Nacija i nacionalizam 

Teorija koja prethodi praksi

Savremeni politički rečnik je etabliran na temeljima kategorijalnog aparata, u čiji sastav ulaze termini koji, u većoj ili manjoj meri, figuriraju kao opšta mesta. Među njima, posebno upečatljivu poziciju zauzimaju pojmovi nacije i nacionalizma, kao termini kojima obeležavamo vrlo važne determinante savremenog političkog diskursa. Ovom tematikom su se, u prethodna tri veka, bavili mnogi filozofi, sociolozi, politički teoretičari i drugi, svako iz ugla nauke kojom se bavio, i na osnovu metodologije koju je smatrao adekvatnom za istraživanje ovog problema.

Kako su po svojoj prirodi ovi fenomeni poprilično kontroverzni, ne iznenađuje da su se u društvu istraživača našli mnogi. Od onih kojima su radovi na temu nacije i nacionalizma bili sredstvo za promovisanje stavova o superiornosti svoje, i inferiornosti drugih nacija (odnosno, tvorevina koje u njihovim očima imaju isti naziv, ali nejednak sadržaj), do drugih, vanserijskih intelektualaca i teoretičara, čija su dela nezaobilazna literatura za svaku ozbiljniju priču o ovom pitanju, i koji su svojim promišljanjima, često prevazilizi i istorijski kontekst u kome su živeli.

Upravo iz tog razloga, važno je na samom početku ovog putovanja, istaći težnju pisca da se pozove na teorijski opus potonjih. U tu grupu, nedvosmisleno, spadaju vrhunski autoriteti, poput Ernesta Gelnera, Erika Hobsbauma i Benedikta Andersona. Zaključci do kojih su došli navedeni autori u svojim knjigama su od velikog značaja za najsažetiji mogući prikaz nekih promišljanja fenomena nacije i nacionalizma.

Rasprava je zamišljena na sledeći način. Najpre će, koliko je to moguće, biti definisane osnovne kategorije, na način koji će biti dovoljno jasan čitalačkoj publici, ali i na način koji će biti upotrebljiv za potrebe dalje analize. Uzdržaću se od navođenja teorijskih razmimoilaženja različitih autora i škola društvene misli oko pojmovnog određenja nacije i nacionalizma, jer za tako nešto, nema ni vremena, ni prostora, s jedne strane, a sa druge, time bih opteretio čitaoca koji (možda) nema dodirnih tačaka sa političkom teorijom. Nakon određenja pojmovnog aparata, zamisao je da u drugom delu rada, bude prikazan put koji su proto-nacionalističke ideje prešle od umova i radnih svezaka filozofa osamnaestog veka, preko dešavanja u doba Francuske revolucije, do prakse devetnaestog veka, koja je bila utopljena u ovu ideološku mantru. Dalje, biće objašnjena suptilna veza nacionalizma i države, pojmova koji se pogrešno tumače kao dve strane istog novčića. Na razliku ću ukazati ne samo na pojmovnom, već i na aplikativnom nivou. Trudiću se da objasnim povremeno paternalistički odnos koji je država devetnaestog veka zauzela prema nacionalizmu, instrumentalizujući njegove inherentne karakteristike za svoje potrebe, trasirajući na taj način put ka nekim armagedonskim događajima dvadesetog veka.

Na kraju, razmotriću trenutno stanje, kao i perspektivu nacionalizma u globalizovanom društvu, oslanjajući se na procenu trendova na globalnom planu, sa nezahvalnom i neskromnom idejom da predvidim „dan posle sutra“. Na tom putu, pomagaću se i komparacijom sličnosti savremenog sveta, sa prethodnim istorijskim periodima, koliko god to bilo problematično, zbog nemogućnosti apstrakovanja istorijskog znanja na sire vremenske populacije. I pored toga, to će u ovom radu biti učinjeno, ako ni zbog čega drugog, onda zbog nekonvencionalnosti u promišljanju.

Pojam nacije i nacionalizma

Razmatrati pojmove o kojima širi društveni auditorijum svakodnevno govori, ili koje upotrebljava kako bi objasnio neku pojavu, proces ili ponašanje, nije lak zadatak. Težina tog poduhvata je diktirana kompleksnošću politikih fenomena: njihovom višeslojnošću, mnogostrukim izvorištima, diverzitetom njihovih pojavnih oblika, ali i raznolikošću njihove percepcije u različitim društvenim sredinama. Sve navedeno je karakteristika pojmovnog određenja nacije i nacionalizma, ali i pored toga, u tom nastojanju treba istrajati.

Nacionalizam, kako se uobičajeno doživljava i tumači, predstavlja ljubav prema svom narodu ili, ređe, ljubav prema svojoj državi. Ovako bi izgledala definicija koju bi predočio najveći broj ljudi. Na osnovu ove jednostavne konstatacije, možemo uočiti ta dva važna elementa – narod i afirmativni emotivni odnos prema njemu. Ovako doživljeni nacionalizam, kako navode promoteri ovog tumačenja, ne predstavlja pretnju po druge narode, jer ne podrazumeva mržnju prema njima, već isključivo, okrenutost svom narodu i ljubav prema svim njegovim konstitutivnim elementima. Ekstremna verzija nacionalizma, koja baštini netrpeljivost prema drugim narodima, jeste šovinizam, od kojeg se nacionalizam, kako navode, nedvosmisleno razlikuje u svojim kvalitativnim karakteristikama.

Ovakvo, široko rasprostranjeno tumačenje nacionalizma se temelji na identiteskoj logici, koja svoje korene ima u učenjima starih Grka, a naročito, Aristotela. Ovakva logika ima linearan tok, jer smo mi, ono (što mislimo) da jesmo, i po tome se razlikujemo od onoga što nismo. Za razliku od nje, na Dalekom istoku se pod uticajem taoizma, razvila paradoksalna logika, koja ima skokovit tok argumentacije, i po kojoj, jesmo, čak i ono šta verujemo da nismo, i obratno.

Elem, problem sa određenjem nacionalizma preko identitetske logike je u tome što ona počiva na pretpostavci o postojanju drugog identiteta, u odnosu na koji mi formiramo vlastito viđenje svog identiteta. Zbog čega je to problematično? Problematično je zbog toga što je nacionalizam kategorija u kojoj je, kako će se pokazati, ogromna uloga emotivnog inputa, pa se postavlja pitanje da li je moguće u potpunosti isključiti negativne emocije prema onome što nismo, jer, čemu potreba za diferenciranjem, ukoliko smo saglasni sa svim karakteristikama tog drugog identiteta? Na temelju te primedbe, niče sumnja da su u svom rudimentarnom obliku, nacionalizam i šovinizam sličniji nego što su pobornici nacionalizma spremni da prihvate.

Među teoretičarima nacionalizma je uvažavana definicija koju nudi Ernest Gelner (a koju prihvata i Hobsbaum), po kome nacionalizam “predstavlja prvenstveno jedan politički princip koji podrazumeva da političko i nacionalno jedinstvo treba da bude kongruentno (podudarno)”. Gelner nacionalizam predstavlja kao sentiment, koji se može najbolje definisati putem ovog principa. Nacionalistički sentiment može biti narušen ukoliko politička granica države ne obuhvata sve članove nacije, ili ukoliko nacija i nema državu, a naročito, ukoliko je vladajući sloj u državi druge nacionalnosti. Elaborirajući ovaj princip, Gelner navodi da nacionalistički sentiment nije benigna pojava, kako se može činiti, već da vrlo često postoji tendencija jedne nacije da favorizuje svoje interese nauštrb drugih nacija, što po pravilu, izaziva tenziju. Sa druge strane, postoji realna mogućnost da nacionalistička žarišta u značajnoj meri nadmaše broj država, koje realno i efektno mogu da funkcionišu. Vratićemo se ovoj temi kasnije u toku rada. Suštinski, Gelner nacionalizam vidi kao načelo, koje zahteva da etničke i političke granice budu komplementarne, odnosno, da ne presecaju jedna drugu. Političke granice su granice države, koju Gelner određuje definicijom Maksa Vebera (kao institucije koja ima monopol fizičkog nasilja), a koju možemo posmatrati i kao političku zajednicu koja svoju suverenu vlast sprovodi na granicama omeđenoj teritoriji i ljudima koji tu žive.

Smatram da je osvrt na Gelnerovu definiciju nacionalizma dovoljan, jer u njoj, pomenuti teoretičar sublimira etnički i politički momenat, kao krucijalne determinante u nacionalizmu. Sada je važno raščivijati pojam nacije, koji je, u teorijskom smislu, još složeniji i kontroverzniji od pojma nacionalizma.

Definisanje nacije nosi sa sobom nekoliko problema. Prvi problem je često (i pogrešno) poistovećivanje nacije i države, s jedne strane, a sa druge, tumačenje nacionalnosti kao kategorije koja vodi poreklo “otkad je sveta i veka”, odnosno, kao fenomena koji u istorijski diskurs ima zacementirano mesto. Odnos države i nacije će podrobnije biti razmatran nešto kasnije, dok je na ovom mestu važno uočiti finese u kontekstualizaciji nacije.

Kada da prikaže složenost pojmovnog određenja nacije, Hobsbaum polazi od važnosti „činjenica“ i percepcije. Zbog toga, on navodi objektivne i subjektivne definicije nacije.

Objektivne definicije pokušavaju da nacijom proglase one grupe koje zadovoljavaju neke zajedničke kriterijume – jezik, etnicitet, istoriju, kulturno nasleđe ili nešto treće, uzeto pojedinačno ili u kombinaciji. Problem ovih definicija jeste u tome što one obuhvataju samo one grupe koje zaista imaju te karakteristike, mada je i kod tih grupa to diskutabilno. Naročito problematično izvorište nacionalnosti koje možemo uočiti u ovakvim definicijama, jeste etnicitet, jer je vrlo nezahvalno svrstavati nekog u određeni nacionalni okvir, samo na osnovu pretpostavke da su svi njegovi preci bili “čistokrvni”. Tipičan primer objektivne definicije nacija jeste vrlo uticajna definicija Josifa Staljina, koji je nacije odredio kao istorijski formiranu, stabilnu zajednicu ljudi, poniklu na bazi zajednice jezika, teritorije, ekonomskog života i psihičke konstitucije, koja se ispoljava u zajednici kulture.

Subjektivne definicije, bilo na nivou grupa ili individualaca, podrazumevaju da određenje nacionalnosti počiva na izboru pojedinca ili grupe da pripadaju određenom narodu, odnosno da se sa njim identifikuju i da sebe tretiraju i za sebe govore da su pripadnici tog naroda. Pokušaji plasiranja ideje o tome da na bazi subjektivne volje počiva nečija nacionalnost, prisutni su, prema Hobsbaumu, od šezdesetih godina naovamo. On navodi da ni ova definicija ne zadovoljava, iako, kao i prethodna, ume da zavede ljude.

