Nije pornić nego ljubić. Neka ostane među nama!

Knjige Ante Tomića prvi put sam pažljivije čitala u kampu Slapić, na reci Mrežnici, gde smo se zaustavili na putu za Istru, dva psa, moja drugarica Vesna Bernardić i ja. Kako je bilo na tom putvanju napisala sam u blogu Istra 4ever: Gugi, Lola, dve Vesne i jedan sator. Elem, sedela sam ispod bora, u kampiću Slapiću na peškiriću i čitala Tomića, i iako sam bila prehladjena kao sam djavo, toliko, da nisam osećala ukus hladne nes kafe, već sam ga zamišljala, maksimalno sam uživala.

– Kako ti se samo da – dobacivala mi je drugarica, skačući neumorno u vodu, među labudove i lokvanje. Za njom su skakali psi, a ja sam šmrcala i smejala se, čitajući Ljubav, struja, voda & telefon, Zaboravio sam gdje sam parkirao i Ništa nas ne smije iznenaditi.

Što je muškarac bez brkova sam čitala pre, kao i povremeno Tomićeve tekstove, na internetu, u Jutarnjem. E sad, zašto sam baš izabrala Tomićeve knjige s police u Vesninom stanu u Zagrebu, nemam pojma. Verovatno da se malo bolje upoznam s mladim hrvatskim piscem, ali sigurno i zato što mi se sviđao njegov nepretenciozan način da kaže hrpu ozbiljnih stvari na duhovit način, te stav da ne možeš pisati smiješno na okamenjenom jeziku, jer je to kao da hvataš vodu cediljkom.

Bilo kako bilo,  Ništa nas ne smije iznenaditi mi je već bilo blisko delo, jer sam naravno gledala film Karaula reditelja Rajka Grlića, a koji je rađen upravo po Tomićevoj knjizi. Iako baš baš muški film, u srce me je pogodio, pa sam skapirala da taj dvojac, Grlić-Tomić, ne samo da fenomenalno kreativno sarađuje, nego i vrlo korespondira s mojim moždanim vijugama.

Dobro, mogu i da priznam da sam oduvek bila  totalno očarana Grlićevim filmovima. Samo jednom se ljubi mi je godinama bio omiljeni domaći film, toliko da sam čak pokupila iz očevog stana gramofonsku ploču s istoimenom pesmom, u izvedbi Ive Robića.

– Znaš da Ivo Robić nikada nije bio u Beogradu? – rekao mi je otac, koji je par puta s legendarnim pevačem večerao u Ičićima, kod Opatije.

–  Pa šta, nisam ni ja nikad bila u Moščaničkoj dragi – promrsih.

–  Šteta, lepo je – reče mi otac i oprosti se od ploče.

Zapravo,  ima tako mnogo mesta na kojima nisam bila, da je to baš tužno. Dobro, nije baš tužno, mogu da odem ako mi dune, ali jeste tužno to što neke ljude nisam imala prilike da upoznam u svoj raskoši njihove mudrosti i što ne reči, vrlo dubokog i ozbiljnog obrazovanja.

Jedan od takvih ljudi svakako je profesor dr Danko Grlić, otac Rajka Grlića koji je dolazio u Beograd i studentima filozofije držao predavanja iz estetike. Meni je predavao Mirko Zurovac, a kako je to radio ja ne znam, jer ispit jesam položila, ali na predavaja nisam išla, već sam za to vreme sedela u Kolarcu, Vidincu, ili Zori, mestima gde su u moje vreme visili studenti filozofije. I jesam bila ljubomorna na priče starijih kolega koji su imali priliku da slušaju sjajna predavanja Danka Grlića.

– E, to je bilo nešto što se ne propušta – pričale su mi starije kolege, misleći na raskošna predavanja Danka Grlića, koji je na čas dolazio u zelenom lovačkom kaputu, prijatan i nepretenciozan, skroz.

Nešto od te nepretencioznisti ima i njegov sin, Rajko Grlić. Prošle nedelje sam gledala intervju s njim kod Aleksandra Stankovića i priznajem – to je to.  Sjajan tip! Nisam znala da li da se smejem ili plačem kako je opisao osam policajaca koji su došli da odgledaju i bunkerišu film Samo jednom se ljubi.

– Jeste, super je – reče mi i kćerka, koja je Grlića upoznala prošle godine u Motovunu, na filmskom festivalu.

Kako se tačno zove taj Grlićev novi film, sto se igra sad u Beogradu, pita me pre dva dana esemesom moj advokat.

–  Neka ostane među nama, kuckam.

– Pa, jel idemo?

–  Idemo.

Na putu za bioskop Kolosej brbljam kako je Grlić kod Stankovića jednog udbaša opisao u dve reči tako što je rekao da je isti Žan Gaben i kažem, da to poređenje meni govori sve, a mom detetu ništa, jer to je faking generacijski jaz.

– Vidiš onog čoveka što prolazi?

– Aha.

– To je XY, onaj što je pustio Đinđićeve ubice.

– Heh, to je tvoja branša, znaš face, kažem i gledam na sat, da ne zakasnimo u bioskop.

ps. Neke hrvatske udruge za ćudoređe i šta ti ja znam su tražile da se film Neka ostane među nama zabrani, s argumentacijom da vređa javni moral i da je pornografski. Čak je i Vedrana Rudan napisala mrk blog Opaki Miki gunđajući na račun godina Mikija Manojlovića.

– Nije pornić, to je ljubić – rekao je Rajko Grlić o svom novom filmu, komentarišući ovaj pokušaj cenzure.

Ja bih dodala samo – muški ljubić.

🙂

Ma, idite i pogledajte sami, vredi!

Nedjeljom u 2 – Rajko Grlić 1/6

Nedjeljom u 2 – Rajko Grlić 2/6

Nedjeljom u 2 – Rajko Grlić 3/6

Nedjeljom u 2 – Rajko Grlić 4/6

Nedjeljom u 2 – Rajko Grlić 5/6

Nedjeljom u 2 – Rajko Grlić 6/6

za P.U.L.S.E / Vesna Knežević

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  Film, Nije pornić nego ljubić, Rajko Grlić, Vesna Knežević