Nadiranje epohe blendiranog mozga

Nadiranje epohe blendiranog mozga

Smej se i svet će da se smeje s tobom;

Prolij suzu i plakaćeš sam;”

Ella Wheeler Wilcox, „Samoća”, 1883

Knjiški moljci, jedini koji su i čuli za pesnikinju Elu Vilkoks, obično tumače da gornji stihovi naglašavaju vezu između iskazivanja čovekovog pogleda na svet i prijatelja i sledbenika, koje će tako privući. Ili odbiti od sebe. Konačno, niko ne voli ni mlakonje, ni narikače, da bi još i cmizdrili s njima. Ako se, međutim, uz suze, u pesmu doda i čaša rujna vina u nekoj birtiji na kraj sela, onda plač može da preraste u novokomponovane sevdalinke, vrlo popularne među onima koji su skloni verovanju u prokletsva. Većina ljudi odbacuje i ona štiva koja ukazuju na mogući dolazak propasti čovečanstva, ali ako se takvom proročanstvu doda naknadni happy-end, sa večnim rajem, koji u zagroblju čeka na pravednike, onda štivo postaje neprevaziđeni svetski bestseller. Hrišćani večno plaču zbog patnji Sina Božijeg, koji se, kažu, žrtvovao zarad spasenja ljudskog roda, ali suze ne liju u osami, nego u sada opet prepunim hramovima.

Hrišćanstvo već dva milenijuma promoviše pogled na svet u kome je čovek sudbinski osuđen na patnju, zbog sopstvene grešnosti i grehova naših predaka, ali istovremeno obećava da će mu se progledati kroz prste… ako iskreno poveruje u sve priče, pesme i zabeleške o običajima i događajima iz kasnog gvozdenog doba, kako su ih zapisali duhovni pastiri tadašnjih nepismenih jevrejskih goniča ovaca i koza… i… ako pokajnik, ma kako grešan bio, ni makac ne odstupi od vere u mnogo kasnije prikrpljene hrišćanske dogme i propise. Pošto je haotičnim ranim literarnim radovima, u kojima se pri prepisivanju nije strogo poštovao tekst i (božije) autorstvo, nastao je velik broj verzija Biblije, sa ne baš istovetnim božjim slovom. Sinodi hrišćanske crkve su tokom četvrtog veka pokušali da kanonizuju njen tekst… i umalo uspeli u tome. Nezavisne crkve su ipak zadržale naoko neznatne razlike u zapisanom božjem slovu. Moglo bi se reći: otprilike istim suštinskim razlikama, kao onim između muškog i ženskog primerka „Hazarskog rečnika”, jednog od vrhunaca proze napisane na srpsko-hrvatskom jeziku. Ovakvo centralističko redigovanje ranih crkvanih sabora ipak nije sprečilo da, kasnije, dođe do raspada prividnog hrišćanskog jedinstva — tokom raskola, reformacije i nicanja dugog niza nezavisnih protestantskih crkava i sekti. Poklonici svih ovih verzija teksta ostrašćeno smatraju da jedino njihova sekta, ili crkva, sledi istinu iskazanu u nepromenljivoj božjoj reči. No, niko od njih u svoj toj nepobitnoj realnosti ne uočava paradoks, nego njuše iskušenje poslato od palog božjeg anđela — đavla.

Krajem prošle godine jedan plemeniti Jevrejin, čiste krvi, inače veliki knjiški moljac, napunio je 94 godine. Iako je izdao osamdesetak popularnih knjiga o ligvistici, filozofiji i savremenim društvenim i političkim zbivanjima, iako ga mnogi priznati naučnici, mislioci i novinari smatraju najznačajnijim živim intelektualcem, on ipak ima samo zanemarljivo mali broj sledbenika. Drugi starac iz iste odlazeće generacije, od istog roda, iz iste zemlje, koji se nije bavio knjigama, nego realnim životom (preciznije real-politikom) skoro da je napunio stotu. Godinama je, u doslovnom smislu, žario i palio spoljnom politikom američke imperije i tako stekao svetski respekt zbog svoje izuzetne inteligencije i pragmatičnosti. Ta dva oronula starca, kojima sada podrhtava glas, još uvek ne pokazuju smanjen mentalni kapacitet zbog duboko poodmaklih godina. A i dalje se ne podnose. Prvi je eminentni profesor Noam Čomski, sa elitnih univerziteta MIT i Harvard u Masačusecu, a posle i onog u Arizoni, drugi je Henri Kisindžer, bivši član nastavnog veća sa Harvarda. Čomski se posvetio akademskom životu i političkom aktivizmu, oštro se suprotstavljajući preovlađujućoj ideji (i to ne samo u Americi) o iznimnoj ulozi SAD-a u svetu; Kisindžer je postao oličenje siledžijskog ponašanja, bahatosti i fašistoidne politike američke imperije. U perverznoj logici liberalnog kapitalizma Henri je za takvo ponašanje i neosporna zlodela enormnih razmera, dobio Nobelovu nagradu (i to, ni manje, ni više, nego za mir!), a Noamu je zbog idejne borbe protiv status-quo-a zalepljena etiketa kontraverznog idealiste, pa je tako izgubio pristup javnom trgu. Ona starija etiketa sa žutom šestokrakom i naznakom „JUDE”, u SAD-ma nije politički podobna; čak se i pominjanje proste činjenice da američki Jevreji, kojih je svega 2% u ukupnom stanovništvu, potpuno kontrolišu holivudski biznis, sa svom tamošnjom propagandom, žigoše pečatom antisemitizma i kažnjava ekskomunikacijom iz javnosti. Prilepiti etiketu antisemitizma jednom istaknutom Jevrejinu je bio malo teži zadatak.

VIB-ov čuveni aforizam ne važi samo na prostorima Regiona:  

„Od svih poslova najlakši je lepljenje etiketa. Zaista je lako: isplaziš jezik, ovlažiš etiketu i zalepiš je na čoveka. Može i ovako: pljuneš čoveka, pa zalepiš etiketu.”

Gromoglasno izvikivana sloboda govora i u Americi ima svoju cenu, samo što je manja. Možeš da laprdaš šta i koliko god ti je volja, samo što ti u doba sofisticiranijeg modernog makartizma i elektronskih medija, vlastodršci jednostavno isključe mikrofon iz struje, ako napadaš vladajući politički sistem. Efikasnost pre svega. U slučaju Čomskog to se odvijalo tako što je politička crna ovca sklonjena sa uticajnih televizijskih razglasa. Takve packe slede ako čovek jednostavno kaže da su SAD-e agresivna imperijalna sila, a drskost u izrazu se klasifikuje kao neprihvatljiv politički pogled, koji zaslužuje javnu osudu.. ili još bolje: ignorisanje. Ali ako se neko usudi da iskoristi slobodu govora, tako što će objaviti, ničim osporavane, konkretne podatke o zlodelima američke vojske i nezakonitim aktivnostima zvaničnih američkih špijunskih organizacija — pa tako potvrdi da je „neprihvatljiv politički stav” zasnovan na neoborivim činjenicama — onda to već prelazi liniju tolerancije. Na sopstvenoj koži su to osetili utamničeni Džulien Asanž i odbegli Edvard Snouden. Obelodanjivanje istine, i samo istine, nije im donelo ništa dobro, niti će; a svet se zbog obelodanjenja nije promenio ni za jotu. Na suprotnoj strani ideološke gvozdene zavese, oni koji su se usdudili da posumnjaju u metode „socijalističkog” sistem završavali su ili u gulagu ili, ako su bili dovoljno poznati, u disidentskoj samoizolaciji na Zapadu. Otkada je sadašnja ruska vrhuška prevrnula ćurak i prihvatila sve blagodeti kapitalizma i oni su postali efikasniji: vratili su se na dobre stare metode Lukrecije Bordžije i carske Rusije, a disidenti i politički protivnici postali nezgrapniji — malo, malo… pa se neko od njih oklizne niz visoke stepenice ili ispadne kroz prozor nekog nebodera.

