MUNJE: Opet! (2023 Serbian film)

r.: Radivoje Andrić; ul.: Boris Milivojević, Sergej Trifunović, Nikola Đuričko, Maja Mandžuka, Milica Vujović, Jelisaveta Sablić, Dragan Marinković, Nada Blam

Za ovaj film u tripl fičeru, u sali Merilin Monro, tražio sam I red 3. mesto, da me ne bi cimali, jer pretpostavio sam da će biti zdravo popunjena sala i bogami je i bila, mnogo poznatih faca iz sfere rokenrola, žurnalistike, filma, samo nije bilo iz pop kulture, sveštenika nije bilo, premda je jasno zašto u filmu nema golotinje: reklama za sajt “popkultura” posle reklame za pljačku banke a pre reklame za Yunet pokazuje da smo de fakto postali teokratija i da se popovi pitaju i za sadržaje bioskopskih filmova. Bio sam sam-samcat u I redu, ali to me ipak nije spasilo od ritanja u naslon, pa sam, iako iza mene seđahu sredovečne pripadnice dorćolske kulturne elite, na kraju projekcije malčice patio od potresa mozga i lutajućeg bubrega.

Znao sam da će biti tako, ali svejedno sam se malo razočarao: film ič ne pominje ovo vreme, totalno je sejf i bablovski, eskapistički na način penzosa hauskipera, koji uz reprizu Boljeg života ili rijalitija kusa supu iz kesice (pa kad ga ubiju u Umri muški 2, to mu dođe najsrećniji događaj u životu), a kada su se na platnu ukazali logoi vajnih producenata, publika – koju su velikim delom činili pajtosi autorâ – ispustila je težak uzdah, ne znam čega, ali ugodno nije bilo…

Najgromoglasniji odjeci ove sadašnjice jesu pojava Wolt-a na početku (koji je jamačno i platio da ga pomenu) i kasnije neko nemušto komentarisanje naše diplomatije… Inače, mûk i veverica, brate. Razumljivo je što te kritike nije bilo u prvom filmu (nultom nastavku jelte), jer to je snimljeno 2001, Brakus je bio ujka i mrzeo je decu i matorce, tada je bila demokracija, med i mleko, kao sad Bajden u Ameriki, niko nije umirao, građanstvo se vratilo korenima, na ulici se skidao šešir, tri jajeta za dinar, popovi osveštavali svlačionce fudbalskih klubova Slanci i Šećeranac, svi ekonomi malih ligâ bili su informbirovci, mislilo se da se Šeki i Aca i Vulin nikada neće vratiti. Samo je Nikola Milošević uživo Žarkoviću na TV Studio B uporno zvocao o švercu duvana…

Naši filmovi su godinama koristili italijansko pravilo – u prvih 10 minuta pokaži sise, pa će publika do kraja da ostane u sali čekajući još neke sise. U XXI veku je na snazi pravilo – u prvih 10 minuta natrpaj sve frendove i ortake i rodbinu kao kameo, da namiriš bližu i dalju familiju i drugove s odsluženja vojnog roka ili studija na FDU ili pranja sudova u Južnoafričkoj Republici. Po pravilu se to natrpavanje, koje vonja po sceni iz filma Noć u operi braće Marks, odvija na nekoj od čuvenih dorćolskih žuraka u raspaloj visokoplafonskoj avetinjskoj zgradurini u okolini ulice Braće Baruh. Beograd sebe voli da vidi kao par naduvanih pankera iz više klase, tipa Miloš Vlalukin & Bojan Dimitrijević, koji vazda naduvani bleje i helijumskim glasom ispaljuju fore ispred „Akademije“ i lajt motiv je da je Beograd imao najbolji noćni život u svemiru, duhovnost kô niko, brate. Takav je i početak ovog filma, isto kao u prvom, ništa se nije promenilo osim što glavni likovi izgledaju kao Nele Karajlić dva dana pre operacije na otvorenom srcu, znači Metuzalemovi baba i deda, živi leševi. U gajbi su svi koji nisu opandrčili: Basara je prilježno vežbao svoj lajn »Marš u pizdu materinu!« i sada zvuči mnogo ubedljivije, dvadeset godina je on pred ogledalom vežbao »Marš u pizfdu materinu!« »Marš u pizdu materinu!« i to doveo do perfekcije. Jedva sam prepoznao gospodina Milutina Petrovića, reditelja.

