Napoleon, Evropa…i Britanci

Napoleon, Evropa….i Britanci. Još jedan pokušaj Britanaca da pobede Napoleona – Ili sve ono što nećete videti na filmu Ridlija Skota

Dva veka posle Vaterloa, Britanci i dalje pokušavaju da pobede Napoleona, ovoga puta sa Ridlijem Skotom i njegovim najnovijim filmskim kolosom “Napoleon”.

Skot nije ni prvi ni poslednji Britanac koji je predstavio Napoleona po narativu reakcionara i restauratora “Ancien regime” (Starog poretka) na Bečkom kongresu: malog, krvoločnog, nadmenog i vulgarnog čovečuljka kojeg je mulj revolucionarnih vremena izbacio na površinu. Britanski režiser ga je prikazao i kao mrzovoljnog namćora i pored toga što je čak i Madam de Stal – koju je Napoleon svrstao u svoja četiri najveća neprijatelja uz Prusiju, Rusiju i Englesku – priznavala da Napoleon ima zavodnički osmeh i određeni šarm.

Nema toga što Britanci nisu pokušali da bi denigrirali Napoleona, počev od toga da su ga osudili na anonimnu sporu smrt na ostrvu u nedođiji između Afrike i Južne Amerike u Atlantskom okeanu, gde bi danas vlada Rišija Sunaka da šalje ilegalne emigrante. Poučeni iskustvom Jovanke Orleanke koju su spalili na lomači i od nje napravili sveticu, Englezi su smatrali, verovatno ispravno, da bi sa javnim pogubljenjem Napoleona još više doprineli širenju mita o Bonaparti i zato su ga osudili na izgnanstvo na Svetu Jelenu. Širili su i brojne laži, poput one da je bio nizak. Napoleon je bio visok 168 centimetara, odnosno šest centimetara viši od prosečnog Francuza na prelazu između XVIII u XIX vek.

Veliko istraživanje “Sandej tajmsa” povodom dva veka od bitke na Vaterlou, pre osam godina, pokazalo je da je Napoleon, posle Isusa Hrista, najvažnija i najcitiranija osoba u istoriji. O Napoleonu je napisano blizu 90.000 knjiga, naučnih radova, dokumentarnih filmova i drugih publikacija. U proseku svaki dan od smrti Napoleona bude objavljeno neko delo posvećeno njemu.

/ Ilustracija VP / Profimedia

Povest i istorijske ličnosti se ne mogu tumačiti iz ugla današnjice i kroz prizmu dostignutih prava, sloboda i vrednosti. Ko nema kapacitete da stavi u kontekst i vremensku dimenziju događaje i ljude koji su obeležili prošla vremena, neizbežno završava u navijačkim taborima, a navijanje, kao i vera, smrt je razuma. Očekivati da se neko, na prelazu iz XVIII u XIX vek, bori za ljudska prava, rodnu ravnopravnost i protiv rasnih i drugih diskriminacija po uzansama XXI veka naivno je koliko i besmisleno ili čak podlo.

Deo istoričara smatra da je Korzikanac bio praotac današnje EU i da bismo, da je kojim slučajem pobedio Rusiju, danas imali Sjedinjene Evropske Države sa jednom nacijom koja bi govorila francuski i bila najmoćniji akter na svetskoj pozornici. S druge strane, ima i onih koji u Napoleonu vide preteču autokrata i diktatora XX veka, neki ga čak porede i sa Adolfom Hitlerom, skicirajući ga kao bezobzirnog, bezosećajnog, egocentričnog megalomana kasapina francuske i evropske mladosti na početku XIX veka.

Stvarnost je nešto drugačija, za razliku od diktatora 20. veka, komunističkih, fašističkih, nacističkih ili klerikalnih, sa kojim se zlonamerno poredi Napoleon, koji su eventualno videli rat izbliza dok su bili kaplari, vojnici ili niži oficiri, Bonaparta je kao general predvodio svoje vojnike u bitkama u prvim linijama, i kasnije kada je postao imperator uvek je, za razliku od drugih krunisanih glava, bio na bojnom polju. Zbog toga je uživao bezrezervnu podršku svojih vojnika. Takođe, senzibilnost da pohvali kad je god to moguće pripadnike svojih trupa, da im stegne ruku, skine medalju sa grudi i zakači na njihove kod vojnika je budila osećanje ponosa, zajedništva i odanosti.

Treba shvatiti da ljudi nisu išli za Napoleonom i bili spremni da poginu za njega zato da bi uništili neki drugi narod, civilizaciju ili da bi dominirali manjim ili većim parčetom teritorije, kao što je to slučaj sa despotima prethodnog i ovog veka. Ljudi su ga sledili u ime slobode, jednakosti, napretka, modernizacije. Bonaparta je u očima svojih savremenika predstavljao sve pomenute ideje i zato je bio strastveno omrznut od pripadnika aristokratije u Velikoj Britaniji.

Opsednutost Engleza Napoleonom ogleda se i u tome što su ime najvažnijeg trga u Londonu nazvali po pomorskoj bici na Trafalgaru i na njemu podigli spomenik lordu Nelsonu. Vojvoda Velington je na slavi zarađenoj na Vaterlou postao britanski premijer a glavni grad Novog Zelanda, nekadašnje britanske kolonije, nazvan je po njemu. Železnička stanica na koju dolaze vozovi iz Evrope zove se Vaterlo.

Propaganda protiv Napoleona doživela je dva velika udarca par godina posle njegove smrti. Prvo je škotski pisac Valter Skot napisao biografiju velikog vojskovođe, a onda je okeanska masa dočekala posmrtne ostatke Bonaparte u Parizu 1840. godine, eliminišući, praktično, britanske napore da unište mit o Napoleonu.

Kreator “Ajvanhoa” i podanik britanske krune, ser Valter Skot, napisao je relativno poštenu biografiju “Život Napoleona Bonaparte” koja je izvršila uticaj na sve potonje generacije. Skotova knjiga bila je eho Napoleonovih reči svojim tamničarima i njihovom komandantu guverneru Lovu na Svetoj Jeleni: “Za par godina vaš lord Kaslri i vaš lord Baterst, kao i svi ostali, i vi sami ćete biti sahranjeni u prašini zaborava, a ako vas neko i pomene nekada, to će biti samo zbog nemoralnog ponašanja prema meni.” I zaista, Lov je mislio da će njegov povratak sa Svete Jelene u London po obavljenom zadatku biti trijumfalan, a dočekao ga je prezir, čak ga je i vojvoda Velington nazivao gluperdom.

“Na početku ovog veka Francuska je za druge nacije bila neverovatni spektakl. Jedan čovek ju je učinio toliko velikom da je osvojila čitavu Evropu. Taj čovek, izašao iz senke, uspeo je za samo nekoliko godina da se izdigne toliko visoko da je zadivio samu istoriju čovečanstva. Jedna revolucija ga ja rodila, jedan narod ga je izabrao, jedan papa ga je krunisao. Iz godine u godinu širio je granice njegove imperije… on je poravnao Alpe kao Karlo Veliki i Pirineje kao Luj XIV. On je konstruisao državu kao tvrđavu u središtu Evrope… Sve je u tom čoveku bilo ogromno i sjajno: on je bio kao neka vrsta vizije koja je lebdela nad Evropom”,

izgovorio je u čuvenom govoru u Francuskoj akademiji Viktor Igo o Napoleonu, godinu dana posle dirljivog dočeka mrtvog Napoleona u Parizu.

Dva veka kasnije, bivši šef francuske diplomatije Iber Vedrin, u predvečerje dvovekovne godišnjice smrti Bonaparte, rekao je da treba obeležiti dan njegove smrti, ali ga ne treba proslavljati.

“Ispravno je setiti se Napoleona jer je on ostavio trag u istoriji, ali ga ne treba slaviti, jer se slavi samo ono na šta smo ponosni sa našim sadašnjim mentalitetima”,

objasnio je Vedrin, perfektno na liniji “woke” ideologije i tzv. cancel culture.

Francuska pre pedeset i kusur godina nije imala problema sa ponosom na Napoleonovo nasleđe. Ona se prepoznavala u Napoleonovim ambicijama da bude lider Evrope sa prosvetiteljskom ulogom. Međutim, u današnjoj Petoj republici u pojedinim radikal-šik krugovima Volter se etiketira kao islamofob, Ruso kao razvratnik, Rišelje kao zlo po antonomaziji, Bodler kao drogirani mizogin.

Odnos Igoa i Vedrina prema Napoleonu ne samo što podvlači razliku između dve epohe već i objašnjava zašto je Francuska postala to što je danas, dezorijentisana i razapeta između petenista u novom ruhu Marin Le Pen i Melanšonovih islamolevičara. Baš kao što će u budućnosti zanemarljivo mali broj ljudi suditi o Napoleonu na osnovu biografije Valtera Skota a verovatno će mnogo više verovati da je istina ono što se videlo u filmu jednog drugog Skota, Ridlija. O tempora, o mores, rekao bi Ciceron da je kojim slučajem među nama. Imamo čitavu armiju osoba koje veruju da je Zemlja ravna ploča, pa zašto ne bi verovali više Ridlijevoj fikciji nego Valterovoj biografiji.

Napoleon je često bio zloupotrebljavan od desnice i političara iz tog miljea i pored toga što je sudeći po onome za šta se zalagao – opšte pravo glasa, pravo na školovanje, penzije, školske stipendije, zakoni iznad volje pojedinaca – bio mnogo bliži levici nego desnici.

Sa istorijske distance moglo bi se zaključiti da niko nije bio tako blizu ostvarenja sna o Sjedinjenim Evropskim Državama kao Napoleon. Štaviše, neko bi ga mogao smatrati i praocem federalne EU. “Velika armija” u momentu svog najvećeg sjaja osvojila je 20 tadašnjih evropskih država, na kojima je uspostavljeno jedinstveno tržište od Bretanje do Varšave i od Hamburga do Sicilije. Mnogo pre očeva moderne EU, Roberta Šumana, Žana Monea i Altijera Spinelija, Napoleon je imao viziju ujedinjene Evrope u kojoj bi postojala jedinstvena administrativna struktura, sa zajedničkom monetom, pravosuđem.

“Hteo sam da napravim jedan evropski sistem sa zakonima koji bi bili isti u svim evropskim zemljama i sa jedinstvenim pravosudnim sistemom: to bi bio put za stvaranje jednog naroda u Evropi i putnik koji bi prolazio kroz Evropu u svakom njenom delu bi se osećao kao da je u zajedničkoj otadžbini”, napisao je Napoleon u jednoj belešci koja je stigla sa Svete Jelene.

Taj san Napoleona bi se ostvario da kojim slučajem protiv sebe nije imao starog, mudrog i lukavog generala Kutuzova i najmoćnijeg saveznika Rusije “Generala zimu” koji su otvorili put za pad Napoleona koji će se konzumirati tri godine kasnije u flamanskoj ravnici nadomak Brisela.

Napoleon
Borodinska bitka

U Evropi sa snažnim francuskim pečatom Prusija nikada ne bi postala tako snažna i moćna da ujedini sva nemačka vojvodstva, kneževine i druge državice i samim tim ne bi bio stvoren Drugi i zatim Treći rajh. Rusija ne bi upoznala boljševičku revoluciju a Engleska ne bi imala ni snage ni mogućnosti da Srbiji i drugim balkanskim narodima drži turski jaram oko glave kroz čitav 19. vek. Dah francuskog prosvetiteljstva i pravnog poretka sa Napoleonovim pečatom bi barem 50 godina ranije počeo da opismenjuje i evropeizuje Srbe, pa knjaz Miloš ne bi bio nepismen ili ne bi bio na vlasti u Srbiji.

Kvalitativna razlika između Napoleona i drugih osvajača, pre i posle njega, sa izuzetkom Rimljana i Aleksandra Velikog, jeste u tome što je donosio progres i udarao temelje modernog društva na zauzetim teritorijama.

Napoleon je prvi ustanovio neku vrstu “socijalne zaštite” za supruge i decu palih francuskih vojnika. Posle bitke na Austerlicu Bonaparta je obezbedio penzije za sve udovice poginulih boraca, dok je deci omogućeno da završe škole o trošku države. Orden “Legija časti” prvo je priznanje koje je od vladara mogao da dobije običan vojnik. Do Napoleona, ordeni su bili stvar samo privilegovanih klasa.

I pored toga što je proveo veliki period svoje vladavine na bojnom polju ili u ratničkim pohodima, Napoleon nijednog momenta nije zapostavljao upravljanje državom. Legendarna je njegova opaska da normalni ljudi spavaju četiri sata, žene pet, a da je samo imbecilima potrebno šest sati sna. Osim što je bio zakonodavac, administrator, vojskovođa, Napoleon je bio strastveni čitalac Didroove Enciklopedije.

Budući da je Napoleon spadao, po njegovim merilima, u “normalne ljude”, spavao je četiri sata, logično je da je napisao preko 80.000 dokumenta. Sate i sate je provodio pišući beleške, pisma, ispravljajući izveštaje i radeći na vojnim i administrativnim projektima. Poput Rimljana, Napoleon nije bio zainteresovan samo da osvoji nove teritorije i potčini druge narode već je radio na tom da i na novoosvojenim prostorima implementira reforme koje su zaživele u Francuskoj.

Najpoznatiji francuski vladar reformisao je državni aparat, razdvojio duhovnu i svetovnu vlast, uspostavio temelje pravne države, uveo epohalne reforme u školstvu i ekonomiji. Njemu dugujemo što danas u Evropi imamo uniformisane merne sisteme. Napoleonov Građanski zakonik je po svom uticaju i značaju nadmašio Justinijanov koji mu je bio inspiracija, svi današnji zakoni koji garantuju pravnu jednakost, slobode i prava, imaju izvorište u njemu.

Moderni administrativni aparat je rezultat Napoleonove organizacije upravljanja državom. Kreiranje državnih univerziteta otvorenih za sve, uspostavljanje fiskalnog reda, donošenje prvog modernog Zakona o trgovini i industriji, pokretanje javnih radova: sve je to Napoleonovo delo. Bonaparti dugujemo i otkriće Kamena iz Rozete zahvaljujući kojem je Šampolion dešifrovao staroegipatske hijeroglife.

Bilo je protivnika Napoleona i među Francuzima u 19. veku. Slikar Gistav Kurbe smatrao je Korzikanca grobarom Francuske i ratnim huškačem, zbog čega je tražio demontiranje Vendomskog stuba napravljenog po uzoru na Trajanov stub u Rimu i sa reljefima koji predstavljaju pobedu Napoleona kod Austerlica. Pre Kurbea je Šatobrijan pokazivao svoje gađenje prema “imperatoru”. Dok je ceo Pariz plakao na oproštaju od Napoleona u zimu 1840. godine, otac romantizma ga je “kamenovao” rečima: “Lišen svog stenovitog odra, Napoleon je došao da se sahrani u parisko đubre.”

Međutim, ne postoji politička ličnost u istoriji o kojoj su njeni najumniji savremenici imali tako pozitivan stav. Najbistrije glave naroda protiv čijih vojski je Napoleon ratovao, bilo da su Nemci, Britanci, Rusi, Austrijanci ili Italijani, videle su u njemu ono što je Hegel opisao gledajući ga u Jeni: “duh sveta ili istoriju kako jaše na konju”. Napoleon je bio inspiracija i za Karla Marksa. Koliko ste puta čuli Marksovu opasku o ponavljanju istorije kao farse. Nemački filozof je imao dvojicu Napoleona pred očima kada ju je skovao. Napoleon Bonaparta je bio istorija, a sin njegovog mlađeg brata Luja, Napoleon III, bio je farsa.