Profesor Čomski ipak smatra da je sloboda govora najveća tekovina američkog društva. Naginjem da se složim sa njim, iako je ta sloboda govora šupljikava kao ementaler; skorašnje tragikomične epizode iz nove epohe elektronskih cvrkuta (Twitter), i njemu sličnih duhovno-elektronskih proizvoda, nisu ništa drugo do ponavljanja već mnogo puta viđenog etiketiranja. Značajnije u ovome je to što se jasno pokazalo da je prepuštanje slobode govora i neodgovornim šarlatanima, vrlo pogubno za celo čovečanstvo, jer se i njihov umilni cvrkut sada lako širi diljem Planete. No, ni to nije ništa suštinski novo — ljudi su oduvek bili spremni za povođenje, čak i za lako prepoznatljivim prevarantima i njihovim lagarijam ili propagandnim psinama. Tokom istorije nikada nije postojala nestašica realnih likova sa karakterom prodavaca muda za bubrege, Ostapa Bendera, barona Minhauzena i drugih zamlata i šibicara. Religiozne skaske su samo jedan od mnogobrojnih primera za lako prevođenje žednog stada preko vode. Uspaljene nacionalističke legende su drugi primer, a slede ih ideološka fantastika… a u skorije vreme… antivakserki falsifikati i rodno-polna kvazi-naučna podvala.

Pre dvadesetak godina imao sam sreću da prisustvujem predavanju profesora Čomskog u sali kinoteke u Vankuveru. Nisam nikako mogao da propustim priliku da uživo čujem Demostena našeg doba. U jugoslovenskom razdoblju Beograda, po govorničkoj nadarenosti bili su mu slični profesori Nikola Milošević i Vladeta Jerotić, bez obzira da li se slušalac slagao, ili ne, sa onim što su govorili. A Čomski je tom prilikom obrazlagao zašto Kisindžera smatra jednim od najvećih na dugoj listi ratnih zločinaca: kampanje dugogodišnjeg potajnog i divljačkog bombardovanja Vijetnama, Laosa i Kambodže, stvaranje uslova za genocid od strane Crvenih Kmera, slabo prikriveno organizovanje fašističkog puča u Čileu sa likvidiranjem Salvadora Aljendea, državni terorizam SAD-va širom zemaljske kugle… itd.itd. Lista je poduža. Usput, oštro je osuđivao i bombašku kampanju NATO pakta u Jugoslaviji krajem prošlog veka.

Da uvedem u ovaj skromni prikaz još jednog američkog Jevrejina iz iste generacije, mada on više nije među živima: vrhunskog svetskog režisera Stenlija Kjubrika. Ovaj potomak iseljenika iz Poljske, Rumunije i Austrije je stvorio nezaboravan lik Dr. Čudnoljupca, iz gorke satire „Dr. Strangelove ili kako sam naučio da prestanem da brinem i volim bombu”. Taj filmski lik kao da je pravljen po uzoru na Dr. Kisindžera, iako je nastao godinama pre nego što je Dr. K isplivao na svetsku scenu moćnika, a zapravo je nastao po ugledu na celu grupu naučnika dovučenih iz Nemačke u SAD-e, posle poraza nacizma, da bi nastavili razvoj raketne i tehnologije nuklearne bombe. Najpoznatiji među njima bio je Verner fon Braun, a to što Dr. Strangelove više podseća na Kisindžera je jedna od onih retkih misterija u kojoj umetnost volšebno gleda u budućnost. Mnogi u svetu, a posebno despoti, generali i političari, su zaista naučili da vole Bombu, jer ona navodno sprečava najžešće ratove, tako da trenutna bratoubilačka klanica u Ukrajini može da se mudro posmatra, kao sitna čarka između dve imperije sa najvećim brojem atomskih bombi; pre ekonomsko-finansijsko-vojno odmjeravanje snaga, s nebitnom kolateralnom štetom, nego preludijum za fugu međusobnog totalnog uništenja. U stvarnosti, to je monstruozno nadmetanje između modernog liberalnog i autokratskog kapitalizma, u tome koja će imperijalna elita pre da trepne i prizna poraz… ili da u besu prevrne tablu s figurama, pritisne kobno crveno dugme i pokvari celu surovu (mušku) igru.  

Naglašavanje da su pomenuta dva zavađena profesora etnički Jevreji, potomci iseljenika iz Evrope (Rusije, u slučaju Čomskog, i Nemačke, u slučaju Kisindžera) ovde ima za cilj da pokaže da sličnost porekla, nivoa obrazovanja i okolnosti odrastanja, ne određuje nužno ni njihovu ideologiju, ni religijsku pripadnost, niti opšti pogled na svet. Jevreji su narod koji je čovečanstvu podario disproporcionalno mnogo velikana misli i umetnosti, verovatno zato što su, u odbrani od vekovnih tlačenja i pogroma, naučili da se međusobno podržavaju; tako su opstali tokom milenijuma, u kojima su mnogi mali narodi prosto nestali. U tome se verovatno krije i odgovor na pitanje, zašto ih je disprororcionalno mnogo u bankarstvu, obradi i trgovini dijamantima, visokom školstvu, pa i u Holivudu. Paranoidni antisemiti u toj nepotističkoj koncentraciji vide zlu ruku zavere, da bi potajno vladali svetom. Otklanjanju antisemitizma nikako nije doprinelo to što se država Izrael, od samog svog nastanka, beskrupolozno ponaša prema arapskim semitima i, širenjem međusemitske mržnje, podstiče ratne sukobe na Bliskom Istoku. Slušah nedavno kako neki naši neurotičari „znalački” iznose sa katedre Jutjub Univerziteta, da Aškenazi — Jevreji iz centralne i istočne Evrope — zapravo i nisu što jesu, nego su prikriveni Hazari; iza svakog istorijski sumnivog grma krije se neki zli Hazar. Za davno nestale Hazare Jutujub doktorandi, naravno, nisu ni čuli pre objavljivanja velelepne Pavićeve sanjarije, ali eto, sada mogu da im posluže i u dnevno-političkom palamuđenju, uz pomoć elektrona dobro izblendiranog svetskog mozga.

Prema Novom Zavetu, Bogočovek je rođen u mestašcu Betlehem u jevrejskoj porodici. A prauzrok antisemitizma i stereotipa o Šajloku-Kir Janji, srebroljubivim čifutima, koji idu u tajanstvene hramove na molitvu, može se verovatno naći u priči o izdaji Jude Iskariota, jednog od dvanaest Hristovih apostola — i to zarad trideset srebrnjaka. Sukobu sa hrišćanima je sigurno doprinelo i to, što je u talmudskom predanju iz prvog i drugog veka, Isusova majka predstavljena kao siromašna jevrejska devojka, koju je muž, tesar po zanimanju, oterao zbog preljube sa rimskim vojnikom po imenu Pantera, koji je bio poreklom iz Sidona. Sličan zapis postojao je i u grčkim nehrišćanskim izvorima, ali se njegova verodostojnost obično poriče, kao što može da se poriče verodostojnost i svih drugih drevnih zapisa. Nadgrobni spomenik pomenutom rimskom vojniku, isklesan u kamenu, pronađen je u Bigerbriku, u današnjoj Nemačkoj, gde je njegova kohorta, posle Palestine i Dalmacije, bila prebačena da se bori protiv germanskih varvara. U strogo patrijarhalnom društvu tog vremena žena bi bila osuđena kao preljubnica i da je zapravo bila napastvovana. Talmud, i neki srednjovekovni jevrejski izvori, dalje kažu da je Marija, napuštena od muža i prezrena od društva, posle rodila sina Isusa. Zbog bede u kojoj su živeli, Isus je u ranoj mladosti otišao u pečalbu u Egipat, gde je od tamošnjih sveštenika izučio magiju. Kada se vratio u rodnu Palestinu, uspeo je da, izdajući se za učenog rabina, svojim hokus-pokusima okupi brojne učenike i, protivljenjem menjačima novca u jerusalimskom Hramu, stekne veliku popularnost među nepismenom sirotinjom. Tada je, međutim, Isus počeo da moć svoje reči izjednačava sa rečima Jahvea. Zbog takve nečuvene jeresi bio je osuđen na smrt i pogubljen uoči praznika pashe. Talmudsko viđenje Isusa, za hrišćane, predstavlja bogohuljenje i, tokom milenijuma, bilo je glavni izvor prezira hrišćanstva prema judaizmu.