I ne znam zašto ali prisetio sam se jednog predavanja koje je g-din Petrović održao u Zavodu za proučavanje kulture u Rige od Fere prošlog leta (fiskalna 2022), a u seriji predavanja pod naslovom „Hrišćanstvo i film“. Sada kada su mi se utisci slegli, rekao bih da je to bilo veče užasavajućih tezâ izrečenih na užasno šarmantan način, onaj dorćolski način u unutrašnjem dvorištu, što toliko šarmira strance. I verovatno je mnoga koka što se poji aperolom i sokom od nara pala na tu Milutinovu žvaku, isto kao što pada i na žvaku Veselina Abramovića o Tesli. Zapravo je to bila jedna propoved koja se može meriti s Čestertonovim naizgled umilnim sarkazmom a zapravo kaustičnom propagandom. „Sloboda je hrišćanstvo“, reče g-din Petrović, a meni došlo da upitam “a kamo Fukujama, liberalna demokratija, kontrola vlasti, ombudsman, izbori i ljudska prava?”. „Dostojevski da je preteča filma i izmislio scenario…!?“, hm, ovaj, meni je on degenerik i narkos koga je žena izdržavala i presvlačila ga. A ono, sad mi tek ekspodiralo, o Sonji Savić „koja je bila težak narkoman“, pa to je nečuveno. To se ne govori. U pretposlednjem romanu sam se očitovao o tome, citirajući Olgu Stojanović koja je kolumnu povodom Sonjine smrti naslovila Ajvaruše, jedite govna! Hajde, „Milijus najbolji“, to je već lampica koja upozorava na salonske nacoše s donjeg Dorčola, koji planski izbegavaju kafiće s jugonostalgičarskom ikonografijom a okupljaju se za okruglim stolom pod ikonama Henrika Seliča i Pajkića. Dobro je što se te tople večeri u Zaprokul-u ne istrčah i ne postavih pitanje o Kejdžu i Rougu. Mislim, znam ja da ni Milutin ne veruje u to što je rekao, to je monodrama, žvaka kojom se, kao što rekoh, motaju trébe koje cevče aperole i sokiće od nara kao naši pijani književnici što loču klekovaču, to je bio samo šou. Jedino se slažem s onim da su starovi prepumpani i da njihov ego pojede napore onolike združene ekipe zanatlija i vizionara, svaki glumac je potencijalna  Norma Dezmond sa sindromom ratnog veterana bez penzije, tu sam saglasan. Glumci su znači kao pisci koji rade druge stvari da bi pisali. Lepo reče Bogdan Tirnanić: „Za mene je simbol filma veliko platno sinemaskop a na njemu JOHN WAYNE kaubojskim fontom“, i meni je vazda bilo simpatično kako smo mu mi u SFRJ opraštali antikomunizam, svi smo mu to praštali, a ne samo potomci zaklanog građanstva, jer samo su nečoveci mogli da mrze vestern. Tito je čestitao Parlovu titulu profesionalnog prvaka sveta u boksu iako smo bilo socijalistička zemlja, eh nekada smo bili svet, mogli smo da volimo Vajldera koji se rugao Čehoslovakiji koja ima samo jednu (1) sijalicu (mislio je na Jugoslaviju, valjda Prčanj ili Budvu), voleli smo Vejna koji je psovao majku komunjarsku, voleli smo rokenrol i fokstrot, a danas volimo narodnjake a prijatelji u