se seća i svojih početaka ozbiljnijeg pisanja, uglavnom pripovedaka i započinjanja romana. To su neuspeli uvodi u ono šta će posle postati. Piščeva ogromna posvećenost čitanju i pisanju je temelj kasnijeg uspeha.

Opisi specifičnih uslova života na krajnjem severu ostavljaju poseban utisak čitaocu, a istaknuti su kroz navike tamošnjih ljudi, deskripcije posebnih prirodnih lepota i surovosti klime, neizbežnom polarnom svetlošću, ledenom vatrom neba kako je autor na jednom mestu naziva.

Četvrti tom je introspektivniji od prethodnih, jer je usmeren na sopstveni problem, nema oca niti nekog drugog da mu je prepreka, pa predstavlja detaljan prikaz odrastanja, pretvaranja u zrelog čoveka.

Peti tom

Dok čovek odrasta, s jedne strane brišu se strahovi, s druge ideali i zablude, a u tom amalgamu nastaje novoformirana jedinka sa svim svojim osobinama, koje su joj identifikacija u odnosu sa drugim ljudima. U toku tog kaljenja deluju i sile destruda, izbijaju nerešeni unutrašnji sukobi često posledično upereni na onog iz kog proističu. Sa ovakvim rascepom i nemogućnošću ostvarivanja svojih zacrtanih stremljenja Knausgor se suočava povređujući sebe, posredno i druge, što fizički, što mentalno. Problem sa suprotnim polom u petom tomu se pojačava stvaralačkom krizom, kao preprekom s kojom se bori kroz celu knjigu. I dok prvi problem polako nestaje, drugi neprestano prati mladog pisca u najranijim danima odraslog doba.

Peti deo obiluje putovanjima, selidbama (kratko vreme živi i na Islandu), promenama u svim sferama života – sveobuhvatni autorov preobražaj. Književnost i muzika ostaju Knausgorov vodič kroz život, koplje i štit u borbi protiv bergenske kišne svakodnevice, a ta padavina je neka vrsta stalno prisutnog motiva, klimatski svojstvena za ovaj univerzitetski grad. Neprestana opijanja, odlasci na žurke dovode ga na ivicu odustajanja od pisanja, alkohol u njemu budi divlju narav, agresivno, nekontrolisano ponašanje. Doktordžekilovska crta karaktera je dnevna, akademska i poslovna, gde se on relativno dobro snalazi: uči, radi, živi jedan uobičajen život za osobu svojih godina.

Upliv u umetnički milje je od izuzetnog značaja, iako mu isprva ne izgleda tako, ne snalazi se najbolje, stvaralačka kriza prati Knausgora kroz ceo peti tom. Pokušava da je razreši na različite načine, u jednom trenutku ostaje samo na pisanju recenzija i vođenju intervjua, da bi naposletku dospeo tamo gde je sve vreme želeo da bude. Druženje i upoznavanje sa piscima, poput Fosea, inače i predavača na Akademiji pisanja koju je pohađao, uvodi ga u svet kome teži.

Narcisoidnost često dolazi do izražaja, po sopstvenom priznanju okrenut je u celosti sebi, što je verovatno i jedan od glavnih razloga neprijatnih mimoilaženja sa većinom drugi ljudi. Sam autor priznaje taj detalj i zanimljivi su opisi unutrašnji napora da to prevaziđe. Jako značajna za njegov razvoj je ličnost starijeg brata Ingvea, koji predstavlja zamenu za oca, preko njega uspeva da se prilagodi životu u Bergenu i pored mnogih međusobnih nesuglasica, najčešće mu je on podrška nakon svih sunovrata.

U petom tomu se može zapaziti prostrantsvo i jezički partikularizam Norveške, sličnost sa drugim nordijskim jezicima, što omogućava protagonisti da čita njihovu literaturu. Knausgorove deskripcije kulture življenja nisu u fokusu, ali se stalno ponavljaju, od gotovo ritualnog načina posvećenog spremanju hrane, stila oblačenja, kupovine muzičkih ploča i knjiga, postajući zajedno, svedočanstvo jedne epohe s kraja dvadesetog veka.

Šesti tom

Nakon Knausgorovog otvaranja Pandorine kutije familijarne prošlosti i puštanja svih sablasti, sledile su posledice, suočavanja sa članovima porodice, medijima, a naposletku i sa samim sobom. Šesti tom je  metaknjiga, u njoj se raspravlja o svemu što se dogodilo sa ostalim delovima, tj. kakvo su dejstvo proizvele u javnosti. Retrospektiva koja obuhvata ceo život, razmišljanja o književnom rijalitiju i eksperimentu gde su uključeni porodica i prijatelji. Uz to poseban deo predstavlja esej Ime i broj, dodatak sa istorijskim, teorijskim i filozofskim razmatranjima, o značaju imena u književnosti kao i o Hitleru i uništavanju individualnog.