BenAri_0520 áéëåøéí 1953

 

Svetonazor profesora Čomskog

 

Ništa nije opasnije nego ideja, kada je ona jedina koju imate.”

― Emile Chartier Alain

Da se, posle ove istorijske digresije, vratimo na profesora Čomskog: Iz brojnih knjiga, prevedenih i kod nas, a i iz mnogih intervjua s njim, jasno je da Profesor nije praktikujući vernik. Da izraelska krajnja desnica barata rečnikom ove naše, bio bi javno žigosan kao — slučajni Jevrejin. Teško bi moglo da se Čomskom smisleno namakne i karakterizacija marksiste, iako Marksa, kao mislioca, veoma ceni i koristi njegove ključne termine i ekonomsku analizu. Svetonazor profesora Čomskog svakako polazi sa pozicija političke levice dvadesetog veka, ako ta dualistička podela još ima ikakvog smisla, jer se posle pada zlokobnog Varšavskog Pakta i SSSR-a skoro svi odriču ideologije, što je dobro, ali, pri tom, često i koherentnog pogleda na svet, što je loše. Sigurno je da su njegovi politički pogledi izrasli pod uticajem anarho-socijalističkih krugova u kojima se kretao u mladosti, uključujući i kratak boravak u kibucu u Izraelu, nedaleko od Haife. Kibuci su osnivani pod uticajem socijalističkih i anarhističkih ideja, a imali su važnu ulogu u izgradnji Izraela, ne samo zbog hrane koju su proizvodili, nego zbog usađivanja visokog stepena društvene kohezije, timskog rada i entuzijazma u cionistički pokret. Po ateizmu i entuzijazmu u izgadnji novog društva slični su radnim akcijama organizovanim u Jugoslaviji pedesetih godina, na kojima je naša tadašnja mladež provodila svoja leta, ili onima organizovanim širom Sovjetskog Saveza. Danas su potpuno zaboravljene. Koliko bi današnjih srednjoškolaca bilo spremno da mesec dana, pijucima i lopatama, udarnički rade od jutra do večeri i spavaju pod šatorskim krilima, kao što je to radila generacija mog oca? Taman da rad nije izgradnja pruge Brčko-Banovići ili brane za stvaranje veštačkog jezera Vlasina, nego nešto za šta se generacija Z nominalno zalaže — recimo pošumljavanje goleti? Ni ponuda pristojne nadnice ne bi ih pomerila sa asfalta ili, nedajbože, od pametnih telefona. Druga su bila vremena, entuzijazam je tada zarazno širio i bez novca i bez tvitova, a čak ni u Izraelu se više ne stvaraju novi kibuci. I tamo su prevladali krajnja desnica i religiozna ortodoksija. Nisu ni ovi kolektivistički pokreti bili nešto sasvim novo: anabaptističke crkvene zajednice Amiša i Menonita, švajcarskog, nemačkog i alzaškog porekla, već tri veka žive usred Pensilvanije u kolektivnim zajednicama poput kibuca; naravno, sa rano-hrišćanskom predznakom, umesto socijalističke ideologije i tvrdokornim čuvanjem tradicija sedamnaestog veka, umesto izgradnje novog društva kao ciljem.

Čomski je izjavio da su se njegovi rani uzori zalagali za „neku vrstu dobrovoljnog socijalizma, odnosno libertarijanski-socijalističkog ili anarho-sindikalističkog ili komunističko-anarhističkog (društva), u tradiciji, recimo, Bakunjina i Kropotkina i drugih. Imali su u vidu visoko organizovan oblik društva, ali društvo, koje je bilo organizovano na bazi organskih jedinica, organskih zajednica. I generalno, oni su pod tim podrazumevali radno mesto i komšiluk, a iz te dve osnovne jedinice mogla bi da kroz federalne aranžmane proiziđe visoko integrisana vrsta društvene organizacije, koja može biti nacionalnog ili čak međunarodnog obima“. Ne mogu da se otmem utisku da su ove ideje vrlo slične polaznim idejama samoupravnog socijalizma (mesne, radne i interesne zajednice…).

I pod stare dane Čomski pomno prati dnevne političke događaje i duboko je angažovan u njihovoj analizi i pokušajima da udahne životni dah u političku levicu na umoru. Teško da će uspeti u vaskrsavanju, makar to bilo samo vaskrsenje ideja. Oni koji nisu zaluđeni dnevnom politikom, kao profesor Čomski, niti prate dnevne društvene događaje, obično zagovaraju nekakav, ideološki neutralan stav — ma šta me se tiče, gledam samo svoja posla — u kojem često stradaju istorija, nauka, pa čak i logika, sam jezik, pa stoga i budućnost.

Sa odricanjem od stroge ideologije započelo se još na prelazu iz šezdesetih u sedamdesete, kada je postala jasna tragedija kroz koju su boljševici, na čelu sa Staljinom, provlačili narode Sovjetskog Saveza i njegovih dominiona. Zadržavajući osnovne marksističke ideale o socijalnoj pravdi, klasnoj borbi, ravnopravnosti polova i internacionalizmu, francuska levica je podržavala pokrete za reformaciju komunističkog režima u Čehoslovačkoj, koju su pokušali da sprovedu snage okupljene oko Dupčeka, šezdesetosmaške demonstrante u Evropi, pokret Nesvrstanih i pokušaje uvođenja samoupravljanja u Jugoslaviji, kao i rastući pacifistički pokret u SAD-ma. Posle ruske okupacije Čehoslovačke u avgustu 1968me, raspršivanja šezdeseteosmaškog studentskog optimizma, birokratizacije ideje o samupravljanju i rasplinjavanja antiratnog pokreta u Americi (u halucinogene vizije hipika o ulozi porodice, muzike i spiritualnosti), francusku levicu sustigli su i napadi od strane postmodernističkih, kvazi-levih mislilaca.

 

Nadiranje postmoderniza i raspad društvenih normi

 

Možda cilj ovih dana nije da se otkrije ko smo, nego da se odbaci ono što jesmo.”

― Michel Foucault

Počelo se sa kompletnim preispitivanjem ne samo ideoloških dogmi, nego i sa relativizacijom principa socijalne pravde, uloge nauke u društvu, pa čak i nekih fundamentalnih filozofskih pitanja o čoveku. Glavni pobornik ovog pokreta bio je uticajni francuski filozof i politički aktivista, Mišel Fuko, koji se nije libio učestvovanja u studentskim protestima i u tučama sa policijom. On se, doduše, donekle ograđivao od pokreta postmodernizma i strukturalizma, ali im je suštinski bio blizak. U pokušaju da primiri studentski revolt, francuska vlada je osnovala eksperimentalni univerzitet u Venci, a Fukoa postavila za prvog dekana filozofske katedre u decembru te burne godine. Postao je poznat po svojoj kritici  društvenih ustanova svih vrsta, posebno kaznenog sistema, ali i po relativizaciji medicinske nauke (posebno psihijatrije) i istorije (zbog svojih ideja o istoriji seksualnosti). U čuvenoj javnoj diskusiji Čomski i Fuko su raspravljali o opštim teorijama koje se tiču odnosa znanja i moći, kao i o ulozi i nastanku govora. Mada to nije bilo nadmetanje, po ugledu na sportska, nego sukobljavanje apsraktnih ideja, komentari pratilaca sugerisali su da je Čomski pri tom odneo pobedu. Kada se, međutim, posmatraju potonja društvena događanja i trendovi, post-moderna relativizacija svega je ipak gromko nadvladala, a levičarska misao jedva da je preživela.