 Gelner naciju određuje uz pomoć dve definicije, kako bi prikazao varijabilnost nacionalnosti, jer za njega „dva čoveka su iste nacionalnosti ako i samo ako imaju zajedničku kulturu, pri čemu kultura znači sistem ideja, znakova, asocijacija i komuniciranja“, s jedne, a sa druge strane, važno je i međusobno priznavanje ljudi da su deo jednog istog nacionalnog bića – onoga trenutka kada se artefakti ubeđenja, pretoče u priznavanje uzajamnih prava i obaveza. Dakle, za Gelnera, važno je kulturalno i voluntarističko dimenzionisanje nacije, što je i šire elaborirao kroz analizu kulturnog ambijenta zajednica na različitim stupnjevima razvoja.

Ideja ovog dela rasprave je bila da se čitaocu daju najsažetije moguće smernice u određenju pojma nacije i nacionalizma, što je postignuto kroz razlaganje uobičajenih određenja, kojima pribegava najveći broj ljudi, s jedne, i teorijskih pogleda na ove složene političke fenomene, sa druge strane.

Nacionalizam, dakle, predstavlja političko načelo koje zahteva da granice u kojima žive pripadnici određenog naroda, budu i granice države, kao krovne društvene institucije. U funkcionalnom smislu, nacionalizam ima trojaki značaj – objašnjava zajedničko poreklo grupe, određuje ideale kojima treba težiti (nacionalne ciljeve), i daje osećaj identiteta društvenoj grupi. Težeći da sve pobrojano ostvari, nacionalizam se ispomaže simbolima, mitovima, legendama i drugim sličnim aparatom, koji treba da doprinese homogenizaciji društvenog entiteta. Formiranje kolektivnog identiteta je primarna posledica delovanja nacionalizma, i upravo je kolektivni identitet, česta inspiracija za partikularne identitete da svoj život predaju za više dobro. U tome leži objašnjenje zbog čega nacionalizam, intenzivnije od bilo koje druge ideologije, ima sposobnost da izvrši mobilizaciju stanovništva zarad sopstvenih ciljeva.

Nacije, koje, kako će se videti, nastaju kao logična posledica delovanja nacionalizma, možemo objasniti u najkraćem, kao vrstu društvenih zajednica, koje imaju političku svest o sebi – o svom poreklu, jeziku, kulturi, istoriji, običajima, ukratko, o svom identitetu. Čvrstina nacionalnog uverenja ne zavisi od realne čvrstine pobrojanih indikatora nacionalnosti, već od verovanja u njihovu čvrstinu. O tome će još biti reči.

Fenomenologija nacije i nacionalizma, je više nego bilo koji drugi deo političkog spektra, podložna emotivnom reagovanju, percepciji, i vrlo često, krivotvorenju i relativizaciji. Istorija dvadesetog i dvadeset i prvog veka je puna takvih primera.

Navedena, gotovo enciklopedijska određenja ovih maglovitih političkih pojmova, je bila neophodna, kako bi se znalo na šta se misli, kada se govori o ovim fenomenima. Kako bi se stekla kompletnija slika o važnosti elaboracije ove, izuzetno složene oblasti, neophodno je upoznati se sa istorijskim diskursom, koji je omogućio stvaranje ideja koje u svom rudimentarnom obliku, nisu bile nacionalističke, ali su bile značajan katalizator promena u političkoj teoriji i praksi, što je neminovno dovelo do konstituisanja nacionalizma u savremenom smislu.

To će biti naredna etapa na ovom putovanju.

Kratka istorija nacionalističkih ideja

Kako je u prethodnom delu rada pokazano, pojmovi nacionalizma i nacije su mesta na kojima dolazi do sudara različitih determinišućih faktora: individualne percepcije, (pozitivne ili negativne) emocije, istorije, kulture, jezika, i etniciteta. Zbog kompleksnosti ovih fenomena, teško ih je na opšte-prihvaćeni način odrediti, ali to nije obeshrabrilo društvene naučnike da u tome istraju i da tom pitanju posvete čitave akademske karijere. Ideje nekih od njih su prikazane u ovom minijaturnom katihizisu nacionalizma.

Logični nastavak priče o fenomenologiji nacionalizma je uočavanje i određivanje istorijskog perioda u kom su intelektualci različitih vokacija, počeli da razmišljaju i pišu na način koji će biti katalizatorski za pojave i procese koji su, za njihovog života, ili kasnije, usledili. Primer nacionalizma je savršena paradigma za osporavanje svih onih teza malicioznih i nedovoljno obrazovanih ljudi, koji u radu teoretičara vide „mlaćenje prazne slame“. To će, nakon sledećih redova, biti nedvosmisleni zaključak.

Istorija ideje o posebnosti vlastite zajednice i kulture, u trajanju ljudskog društva, nije nova. Afirmativni odnos prema vlastitoj društvenoj grupi su negovali stari Grci, koji su bili ponosni na svoje gradove-države, tretirajući ih kao vrhunac ljudskog doživljaja stvarnosti. U antičkim polisima, nije postojala podela na javno i privatno, već je život u zajednici i učestvovanje u društvenom životu, bio put u aktivan život i samoostvarenje. Polisi su nastali na složenim rodbinskim, vojničkim i administrativnim odnosima, koji su, kumulativno, formirali starogrčki grad-državu na način koji nam je poznat. Ono što o njima znamo, a što, objektivno, nije malo, nam govori da su u svoje vreme, sve ljude koji nisu želeli da budu uključeni u društveni i politički život, nazivali „idiotima“.

Rimljani su, takođe, bili vrlo sujetni i uvek spremni da kažu i pokažu kako je baš njihovo uređenje, i njihova zajednica (stari Rim je prošao kroz tri društvena uređenja: od rodovskog, preko republičkog, do carskog), superiorna u odnosu na druge društvene grupe, koje su zaostale u nekom pre-civilizacijskom obliku. Granice rimske imperije su granice između civilizovanih ljudi i „varvara“, kako su Rimljani nazivali sve one čiji jezik nisu razumeli i koje su smatrali manje vrednim.

Period Srednjeg veka, temeljno obeležen uticajem hrišćanske crkve na svaki mogući aspekt života, bio je praćen i ratovima između „pravovernih i nevernih“. Religija je, u mnogim podnebljima (nažalost), tumačena kao determinanta nacionalnosti, tako da je opravdano istaći ovaj istorijski fakt u ovom kontekstu. Moćne zemlje su dosta dugo bile (i ostale) opterećene misijom civilizovanja ostatka sveta, upravo na osnovu predstave o nadmoćnosti svoje rase, svog društvenog uređenja, jezika, kulture, religije i drugih činilaca. Najbolji primer za to je proces kolonizacije, koji je usledio nakon velikih geografskih otkrića Magelana, Kolumba, Vespučija i drugih.

Iako svi navedeni opisi istorijskih obrazaca deluju prijemčivo kao uvertira za detaljniju elaboraciju ideje nacionalizma i istorijske maršrute koju je ona prešla, treba biti izuzetno oprezan i ne izjednačavati karakteristike pojava i procesa koji su materijalizovali u različito vreme, na različitom prostoru i u potpuno različitim političkim, socijalnim, ekonomskim i drugim uslovima.

Apsolutno je nedopustivo tretirati stare Grke, Rimljane, feudalnu kastu, pa čak i kolonizatorske misionare, kao prvobitne nacionaliste, iako su neki elementi slični onima koji ulaze u kvintesenciju nacionalističke misli.

Različite epohe su iznedrile ideje koje mogu, ali i ne moraju, biti podudarne sa onima iz drugih perioda. Pogrešno je tretirati istoriju društvenih odnosa kao neprekinutu evoluciju – kretanje iz jednog oblika društvene organizacije, u drugi, ne možemo nazvati linearno progresivnim iako se ponekad to čini kao dopadljivi put i način tumačenja. Razlog tome leži u izuzetnoj složenosti i često neuhvatljivoj interaktivnosti svih determinanti koje su bile prisutne u određenom vremenu, na određenom mestu. Zbog toga, evolucionistička teorija istorije nije najbolji osnov za razumevanje istorijskih pojava i procesa, iako je prijemčiva za ljude koji praktikuju da složene pojave objasne na simplifikovani, zdravorazumski način. Kada su u pitanju ljudski odnosi, jedan plus jedan, vrlo retko su, dva.

Intelektualne korene za nastanak proto-nacionalističkih ideja treba tražiti pre svega u reakciji na prosvetiteljstvo, koje je bilo u ekspanziji tokom osamnaestog veka. Ovaj opšti, društveni, politički, kulturni i književni pokret, je promovisao racionalnost kao najbitniju ljudsku osobinu. Kako su prosvetitelji polazili od pretpostavke da je racionalnost imanentna osobina svakom ljudskom biću, to je, posledično, značilo da je poseduju ljudi širom sveta (ili, preciznije, Evrope), te su iz tog razloga, kulturne i duhovne tvorevine svih zajednica, jednake. Na tom tragu, predstavnici ove struje su se zalagali za kosmopolitske ideje, koje će po svom intenzitetu i značaju, prevazići tadašnje granice država i carstava.

Ovakva, naizgled plemenita ideja o ravnopravnosti svih ljudi, uzbudila je intelektualne duhove, koji su u njoj videli težnju ka standardizaciji partikularnih ljudskih bića i njihovih zajednica, čime se negiraju njihove osobenosti u kulturnom kolažu sveta. To je bila inicijalna kapisla za njihova razmišljanja i za njihov rad.

Upravo su se na mestu sudara ambivalentnih intelektualnih izraza – prema spolja (kosmopolitanizam), i prema unutra (partikularizam), počele da se rađaju ideje oko toga da li je etički ispravan put prihvatanja univerzalnih vrednosti i osećaja svetske solidarnosti i jednakosti, nauštrb endemskih vrednosti zajednice, u kojima čovek stiče sve atribute koji ga čine ljudskim bićem u terminima vaspitanja, obrazovanja, u krajnjoj liniji, i civilizovanosti.

Veliki preobražaj

Upravo je tom linijom razmišljanja, u svom radu, išao Žan-Žak Ruso (1712-1778), sa čijim je radom otpočeo proces, koji, neki teoretičari države, nazivaju „Veliki preobražaj“. Ruso je rođen u Ženevi, ali je veći deo svog života proveo van mesta svog rođenja, sticajem raznih okolnosti. Tokom svojih dana van rodnog grada, Rusoa je mučila nostalgija za vrlinama koje su bile utkane u srž ženevskih sokaka, što je na njega i njegov rad u velikoj meri, uticalo. Žan-Žak Ruso važi za začetnika romantizma, jer su njegove polazne pretpostavke o svetu upravo takva, romantična predstava. Za razliku od Tomasa Hobsa, koji je takođe, prepoznao postojanje faze koju je nazvao „prirodno stanje“ (nekadašnji život ljudi, život bez centralne vlasti, bio je, po Hobsu, slika i prilika pakla na zemlji – rat svakog protiv svakog), Ruso je smatrao da je ovo „prirodno stanje“, raj božiji na zemlji, i da su svi savremeni problemi ljudske civilizacije direktna posledica napuštanja tog, bogom danog, blagoslovenog, stanja, i da se njemu, treba vratiti. I u tom prirodnom stanju, kao i u savremenom, industrijskom dobu, ključna uloga u životu pojedinca predstavlja uloga koju igra njegova uža zajednica (patri).