svetu su nam nefotogenične mrcine koje se nalivaju rakištinom. A tek posle sam se setio šta je bila najveća zabluda g-dina Petrovića izgovorena te večeri u Zaprokul-u: da bi ilustrovao veru na filmu prikazao je odlomak vesterna u kome Džonu Uejnu (devojačko Vejn) u sceni sahrane kao da vetar zatitra kaubojsko maramče dok on izgovara ono pepeo pepelu, zemlja zemlji itd. Režiser je Džon Ford. Za g-dina Petrovića je taj „vetrić“ fenomenalna simbolika. Pa ipak… „Vetrić“ je najobičnija promaja, jer je kafe kuvarica otvorila vrata studija i unela kafu za reditelja. Scena jeste snimljena u studiju, kao što je većina Fordovih vesterna snimljena tamo, čak je i jedan ugledni kritičar posle premijere Tragača napisao: „Šteta što scenografija izgleda kao izlog prodavnice baštenske opreme!“ Inače u sceni Tragača, kada sahranjuju „Mosa Harpera“, vidljivo je da on diše i to je čak navedeno kao goof, dobro da i to nije iskorišćeno kao dokaz da hrišćanstvo radi: „evo, umro a vaskrsô“. U filmovima Forda i Hoksa, te biblijske reči koje je Uejn izgovorio jesu deo scenografije i koreografije, one idu u rok službe kao prva psihološka pomoć ožalošćenima i drugarima. One su metafora muževnog prijateljstva, ne izraz unjkave vere. U filmu Rio Lobo jedan kaskader se smrtno polomio prilikom iskakanja iz voza. Hoks dopisuje scenu na licu mesta, a Džon Uejn kleči pored statiste (koji na brzaka presvučen igra vojnika, u čast kaskadera) i kaže mu: „Slomio si vrat!“ (U smislu – na zanosi se, ima da umreš!) Ili u nekom drugom filmu on kaže ranjenom kolezi. „Pogođen si u stomak, bre!“, opet sa značenjem: „da te ne lažem, beri kožu na šiljak, zato ti i dajem vodu jer ne može više da ti odmogne!“ Znači odsustvo svake patetike i lažnog tešenja karakterišu Fordove i Hoksove filmova. Nema mesta tumačenju ovakvih kerefeka kao što je vetrić. Nema tu praznjikavih reči, već samo ćutnja i dela, Škrti na rečima, bogati delima su njihovi likovi. U Fordovom filmu „Cena slave“ iz 1952. tzv. užasi rata (koje je, uostalom, danas sve modernije softpedalovati jer da su kuknjava i užasavanje – kriptodefetizam) dati su tragikomično i opet delima a ne verbalno „nemoj da ginu mladi, nego prvo mi matoriji“ i sličnim sranjima, pa kapetan Fleg (Džejms Kegni) najpre od posilnog traži da ga opali mokrim peškirom po glavi nekoliko puta, a onda naredi golobradom regrutu koji bi da ide u borbu, naredi regrutu: „Nazad marš! Jedan-dva, jedan-dva!“ i regrut padne s mosta i povredi se a kapetan Fleg mu kaže: „Odlično, prajvite! Panuo si i povredio se i nesposoban si. Neka te nose u lazaret!“. I tako mu je spasao život umesto da kenja o tome da „mladi ne treba uzalud da ginu“. Hoću da kažem da kod Forda i Hoksa ič nema patetike, oni i velike poruke o drugarstvu i patriotizmu umotavaju u mušku škrtost rečima i komičke oduške.

I izađoše Pop i Mare (Sergej i Boris) iz te stančuge u dorćolskom bablu zaglavljenom u fiskalnoj 1982. i saznaju da im je Sisa (Đuričko) maznuo stih iz neke pesme na kaseti. Pa se drugi ovajdiše njihovom intelektualnom svojinom. Valja doći do kasete. Mislim, ja sam kasetoman. Imam kasete, na dvokasetašu sam „montirao“ svašta. Imam zvuke 80-ih i 90-ih na kasetama. Ali ni mene taj predmet nije toliko impresionirao. (Čak ni mene, haha.)

Dolaženje do kasete je urađeno u stilu poslednje trećine svake epizode „Alana Forda“: ono kada svi jure mekgafin, on leti iz ruke u ruku, Margo(t), negativac onaj, Grunf, Oliver, negativac ovaj, Bob Rok, a na kraju mekgafin završi u krilu Broja Jedan.

Znači, da bi se došlo do te famozne kasete, valja otići u Beč (rodno mesto Tabana Šaulića i evropski Čikago za tolike baba sere i ostale gastarbajtere), jer Sisa je radnju preselio tamo. Mislim, svoju radnju, a radnju filma su preselili autori filma. A tamo se održava i neka proslava mature, ako sam dobro shvatio, čime se strašno kritikuje naša država koja tera narod da se iseljava. Autobusom kojim ekipa putuje na matursku žurku, putuje i ekipa mladih hemičara koja učestvuje u Olimpijadi znanja iz hemije. Autori filma brutalno nesmiljeno, rizikujući sve što imaju, od staramajke i tazbine koju su jedva vakcinisali, preko dece na studijama u Berkliju i dramskim akademijama, pa do voljenih kućnih ljubimaca i finih modela autača, udaraju po – tom šljamu od omladine talentovane za nauku, jer oni su samo štreberi koji se lako daju prodati pa talenat koriste za proizvodnju droze. Autorska ekipa nije htela da kritikuje nekakve navijače, dizelaše i omladinske krimose, kartele, klanove i klike, nekakve državne korupcije i slično, jer to je linija manjeg otpora. Ekipa udara na najjačeg. Sada su verovatno svi pod policijskom zaštitom, relocirani u štek bungalove na tropskim ostrvima gde sunce večito sija i gde se hrane ananas dinjama i koktelima na bazi kokosa i ruma. I pate za beogradskim duhom koga ima samo u Beogradu.

Sećam se da sam godinama brkao Mandžuku i Vujovićevu, blagodareći onom geniju za grafičke špice. Gledao sam uradak u „Kosmaju“ – tada radiše i „Kosmaj“ i „Zvezda“i još samo malo “20. oktobar” – i njihovo ozvučenje je bilo predratno, pa je „Čudesna sudbina Amelije Pulen“ zvučala kao kada stavite longplejku na 45 obrtaja, dok je pravi ton bio samo u „Balkanu“, „Kozari“ i „Jadranu“. Sada nijedan od pomenutih kinematografa više ne postoji, i sramota je što filmač nije to ni pomenuo… Elem, godinama sam mislio da je Vujovićeva – Mandžuka, jer je mandžukasto izgledala. Obe se dame ponovo pojavljuju u filmu. Lola je vozačica busa, Kata, pak, igračica na šipci. O toj simbolici će se jamačno pisati seminarski radovi na filmologiji za dvadesetak godina. Jedna je nažalost propala kao kineski kišobran, a druga je Hajdi Klum za sirotilju. Među novim glumcima treba pomenuti Olivu, Dragana Marinkovića i Miloša Đorđevića. Napalio sam se na zrelu lepotu Olive. Više nema noge kao čačkalice već kao Đurđeve stupove i nije vitka kao narkos na metadonu, ali zrači intenzivnim seksepilom. Dragana Marinkovića nikada nisam gledao u pozorištu ni na televiziji, pa ne znam da li je ovo stvarno njegov glas? Zvuči kao makedonski glumac koji očajnički želi da napravi karijeru na pozorišnim daskama u Beogradu. Ličio je na Tonija Beneta. Ostavio je snažan utisak belinom zuba. Inače je vidljivo da je u ovim krajevima, gde je najveća navala na fakultete menadžmenta kozmetologije, izbeljivanje zuba veći hit od „stomak eliminatora“.

Usudio bih se reći da je finale filma ukrao Miloš Đorđević, koji je spojio nekoliko svojih poslednjih uloga u Narodnom pozorištu: zaista se razobručio, prepoznao sam ga uprkos teškoj šminki, turbanu i šalvarama i turskoj obleki, ali on je zbilja zračio kao gej dobri duh i konferansije bečke estrade. Eto glumca pametnim rediteljima, ne znam šta čekaju?!

Kao da je bilo u DKC-u, posle projekcije se začuo pljesak, ali to je zato što su gledaoci pretežno bili pajtosi. U narednim projekcijama neće, sto posto. Pogotovo ako u publici budu hemičari, fizičari, istraumirani talenti iz Petnice i slično. Oni će jamačno tužiti autore (najebaće!) zbog uvrede štreberske omladine.

Edit: ovaj, gle, pazi, film nije usnimljen posle 5. oktobra 1864. već u mraku slobizma. Ali Makluan je ostavio naslov svoje knjige The Medium is the Massage, Tirke je njegov moto metnuo kao moto jedne svoje knjige (Pustite vi pojedine propuste, gledajte celinu), pa neka ostane. Ko zna zašto je to dobro.

Predrag Crnković

Izvor: Kritike iz kruga dvojke

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Film, Munj: Opet!, Predrag Crnković, Radivoje Andrić, Srpski film