Fuko je bio član svetske bratije homoseksualaca, koja je u međuvremenu metastazirala u današnju moćnu (kako se u ovom trenutku samo-krste i promovišu) LGBTQIA2S+ falangu, sa bojnom zastavom u duginim bojama. Pod uticajem njegovih relativističkih ideja, mnogobrojni politički aktivisti za prava homoseksualaca iz San Franciska su 1970. protestovali na godišnjem sastanku Američkog Udruženja Psihijatara (APA). Oni su, s pravom, tvrdili da psihijatrijske teorije o homoseksualnosti i potrebi za lečenjem podstiču društvenu stigmu oko njih. Osim toga, nikad nije ni bilo jasno kakvom to terapijom može da se izleči jedna prirodna anomalija. Do tada je, po priručniku APA, kategorija sociopatskog poremećaja ličnosti uključivala potkategorije, kao što su antisocijalna reakcija, seksualna devijacija i zavisnost. Seksualna devijacija je uključivala različite tipove ponašanja klasifikovane kao patološki, uključujući „homoseksualnost, transvestizam, pedofiliju, fetišizam i seksualni sadizam, uključujući silovanje, seksualni napad i sakaćenje“. Posle protesta, psihijatriska dogma o homoseksualnosti je prekategorizovana, ne više kao sociopatija, nego kao poremećaj ličnosti. Tokom nastupajućih godina prekategorizacija je evoluirala u „poremećaj seksualne orijentacije“, definisan kao istopolna privlačnost sa unutrašnjim konfliktom izazvan time.

No, nije se stalo s otklanjanjem nepravedne stigme i potiskivanjem nasilja prema toj populaciji. U daljem periodu nastavilo se s daljim pomeranjem fokusa sa patološkog aspekta homoseksualnosti, na unutrašnji konflikt, sve dok APA jednostavno nije prihvatila parolu — Gay is good. Dobro za koga ili za šta? Vesela (gay) družba, u višestruko većem procentu nego ostatak stanovništva, često biva teško pogađana ubitačnim zarazama. Priroda (bez političkih stavova) kao da se brani od zloupotrbe onih koji poriču biologiju, psihijatriju i nastoje da sruše baš sve vekovima uspostavljane društvene norme. Konačno, i sam rodonačelnik „gej“ zajednice, i njihovog rušilačkog pokreta, Fuko, umro je od posledica HIV-a, koji je zakačio zbog kolektivne seksualne prakse u okvirima „zajednice“. Osim toga, homoseksualne, i ostale novokomponovane seksualne veze, su u suprotnosti sa kreativnim biološkim nagonima koji stvaraju život. „Polna orjentacija“ je od 2013. potpuno izbačena iz domena psihijatrije, uz ponovno naglašavanje da kulturne norme imaju uticaj na ono što se smatra patološkim, što je neosporno tačno. Poslednjih godina su se sve ratobornija, brojnija i diverzifikovanija falanga izborila da se i „transrodne i nonbinarne“ (sa sve bizarnijim podvarijantama) osobe smatraju normalnim „seksualnim manjinama“. A ravnopravnost manjina je deo demokratskih ljudskih prava, zar ne? Tako se iz domena bioloških i medicinskih nauka potpuno prešlo u domen političkih borbi i frljanja prigodnim novorjekom u pokušaju preobrazbe celokupnog stanovništva. Ni tu se nije stalo sa trendom, nego se sada u nekim državama i pretpubertetska, pa čak i predškolska deca, besplatno, često i bez znanja ili protiv volje roditelja, podvrgavaju psihološkim, hormonalnim i hirurškim „terapijama“ u nepostojećoj „tranziciji“ iz biološkog pola, u pol koji nedorasli pacijenti sami izbaberu, uz malu pomoć dušebrižnih savetnika. Dugogodišnja švedska naučna studija je pokazala da su one osobe, koje su bile podvrgnute svim blagodetima iluzije o „tranziciji“ u suprotan pol, mnogo više nego prosečni građani, podložne depresiji, pokušajima samoubistva, izvršenom samoubistvu i krivičnom osuđivanju zbog kriminala. No, preobrazovani istraživači iz tih činjenica ne donose logičan zaključak, da je taj proces neuspešan i najčešće poguban za pacijente, nego da porazni nalazi zapravo pokazuju da je potrebno još više novo-psihijatrijskog savetovanja i ubeđivanja da je pacijentima prvobitno sugerisan dobar izbor. Kapitalistička demokratija prihvata svakog i svašta, pod uslovom da nije ilegalni useljenik, komunista ili džihadista. Za sada se pedofilija i silovanje još uvek drže na listi patoloških seksualnih devijacija, ali… Proces preobrazovanja stanovništva je u punom zamahu i nije mnogo različit od masovnog prevaspitavanja naroda od fašističkih i „komunističkih“ pokreta na vlasti.

U istom ovom periodu od sedamdesetih na ovamo, u Severnoj Americi je pozatvarana većina ustanova za mentalno obolele i zavisnike od težih droga, koji nisu u stanju da vode računa o sebi. Oni koji bi po „zastarelim“ psihijatrijskim normama bili u njima lečeni, dobili su punu slobodu. Oni je manifestuju u kampovanju po ulicama, parkovima i pod mostovima gradova, krađama i nasiljem, pokušavajući da dođu do hrane za puko preživljavanje ili novca za sledeći fiks. Usput, taj trend je društvo oslobodilo od „nepotrebnih“ troškova za bolnice i druge zdravstvene ustanove. Konačno, kapitalizam i demokratija su zasnovani na slobodi izbora svakog građanina. Zar ne?

 

Relativistički blender za mozak u kome se gubi svaka istina

 

Svaki obrazovni sistem je političko sredstvo za održavanje ili modifikovanje prisvajanja diskursa, sa znanjem i moćima koje nosi sa sobom.“

― Michel Foucault

I samo pominjanje klasne borbe za promenu društvenog sistema, postalo je neprihvatljiva komunistička besmislica. Nekadašnja levica je završila tranziciju ka desnici, a nekadašnja desnica je ojačala u ono što je nekada bila krajnja desnica. Nema više ni koherentnih ideologija; sve su one strpane u virtuelni mikser, izblendirane i svako iz te postmoderne mentalne papazjanije može da izvadi šta mu je volja. Tako se kvazi-leva Demokratska stranka u SAD-ma, od bar formalnog nastojanja da se minimalne nadnice podignu na nivo dovoljan za preživljavanje i od poziva na oporezivanje korporacija i enormno bogatih, pretvorila u stranku fokusiranu na ravnopravnost seksualnih manjina i pooštravanje sukoba sa Rusijom i Kinom. Republikanska stranka se zapenjeno fokusirala na to da se slučajno ne smanje zalihe sve ubitačnijeg oružja među građanima, da se ukine pravo na prekid trudnoće, na zatvaranje granica za (ružne, prljave i zle) izbeglice s pogrešnom bojom kože ili previše ukošenim (urokljivim) očima, te na privlačenje radnika, koji se en masse groze promena društvenih normi za korišćenje javnih nužnika, dosad odvojenih za žene i muškarce.