Čovek, po Rusou, svoju ličnost formira u okviru zajednice, koja ga kreira, biološki i kulturološki, dajući mu neophodan kvalitet da živi ispunjen život. Zbog toga, apsolutno je nemoralno i nedopustivo da se taj isti pojedinac (koji, praktično, predstavlja epifenomen zajednice) okreće protiv nje.

Međutim, pogrešno je Rusoa proglasiti nacionalistom u potpunom smislu te reči, jer za njega, ljubav prema matičnoj zajednici nije skup uzvišenih ideala, već su to jednostavne stvari – zajednički jezik, običaji, nošnja, izgled ulica i trgova i tome slično.

Rusoov doprinos ideji nacionalizma je i u tome što je među prvima prepoznao opštu volju, odnosno da je narod nosilac suverenosti (pojam koji je u politički rečnik ušao zahvaljujući Žanu Bodenu), na šta je nedvosmisleno ukazivao u svom Društvenom ugovoru (1762).

Sličnih stavova po nekim pitanjima, imao je i Švajcarac Franc Urs Baltazar, koji je u svom delu Patriotski snovi (1758), glorifikovao način života švajcarskih seljaka u njihovim planinskim kućicama, daleko od tadašnjih kosmopolitskih trendova. Štaviše, on je svesrdno savetovao devojke da momke biraju po njihovim patriotskim vrlinama, a ne po imovinskom statusu i društvenom položaju. Sve to je činio sa neskrivenom željom da očuva „autentično i domaće“, što je za Baltazara bila vrhovna vrednost i ideal kome treba težiti.

Nemačka politička misao je, u godinama pre Francuske buržoaske revolucije, takođe dala svoj doprinos ovim idejama, koje će svoju praktičnu odoru odenuti između ostalog, i tokom dešavanja u Francuskoj nakon 1789. godine. U Nemačkoj su Herder, Šiler, Fihte, pa i Hegel, oštro kritikovali trasu kojom je išao prosvetiteljski svet.

Nemački snovi

Johan Gotfrid fon Herder (1744-1803), nemački filozof, bio je izraziti oponent vrednosti koje su promovisane od strane sledbenika prosvetiteljske misli. Izjednačavanje ljudi i njihovih kultura, za njega je bio postupak koji je vodio uniformnosti, koja je vrlo štetna po sveukupni kulturni diverzitet sveta. Svaki narod ima svoju intrinsičnu vrednost, što ga čini osobenim u odnosu na svaki drugi narod, i u tome leži njegova snaga i njegova lepota. Herder navodi da svaka partikularna zajednica ima sebi svojstvene karakteristike, i da nije mudro širiti ideju o superiornosti jednog naroda naspram drugog: „Nijedan pojedinac, nijedna zemlja, nijedan narod, nijedna istorija nekog naroda, nijedna država, nisu identični nekom drugom. Stoga, istinito, lepo i dobro, nisu isti za svakog pojedinca. Sve će biti urušeno ako svako ne potraži svoj put i ako se neka nacija, nepromišljeno uzme za model.“ Braneći tu tezu, Herder je govorio da svaka nacija ima svoju kulturu, pa čak i svoj karakter, koji bi bio neizmenjen, čak i ako bi se, zbog neke velike nesreće, celokupan narod preselio u neko drugo geografsko područje.

Možda najbolji dokaz njegovog animoziteta prema prosvetiteljstvu jeste njegova izjava da “divljak koji voli sebe, svoju ženu i decu i radi za dobro svog plemena i svoje dobro, istinskiji je nego ljudska utvara, građanin sveta koji izgarajući u ljubavi za svu svoju braću utvare voli priviđenje. Divljak u svojoj kolibi ima mesta za svakog stranca. Zasićeno srce kosmpolite nije ničiji dom.”

Interesantna je i opaska koju je povodom nacionalizma, izneo Fridrih Šiler (1759-1805), jedan od najvećih nemačkih pesnika svih vremena, govoreći da Nemci treba da zaborave na to da postanu nacija i da se umesto toga, obrazuju kako da postanu ljudska bića.

Prelomni trenutak u političkoj teoriji i praksi, koji je snažno uticao na dešavanja ne samo na kraju osamnaestog i početkom devetnaestog veka, nego i inače, jeste Francuska revolucija koja je počela 1789. godine. Borba protiv plemstva i sveštenstva, praćena parolama “sloboda, jednakost, bratstvo”, koje su uzvikivali francuski revolucionari, imala je interesantan epilog – predstavljala je podlogu za uspon ka moći Napoleona Bonaparte. Upravo su francuski revolucionari želeli da oforme „nacionalnu skupštinu“, a sam Bonaparta je sebe proglasio „narodnim vođom“.

Pobeda koju je francuska vojska, na čelu sa Napoleonom, ostvarila nad Pruskom 1806. godine, dramatično je uticala na životni put i razmišljanja mnogih, koji su tome posvedočili. Među njima je bio i Johan Gotlib Fihte (1762-1814), nemački filozof. Fihte je, po svojim ubeđenjima, do tada bio miroljubivi sledbenik liberalnih ideja Imanuela Kanta. Međutim, bliski susret sa „francuskim bajonetima“, rezultovao je zaokretom u njegovoj karijeri: postao je strastveni zagovornik mržnje prema Francuzima, i uopšte, svemu što je francusko.

To osećanje, Fihte je doveo do nivoa verskog principa. Najbolji dokaz toga je ideja koju je širio u svom Obraćanju nemačkoj naciji (1807-1808), gde je isticao da je podučavanje ćerke francuskom jeziku, isto što i podučavanje da bude prostitutka.

Fihteova izuzetno oštra, ekstremno-nacionalistička retorika, kao i retorika njegovih istomišljenika, značajno su uticala da se promeni kurs koji je, dotada pacifizmu i kosmopolitanizmu nastrojena Nemačka, zauzimala. Utičući na javno mnjenje svojim radom, autoritetom i harizmom, nemački intelektualci su bili značajan katalizator formiranju militantne i šovinističke politike, koju je Nemačka praktikovala sve do 1945. godine, vodeći i sebe i svet u najveća stradanja u istoriji.

Ideja koja stvara praksu

Nacionalizam, kao politički diskurs, nema svoje izvorište u narodnom sentimentu. Istraživači nacionalizma su, manje-više, saglasni, da se ova ideja (koja je u međuvremenu prerasla u ideologiju), svoje uporište ima u teorijskom radu intelektualaca, koji je vremenom, postao nešto o čemu su razmišljali, i šta su na kraju i prihvatili oni koji se nalaze bliže dnu hijerarhijske lestvice.

Nacionalizam dolazi pre nacija, jer on predstavlja intelektualnu i emocionalnu prethodnicu za formiranje nacionalne svesti. Ideje su razrađivali teoretičari i filozofi, dok su narodne mase na njih reagovale na određeni način.

Hobsbaum navodi se upravo nacionalna svest nejednako razvijala između različitih društvenih grupa i regiona, te da su istu, najsporije i najkasnije primile „narodne mase“ – radnici, seljaci, sluge, iako će iste ove kategorije na nju najemotivnije reagovati.

Nacionalizam je, istorijski gledano, noviji fenomen, koji je nastao u osamnaestom veku, i koji je svoje konstituisanje kao “vrhovna politička vrednost”, doživeo u devetnaestom veku, nakon Francuske buržoaske revolucije, kao istorijskog događaja od najvećeg značaja za lansiranje nacionalističkih ideja u politički etar Evrope. Ustanci u Irskoj, Otomanskom carstvu, kao i u drugim delovima sveta, to, između ostalog, potvrđuju. Uostalom, neki veruju da je baš u doba Revolucije, prvi put upotrebljen termin “nacionalizam”, i to od strane antijakobističkog sveštenika Ogista Barijele.

Stvaranje nacionalne skupštine u doba revolucije, te identifikacija nacije kao nosioca suvereniteta, bila je moguća, između ostalog i zbog administrativno-birokratskih stvari koje su bila posledica prethodne apsolutne monarhije, koja je uspostavila uređene granice, uvela jedinstveni jezik i samim tim umanjila raznorodnost i lokalizam feudalne vlasti. Slom feudalizma i lokalizma bio je nužan za rađanje nacionalističkih ideja, te se zbog toga ponekad apsolutizam smatra kolevkom nacionalizma.

Hobsbaum je savremenost pojma “nacionalizam”, dokazao temeljnim istraživanjem rečnika različitih jezika, došavši do zaključka da do kasnog devetnaestog veka, rečnici Španije, Holandije, Velike Britanije i mnogih drugih zemalja, uopšte nisu prepoznavalili pojam nacionalizma na način na koji ga danas tumačimo.

Kako bilo, izvesno je da je nacionalistička teorija u izvesnom obliku, postojala u devetnaestom veku, i da je inspirisala ljude da svoje postupanje usklade sa njenim smernicama.

Nacionalističke ideje su svoje finalno dimenzionisanje doživele nakon što su napustile biblioteke i radne stolove filozofa i političkih teoretičara, i počele da traže svoj put među širim narodnim masama, menjajući njihovo kvintesencijalno viđenje sebe, svoje zajednice i sveta u kome žive. Na tom putu, nacionalizam je naišao na još jednog, starijeg činioca politike, koji je, isprva, bio sumnjičav prema dometima svog mlađeg brata.

Državi je pripalo pravo da, na konstruktivan ili dekonstruktivan način, zapečati sudbinu nacionalizma.

Epilog tog sudara će svoje lice pokazati u narednoj fazi ovog putovanja.

Odnos države i nacionalizma

Razmatrati odnos između dve pojave koje koegzistiraju, nije uvek jednostavan zadatak. Tako, dok je lako na zdravorazumski način diferencirati nebo i zemlju, ili vukove i jagnjad, u društvenim odnosima, veze između pojava su retko jednoznačne, a granice među njima, stapajuće, pre nego skokovite i izrazite.

Priča o odnosu nacije i države je u potpunosti kongruentna tome. Jednostavno, ovi fenomeni su već dosta dugo deo političke teorije i prakse, cementirajući na taj način svoju poziciju u zdravorazumskom tumačenju sveta. Naravno, „dosta dugo“, u širem istorijskom spektru predstavlja kratak period, ali je na kolokvijalan način, korektno tumačiti period od dva ili tri veka, kao „dosta dug“. Tokom tog perioda, pojmovi države i nacije se koriste ili kao sinonimi, ili kao pojmovi koji, ako nisu u potpunosti istovetni u sadržinskom smislu, onda to jesu u ogromnoj meri. Konfuziju u celu priču o državama i nacijama unosi i savremena terminologija, kojom državama dodajemo prefiks „nacionalne“, formirajući na taj način pojmovni aparat koji još više ukazuje na neodvojivost ove dve pojave. Ipak, među njima postoje razlike i u sadržinskom smislu, kao i u periodima nastanka.

Zarad zadovoljenja intelektualne radoznalosti, ali i političke pismenosti, važno je ukazati na suptilan odnos između države i nacije, odnosno, preciznije, relaciju devetnaestovekovne države i nacionalističkih ideja, koje su počele da se rađaju širom Evrope (vodeći se polaznom hipotezom da prvo nastaju nacionalizmi, pa nakon toga, nacije). Kako je u prethodnim delovima eseja čitalac mogao da vidi, namera pisca je da svakodnevnim političkim pojavama i procesima, da neophodnu intelektualnu pozadinu, koja nije očigledna i ne može se zdravorazumski detektovati, ali je uvek prisutna. Ideje su intelektualna nadgradnja prakse i one se nikada ne smeju prenebregnuti.

U sličnom duhu intelektualizacije prakse, biće nastavljeno i dalje. Pre ukazivanja na prvi neposredan kontakt države i nacionalizma, neophodno je nešto reći o teoriji države.

O državi

Država predstavlja nepobitni deo političke stvarnosti, i kao takav, jedan je od najvažnijih instrumenata kojim objašnjavamo društvene tokove, prava i obaveze građana, pravdu i nepravdu u zajednici ili svetu, i tome slično. Kao oblik društvenog organizovanja, shvaćen na način koji nam je poznat i danas, istorijsko trajanje države nije podudarno njenim značajem. U savremenom smislu, država, prema dominantnom mišljenju teoretičara države, datira iz 16. veka. Po svojim karakteristikama, predstavlja pojavu drugačiju od antičkih polisa, srednjovekovnih carstava i drugih političkih zajednica, i zbog toga je ne treba poistovećivati sa njima, o čemu će biti reči nešto kasnije.

Prilikom određivanja osnovnih atributa države, moguće je poći različitim putevima. Može se, što je uobičajena praksa, poći od pravno-političkih definicija. Ovaj put je prijemčiv zbog svoje konciznosti, relativne preciznosti, lake razumljivosti, kao i praktične upotrebljivosti prilikom objašnjavanja drugih pojava i procesa. Mane ovih odrednica se ogledaju u izvesnoj površnosti i tendenciji ka pojednostavljivanju, ali i pored toga, treba njima otpočeti put dubljih tumačenja i širih predstava.

Ovakvih definicija, logično, ima dosta. Najveći broj njih je saglasno oko temeljnih konstitutivnih elemenata države. Najmanji zajednički sadržilac bi glasio, da država predstavlja političku zajednicu koja svoju suverenu vlast sprovodi na granicama omeđenoj teritoriji i nad stanovništvom koje tu živi. Dakle, ključne su tri determinante: teritorija, stanovništvo i suverena vlast. Često se, takođe, apostrofira monopol države na primenu fizičke sile, kako je, uostalom, određuje i Maks Veber, ali za potrebe ovog rada nije neophodno detaljnije se baviti svim karakteristikama države.

Kako je navedeno, država se proteže na određenoj teritoriji – trodimenzionalnom prostoru koji obuhvata vodu, zemlju i vazduh, unutar državnih, međunarodno priznatih, granica. Takođe, u teritoriju države spadaju i ambasade i diplomatsko-konzularna predstavništva. Pitanje granica država je večito izvorište nesuglasica u međunarodnoj zajednici, i ono se rešava u skladu sa tekovinama međunarodnog prava, međusobnog kompromisa, ili, najčešće, prava jačeg. Dalje, na datom prostoru žive ljudi, koji nisu homogeni po svom etničkom poreklu, jeziku, tradiciji, pa čak, ni kulturi, ali koji uživaju određeni korpus prava i obaveza, koje imaju kao njeni državljani. Državljanstvo je pravna kategorija, i ono se dobija zahvaljujući ispunjenju određenih formalnih dužnosti i pretpostavki.

Na kraju, da bi država bila međunarodni subjekt u punom smislu te reči, neophodno je da ima sposobnost nametanja i sprovođenja svoje volje nad ljudima koji žive na datoj teritoriji. Upravo se pod time, podrazumeva kada se kaže da je država suverena. Suveren je onaj koji je u nečemu najviši, najmoćniji, a u političkom smislu, suverena je ona država koja ima vrhovnu vlast nad svojom teritorijom. Kao ključni istorijski događaj za rađanje suverenih država, smatra se Vestfalski mir iz 1648. godine, kada je inaugurisano pravo država da samostalno, sekularno, regulišu svoje unutrašnje odnose, kao i da na spoljnopolitičkom planu nastupaju samostalno i nezavisno, poštujući samostalnost i nezavisnost drugih zemalja. Dakle, suverenost, onako kako je doživljavamo od vremena Bodena i Hobsa (koji su i najzaslužniji za pozicioniranje ovog pojma u politički rečnik), predstavlja vrhovnu vlast na određenoj teritoriji, te samostalno kreiranje i sprovođenje unutrašnje i spoljne politike. Jedna od dimenzija suverene vlasti, jeste i sposobnost države da svoju superiornost u odnosu na neke druge društvene grupe, materijalizuje kroz primenu fizičke sile, na koju, jedino ona unutar datih granica, ima monopol.

Dalje, država svom stanovništvu mora da pruži bezbednost, zdravstvene, socijalne, obrazovne i druge usluge, čime ona pravda smisao svog postojanja, koje je finansirano od strane istih tih građana, koji državni budžet pune plaćanjem poreza i doprinosa.

Ovakvo, formalno određenje države, predstavlja pregled manifestnih karakteristika države koje su manje-više poznate širem auditorijumu. Međutim, navedena određenja su lišena dubljeg razumevanja prirode i smisla države, do kojih se može doći sagledavanjem latentne strane države i njenog istorijskog formiranja. Upravo tom stranom fenomenologije države su se bavili mnogi politički teoretičari i teoretičari države, čija su učenja, u većoj ili manjoj meri, pripadala nekoj od najvažnijih struja teorije države (apsolutistička, konstitucionalistička, etička, klasna i pluralna teorija). O idejama nekih pripadnika ovih škola misli će biti reči u daljem delu rada. Sada je potrebno neposrednije se osvrnuti na razvoj države, i njenu interakciju sa nacionalizmom.

Razvoj države

Kako je već više puta u toku ove rasprave iskazano, treba biti vrlo oprezan u izjednačavanju pojava i procesa koji su su realizovali u različitim istorijskim trenucima, bez obzira na to što nas zdravorazumsko razmišljanje na to navodi. Taj savet važi i kada je u pitanju posmatranje istorijskog razvoja države. Iako se čini prijemčivim, izjednačavati modernu državnu formaciju sa staro-grčkim polisima, rimskom imperijom, ili mongolskim carstvom, to nije ispravan put jer se u mnogim elementima navedeni entiteti razlikuju. U kolokvijalnom smislu, prihvatljivo je ove oblike društvenog organizovanja nazivati državama, ali u suštinskom smislu, one to nisu bile.

Država, kao politička organizacija koja je prisutna danas, nastala je u šesnaestom veku. Uslovi za to su stvoreni tokom doba apsolutne monarhije, kada je stvoren kontekst za formiranje organizovane i razgranate birokratije. Apsolutni monarh jeste bio centralna figura tadašnjih zajednica, čiji je legitimitet, po Bodenu i Hobsu, povezivan sa božanskim duhom u ljudskom obličju, ali bi apsolutizam u praktičnom smislu, bio neostvariv koncept da kao izvršni komitet nije imao administrativno-birokratski aparat.

Kako je vreme odmicalo, u političkoj teoriji, a i praksi, počelo je da biva jasno da je pozicija apsolutnog monarha najobičniji misticizam, te da se njegova moć mora ograničiti. Upravo je ograničenje i grananje vlasti najveći doprinos konstitucionalne teorije države i njenih teoretičara. Primera radi, Monteskjeova razmišljanja su imala ogroman uticaj na tripartetnu podelu vlasti na zakonodavnu, sudsku i izvršnu. Kako bilo, birokratija je shvatila da može da funkcioniše sama, i ka tome je i išla.

Centralizovana uprava, organizovana naplata poreza, formiranje političkog, bezbednosnog, ekonomskog sistema, kao i jasno razgraničenje ingerencija sudova, parlamenta, vlade, monarha, ali i crkve (koja je usled sekularizacije izgubila ranije pozicije), omogućili su stvaranje temelja za kreiranje moderne države. Sve te mere na organizacionom nivou su omogućile stvaranje države koju danas poznajemo.

Pored navedenih faza kroz koje je prošao proces stvaranja države, a koje se tiču strukturalnog prilagođavanja, na razvoj savremenih zemalja su veliki uticaj imali i drugi faktori, koji su ekonomske i tehnološke prirode. Tako, neophodno je istaći značaj kontrole nad monetarnim sistemom, koju je država stekla monopolizacijom prava na kovanje, a nakon toga, i na štampanje novca, te stvaranjem centralnih, državnih banaka. Ovo se jasno vidi na primeru Engleske i Sjedinjenih Država.

Dalje, prva industrijska revolucija je imala ogroman uticaj na život, kako pojedinca, tako i širih društvenih grupa, reformišući privredu, saobraćaj i svakodnevni život. Za stvaranje države je od vitalne važnosti bila sposobnost komunikacije i povezivanja različitih regiona, što je postignuto izgradnjom železnica i pruga, kojima su špartali parni, teretni i putnički, vozovi. Takođe, intenziviran je i morski saobraćaj – para-brodovi su zamenili dotadašnje barke. Dalje, uporedo sa razvojem železnice, tekao je i proces uvođenja optičkih telegrafa, kojima je ubrzano komuniciranje na daljinu.

Dakle, na razvoj države je uticalo mnoštvo faktora, od filozofskih, preko organizacionih, do ekonomskih i tehnoloških. Do osamnaestog veka, država je sa samopouzdanjem pratila svoj, kako bi Hegel rekao, „božiji marš kroz svet“. Upravo je Hegel, kao jedan od najvećih filozofa svih vremena, značajno uticao na davanje etičkog smisla državi, kao rodonačelnik etičke teorije države. Za njega, sreća i sloboda za pojedinca je moguća jedino u okviru države, a svojom filozofijom o samoostvarenju apsolutnog duha kroz duhove nižeg nivoa, državi je dao najbitnije mesto u svetu. Hegel je lično posvedočio „negativnoj slobodi“, koja je usledila u danima Francuske revolucije, te je bio vrlo zabrinut za budućnost civilizacije ukoliko se devastacija sličnog obima ponovi. Zbog toga je, u svojoj „konačnoj filozofiji“, prihvatao i hvalio osobine države, kao garantu mira i sreće. Naravno, treba praviti razliku između učenja Hegela i Hobsa – dok je prvi slavio državu, kao birokratsko-funkcionalni sistem, drugi je glorifikovao poziciju apsolutnog monarha i njegovo božansko pravo da vlada.

Sa Hegelom se završio „Veliki preobražaj“, intelektualni zaokret o kome je već bilo reči. Njime, dolazi do povezivanja države i nacionalizma. Dominantan diskurs šesnaestog i sedamnaestog veka, predstavljao je državu u instrumentalnom smislu – tome svedoči misao engleskog pesnika Aleksandra Poupa, koji je pisao da se „budale oko vrste vladavine glože, i da je najbolja ona koja se najbolje sprovede“. Znači, najbolja je ona država koja najbolje služi interesima svojih građana, i njen krajnji smisao je u tome da ona bude sredstvo, a ne cilj sam po sebi. Sve se to promenilo nakon što je otpočelo flertovanje države i nacionalističkih ideja, naročito u vremenu nakon Francuske revolucije.