Hronološki, ova knjiga bi bila nastavak drugog toma. Dopunjava je reakcijama prema preostalih pet, opisuje post festum, reakciju javnosti na prethodne i ispunjena je događajima nastajalih u vreme dok je pisana. Ako bi šesti tom trebalo podeliti imao bi  tri velike celine. Prva i treća su opisi porodičnog života, koji se dešava nakon izdanja pet knjiga, a druga je esej Ime i broj.

U  šestom tomu, naročito trećoj celini, najviše dolazi do vremenskih preskoka. Česta su vraćanja unazad, upadice kao podsetnici nekih dešavanja iz određenog perioda, pa povratak u trenutak u kom je počeo opis te sekvence. Ovo se odnosi najviše na godine u kojima je pisao Moju borbu.

Negde između kajanja i rešenosti da do kraja napiše sopstvenu ispovest sa svim detaljima, nalazi se radnja ovog romana. Preispitivanja oko događaja navedenih u prethodnim delovima su najintenzivnija i kako se pojačava sukob sa stricem oko iznošenja pojedinih momenata života oca i babe, Knausgor sve više tone u nesigurnost. Međutim, kasnije shvata da su mnoge stvari na koje je prvobitno sumnjao uglavnom tačne, naročito opisi neposredno nakon očeve smrti i babinog zdravstvenog stanja u tim danima.

Ne odustaje od književnih razmatranja posvećenih poznatim književnim delima, povlačeći paralele Miškin-Don Kihot i opisujući Odiseju. Često unosi i političke komentare, pominje i Slobodana Miloševića, između ostalog.

Završetak šestog toma, kao i čitave heksalogije, prati borbu Knausgora i njegove supruge Linde da očuvaju porodicu u okolnostima medijske izloženosti i najsitnijijih detalja života, a na sve se to nadovezuje povratak njene depresije, pozicioniranje primata u sopstvenom životu pisca, pitanja identiteta koja se provlače kroz sve delove sad dolaze na konačni ispit. Gde je mesto žene i dece, gde književnosti, onakve kakvom ju je on stvarao, da li je vredelo, ne samo estetski, već i privatno, ljudski.

 O eseju Ime i broj

Kratki naslov eseja Ime i broj, svojevrsnog dodatka šestog toma Moje borbe, krije mnoštvo različitih tema na osnovu kojih možemo podeliti tekst u više sadržinskih celina, od uvodne i bavljenja imenom kroz različita književna dela i autore, istorijsko-političkog razmatranja Hitlerovog života i nastanka nacizma, sve do kolektivnog, stapanja imena u broj, u nepreglednost mase. Ove različite teme Knausgor pokušava da upotrebi u jedinstvenu celinu, a na nekim mestima iskrsavaju refleksivne digresije, odvodeći daleko potku smisla u nešto što je skrajnulo glavni predmet. Pored svega toga, deonice sa patetičnim zaključcima, gde uključuje sebe, kvare tekst i udaljavaju od suštinske niti kojom je započet. U njima sebe opet predstavlja kao neprilagođenog, što sigurno nije.

Od latinskog Nomen est omen do naziva u pravnom saobraćaju, Knausgor pokušava da obuhvati svaki značaj imena, od sudbinskog do administrativnog, od književnog do ideološkog, da izgradi osnovu za korišćenja pravog, neizmenjenog u Mojoj borbi, da pruži odgovor javnosti i ukaže na njegov značaj.

Ime i broj počinje uvodom o anonimnom, pretećem pismu koje Knausgor dobija, a nastavlja se sa centralnom tačkom, imenom i šta ono predstavlja u književnosti, politici i životu. Nepromenjena imena stvarnih ljudi su od krucijalne važnosti za ovo delo, samim tim autor se bavi njime na opširan način. Esej se nastavlja na sukob Knausgora sa stricem oko objavljivanja porodičnih prilika, a sve to pod punim imenom i prezimenom.

U svoja razmatranja o imenu u književnosti, Knausgor uvodi Tomasa Mana, Paula Celana, Džejmsa Džojsa, Knuta Hamsuna, Ingebor Bahman, ali najviše se zadržava na Celanu i njegovoj pesmi Sažimanje. U obradi te pesme on dolazi do zaključaka da je sve svedeno na tišinu i ništavilo, da je Holokaust obrisao kulturu srednjoevropskih Jevreja, išlo se do kraja i ne postoje više kategorije ja i ti, poništeno je sve i pojedinac, nema ničega, samo tišina. Uništeni su i ime i telo.

Život Adolfa Hitlera je žižna tačka eseja, zauzima najviše mesta u tekstu i Knausgor podrobno ispituje njegovo detinjstvo i mladost kako bi otkrio gde se desilo skretanje u najgoru civilizacijsku stranputicu. Obrazlažu se detaljno porodične prilike koje stvaraju slojeve onog što kasnije postaje. Smrt mlađeg brata je uvod u kreiranje mračne atmosfere života, na to se dodaje strogost i agresivnost oca, a sveukupno budi otpor malog Adolfa prema okolini.