Ljudi na postmodernom Zapadu više ne mogu da se slože ni oko značenja osnovnih reči u svakom ljudskom jeziku: žena, muškarac, majka, suprug, brak, pol, trudnica, koga treba označavati zamenicama on, ona i oni… Koristeći blendirani postmoderni politički mozak, Amerika, koja se nekad borila protiv fašizma, još od sedamdesetih podpiruje najgore fašiste i neofašiste; nekada komunistička, a sada hiper-pravoslavna Rusija šuruje sa džihadistima i najgorom teokratijom u Iranu. Na svetskoj pozornici moći sada borbu za prevlast vode samo varijante kapitalizma: neoliberalni na Zapadu, autokratsko-kleptokratski u Rusiji, državno-partijski u Kini i teokratsko-nacionalistički u muslimanskim zemljama i Indiji.   

Tako je, u propagandnom ratu, nastalo plodno tlo i za beskrajno utuvljivanje jednoumlja o „illegal and unprovoked invasion of Ukraine” na Zapadu, ali i za jednoumlje o „specijalnoj vojnoj operaciji, koja ide po planu“ u Rusiji i kod njenih simpatizera. Invazija se ničim ne može pravdati, ali je očito provocirana suludim, nezakonitim i slabo zakulisanim širenjem NATO pakta na Istok, još od vremena vladavine svetom tupana, Buša mlađeg i mnogo inteligentnijeg Obame. Da li se još iko seća da su oni postavljali protiv-raketne sisteme u Poljskoj i Rumuniji, pravdajući se odbranom od nepostojećih raketa iz Irana? Ili dobro dokumentovanog ulaganje CIA-e (u vrednosti od pet milijardi dolara) u organizaciju revanšističkih bandi, poklonika nacističkog kolaboratora Bandere, da izvedu „spontani” državni prevrat u Kijevu? Ako sve ide po planu, onda je specijalna operacija denacifikacije i demilitarizacije planirana zato da Rusija dobije novih hiljadu kilometara granice s novim državama NATO-a. Švedska i Finska su se, do specijalne operacije, gadile militarizma! Da li je imala za cilj da zanavek pokida trgovinske odnose Rusije sa svojim najvećim ekonomskim partnerima? Da li je planirana da se podignu i udruže potomci kolaboracionista sa hitlerovim okupatorima na (katoličkoj) liniji Litvanija-Poljska-zapadna Ukrajina, pa da histerično šalju sve ubojitije oružje na ratište… u cilju postizanja mira? Da li je cilj bio da vojska umlati bratski narod, zato što sada, braneći se, služi kao priglupa pešadija, koja po ratištu vuče zapadne haubice i raketne bacače, koji američki oficiri, preko satelitske veze, ispaljuju iz crnih kožnih fotelja u Ramštajnu? Da li je briljantan plan predvideo izbezumljenu konfiskaciju svega što je rusko i paranoju skidanja Čajkovskog sa muzičkih scena i otkazivanja predavanja o Dostojevskom? Itd. itd.

Uzrok rata u Ukrajini jeste bio tinjajući sukob liberalnog kapitalizma pod hegemonističkim vođstvom SAD-va i autoritarnog kapitalizma u Rusiji. Američki stratezi su procenili da njihova vladavina — prevashodno zasnovana na potpunoj kontroli svetskog bankarstva, potpomognutoj snažnom monopolističkom ekonomijom, visokom tehnologijom zaštićenom patentima i moćnom vojskom — može da bude podrivena, ako dozvoli da se približavaju Rusija, sa snažnom vojskom i energetsko-sirovinskom bazom, i Kina, sa već visoko razvijenom privredom, naprednom tehnologijom i ogromnim brojem stanovništva. Otuda i istovremeno zaoštravanje odnosa sa obe te zemlje. Sukob tinja još od početka novog veka, ali je bio prigušen u doba kad je Rusija bila na kolenima, a Kina bila obećana zemlja za ostvarivanje ekstra-profita, putem prebacivanja industrijske proizvodnje iz SAD-a u zemlju sa disciplinovanom radnom snagom, niskim nadnicama, bez sindikata i državne regulative o zagađivanju prirodne sredine. Tada su i Putina vodali kao mečku, po zgradama kongresa i parlamenata uz gromoglasne aplauze, kao što su to prethodno radili sa Jeljcinom i Gorbačovim, a sada i sa ratobornim komičarom iz Ukrajine. Kada je Putin uvideo da se tu radilo o podilaženju, bez namere da se Rusija ravnopravno uključi u takozvani slobodni svet, okrenuo se prikrivenom potpirivanju razmirica u dvopartijskom sistemu u SAD-ma i nezadovoljstva zbog hegemonizma SAD-a u Francuskoj i Nemačkoj, ne bi li tako oslabio protivnika. SAD-e su nastavile sa propagandom i sankcijama protiv Rusije, a sada i protiv Kine, koju vide kao najvećeg potencijalnog neprijatelja u budućnosti. Već i skromnim potezom prelaska, sa plaćanja za naftu američkim dolarima, na druge valute, hegemonija SAD-a bi bila uzdrmana.

Stratezi SAD-a su primenili metod već proveren u sukobu sa Sovjetskim Savezom, bez neugodnosti ulaska u direktan rat: uvući neprijateljsku državu u što krvaviji i što duži rat sa, za njih, nebitnom zemljom, slati oružje da se rat rasplamsava, ekonomski i politički što oštrije izolovati protivnika i sačekati da se samoiscrpi i uruši. Kao mamac ovog puta je poslužila Ukrajina, preuzimajući ulogu Avganistana iz sojetskog doba.

Ruski stratezi su, pak, poverovali u procene sopstvenih birokratskih aparata, da će rat da dobiju u kratkom vremenu sa neznatnim žrtvama, iako su dobro znali da su SAD-e i Britanija još od državnog prevrata naoružavale Ukrajinu — dovoljno da okupatorima zada teške gubitke, ali nedovoljno da ih odvrati od invazije ili pobedi u ratu; a nadali se da će postojeće razmirice u ne tako jedinstvenom NATO paktu, da dovedu do njegovog faktičkog raspada, posebno zbog visoke zavisnost EU od ruskih energenata. Kada su uvideli da su se debelo preračunali i da povratka na staro stanje neće biti, u panici su prešli na plačnu retoriku o istorijskim nepravdama prema njima, večnom sukobu između nekakve euro-azijske i zapadne civilizacije i na pretnje nuklearnim ratom. SAD-e i Velika Britanija su slanjem sve ubojitijeg oružja prekoračile već desetak crvenih linija, koje je Kremlj zacrtavao i ne vidi se da će uskoro da stanu sa tim. Zasad se sve okončalo samo povećanim ratnim žrtvama i besnim iscrtavanjem novih linija, koje Zapad ne sme nikako da pređe. Svetu ostaje da bespomoćno i nervozno čeka da li će i nove pošiljke oružja biti toliko precizno izbaždarene da Rusiji nanesu gubitke, koje će biti primorana da podnese, a da ove sulude igre ne pređu u kratak rat do istrebljenja. NATO-u se ne žuri, ratuju preko posrednika, bez sopstvenih žrtava, a ekonomski resursi su im neuporedivo veći od protivničkih. Rusiju u svakom slučaju čeka samo dugotrajna propast, izuzev ako Putin ne ostvari svoje pretnje da će uništiti Zapad, pa tako celu Planetu uvede u nuklearnu zimu. Kako se ono u Srbiji kaže, ostao mu izbor do mojega.