Nacionalizam i država

Kako je rečeno, druga polovina osamnaestog veka je prošla u bujanju proto-nacionalističkih ideja, što je potpuno novu dimenziju dobilo tokom i nakon Francuske revolucije, koja je počela 1789. godine. „Veliki preobražaj“, koji je počeo sa Rusoom, a završio se sa Hegelom, pokazao je zaokret u odnosu prema lokalnoj zajednici. Međutim, afirmativni odnos prema zajednici, u tom trenutku, nije značio i afirmativni odnos prema državi.

Države su na početku, na širenje nacionalističkih ideja, gledale sa velikom dozom podozrenja. Nisu bile sigurne u put kojim će, nacionalizmom zadojene mase, krenuti, a dešavanja iz nedavno završene Francuske revolucije su im na kardinalno jasan način ukazivala šta je nekontrolisani narod u stanju da učini. Zbog toga, političke elite su među pobornike ovog novog talasa slale svoje snage – obaveštajce, da o njihovim namerama prikupe podatke, policiju, da hapsi radikalne vođe, i sudije, da izgrednike valjano sankcionišu. Međutim, vremenom je došlo do zaokreta. Shvatajući veliki manipulativni potencijal nacionalističkih ideja, države su počele da prisvajaju neke elemente, inkorporirajući sebe u celu priču o ljubavi prema zajednici, narodu i kulturi. To, svojevrsno, „skretanje vode na svoju vodenicu“, državala je sprovela, služeći se različitim mehanizmima.

Želeći da stekne postojanu kontrolu nad građanima, država je išla dvema stazama. S jedne strane, ona je koristila svoj monopol fizičke sile, usmeravajući ga protiv nepokornih (u ovom periodu dolazi do intenzivnog formiranja policijskih organizacija, kao i obaveštajnih i bezbednosnih službi). Sa druge strane, država je htela da od svojih građana stekne i pristanak na svoje vođstvo, a da to ne bude gruba prinuda. Pristanak širih narodnih masa je obezbeđen državnim obrazovanjem, socijalnim davanjima, i drugim uslugama, kojima je pokazana državna briga za stanovništvo. U propagandnom smislu, država aktivno organizuje skupove i javne smotre.

Upravo je to trenutak kada počinje simbioza države i nacionalizma. Aktivna uloga države u planiranju, organizovanju i sprovođenju, dotad, nekontrolisanih i stihijskih skupova, na kojima su se intonirale himne i vijorile zastave, znači i svojevrsnu instrumentalizaciju nacionalizma od strane države. Sprovode se marševi, drže se govori, pevaju patriotske pesme, kojima se veliča snaga i duh naroda, ali i države, sve to, dobrano zaliveno vinom i praćeno muzikom. Počinje se sa praksom obeležavanja datuma važnih za „nacionalnu istoriju“ (dan državnosti, nezavisnosti, oslobođenja, pobede, zločina), sve u cilju nacionalne homogenizacije, uz promovisanje države kao „pastira stada“. Niko u organizovanju ovakvih masovnih okupljanja, nije bio uspešniji od komunističkih, a naročito, fašističkih režima.

Osim u organizovanju smotri, intoniranju himni i proslave slavnih dana, država je aktivno nastupala i u drugim oblastima. Posvetila se preuzimanju kontrole i nad drugim granama svakodnevnog ljudskog života – vrlo brzo je širom Evrope bilo moguće određeni način odevanja, kulinarske specijalitete, ili muziku, bilo moguće prepoznati kao francusku, englesku, rusku ili drugu, umesto kao đakoniju ili ariju tog i tog majstora kulinarstva ili muzičkih instrumenata.

Sport je, takođe, bio sfera interesovanja države. On je od zabave za široke narodne mase, u kojoj su učestvovali rimski gladijatori ili trkači dvokolica, koji su nastupali pod svojim imenom i koji su bili odgovorni bogu sreće i svojoj ćudi, postao bojište na kojem se, svakodnevno, vode bitke predstavnika različitih nacija, bojeći na taj način ovu pojavu nijansama koje su prepoznatljive i danas.

Koristeći nuspojave industrijske revolucije, koja je označila nicanje fabrika, razvoj železnice i brodogradnje, praćena masovnim migracijama radnika, daleko od svojih rodnih mesta, država je kombinacijom „tvrdih i mekih“ metoda, stekla kontrolu i nad njima. Obrazovni sistem, poslovi, socijalno osiguranje, a kad treba, policija, sudovi i zatvorske ustanove, sprovodili su preventivne i represivne mere prema svima onima koji su (ili bi) postupali na način inkompatibilan sa državnim interesima. To je dobilo potpuno drugu dimenziju u nacističkoj Nemačkoj, čemu svedoči Gebelsova izjava „da su ljudi, od državne kontrole, slobodni jedino u snovima“.

Kombinacija svih navedenih atributa, podgrejana jakom nacionalističkom propagandom i nužnim emotivnim nabojem, lansirala je države i svet u sumornu budućnost sukoba i zločina. Nigde se podložnost ljudskog intelekta „velelepnim“ idejama o nacionalnoj superiornosti, nije strašnije materijalizovala, nego na primeru fašističkih režima Nemačke, Italije i Japana.

Brak države i nacionalizma je bio generator nastanka takvog stanja. Dok je sudar partikularnih nacionalističkih ideja u osamnaestom veku rezultovao žustrim filozofskim raspravama u svećama osvetljenim bibliotekama, u dvadesetom veku, isti takav sukob divergentnih (a u svojoj supstanci, istovetnih) ideja, je doveo do dva svetska rata i najvećih oružanih stradanja u istoriji. Savez državne sile i prijemčivih misli o superiornom identitetu, izrodio je neka od najvećih zala znanih čoveku.

I dok je Marks o državi govorio kao o izvršnom komitetu vladajuće klase, a Volter o nacionalizmu pisao da je poslednje pribežište budala, i jedno i drugo su, uprkos oštrim kritikama društvenih mislilaca, nadživeli oponente i svoj put su nastavili do današnjih dana.

Postavlja se pitanje, kakva je budućnost nacionalizma u savremenom, globalizovanom svetu? Da li je potencijal za zlo, sahranjen u ruševinama svih ratova devetnaestog i dvadesetog veka? Ili su, možda, na delu retrogradni trendovi koji nas vraćaju u dane koje smo hteli da iz ličnog i kolektivnog sećanja, izbrišemo?

Odgovor na to i neka druga pitanja će biti dat u narednoj fazi ove istorijske epopeje.

Nacionalizam u hladnoratovskom periodu

Put koji smo do sada prešli, logički i sadržinski je koherentan. Najpre, bilo je reči o fenomenologiji nacije i nacionalizma u ontološkom smislu – pružen je uvid u neka razmišljanja o ovim političkim pojavama. Njihovo određenje je ostvareno prikazom teorijskih postavki Ernesta Gelnera, Erika Hobsbauma i Benedikta Andersona, ali i „zdravorazumskim“ tumačenjem ovih pojava, koje je prisutno u govoru i razmišljanjima širih društvenih grupa. Ukazano je na mogućnost učešća subjektivnih i objektivnih parametara u određivanju pripadnosti određenoj naciji. Kako je prihvaćena Gelnerova definicija nacionalizma, po kome „nacionalizam predstavlja princip po kome politička i etnička granica treba da budu kongruentne“, ona je predstavljala polaznu osnovu za teorijsko razlučivanje pojma nacionalizma sa pojmom šovinizma. U tom nastojanju, objašnjavajući prirodu identitetske logike, na kojoj počivaju sve nacionalističke ideje, došlo se do zaključka da u rudimentarnim aspektima, postoji ogromna podudarnost nacionalizma i nacional-šovinizma.

Prvi deo rada je poslužio kao svojevrsno „čišćenje terena“ – definisani su pojmovi nacije i nacionalizma, objašnjene su njihove osnovne karakteristike i funkcije, te su time stvoreni uslovi za dalje poniranje u ovu zanimljivu problematiku. To je učinjeno u drugom delu eseja, kada je pisano o istoriji nacionalističkih ideja i putu koji su te ideje prešle tokom osamnaestog i devetnaestog veka. Istaknuta je teza da nacionalizam formira nacije, a ne obrnuto. To je detaljno elaborirano kroz prikaz značaja intelektualnog pokreta, koji je počeo sa Rusoom, a završio se sa Hegelom. Posmatrano je i istorijski kontekstualizovano rađanje ideja o ljubavi prema zajednici i intrinsičnim vrednostima matične društvene grupe. Ukazano je da je na tom putu, ogroman uticaj imalo prosvetiteljstvo, kao kulturni, književni i širi društveni pokret, u kome je centralno mesto zauzimala racionalnost ljudskih bića, po čemu su ona, jednaka.

Nakon što je, ukratko, prikazana nit koja je u supstancijalnom smislu povezivala stavove Rusoa, Baltazara, Herdera, Šilera i Fihtea, istaknuta je potreba kontektualizacije društvene teorije tog vremena, sa političkom praksom koja je dominirala u tim danima, a u kojima je najmarkantniji faktor bio jedan drugi Levijatan politike – država.

Upravo je treći deo eseja doneo priču o odnosu nacionalističkih ideja, a kasnije, nacionalizma, i države. Ta staza je počela formalno-pravnim određenjem karakteristika i funkcija države. Dalje, istaknut je Vestfalski mir iz 1648. godine, kao vrlo važan datum u razvoju savremenih suverenih država, a nakon preglednog upoznavanja sa onim šta država predstavlja u formalnom smislu, pisano je međuuticaju filozofskih, istorijskih, organizacionih, ekonomskih i tehnoloških pretpostavki na formiranje države kakvu znamo danas.

Kada je, u mikromeri, objašnjen put kojim je strukturalna strana države išla tokom istorije, naglašena je tačka sudara države kao krovne društvene organizacije i nacionalizma, koji je u devetnaestom veku figurirao kao dominantan ideološki obrazac. Taj odnos je, najpre, bio u formi kolizije, a posle izvesnog vremena, amortizacije. Država je počela da prihvata vrednosti nacionalizma i da se njima koristi. Ta instrumentalizacija, njen tok i domet, je prikazana kao kombinatorika mekih i tvrdih metoda, putem kojih je od naroda postignut pristanak, a ne samo gruba prinuda. Rečeno je, na kraju trećeg dela, da je brak nacionalizma i države izrodio neka od najvećih zala znanih čoveku. Takođe, postavljeno je pitanje o budućnosti nacionalizma u savremenom svetu, kojim dominira globalizacija. Vispreni čitalac je, takođe, mogao da primetu da je u rečima kojima se služio pisac, postojojala određena zlogukost i pesimizam koji nije bilo naročito teško otkriti. Kako drugačije tretirati konstataciju da, u savremenom svetu, postoje određeni retrogradni trendovi, koja nas, postupno, vraćaju na dane koje, kao pojedinci i civilizacija, želimo da zaboravimo. O čemu je zapravo reč?