Pisac navodi karakterne crte uopšteno i opširno, koristi biografiju autora Augusta Kubičeka Mladi Hitler kojeg sam poznavao, inače Hitlerovog najboljeg i praktično jedinog prijatelja. Jezgrovitije nego Knausgor, Ernst Nolte, u knjizi Fašizam u svojoj epohi klasifikuje tri osnovne: infantilnu, monomanijakalnu, medijumsku, uz ogradu da je ovo nešto što ga je isticalo u negativnom smislu, da nije celokupna ličnost.

Snolike vizije od najranije mladosti opsedaju Hitlera i on sa preciznošću arhitekte priča o mostu, koju će kasnije izgraditi na Lincu. On uspeva da to učini kad dođe na vlast bez obzira na ogromne troškove. Ovde se ističe njegova infantilnost, tvrdoglavost jednog derišta kako to Nolte opisuje. S njom u vezi je i monomanijakalnost, najbolje ocrtanu u maksimi da ne treba masama prikazati više od jednog neprijatelja, a to nije samo deo taktike već i karaktera. Hitler je posrednik, onaj kroz koji se ispoljava duh naroda, on priča, zgušnjava, u svojim govorima ističe i sublimira ono što većina misli. Karl Gustav Jung u svom eseju Votan poistovećuje Hitlera sa Votanom, nordijskim bogom Odinom, koji poput čarobnjaka pokreće mase, usmeravajući ih u ideološko. U drugom svom delu, Arhetipovi i kolektivno nesvesno, objašnjava da buđenje čoveka prošlosti ima za posledicu razaranje moralne autonomije celog naroda. Votanizam je bio naziv neopaganskog, nacističkog pokreta (pod pokroviteljstvom Hajnriha Himlera), bitnog instrumenta u sprovođenju psihološkog mehanizma za pokretanje celog naroda ka destruktivnom cilju. Kubiček piše da je Hitler bio opsednut germanskom mitologijom, Vagnerovim operama, a votanizam je psihološki kum nacizma kako to tvrdi Jung. Knausgor ne referiše na Junga i Noltea, međutim u svojim opisima ne ide daleko od ovoga, samo opširnije, a manje precizno.

Knausgor naglašava da iskustva iz Prvog svetskog rata pretvaraju Hitlera u ono što kasnije postaje. Nakon čudesnih momenata preživljavanja, oseća se poraženo, frustrirano, zapošljava se u vojsci, čiji delovi pri vojnoj obaveštajnoj službi podstiču kreiranje nacističke političke stranke. Ovde dolazi do izražaja talenat za ubeđivanje i govorništvo, uz dve glavne tehnike: pojednostavljivanje i ponavljanje.

Završni deo eseja posvećen je broju, svođenju ljudskog bića na cifru, dehumanizovanu jedinku velikog monoštva pretvorenog u to, gde ne postoji, ja i ti, već samo mi, država, firer i oni, pretvoreni u to. Gubi se dostojanstvo, oduzima se ono svojstvo koje ga čini ravnopravnim i slobodnim.

Nekoliko stranica je posvećeno Brejvikovom zločinu na Uteji. Knausgor pokušava, prevashodno sebi, da objasni čitav događaj kroz iskrivljenu prizmu posmatranja stvarnosti samog ubice, kao i kolektivnu, političku odgovornost zbog građenja društva na principima veštačke lepote, komercijalizacije i odstranjivanja pojedinca iz realnog života.

Hitlerova Moja borba je okrenuta spolja, ka svetu, ideološkom, dok je Knausgorovo istoimeno delo usmereno prema sebi, unutrašnjem sukobu sa sopstvenim zabludama i životom uopšte.

***

Možda ključno pitanje za čitaoca je kako se nositi sa suvoparnošću teksta, kako čitati ponavljanja, navođenja istih radnji, ljudi i situacija. U dugim etapama piše daktilografski, navodi najmanje sitnice, uglavnom stilski jednolično i ta gusta šuma monolitnog predstavlja borbu u toku čitanja, da se zadrži ne samo fokus nego i interesovanje za samo delo. Odgovor i savet ne mogu biti isti za svakoga, jedino što je zajedničko da ova knjiga nema pandana u pogledu odnosa prema privatnosti, što pisca, što njegovog okruženja. Svakako, Knausgorova Moja borba je obeležila jednu literarnu epohu svojom kontroverzom, a kroz budućnost će doći pravi (estetski) sud.

Za P.U.L.S.E Spasa Vidljinović

Literatura:

-Moja borba 1-6,  Karl Uve Knausgor, prevod: Radoš Kosović, izdavač: Booka

-Fašizam u svojoj epohi,  Ernst Nolte, prevod: Mirjana Popović i Zlatko Krasni, izdavač: Prosveta – Beograd

-Arhetipovi i kolektivno nesvesno, Karl Gustav Jung, prevod: Bosiljka Milakara i Dušica Lečić Toševska, izdavač: Miba books

-Votan,  Karl Gustav Jung

  Karl Uve Knausgor, Književnost, Moja Borba, Norveška, Spasa Vidljinović