Iako polaze sa suprotnih pozicija oko problema s Ukrajinom, Kisindžer i Čomski se prema datim izjavama zapravo slažu: treba naći dogovorno rešenje da se Rusiji prepuste teritorije na kojima žive pretežno Rusi; Kisindžer pragmatično, zbog toga što je Rusija nuklearna velesila, pa bi u odsustvu dogovora zaista pretilo da dođe do onog što Putinov bojovnik-džihadista, Kadirov najavljuje kao pritiskanje dugmeta, pa onda svima selam alejkum (jer kako ogorčeno reče ono što cela pomahnitala ruska kleptokratska elita lamentira već godinu dana: „Zašto treba dopustiti tim huljama da žive, a mi da ne možemo živeti?”); Čomski više zbog toga što odbacuje „visokomoralnu principijelnost” zalaganja za nepovredivost međunarodnih granica, nedavno povučenih po tada nevažnim linijama razgraničenja bivših republika u SSSR-u i Jugoslaviji. Tim novim granicama su stvorene mnoge dotad nepostojeće države sa znatnim udelom ruskog stanovništva, što je dovelo do naknadnih ratova. Zapad je i tako, bombardovanjem Jugoslavije i nasilnim stvaranjem nezavisnog Kosova, već davno pogazio gromko izvikivanu principijelnost. Niko od sadašnjih zapadnih vlastodržaca pišljiva boba, naravno, ne daje za to šta o sukobu, preko leđa Ukrajine, misle ova dva vremešna mislioca, ali od realnosti da Rusija nije slabašna Srbija, kojoj uvek mogu da lupaju vaspitne packe, neće moći da pobegnu.

Jedno je sigurno: ma kako da se ovaj avetinjski ples završi, svet neće biti onakav kakav je bio. No, to je Heraklit konstatovao još pre više od dva i po milenijuma, a plagijatorski Rim potvrdio izrekom tempora mutantur. Gledajući šire, očito je da svet već nije ono što je bio pre par decenija: zagrevanje Planete je već poodmaklo, tako da su naučnici i društveni aktivisti skazaljke sata koji otkucava preostalo vreme do „sudnjeg dana“, nedavno pomerili na 100 sekundi (dobro je, može se još: nije baš minut do dvanaest); besomučno uništavanje i zagađivanje prirode — uključujući i čoveka — se ubrzava i podstiče raspadom energetskog sistema zbog rata u Ukrajini; sukobi između svetskih centara političke, ekonomske i vojne moći se zaoštravaju do usijanja; stotine miliona izbeglica nagrću prema Evropi i SAD-ma; vojni budžeti se strmoglavo povećavaju, a međunarodni dogovori o skromnom smanjenju daljeg zagađivanja ostaju mrtva slova na papiru…

Ma šta me se tiče, gledam samo svoja posla je, ne tako slučajno, ne samo moto širokih masa, nego i pristup velikih kapitalističkih korporacija poslovanju, o čemu je Čomski naširoko pisao i govorio. Nedavno je u jednom podkast intervjuu sumorno i trezveno, bez happy end-a kvazi-hrišćanske utopije o dolazećem komunizmu i izjavio:

Sve dok imamo političku organizaciju koja je posvećena preuzimanju vlasti po svaku cenu, maksimizaciji profita, bez obzira na to kakve su posledice takvog pristupa, nema budućnosti za ljudsku civilizaciju.”

Internacionalzam, jednakost i optimizam o završnom periodu ljudske istorije su elementi koje vizija o komunizmu deli sa ranim hrišćanstvom. O vrlo mogućem dolasu „sudnjeg dana“, bez poziva na religiozne utopije, niko ne voli da čuje, pa vesnici nedolaska ljudske budućnosti uglavnom plaču sami.

Ne bez sličnosti sa budističkim pogledom na svet, nemački filozof Artur Šopenhauer je izrazio svoje verovanje da život donosi više patnje nego sreće. Postulirao je da sve postoji putem metafizičke volje za životom, ali je afirmaciju te „volje“ smatrao negativnom i nemoralnom, upravo zbog svog dobro poznatog pesimizma, sasvim moguće uzrokovaog neurotičnim epizodama, koje su ga pratile tokom života.

Ruska lekarka i psihonalitičarka jevrejskog porekla, Sabina Nikolajevna Špilrajn, koja je prvo bila pacijent, pa student, a onda i intimna družbenica Karla Gustava Junga, je prva postavila tezu o nagonu ka smrti i uništenju. Upoznavši se i dopisujući se sa Špilrajnovom, tu zagonetnu ideju je preuzeo i Sigmund Frojd, koji je dotad baratao samo sa onim što se krije pod pojmom libida i njegovog potiskivanja. Prema njima, nagon smrti se na nivou ličnosti često izražava kroz agresiju, opsesivno-kompulsivno ponašanje i samodestruktivnost, a opisuje se kao nesvesno suprotstavljanje unutrašnjem Erosu (težnji ka preživljavanju, razmnožavanju, seksu i drugim kreativnim nagonima koji stvaraju život). Zbog sveprisutnog dualizma u stvarnosti oko nas, taj tajanstveni nagon se u postfrojdijanskoj misli naziva i „Tanatosom”, kao misaona protivteža “Erosu”, iako sam Frojd taj termin nije koristio. Intrigantno je da je mnogo češće koristio množinu (nagoni smrti) od jednine. U ovom kontekstu besplodne LGBTQIA2S+ veze   su savremno otelotvorenje „Tanatosa”, mitološke personifikacije mirne smrti, koji nema oca, ali je sin Niks (Noći) i brat Hipnosa (Spavanja). Pojava nakaradnih surogat-majki i njihovog poroda je očita natkompenzacija, kojom ova čudna, polno-bespolna družba pokušava da nadoknadi ono što je nužno izgubljeno u odstupanju od prirodnih zakona. S konceptom o nagonima smrti Frojd je pokušao da zađe u još dublje, teško razumljive slojeve nesvesnog u čoveku, te nije ni čudo da je koncept ostao nedorađen. U knjizi „Civilizacija i njena nezadovoljstva” osnivač frojdijanske škole u psihologiji je sklonosti ka agresiji pominjao kao najveću prepreku civilizaciji. Po njegovom tumačenju, savremena zapadna civilizacija je, delujući kao neka vrste društvenog superega, deo opasnog unutrašnjeg instinkta smrti pojedinca preusmerila ka spoljašnjem svetu, posebno ka drugim grupama.

Karl Gustav Jung je pisao o elementima psihologije stada iz kolektivnog nesvesnog, koji mogu da se manifestuju među grupama ljudi, koji pak, po definiciji svi dele vezu sa ovim elementima. Prema njegovim analizama, neke grupe ljudi mogu da postanu posebno prijemčive za specifične simbole, zbog istorijske situacije u kojoj se nalaze. Zajednički značaj kolektivnog nesvesnog čini pripadnike tih grupa podložnim političkoj manipulaciji, posebno u eri masovne politike i masovnih medija. Jung je te masovne pokrete uporedio sa masovnim psihozama, uporedivim sa ranijpm demonskom opsednutošću, u kojoj ljudi nekritički kanališu nesvesni simbolizam kroz društvenu dinamiku rulje i vođe.

Jung je, takođe, tvrdio da se aspekti primitivnog kolektivnog nesvesnog ponovo pojavljuju u obliku sujeverja, verovanja u NLO-e, lakog prihvatanja sumnji u naučnu misao i u obliku neosporavanih tradicija, kao što je na primer božićna jelka, bez obzira što civilizacija, koja je razvila savremenu nauku, navodi ljude da se odriču svoje drevne veze sa mitološkim svetom necivilizovanih društava. Prema njegovom tumačenju, kružni oblik letećih tanjira nastao je zbog neophodnosti da se kolektivno nesvesnim idejama o božanstvima da fizička forma, koja simbolički označava večnost i sveobuhvatnost. Da je poživeo do današnjih postmodernih dana, sa svim našim zemaljskim i vanzemaljskim zaverama protiv grupa pravednika, verovatno se ne bi začudio koliko je bio u pravu.

Ova ovlašna usputna šetnja u domene filozofije i psihologije učinila mi se neophodnom, da bi eventualni pažljiviji čitalac, ozbiljnije shvatio tvrdnju da se čovečanstvo, na mnogo načina, uveliko opasno poigrava sa sopstvenom sudbinom. Masovno i redovno izražavana mržnja u grupama, koje su podlegle providnim obmanama ili propagandnim lažima, zbog odsustva kritičkog mišljenja, ne može da se olako otpisuje kao bezukusna, ali bezopasna virtuelna kakofonija. Pojedinci, pseudonimima prikriveni od društvenog superega, se u velikoj meri rešavaju i ličnog superega, pa tako postaju skloniji ne samo upotrebi kočijaškog rečnika, nego izražavanju mržnje i agresije prema drugim grupama. Ne radi se ovde o slobodi govora, nego o slobodi da se fabrikuje, laže i bude agresivan prema drugima.  

 

Kolektivna sklonost ka samouništenju u savremenoj praksi kapitalizma

 

„Čovek je obdaren razumom i stvaralačkom moći da bi umnožavao ono što mu je dato, ali dosad on nije stvarao, već rušio. Šuma je sve manje i manje, reke presušuju, divljači je nestalo, klima je oštrija i svakim danom zemlja postaje sve siromašnija i ružnija.”

Anton Pavlović Čehov, „Ujka Vanja” još 1898.

Pouzdano je dokumentovano, na primer, da je, još sedamdesetih godina, velika američka korporacije za eksploatizaciju nafte, Exxon (sada ExxonMobil) iz internih naučnih studija, znala da će njena dalja delatnost dovesti do globalnog povećanja temperature. Procena njihovih naučnika je bila da će, do kraja XX veka, prosečna temperatura da se poveća za 0.2 C, ali je korporacije javno to ne samo poricala, nego i finansirala grupe koje su unosile skepsu u javnost o sličnim nalazima nezavisnih naučnika. Baš me briga, gledam svoja posla... i bezočno lažem. Široko je poznat slučaj oštrog sukoba američkog političkog aktiviste Ralfa Nejdera (Nader) sa korporacijom General Motors u vezi sa (ne)bezbednim automobilom Chevrolet Corvair. Iako su njihovi inženjeri već znali da su Njederovi nalazi tačni, ne samo da je korporacija to demantovala, nego je još angažovala privatne detektive da prisluškuju njegove telefone, preturaju po njegovoj prošlosti i da mu čak podmeću prostitutke, ne bi li uspeli da ga oklevetaju. Pošto Demokratska stranka, u čijem levom krilu je bio izuzetno popularan, nije prihvatala njegove stavove da „korporacije imaju previše moći i podrivaju temelje američkih vrednosti i ljudska prava“, dvehiljadite godine je na predsedničke izbore izašao kao kandidat Zelene stranke. Dobio je skroman broj glasova, ali je uspeo da odvuče dovoljano da bi pokvario očekivanu pobedu Al Gora, koji je na sva zvona upozoravao o dolazećoj opasnosti od globalnog zagrevanja. U takvoj situaciji se strahovalo da su SAD-e pred građanskim ratom zbog lažiranja izbora u Floridi, pa je on odustao od dalje borbe i priznao pobedu Buša mlađeg. Gor je posle bio ismevan kao mlakonja i paničar, baš kao što se sada ismeva mlada aktivistkinja Greta Tunberg, koja se, kako zna i ume, bori za opstanak njene i sledećih generacija. Tako je Nejder, navodno, svetu za lidera podario minornu neznalicu i ratnog huškača, umesto pionira pokreta za zaštitu životne okoline. Niko za to ne krivi kvazi-levicu Demokratske partije, čiji se program može sažeti u — domaći kapitalizam i imperijalizam prema svim ostalima — niti se krive inertni birači i nebirači, koji se takođe drže gesla ma šta me se tiče, gledam samo svoja posla.

Korporacija Du Pont je godinama znala za teške zdravstvene posledice, koje ljudima i životinjama donose PFAS, PFOS i  PFOA (forever chemicals), polimeri koje ona koristi u svojim proizvodima, pa ipak je to decenijama poricala i nastavila sa proizvodnjom. Korporacije Purdue Pharma, Stamford i CT proizvode opijate (Oxicodone), koji, između ostalog, izazivaju tešku zavisnost i direktno su krive za hiljade smrti pacijenata, pa čak i sudski osuđivane. Ove, i još neke druge od farmaceutskih korporacija, takođe proizvode čitav niz antiderpesanata, koji se daju bez kontrole, a tako mogu kod adolescenata da izazovu, ili pojačaju, samoubilačke misli, promene karakter pacijenata ili ih potpuno životno dezorjentišu. Sve to lepo stoji, otkucano sitnim slovima na uputstvima kao upozorenje, ali su korporacije razvile komercijalne sheme u kojima se lekari i drugo medicinsko osoblje finansijski stimulišu da prepisuju što više antidepresanata, mada pri tom savršeno dobro znaju da pacijenti nisu podvrgnuti ikakvoj kontroli.

Primera za maksimizaciju profita, bez obzira na posledice takvog pristupa, je još čitav niz; da ovde još pomenem proizvođače pesticida i herbicida, proizvođače plastičnih proizvoda, koji se, po jednokratnoj upotrebi, bacaju i posle prirodno usitnjavaju u mikroplastiku (ona je već prisutna u gotovo svim vodotocima, podzemnim vodama i svim okeanima i morima); onda su tu i prehrambena industrija, koja se ne obazire na to što mnogi njihovi proizvodi, kao i mikroplastika, izazivaju haos u organizmu čoveka, ugostiteljstvo, koje nezdravu „brzu hranu“ i pogubnu gaziranu kolu nudi u plastičnim posudama, plastificiranom papiru i stiroporu… Komercijalni trijumf korporacija je često tragedija, ne samo za konzumente njihovih proizvoda, nego, kako Čomski s pravom naglašava, i za budućnost ljudske civilizacije.

 

Makasimalna kapitalizacije vrednosti korporacija i banaka na histeričnim berzama kao podstrekač rešavanja planetarnih problema

 

„Kakvo proćerdavanje savršeno dobre planete!

― Rae Knightly, The Great War of the Kins

Za Marksovu ideju o maksimizaciji profita kao osnovnom pokretaču kapitalizma već i vrapci znaju. Ono što se ređe pominje je, da se njegova analiza odnosila na industrijski kapitalizam. Smatrao je da su se već u drugoj polovini devetnaestog veka „proizvodne snage“ u Engleskoj i Holandiji razvile toliko, da „proizvodni odnosi“ mogu da se revolucionarno promene i uvede socijalizam, pa i komunizam. Nikada nije predviđao da će socijalistička revolucija da se dogodi u privredno zaostaloj zemlji, kao što je to bila carska Rusija, jer za to nije bilo materijalnih uslova. Izjednačavati boljševičke i maoističke ideje s marksizmom je, stoga, vrlo površno, bez obzira što su komunističke partije Sovjetskog Saveza i Kine uramljivale velike fotografije Marksa i Engelsa.