Napoleon je imao mnogo lica, moglo bi se reći i previše čak i iz današnje perspektive. On je bio neka vrsta renesansnog tipa i rodonačelnik ljudske vrste koju će Anglo-Amerikanci nazvati “selfmade man”.

Napoleon je i vladar koji je vratio ropstvo u francuskim prekomorskim kolonijama, bio je komandant trupa koje su likvidirale 3000 zarobljenih vojnika u Siriji. Tačno je da je imao pojedine stavove koji iz današnje perspektive izgledaju prilično problematični, uključujući odnos prema ženama i drugim rasama. Istina je da je bio ćudljiv, samovoljan, da je držao do svoje familije, kao svaki Korzikanac, delio je svojoj braći i rođacima kraljevstva i titule.

Odluka da se proglasi imperatorom bila je izdaja u očima dela Napoleonovih savremenika koji su u njemu videli nešto novo, nešto bolje i svetlije. Nije samo Ludvig van Betoven promenio ime simfoniji koju mu je posvetio zbog samokrunisanja pred papom Pijem VII u Bogorodičinoj crkvi. Za mnoge je to bio neoprostiv čin, pogotovo za one koji su u njemu videli lučonošu slobode i novog doba. U jednoj reči, bila je to obmana. Manipulacija koja se ponavlja regularno već dva veka na svim meridijanima. Bila je to klica i obrazac populističkog osvajanja vlasti i vladanja, odnosno “bonapartizam”, koji se po Marksovoj maksimi, svuda ponavlja, više ili manje, kao farsa.

Korzikanac je jedini veliki francuski vladar koji nije bio “tombeur de femmes”. Štaviše, žene ga nisu mnogo interesovale, mlaka osećanja je gajio samo prema prvoj i drugoj supruzi, Žozefini odnosno Mariji Luizi. Nije bio ni blizu predator poput svog sinovca Napoleona III a kamoli Miterana, D’Estena ili Širaka, zvanog “tri minuta sa tuširanjem”.

Napoleon je poražen na Vaterlou, ali su njegove reforme, zakoni, organizacija države pobedili. Papska država je zadržala Napoleonov sistem upravljanja, baš kao što se to dogodilo u Prusiji i drugim nemačkim državama ili kasnije u Belgiji i u Italiji u kojoj je, između ostalog, probudio ideju o ujedinjenju koju će Italijani realizovati zahvaljujući njegovom sinovcu Napoleonu III. Sa protokom vremena i Španci su revidirali stav prema Napoleonovoj okupaciji shvatajući da je to bio momenat za modernizaciju zemlje, odnosno izgubljena prilika zbog koje je Španija kaskala za Evropom praktično sve do kraja prošlog veka.

Sa ove vremenske distance možemo da kažemo da je Napoleon bio krajnji domet “francuskog momenta” u Evropi koji je trajao od Luja XIV, Kralja Sunca, pa do Bečkog kongresa. To je bila poslednja velika prilika da Francuska nametne sebe kao hegemona na Starom kontinentu. Napoleon je pokušao, i nije uspeo. Evropa koju su nam skrojili Taleran, Meternih, Kaslri i Velington na Bečkom kongresu odvela nas je pravo u Prvi a zatim i u Drugi svetski rat.

Na kraju, bez obzira ko ima kakvo mišljenje o Napoleonu, čini se da je Pjer-Šarl Simar u svojim bareljefima u Palati invalida oko Bonapartinog groba, sublimirao ono što je bio Korzikanac, odnosno deset stvari zbog kojih Francuzi moraju da mu budu zahvalni: stvaranje nacije, administrativna centralizacija, Državni savet, Građanski zakonik, Konkordat, Univerzitet, Finansijski sud, Trgovinski zakon, veliki javni radovi, Legija časti. O bitkama i ratovima se peva, od zakona, znanja i sistema se živi. Na toj istorijskoj vagi Napoleon je u plusu kao nijedan drugi vladar modernog doba.

Željko Pantelić

Izvor: Nedeljnik

Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

Pratite diskusiju na ovu temu
Obavesti me
guest

0 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najpopularniji
Inline Feedbacks
View all comments