Savremeni svet

Razumeti pravac kojim ide nacionalizam u savremenom svetu, pretpostavlja njegovo bazično razumevanje kao takvog. Naravno, društvena stvarnost je nepresušna inspiracija za tumačenja različitog zahvata, a tome su naročito podložna svetska dešavanja i događaji od istorijske važnosti. Stvarnost je dinamička kategorija, i postoji čitav spektar analitičkih nivoa njenog razmatranja. Za potrebe ovog preglednog rada, koji nije pisan u svrhu njegove naučne i akademske validacije, smatram da je najsvrisishodnije analizirati neke determinante koje pisac smatra važnim, na osnovu njegovog sopstvenog percipiranja aktuelnih ideoloških, ekonomskih i geopolitičkih trendova u savremenom svetu, bez namere da se pristupi taksativnom nabrajanju svih društvenih varijabli koje donose kreiranju savremenog sveta. Dakle, biće spomenuti samo neki indikatori. Pre toga, potrebno je vremenski ograničiti posmatrani period koji je opravdano okarakterisati kao „savremeni svet“. Pod njime podrazumevam razdoblje od kraja Drugog svetskog rata do danas.

Kako je u radu već istaknuto, izbijanju svetskih ratova je u velikoj meri kumovao pozadinski proces simbioze države i nacionalizma, koji se, različitim intenzitetom i geografskom distribucijom, odvijao tokom devetnaestog veka. Uporedo sa povezivanjem nacionalizma i države, u „naučnim“ krugovima su sve čvršće utemeljenje dobijale rasističke i socijal-darvinističke teorije o jakim i slabim narodima, čime je odstranjivanju nejakih, data „naučna“ legitimnost. Uostalom, rasna pripadnost je postao još jedan indikator nacionalnosti, koji su rado koristili britanski kolonizatori, a naročito, fašistički režimi. Vrhunac ludila je ostvaren usponom Adolfa Hitlera i Benita Musolinija u Nemačkoj i Italiji i njihova uloga u istorijskom stradanju 1939-1945.

„Firer“ i „Duče“ su svoja uverenja dovela do nivoa verskog principa, a njihov nacionalizam se vrlo lako prelio u fašističku odoru netrpeljivosti, progona, mučenja i ubijanja drugih naroda zbog svoje, inferiorne nacionalne pripadnosti. Ta je neslavna epizoda, čitaocima poznata.

Poznato je i to da su političke vođe Amerike, Britanije i Sovjetskog Saveza, Ruzvelt, Čerčil i Staljin, zakopavajući sekire međusobne netrpeljivosti i ideološke nepodudarnosti, usmeravale tok rata i oblikovanja posleratnog sveta. A taj posleratni svet je, posle „spuštanja Gvozdene zavese“, imao bipolarnu planetarnu konstrukciju. Tinjajući animozitet i borba za moći Istoka, na čelu sa Sovjetskim Savezom i Varšavskim ugovorom, i Zapada, sa SAD-om i NATO-om, determinisao je sva dešavanja u svetu tokom više od četrdeset godina.

Negativan naboj je eskalirao u više posredničkih ratova, na geopolitički vrlo važnim prostorima rubnog pojasa Azije – u Koreji, Vijetnamu i Avganistanu. Svet je, prema nekim scenarijima, bio na ivici apokalipse tokom Kubanske raketne krize 1962. godine, zbog mogućnosti da tada aktuelna trka u naoružanju, doživi praktičnu validaciju.

Razvijanje sve sofisticiranijeg i desktruktivnijeg oružja, permanentna borba za kontrolu strateški važnih pravaca i tački (ili pojaseva) koji u geopolitičkoj teoriji figuriraju kao ključna mesta, animozitet na osnovu kulturnih vrednosti i tobožnje intelektualne superiornosti jedne strane u odnosu na drugu, sve su to atributi koje je posedovao svet bipolarizma. Navedeni momenti su, u većoj ili manjoj meri, diktirani i različitim odnosima prema ekonomiji na Istoku i Zapadu. Kapitalistički i komunistički ekonomski sistemi su uticali na sve druge aspekte života, na perfidan, ali sveprožimajući način – od strukture državne uprave, vojske, obrazovanja, do položaja crkve i svakodnevnog života pojedinca i njegovog poimanja dobrog i lošeg, pri čemu je dobro, samo ono što pripada vlastitom kulturnom i ideološkom korpusu, a loše, logično, sve ono što pripada ili gravitira drugoj strani.

Sa stanovišta ovog rada, u genealogiji hladnoratovskog sveta, važna su dva detalja, koji su doprineli da nacionalizam funkcioniše na način na koji je to primetno danas. Najpre, tu je Pinočeova revolucija u Čileu 1973. godine, direktno podržana od strane Amerike, kako bi se, s jedne strane, sklonio pro-komunistički režim Salvadora Aljendea, a sa druge strane, kako bi se eksperimentalno sprovela primena neoliberalno-kapitalističkih načela u tržišnim tokovima i njihovoj (dez)organizaciji. Nakon dešavanja u ovoj južnoameričkoj zemlji, trasiranje i praktično verifikovanje neoliberalnih ideja Fridriha fon Hajeka i Miltona Fridmana, nastavljeno je i u moćnim državama zapada, u Americi, pod Ronaldom Reganom, i Britaniji, u vreme „Čelične lejdi“, Margaret Tačer. Nakon sloma Sovjetskog Saveza i definitivnog kraja planetarnoj podeljenosti na dva bloga, neoliberalni koncept je zaživeo i proširio se u najvećem broju zemalja sveta.

Postavlja se pitanje, zbog čega je to, sa aspekta stanja i perspektiva nacionalizma u 21. veku, važan detalj? Odgovor na to pitanje leži u inherentnoj prirodi neoliberalne doktrine, čiju središnju tezu je, na vrlo brutalan način, istakla nekadašnja britanska premijerka Margaret Tačer. „Ne postoji društvo, već samo pojedinci i njihove porodice“ – glasila je čuvena izjava „Čelične lejdi“, kojom je pokušala da legitimizuje svoje aktivnosti usmerene protiv radničkih sindikata i radničke klase, a u cilju čvršćeg pozicioniranja krupnog kapitala. Sličan ton se i danas može detektovati u sredstvima masovnog informisanja širom sveta, a ideja o ljudskom društvu kao prostom skupu atomističkih individua je počela da prima korene i u bivšim socijalističkim republikama, a kamoli u zemljama Zapada, u kojima ljudi ni ne znaju za drugi put. Neoliberalizam je pokušao da ubedi svet da je sloboda vrhovna vrednost, i da je po toj osnovi, postojeće društveno i ekonomsko uređenje vrhovno dobro, pošto, navodno, živimo u slobodnom svetu. Slobodan svet pojedinaca, kojima društvo predstavlja najobičniju stegu i barijeru za beskonačni napredak, napredak koji se meri uspehom na tržištu, odnosno, novcem.

U tome leži sva tragedija našeg doba. Odsustvo solidarnosti među ljudima, otuđenost, nedostatak empatije, pa čak i otvorena mržnja prema „gubitnicima tržišne utakmice“ – sve su to jasne faze u društvenom propadanju savremene civilizacije, i njih je relativno lako spoznati. Pa ipak, koliko god su neoliberali insistirali na tome da su klase, a samim tim i klasna svest, najobičnija glupost koju sa olakšanjem treba odbaciti, ipak im je bilo potrebno sredstvo kojim će ljude mobilisati u ostvarenju vlastitih interesa.

Na tom mestu, počinje kohabitacija neoliberalnih i nacionalističkih ideja, koja naročito uzima maha nakon pada Berlinskog zida, a nastaviće da to čini i dalje. S jedne strane, neoliberali, koji, suštinski, predstavljaju gurue rekonstituisanja moći krupnog kapitala i oligarhije, zgrću sve veća novčana sredstva, a sa druge strane, posredstvom nacionalizma, pokušavaju da pacifikuju potlačene, skrajnute i obezvređene narodne mase, šireći među njima mržnju prema svemu što ima prizvuk tekovina političke levice, ne daj bože, komunizma. Tome smo svedoci u ovim vremenima.

 Kako drugačije objasniti nepobitnu činjenicu da su socijalne nejednakosti, kako na globalnom, tako i na regionalnom i lokalnom nivou, sve veće, i što se ljudi, umesto protiv vladajuće finansijsko-političke garniture, bune protiv drugih nacija, do jučerašnjih komšija, a današnjih smrtnih neprijatelja? Ponižena duha, uništenog čojstva, obezvređenog rada i sa sumornom perspektivom kulučenja za tuđ račun, ljudi duboko u sebi osećaju da sa ovim svetom nešto nije kako treba. Problem retko traže u sebi, još ređe u tržišnim principima neoliberalnog kapitalizma, ali zato, vrlo lako krivce vide u drugim narodima i njihovoj kulturnoj, verskoj i svakoj drugoj različitosti. Zbog takvog odvijanja stvari, imamo da zahvalimo partnerstvu neoliberalizma i nacionalizma, koje je počelo spontano, ali koje će se nastaviti sa vrlo jasnom namerom i sa jasnim interesom.

Drugi bitan momenat koji je u velikoj meri doprineo jačanju nacionalizma još u vreme Hladnog rata, nesumnjivo jeste postavljanje Karola Jozefa Vojtile za poglavara Rimokatoličke crkve, 1978. godine. Papa Jovan Pavle Drugi, kako mu je svešteno ime, je igrao vrlo bitnu ulogu u evociranju nacionalističkih osećaja u istočnoj Evropi, a naročito, u Poljskoj (pošto je rodom Poljak). Svojim autoritetom i govorima u kojima nije bilo lepih reči za relikte Gvozdene zavese, ljude je terao na razmišljanje o suštini hrišćanstva, igrajući sličnu ulogu u jačanju nacionalizma, kao što je to, par vekova ranije, činio Fihte u svojim vatrenim predstavama.

Značaj lika i dela pape u ovom kontekstu je veliki, iz prostog razloga što,  kako je već u toku rada istaknuto, u mnogim delovima sveta (i u Srbiji), determinanta nacionalnosti predstavlja i versko opredeljenje. Koliko god to onome ko se ozbiljno bavi istraživanjem ovih fenomena deluje besmisleno, objektivna stvarnost je takva da vera i nacionalizam idu ruku pod ruku u mnogim krajevima sveta, i to su mnogi vlastodršci, domaći ili strani, znali ili znaju da iskoriste za svoje ciljeve. Primer pape Jovana Pavla Drugog je najbolji dokaz u prilog tome. O ratnim dešavanjima na tlu bivše Jugoslavije i o uticaju hrišćanskih i muslimanskih verskih poglavara na dodatno raspirivanje mržnje i netrpeljivosti prema „onim drugim“, ne treba puno trošiti reči. I dan – danas, trideset godina nakon rata, može se čuti zloslutno klasifikovanje ljudi na osnovu njihovog verskog opredeljenja, koje je „nedvosmisleni pokazatelj“ njihove nacionalne pripadnosti. Mislim da će svaki čitalac, koji je na ovo istorijsko putovanje pošao otvorenog uma i čistog srca, odmah razumeti o kakvoj se opasnoj besmislici radi.