Boljševička revolucija je zapravo pomogla da se industijski kapitalizam izvuče iz tadašnje krize, jer je  revolucija u Rusiji ojačala levičarske pokrete i u kapitalističkim zemljama. Zbog neophodnosti da se sada pregovora sa sindikatima i potrebe da se konkuriše socijalističkim idejama, došlo je do naglog povećavanje nadnica i skraćivanja radnog vremena. To je jasno pokazao francuski ekonomista Tomas Piketi u odličnoj analitičkoj knjizi „Kapital u 21. veku“. Tako je stvorena platežno sposobna tražnja za industrijskim proizvodima, koja dotle nije postojala. Masovna proizvodnja automoblila, na primer, ne bi bila moguća, da mase prethodno nisu dobile finansijska sredstva da ih kupuju i slobodno vreme da te automobile i koriste. Ni razvoj životno značajne socijalne zaštite za zaposlene u poznom kapitalizmu, verovatno se ne bi dogodio, da nije bilo ideološkog pritiska da se konkuriše idejama socijalističkog bloka zemalja. Otkad je ideološke konkurencije nestalo, dotle snažna politička levica u zapadnoj Evropi je potpuno krahirala, porezi na prihode bogataša se smanjuju, a pritisci da se umanje socijalna davanja države su sve snažniji. Američka Demokratska stranka, na primer, ne može više da se izbori ni za vraćanje na nivo oporezivanja, koji je postojao još za vlasti desničara Ajzenhauera krajem pedesetih. Ta nastojanja se čak pogrdno nazivaju socijalističkim, a njihov najznačajniji pobornik, senator Berni Sanders, s uma sišlim idealistom i prikrivenim komunistom.

U poznom kapitalizmu motiv maksimizacije profita jeste ostao na snazi, ali je izgubio svoj primat. Sada preovlađuje motiv makasimalne kapitalizacije vrednosti korporacije i banaka na histeričnim berzama. Zbog toga je, recimo, Amerika Online početkom dvadeset prvog veka bila najbogatija korporacija u svetu, bogatija i od dugovečnih industrijskih giganata Exxon i General Motors, a dvadeset godina kasnije je bivša perjanica postala — sitna riba pljuckavica. Baš zbog promenjenog motiva za poslovanje sada se korporacije Microsoft, Google, Facebook, Amazon i Apple međusobno smenjuju na listi najbogatijih, iako neke od njih ništa ne proizvode, nego profitiraju na velikom zlu kapitalizma — reklamama. Trenutno najbogatiji kapitalista na svetu (a time i donosilac odluka u šta će se kapital ulagati) Elon Mask, nije bogat zato što je maksimizirao profit svojih korporacija (radilo se, pa se i zaradilo); zapravo je profita bilo vrlo malo, pa shodno tome i plaćenih poreza. Od ostvarenih profita ne bi nikako mogao da sprema izgradnju nove Nojeve barke za spašavanje čovečanstva odlaskom na Mars. On je najbogatiji zato što su trgovci na berzama ubeđeni, da će njegove korporacije u budućnosti ostvarivati profite u stotinama milijardi dolara godišnje. Na berzama akcija trguje se, ne nečim što je opipljivo, ne stvarnošću, nego predviđanjima. Čim se u jednom kvartalu proizvodnja Teslinih automobila smanji, vrednost korporacije padne za desetine milijardi. Tada najbogatiji čovek postane vlasnik Amazona ili nekih dizajnerskih korporacija. Kad proizvodnja poraste, desi se obratno, bez obzira da li je ostvaren profit. Logika takvih „stručnih“ procena je da će Tesla u budućnosti uspeti da smanji svoje troškove proizvodnje po automobilu, a da će potražnja i dalje da raste eksponencijalno.

Internet je rasplamsao maštu raznih prevaranata, tako da je poslednjih godina planulo i ulaganje u kripto-valute — lažni novac privatnih kompanija. Ideja je da se iza devet katanaca mračnog interneta i uz enormnu potrošnju struje, „kopa“ novac nedostupan kontroli država i njihovih poreznika; onda njime svako može da plaća šta i kad mu je volja, pa i poremećenom severnokorejskom diktatoru i ruskoj kleptokratiji za izvoz oružja… ili kartelima za isporuke droga, koje su preplavile svet zbog masovne potražnje u zemljama „slobodnog“ sveta. Pošto je „kopanje“ teško i skupo, a potražnja eksponencijalno rasla, cena ovih valuta je porasla eksplozivnom brzinom. I zlato je skupo zato što ga je teško kopati, malo ga ima, a svi ga žele, mada mu je najčešća primena za izlivanje prstenja, lanaca i ukrasnih brnjica. To što „kripto-rudari“ već uveliko završavaju u zatvorima zbog prevara, a „rudnici“ i „rudarske“ berze bankrotiraju, još uvek nije uspelo da sasvim ugasi kripto-groznicu. Neki se još nadaju vaskrsu.

No, naizgled nezamislivo velike svote kojima barataju pomenute korporacije, njihovi vlasnici i kripto-berze, su tek mrvice vrednosti, kojima barata finansijski kapital. Prema podacima međubankarskog bankarskog sistema Swift, prosečna dnevna bezgotovinska plaćanja u svetu 2019. su iznosila oko 5 triliona dolara. Prema podacima Svetske banke ukupan BDP u svetu te godine iznosio je oko 96.5 triliona. To znači da je, samo u bezgotovinskom plaćanju, celokupni BDP u istoj godini godini obrnut oko 19 puta. Ovo bi bilo slično kao kada bi svaki čovek na kugli zemaljskoj, u toku iste godine karticom platio 19 puta više nego što je ukupno zaradio; a pošto većina svetskog stanovništva još uvek plaća svoje račune i kupovine gotovinom, taj broj obrtaja je još mnogo puta veći — teško je proceniti koliko. Deo objašnjenja za ovo, je to što svaka kupovina omogućava plaćanje troškova proizvođača i tako redom u lancu proizvodnje. Međutim, materijalna proivodnja je u 21. veku tek manje od jedne trećine BDP; po proceni Svetske Banke: 24-26% industrija sa građevinarstvom i rudarstvom, a 3-5% poljoprivreda, sa ribarstvom i šumarstvom. 

Šta se onda tu zapravo događa? Velike banke i drugi investitori u berzanske transakcije, u proseku, bar dvadesetak puta godišnje kupuju i prodaju nešto za sav svoj godišnji prihod, i to uglavnom ne na osnovu finansijskih procena, nego na osnovu komputerskih algoritama. Pri tom neki gube, a neki dobijaju, dok banke uvek naplaćuju svoje provizije. Finansijske procene o budućem kretanju cena akcija i robe često određuju bistri dvadesetineštogodišnjaci sa obrazovanjem iz oblasti matematike i programiranja. Kao što se moglo videti tokom svetske finansijske krize 2008-9. njihov motiv nije da maksimiziraju ničiji profit, ni da vladaju svetom, niti da se — kao Čomski sa Fuko — upuštaju u filozofske rasprave o modernizmu i postmodernizmu, a ponajmanje da svet bar malo poprave ili ulepšaju. Njihov motiv je — ljudski, tako ljudski — da se pre 35te, s dovoljno miliona za kokain i gerle, umirovine na Kajmanskim ostrvima. Da upravljaju korporacijama, bankama, skupljaju milijarde ili vladaju državnim aparatima, na duži rok ostaju samo oni žedni moći, vlasti i slave. Može se komotno izneti zaključak da iza tolikih triliona dolara stoji vrlo malo opipljivih vrednosti.

U pomenutom intervjuu u kome se govorilo o sveprisutnoj propagandi i izravnim lažima prisutnim u svim vrstama medija, mladi novinar-podkaster upitao je profesora Čomskog:

„Pa kako da (u takvoj situaciji) nađemo istinu?”

„Kako da nađemo istinu? Zato imamo mozak… ona nije duboko (skrivena), zapravo je u plićaku. Nije to kvantna fizika! Uložite malo napora, razmislite malo, potražite druge izvore… razmislite malo i o istoriji… pogledajte u dokumentovane zapise… sve se to prilično dobro uklapa i možete da dođete do razumnog shvatanja o tome šta se događa.”

Za P.U.L.S.E Jaroslav Marko

 
Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments