Nevinost bez zaštite – Bravar po zanimanju, akrobata iz hobija, glumac iz ljubavi, režiser iz potrebe. Dragoljub Aleksić, “čovek od čelika” bio je istinska urbana legenda Beograda.
Rođen je 1910. godine u selu Vina kod Knjaževca, a nakon završene osnovne škole i kovačkog zanata odlazi u Beograd gde formira akrobatsku trupu čije nastupe je publika gledala otvorenih usta.
A kako i ne bi kada je zubima savijao metalne šipke i kidao lance, visio sa aviona iznad Kalemegdana držeći se zubima za uže i bez ikakve zaštitne mreže hodao i vozio bicikl preko konopca zategnutog između krovova dve visoke zgrade.
O njegovim akrobacijama snimljen je i dokumentarni film, čiji ga je uspeh inspirisao da snimi i igrani film. Tako je 1941. godine, usred okupacije, rešio da napiše scenario, režira i glumi u filmu u sopstvenoj produkciji.
Tako je nastao prvi srpski srednjometražni igrani zvučni film “Nevinost bez zaštite“. Uradili su ga Dragoljub Aleksić i snimatelj Stevan Mišković. Aleksić je izvodio čuda zahvaljujući svojoj neverovatnoj snazi. Bio je i izuzetno human i većinu prihoda davao za sirotinju – kaže Aleksandar Erdeljanović, upravnik arhiva Jugoslovenske kinoteke. Aleksić je dugo tražio sponzora za film, na kraju je polovinu troškova prihvatio da snosi beogradski automehaničar Ivan Živković.
Da bi štedeo traku, Aleksić je ostavio niz scena koje film čine nezaboravnim. Tako se, na primer, u jednoj sceni kroz rupu na kulisi vidi kako Aleksić šamara nekogčoveka koji bez veze sa scenariom viče – “Pozvonio sam zbog kajmaka“.
Na drugom mestu nekom sviraču pao je šešir sa glave i čuje se – “Ne diži šešir, bre, majku ti”.
Nemci nisu blagonaklono gledali na ovaj film, bojali su se da će da utiče pozitivno na srpsku nacionalnu svest, što se i dogodilo, jer je “Nevinost bez zaštite” bio drugi najgledaniji film za vreme okupacije. I pored toga, nove vlasti posle oslobođenja su sumnjale da je materijal za snimanje Aleksić dobio od Nemaca, kao kolaboracionista. Bez obzira na sve naivnosti, on poseduje neku lepotu i ima svoje mesto u našoj filmskoj istoriji – kaže Erdeljanović. Aleksić je umro 1985. godine u domu za stare na Bežanijskoj kosi.
Zbog više padova i povreda Aleksićevo telo skraćeno je za četiri centimetra, jer je imao srasle pršljenove nakon jedne od nesreća koju je doživeo.
Kada je pao u Splitu na tzv. zidu smrti, doktori su rekli da ne mogu da mu pomognu. Ne želeći da se pomiri s tim, on je sam napravio gvozdeni mider i nastavio da vežba sve do samoizlečenja i, uprkos lošim prognozama, uspeo je da ponovo hoda.
Reditelj Dušan Makavejev je u jednom razgovoru za nedeljnik “Vreme” prepričao deo razgovora sa Aleksićem. Pitao ga je kako su žene reagovale na taj pojas od gvožđa, a Aleksić je odgovorio: “Sve se dešavalo u mraku, verovatno su mislile da su to moji mišići. Problem je bio sa jednom Mađaricom, koja je počela da me grebe, pa kad se dohvatila mojih leđa i napipala sve te skalamerije, počela je da vrišti!”
Londonski “Tajms” pisao je 1951. godine o Aleksićevom nastupu pred maršalom Titom i engleskom kraljicom. Napisali su tada da “u mišićima ima čelične žice, a umesto živaca najlonsku užad“.
Aleksić je bio toliko popularan da se jednom prilikom veliki glumac Mija Aleksić našalio da mu se prilikom upoznavanja sa izvesnom osobom desilo da mu je dotična osoba rekla, pomešavši ga sa Aleksićem – “A, da, vi ste onaj što visi…”
G. Avalić
Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E
Nevinost bez zaštite napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →