U Srbiji, zemlji gde se istorija ponavlja kao refren iz davno zaboravljene pesme, protesti su više od socijalnog fenomena — oni su kronični simptom društvenog sistema koji neprestano propada. Iako na prvi pogled ovi događaji deluju kao izraz kolektivne volje za promenom, u suštini, oni su često samo odraz duboko ukorenjene nemoći i očaja.

Od devedesetih godina, protesti su oblikovali političku stvarnost Srbije, od masovnih skupova protiv Miloševićevog režima, preko petooktobarskih promena, do savremenih okupljanja motivisanih korupcijom, nasiljem i urušavanjem institucija. Svaki od ovih talasa započinjao je kao iskrena težnja za boljim društvom, ali je svaki, na kraju, završio na isti način — razočaranjem.

Zašto su protesti u Srbiji toliko česti, ali retko kada uspešni? Ključ je u političkom i društvenom kontekstu koji konstantno favorizuje kratkoročne emocionalne reakcije nad dugoročnim, strateškim promenama. Protesti su često glasni, ali kratkotrajni. Oni privlače pažnju, ali ne rešavaju suštinu problema: urušene institucije, raširenu korupciju i duboku političku apatiju.

Srbija se nalazi u stanju sistemske paralize. Pravosuđe je postalo igračka političkih elita, mediji služe kao produžena ruka propagande, a ekonomija je zarobljena u klijentelističkim mrežama. Protesti u takvom okruženju ne mogu proizvesti značajne promene jer nemaju gde da se ukorene. Glas naroda se čuje, ali se brzo gubi u tišini kompromitovanih institucija.

Štaviše, istorijska analiza nas uči da svaka promena u Srbiji dolazi sa visokim troškovima, ali retko kada donosi trajne rezultate. Peti oktobar, iako simbolično važan, nije transformisao političku kulturu Srbije. Umesto toga, stvorio je novi sloj elita koji je brzo usvojio obrasce ponašanja svojih prethodnika. Korupcija, partokratija i zloupotreba vlasti nastavile su da dominiraju, menjajući samo aktere, ali ne i suštinu igre.

Današnji protesti nose sa sobom sličnu sudbinu. Iako je narodno nezadovoljstvo autentično, ono se često koristi kao politički kapital za interese pojedinaca ili manjih grupa. U nedostatku jasne strategije i dugoročne vizije, protesti postaju emocionalni ventil, a ne instrument promene. Ljudi izlaze na ulice sa nadom, ali se često vraćaju kućama sa još dubljim osećajem nemoći.

Ono što je dodatno problematično jeste duboka podeljenost unutar samog društva. Srbija nije samo politički podeljena — ona je društveno i kulturno fragmentirana. Odnos prema prošlosti, etnički konflikti, ideološke razlike i regionalne tenzije stvaraju okruženje u kojem je kolektivna akcija gotovo nemoguća. Ova fragmentacija omogućava političkim elitama da zadrže kontrolu, koristeći podeljenost kao alat za očuvanje statusa kvo.

Ali možda najdublji problem leži u našem kolektivnom mentalitetu. Srbija je zemlja u kojoj su ljudi decenijama učeni da promene dolaze odozgo, od „snažnog vođe“ ili „svetleće spoljne sile“, bilo da je to Moskva, Brisel ili Vašington. Ideja da promene mogu i moraju doći iz same zajednice, kroz strpljiv i sistematičan rad, još uvek nije zaživela.

Ipak, protesti imaju vrednost. Oni su podsetnik da u narodu još uvek postoji želja za pravdom i otpor prema nepravdi. Svaki izlazak na ulice svedoči o tome da ljudi nisu potpuno odustali. Ali ako želimo da ovi protesti donesu stvarnu promenu, moramo se suočiti sa suštinskim pitanjima: Kako izgraditi institucije koje će biti otporne na zloupotrebe? Kako prevazići društvene podele koje nas razjedinjuju? Kako stvoriti političku kulturu koja će promovisati odgovornost i integritet?

Odgovor leži u dugoročnom radu i obrazovanju. Promene ne dolaze preko noći, niti se postižu samo uzvicima na ulici. Potrebno je jačanje građanske svesti, izgradnja zajednica i institucija koje će biti otporne na pritiske i manipulacije. Samo tako, protesti mogu postati nešto više od prolaznog bunta — mogu postati temelj za trajnu transformaciju društva.

Na kraju, dok stojimo na ulicama, pitajmo se ne samo šta želimo da promenimo, već i kako želimo da živimo. Jer budućnost Srbije zavisi ne samo od političara, već i od nas samih.

za P.U.L.S.E: Luka Benčik

  Društvo, država, Luka Bencik, protesti, sistem, Srbija, studenti