Svakako, ne treba steći utisak da su ljudi širom socijalističkog lagera, bili prosto izmanipulisani, te da su neoliberalni promoteri jednostavno uspeli da kontrolišu njihovu percepciju. Činjenica je da su socijalistički sistemi imali dosta manjkavosti, koji su bili, pre svega, ekonomske prirode, te da je bilo samo pitanje trenutka kada će akumulirano nezadovoljstvo eskalirati. Ako se tome doda vrlo problematično istorijsko zaleđe naroda koji su živeli u tvorevinama gde su „granice tu da spajaju, a ne da razdvajaju“ (kao što je bio slučaj u Jugoslaviji), a koje je (zaleđe) i samo bilo posledica procesa o kojima je bilo reči u prethodnom delu eseja, onda se dobija jedna vrlo nestabilna materija sa eksplozivnim potencijalom.

Kako bilo, istorijska pozicija nacionalizma se nije utopila u hladnoratovsko nadmetanje velikih sila, iako je, u nekim delovima sveta, ona, makar formalno, bila suspendovana na period od par decenija.

Upravo je dekomponovanje Sovjetskog Saveza i Varšavskog ugovora, kao i drugih socijalističkih zemalja, koje se odigralo krajem osamdesetih i početkom devedesetih, odškrinulo vrata svetu unipolarizma i „Novog svetskog poretka“. Sjedinjene Američke Države su izašle kao pobednik u borbi „atlantske anakonde i evroazijskog medveda“, i vrlo brzo su počele da oblikuju svet po svojim merilima. Samu ideju „Novog svetskog poretka“ je, uostalom, vrlo brzo nakon Gorbačove predaje, počeo da promoviše ondašnji američki predsednik Džorž Buš Stariji. Počelo je američko doba i pojava i procesa koji su svojevrsni derivati takve distribucije moći u planetarnom geopolitičkom poretku.

Jedan od takvih procesa je i globalizacija – planetarna povezanost i međuzavisnost naddržavnih, državnih, privrednih i drugih subjekata, po najrazličitijim osnovama. Ideja je, u duhu neoliberalnog kapitalizma, bila i ostala, da granice nacionalnih država, u određenoj meri, treba suspendovati, i da teritorije zemalja treba iskoristiti kao neomeđeno korito reke kapitala: roba, usluga i ljudi. Definitivno, zakoračili smo u svet koji znamo i danas.

U isti taj svet, samopouzdanim korakom dvovekovnog političkog veterana, zakoračio je i nacionalizam.  Treba nešto više reći i o tome.

Vreme globalizacije

Na živote ljudi su, oduvek, delovale manifestne, a još češće, latentne sile koje su ih usmeravale u određenom pravcu, terajući ih da se datoj konstelaciji odnosa, prilagode u što većoj meri, zarad njihovog održanja i napretka. Najmoćniji vektor, koji ljudsko ponašanje artikuliše na određeni način, bez sumnje predstavlja ideologija, odnosno, dominantni ideološki obrazac, koji svoje prste meša u svaki aspekt čovekovog života.

Naravno, živimo u vremenu u kome će i vrapci na grani sa neskrivenim samopouzdanjem izjaviti da se prethodna konstatacija možda mogla primeniti i odnositi na prethodne vremenske epohe, pošto je ideologija, kao koncept, nedvosmisleno vezivno tkivo istorijskih događaja i planetarnog bipolarizma u vremenu Hladnog rata, te da se ni pod razno ne može praktično verifikovati danas. Međutim, moram da razočaram i te iste nabeđene vrapce, kao i sve one koji u tu prijemčivu, ali apsolutno neutemeljenu maksimu, i dalje veruju.

Savremeni svet ni pod razno nije dezideologizovano vreme. Zapravo, sama retorika koja je stavljena u funkciju plasiranja ideja o tome „kako danas ne postoje ideologije“, i sama pripada jasnom ideološkom diskursu, sa evidentnom namerom da nas na perfidan način navede na zaključak kako živimo u svetu oslobođenom svih dogmi, te da je, kao takav, evolutivni vrhunac posle kojeg sledi sunovrat u Hobsovo prirodno stanje. To ni teorijski, ni praktično, jednostavno nije tačno. Možda najbolji, svima lako razumljivi dokaz u prilog tezi da je ideologija danas, možda i jača nego ikad, predstavlja sam proces globalizacije, odnosno, globalizam, kao intelektualna nadgradnja ovog procesa.

Globalizacija, koju teoretičari definišu na različite načine, zavisno od pristupa, analitičkih nivoa, kao i apostrofiranja ili negiranja značaja nekih njenih partikularnih elemenata, u najkraćem, predstavlja planetarni proces povezivanja različitih naddržavnih, državnih, sub-državnih i nedržavnih subjekata u mrežu međusobne zavisnosti, po osi kapitala, informacija, bezbednosti, kulture i drugo. Do njene aktuelizacije je došlo nakon sloma Sovjetskog Saveza, i ona predstavlja neodvojivi deo političke stvarnosti i dan – danas. Uzimajući u obzir dominantni smisao globalnog povezivanja, koji se pre svega ogleda u uklanjanju svih prepreka međunarodnoj fluktuaciji novca, roba, usluga i ljudi, nije teško zaključiti da istorijsko podudaranje ovog procesa i ekspanzija i primena neoliberalnih ideja, nikako nije stvar slučajnosti.

Kako je već istaknuto u prethodnom delu rada, neoliberali su vrlo intenzivno širili vlastite opservacije o savremenom svetu kao svetu individualaca, individualaca koji treba da se na slobodnom, deregulisanom tržištu, snađu, i da svojim uspehom ili neuspehom u tržišnoj utakmici, odrede svoju vrednost i svoje mesto u hijerarhiji međuljudskih odnosa. Ostvarivanje profita se predstavlja kao jasan cilj, čemu sve ostalo treba da bude podređeno. Tako se, makar, praktično verifikuju ideje Fridmana i Hajeka. Kako je profit vrhovni cilj, sve ostalo, treba da tome bude podređeno – život, zdravlje, solidarnost, tradicija…

U uslovima odsustva bipolarne planetarne konstrukcije, otvorila su se vrata ostvarivanju profita širom planete, bez straha od „crvenog zla sa Istoka“. Otvaranje ili delimična suspenzija granica, harmonizacija standarda, zakonodavstva i propisa, privatizacija javnih preduzeća i društvene imovine, prepuštanje vlastite radne snage na milost i nemilost stranim investitorima, enormna koncetracija finansijske moći u rukama oligarhijskih struktura – tako je na najnižem, operativnom nivou, izgledala globalizacija u poslednjih tridesetak godina.

Samo povezivanje, trgovina i saradnja između zemalja, naravno, nije otpočelo sa globalizacijom i u tom nekom smislu, ne radi se o istorijskoj pojavi revolucionarnog karaktera. Ono što je izdvaja od drugih sličnih procesa, jeste to što predstavlja posledicu promene distribucije moći u planetarnom geopolitičkom poretku – sprovodi se pod čvrstim vođstvom Amerike. Ovo nikako ne znači da su Sjedinjene Države prvi istorijski poznati i priznati hegemon, kao ni da su prethodni bili „male mace“, ali se čini da SAD koriste sve moguće mehanizme kako bi globalizacija bila sprovedena na najefikasniji mogući način. Naravno, na način koji će „svetskom policajcu“ i njegovim saveznicima, najviše odgovarati.

To se jasno vidi iz pojava i procesa različitog zahvata kojima smo svi mi svedoci. Kreiranje „Novog svetskog poretka“ je američka opsesija zadnjih tridesetak godina, a u tom poretku, iz američkog ugla, postoji jedna zemlja koja treba da bude na čelu kolone, i jedan ideološki, ekonomski i kulturološki obrazac koji treba prihvatiti. Oko toga, u redovima hladoratovskog pobednika i njegovih saveznika, izgleda da još uvek nema spora, makar ne oko temeljnih dogmi.  Problem su oni drugi.

„Oni drugi“

Na navedeni način operacionalizovanu globalizaciju, nisu svi dočekali oberučke. Vrlo brzo je, čak i najnaivnijim strukturama, postalo jasno da savremeni svet ni pod razno ne gravitira Fukujaminom „kraju istorije“. Interes, bio on finansijski, politički ili bezbednosni, na vrlo jasan način izranja iz opore, sladunjave priče o miru, stabilnosti i saradnji svih zemalja sveta. Reakcije na takvo, de facto, stanje, bile su različite – od onih koji su ga pravdali, delom ili u potpunosti, preko onih koji su ga ignorisali, do onih drugih, koji mu se na teorijskom i praktičnom planu, protive.

 Posmatrano iz ugla geopolitike, poslednje navedeni mogu pripadati kontinentalističkoj školi geopolitičke misli. Za njih, globalizacija je eufemizam za vesternizaciju, odnosno, amerikanizaciju ostatka sveta, i protiv nje se treba boriti iniciranjem saveza na kontinentalnim blokovima, pre svega, Evrope i Azije. Vezu njihovih opservacija i nacionalizma je možda previše smelo dovesti u istu ravan, ali samo spuštanje linije razmatranja sa globalnog, na regionalni nivo, predstavlja jasan putokaz u kom pravcu se to kreće.

Završava se onamo odakle je i počelo – na nivou pojedinačnih država. Arogantni stav Zapada prema drugim, „necivilizovanim i nedemokratskim zemljama“, standardizacija ekonomija, nacionalnih politika, odbrane, ogoljena i surova borba za geopolitičke pravce, uništavanje čitavih regiona, nametanje vlastitih kulturnih obrazaca – sve su to nasumične faze jednog vrlo sistematičnog i jasno kanalisanog procesa. Procesa koji, samom težnjom ka standardizaciji različitih aspekata života, možda ne podseća u potpunosti na više puta pominjano prosvetiteljstvo, ali koji, u savremenom dobu, ima sličnu istorijsku ulogu – generiše reakciju kroz formiranje afirmativnih pogleda na vlastitu zajednicu, i državu, a posledično tome, (prikriven ili otvoren), negativan pogled na druge zajednice i države.

Tom linijom razmišljanja, antiglobalizam i nacionalizam, iako dva fenomena koja nemaju mnogo dodirnih tačaka u svojoj genezi, odjednom imaju dosta zajedničkih odlika i u savremenom svetu, smatram da se ne mogu posmatrati izolovano. Paradoksalni trend praktičnog slabljenja moći država (zbog podrivanja suverenosti, koje (podrivanje) predstavlja pretpostavku globalne trgovine i povezivanja), s jedne strane, i jačanje moći grupacija desnog centra političkog spektra u mnogim savremenim državama, sa druge strane, jasno govori u prilog istorijskoj činjenici da država i nacija nisu jedno te isto, kao i da njihove sudbine mogu krenuti različitim stazama. Veliki broj uticajnih teoretičara danas smatra da će moć država slabiti sve više. Nisu tako sigurni kada je u pitanju snaga nacionalizma.

Iz ugla Amerike, teorijske zavrzlame su drugorazredna stvar. „Oni drugi“ su sve one „propale, diktatorske, kriminalne, terorističke i genocidne“ države (bivši američki predsednici Klinton i Buš, kao i sadašnji, Tramp, redom su koristili navedene epitete), koje „ubijaju, proganjaju i muče svoj narod, sponzorišu terorizam, kontrolišu tržište droge, ugrožavaju ljudska prava“ – tako bi, makar, izgledalo neslavno objašnjenje američkih birokrata. Realnost je nešto drugo. Protivnik je svako onaj ko se usprotivi predvodničkoj, mesijanskoj ulozi hegemona, te onaj ko ugrožava njegove geopolitičke, finansijske i druge interese. SR Jugoslavija, Avganistan, Irak, Iran, Severna Koreja, Kuba, Venecuela, Kina – samo su neke od sadašnjih i bivših zemalja koje su osetile oštricu supersile. Kako su te mere uticale na ekspanziju nacionalističkog sentimenta u ovim zemljama, mislim da je suvišno i elaborirati. Dovoljno je pogledati rezultate anketnog ispitivanja javnog mnjenja. Nacionalizam se ponovo javlja kao zgodna tvđava za one koji bi da se sakriju od bespoštednosti i besmisla neoliberalnog sveta. Tako nacionalizam, čini se, deluje prema spolja.

Zarad kompletne slike, pored nacionalističkog delanja egzogene prirode, valja istaći i neke činjenice njegove endogene strane, odnosno, kako se on u sadašnjem trenutku manifestuje unutar država, iako je razdvajanje spoljne i unutrašnje strane ovog fenomena moguće učiniti uslovno, i samo iz didaktičkih razloga.

Separatizam

Kada je u vreme Versajskog mira, tadašnji američki predsednik Vudrou Vilson, inicirao ideju o pravu naroda da odlučuje u čijim će granicama živeti, otvorena je separatistička Pandorina kutija. Vrlo brzo, u godinama koje su razdvajale dva velika rata, kolonijalni svet je pao na kolena, stvaranjem novih, suverenih država na teritorijama nekadašnjih carstava. Sličan, premda slabiji, trend je nastavljen i nakon Drugog svetskog rata, formiranjem novih zemalja, pre svega, u Africi. Kako je dvadeseti vek išao svojim tokom, separatističke težnje su u mnogim delovima sveta postale nova stvarnost, i nešto na šta se mora računati.

Pravo naroda na samoopredeljenje, kao novije pravo, počelo je da odnosi prevagu u mnogim krajevima, nauštrb starog, vestfalskog, o nepovredivosti granica i pravu država na suverenitet i integritet. Dominantni motiv najvećeg broja separatističkih pokreta je stvaranje zasebne suverene države, kao i zahtev za pripajanjem nekoj drugoj susednoj zemlji. U korenu tih intencija je bio i ostao nacionalizam sa svojim raznovrsnim indikatorima – separatističke organizacije su na temelju verske, jezičke, kulturne ili druge osobenosti, zahtevali zasebnu državu u kojoj bi, gelnerovski, „političke i etničke granice bile kongruentne“.

Takvi zahtevi, različitim intenzitetom i učestalošću, pojavljuju se širom sveta – u Kanadi (Kvebek), Velikoj Britaniji (Irska, Škotska), Francuskoj (Korzika), Španiji (Katalonija i Andaluzija), Srbiji (Kosovo), kao i u Gruziji, Azerbejdžanu, Rusiji, Kini, Šri Lanci, Indiji i mnogim drugim zemljama.

Često se dešava da separatistički zahtevi preuzmu odoru terorizma (ili borbe za oslobođenje, zavisno od perspektive) – onoga trenutka kada se asimetrična borba sa zvaničnom vlašću, sa zelenog stola, prenese na ulicu. Toga smo svi svesni u ovim danima, a trendovi su takvi, da će budućnost takođe biti oivičena „krvavim granicama“.

Mimo eskalacije nacionalističkog sentimenta u formi neke vrste konkretnog teritorijalnog zahteva, krvnu sliku nacionalizma unutar države i društva, treba posmatrati i u kontekstu prisutnosti i legitimiteta radikalnih desničarskih organizacija. Ni po toj osnovi, stanje u mnogim zemljama nije obećavajuće – stranke desnog centra su diljem zapadnog sveta vrlo važan faktor u kreiranju državne politike i društvene klime, a ako se izvuče makar jedan koristan zaključak iz ove serije eseja, onda on glasi da to može predstavljati problem po više osnova.

Aktuelizacija mekih pretnji bezbednosti, poput migracija i epidemija, u kombinaciji sa jasno uočljivim društvenim disproporcijama u pogledu raspodele društvenog bogatstva, podgrejani nacionalističkom retorikom – sve to može, i već predstavlja pretnju bezbednosti ljudi, grupa, pa i država. Masovne migracije koje su na delu poslednjih godina, kao i pandemija koronavirusa, koja još uvek nije rekla svoju završnu reč, uporno promovisanu ideju o „svetskoj solidarnosti“, stavljaju na ozbiljan test. Prvi rezultati nisu naročito ohrabrujući.

Ksenofobija i fašizam se vraćaju na velika vrata u svet dvadeset i prvog veka, a etnocentrizam polako, ali sigurno, gura pod tepih izlizane floskule o mirnom suživotu svih zemalja sveta.

Arogancija najmoćnijih društvenih struktura na Istoku i Zapadu, beda „siromašnog Juga“, koji počinje da se širi u obliku evidentne klasne polarizacije u svim zemljama sveta, sveprožimajuća netolerancija, otuđenost, usamljenost i besmisao mnogih pojava današnjice – sve te pojave različitog nivoa, mogu uticati i uticaće na svet sutrašnjice.

Zaključak

Na osnovu svega što je u ovoj raspravi rečeno, jednostavan i kratak zaključak, nije lako doneti. Nacionalizam, sa nacijama, kao svojim proizvodom, deo je političke stvarnosti, praktično, od dana Francuske revolucije, iako su koreni za njegovu afirmaciju, postavljeni i pre toga, zahvaljujući spletu istorijskih okolnosti, koje su stimulativno delovale na društevene mislioce i teoretičare, o kojima je već bilo reči. Na svom putu da postane ono što predstavlja danas, nacionalizam se susreo sa državom, političkim entitetom koji je do devetnaestog veka, već imao zacementiranu poziciju u društvenoj stvarnosti. Kohabitacija nacionalizma i države, koja je usledila nakon inicijalnog perioda nepoverenja, kvalitativno je promenila obe strane, stvarajući na taj način političku leguru koja je promenila tok istorije.

Kada govorimo o nacionalizmu u savremenom dobu, ovo pitanje treba posmatrati kroz kontekst savremenih globalnih pomeranja u domenu privrede, bezbednosti, telekomunikacija, ali i kulture – kontekst, čiji su temelji postavljeni još u vreme hladnoratovskog nadmetanja, ali koji je zaživeo intenzivnije i sveobuhvatnije nakon pada Berlinskog zida.

Globalizacija je promenila svačije živote, u većoj ili manjoj meri, pa je tako uticala i na razvojni put nacionalizma i na njegovu adaptaciju postojećim uslovima. Kao proces u čijoj osnovi leže neoliberalne ideje tržišnog povezivanja i deregulacije, globalizacija, otkriva ambivalentnu prirodu pozicije nacionalizma u savremenom svetu – s jedne strane, računajući na veliki mobilizatorski potencijal nacionalističkih ideja, neoliberali od njih ne odustaju, te ih uporno, ruku pod ruku, sa globalističkim, plasiraju svetskom javnom mnjenju, a sa druge strane, anti-globalisti, koji vrlo lako postanu (ili ostanu) i tvrdi nacionalisti, nacionalizam vide kao idejni obrazac na čijem temelju treba graditi tvrđavu protivljenja globalizmu. Iz te paradoksalne pozicije koju nacionalizam zauzima danas, proizilazi i još veća konfuzija u elaboraciji argumenata na koje se pozivaju nacionalisti u svojoj retorici, koja i inače nije bila čvrsto utemeljena. To je ono na šta ukazuje teorija. Šta na to sve ima da kaže praksa?

Savremena društvena stvarnost je takva da u sebi inkorporira vrednosni sistem dominantnog ideološkog obrasca, kombinovan sa inherentnim karakteristikama regionalnih, nacionalnih i lokalnih zajednica – bilo oni kulturološke, verske ili neke druge prirode. Ono što se javlja kao najmanji zajednički sadržilac svih tih zasebnih slučajeva, jeste, s jedne strane, komodifikacija svakog aspekta života (sve ima svoju tržišnu vrednost), sve izraženiji socijalni jaz između bogate manjine i siromašne većine, i sa druge strane, vrlo izražena deprivacija životnog smisla za ogroman broj ljudi. Mnogima je postalo jasno da novac ne može da bude jedini cilj u životu, makar ne u onoj meri koja je potrebna da čovekovu dušu, um i telo, holistički, ispuni zadovoljstvom.

Upravo na tragu besmisla nemilosrdne trke za ostvarivanje profita, tokom koje zaboravljamo i na same sebe, a kamoli na druge, rađa se famozna pojava društvene otuđenosti, kao tangenta koja veže svaku tačku planetarne neoliberalne kružnice. Ima puno dokaza za ovu tvrdnju.

Na tragu akumuliranog nezadovoljstva zbog sveta koji je postavljen na nepravednim principima, otuđeni, sluđeni i izgubljeni pojedinac, u našem dobu, traži utehu, smisao, ili put. Put za kanalisanje nataloženog nezadovoljstva koje je, što endogene, što egzogene prirode, ali koje nesavladivom žestinom prodire kroz sve društvene pore, a u budućnosti, to će činiti još intenzivnije.

Na tom mestu se rađa šansa da prijemčive ideje nacionalizma nastave svoj rast i svoju horizontalnu proliferaciju. Taj proces će se nastaviti i u budućnosti, sve do one tačke kada će implodirati ili eksplodirati. Implodirati, jer postoji šansa da se uruši iznutra. Eksplodirati, na način suviše strašan da bi se spominjao.

Savremena civilizacija je obeležena sve izraženijim podelama. Sve većem broju ljudi postaje jasno da su međunarodni, regionalni, nacionalni, politički, ekonomski i bezbednosni sistemi, truli, i da se principi po kojima funkcionišu, moraju menjati. Naravno, tu su i oni prvi, povlašćeni i uticajni, kojima promena distribucije moći u vremenu i prostoru, nikako ne odgovara. Na međi tih dveju volja, biće izgrađena budućnost. Psihologija nas uči da kad se sudare dve jake volje, dolazi do varničenja.

Ko može kontrolisati i artikulisati nataloženi bes? Odgovor na to pitanje pruža više od dvesta godina duga istorija jedne šokantne političke konstante. Nacionalizma.

Aleksandar Stojanović

Izvor: Nova Naša Reč

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

  Aleksandar Stojanović, Društvo, nacija, nacionalizam, Nova Naša Reč