Ništa više nije kao pre – Najprimitivniji izotop medijske giljotine se tekuće godine ozbiljno oštri na glavu vrhunskog dramskog umetnika, Gorana Jevtića. Navodni slučaj obljube pripitog maloletnika u sanitarnim prostorijama prelepog somborskog pozorišta, ako je uopšte slučaj, istražiće nadležni organi. Oko ispravnosti takvog razvoja događaja gotovo da postoji konsenzus. Ovde bi priča komotno mogla da stane, (sada ide omiljeni pljuvačko – proevropsko – metaboljševički segment) kada bi ovo bila normalna država. Međutim, neke stvari se tu opasno brkaju. Nije država isto što i režim („Država to sam ja“, više ne pije vodu)… Država smo svi mi, a ima nas, hvala Bogu, svakakvih. U novoformiranom medijsko – fizičkom polju, uspostavljenom povodom ovog „slučaja“ primetićemo neke vrlo interesantne pojave. Da vidimo mi to, ko se kako drži, sa kojim razlozima i ko je koliko „El ti ćale staklorezac?“, da ne kažem – providan.

Za vreme starog, realno boljševičkog režima, umetnici koji talasaju su bili u daleko ozbiljnijim problemima od ovog koji ima Goran Jevtić. Da ne nabrajamo sada sve one koji su prevođeni u druge dimenzije (ne)postojanja ili su u najboljem slučaju deportovani na „morske“ višegodišnje radničke sportske igre u kamenolom. Opasno je bilo biti umetnik koji misli. Po radne ljude i građane (građani nisu bili radni ljudi!? – prim. aut.), odnosno radnike i poštenu inteligenciju (postojala je i nepoštena inteligencija, plus – radnici nisu inteligentni!? – prim. aut.) najopasniji je bio monopol na istinu, pošto je istina neopozivo bila samo jedna i to ona koja se usvaja u politbirou. Iz ove perspektive gledano, potpuno je nejasna ozbiljna Golgota Lazara Stojanovića, čiji film „Plastični Isus“, kao potpuna naiva, ni na koji način nije mogao da poremeti režim?! Preventiva je poznata kao pramajka svih terapija, pa se dejstvovalo pod uticajem indukovanog straha od drugog Stojanovićevog filma. U svakom slučaju, film je i medijski izbrisan i pojavio se tek mnogo godina kasnije.

Postoji snažna potreba da se dokaže kako i danas postoji sličan oblik (boljševički) medijskog monopola na istinu. Tačnije, aktuelni režim cenzurama i autocenzurama pokušava da kreira svoju istinu. Koliko to ima smisla? Koliko to ima smisla baš u „slučaju obljuba“? Po mom mišljenju, u pitanju je potpuna budalaština, a evo i zašto: Naravno da svi zvanični mediji orkestrirano baljezgaju u jednom smeru; Naravno da se iz svakog medija pod malo jače skrojenom kapom mutnog kapitala uklanjaju ljudi koji nisu „na liniji“; Naravno da svaka vlast daje sve od sebe, pa i više od toga, da bi kreirala svest o sebi kao „nezasluženom i neizmernom dobru“ za populaciju kojom vlada; E pa, sve je to – naravno, ali postoji i druga strana. Podlegavši trendu gramzivosti pod sloganom „Daj narodu sise, a ne misao“, mejnstrim mediji (pod ovom ili onom šapom, nebitno) toliko sebe devalviraju, da se može reći kako su blizu samog dna. I čoveku sa mrvom samopoštovanja, čak i bez male mature, objave su potpuno smešne. Dobar broj uglednih redakcija se srozao na najniže grane zbog uklanjanja iole profesionalnih ljudi i njihovom zamenom jeftinijom radnom snagom, nedovoljno pismenom i bez ikakvog integriteta. Kada na sve to nalepite i fakt da je sve orkestrirano, onda postaje potpuno jasno da to više niko normalan ne prati. Odnosno, prati ali ne poštuje. Bar ne kao nekad, kada je i bilo baš opasno…

Ne postoje generalno dobri i generalno loši izumi. Sve je u načinu korišćenja. Internet, kao krucijalni primer, trenutno je ubedljivo najjače sredstvo informisanja. Danas se preko fejsbuka i na njemu podeljenih sadržaja dolazi do vrlo šaroliko istretiranih tema. Ono što objavljuju mejnstrim mediji je važno samo iz pozicije čitanja komentara, koji su neretko, pravo blago anonimnih autora. I tu se vlast, naravno meša, pa angažuje neke „botove“, odnosno ljude koji će u komentarima dejstvovati „na liniji“. Međutim, to je kratkog daha zbog već pominjanog visokog koeficijenta providnosti. Tako da… Od monopola na mišljenje teško da ima ’leba. O nekom egzotičnijem pecivu, da i ne govorimo. Dovoljno je da neko razuman i pismen otvori blogčić, pa su hermetična vrata „službene istine“ već bušna… A ne može se biti malo hermetičan, slično kao kod trudnoće. Jedini lek i način da se vrati dignitet medija „na liniji“ je povratak pismenih, koliko god da koštalo. Zasićenje sisama, bombastičnim i „intrigantnim“ naslovima, nameštenim aferama, besomučnom propagandom bezvrednosti, definitivno sledi. I to mnogo brže, no što se i pretpostavlja. Da li će se zvanični mediji spremiti za „puč svesti“?

Onaj deo koji baš vređa i to onako, divljački, je čuveno „To narod želi!“ Izuzetno je hrabro izgovarati tu rečenicu, pošto nisam siguran da taj neki virtualni „narod“, ima kolektivne želje. Jedina za koju sam siguran da postoji je daleko bolji, mirniji, kvalitetniji i sigurniji život, ali to mu se naravno ne nudi. Da li narod želi (verovatno izmišljenu) budalaštinu o glumcu – pedofilu? Da li na taj način mizerni mediji pune kvotu za rubriku „pozorište“, ako su veći ili „kultura“, ako su srednjeg obima? Odgovor je verovatno potvrdan. Prelistavajući internet i čitajući komentare Jevtićevih kolega, zatim ljudi koji ga poznaju lično, a i onih koji su skapirali priču, dolazimo do potpunog paradoksa: Iako se ovde radi o teškim optužbama ličnog tipa, gotovo da nema nijedne rečenice, personalno napisane, koja u sebi sadrži bilo šta loše o ovom čoveku. Apsolutna podrška od svih koji su sposobni da sklope rečenicu…

Odgovornost za „Gospođu ministarku“ bi ipak trebalo da preuzme, a to bi on sa zadovoljstvom i prihvatio, Branislav Nušić, lično! Doduše, danas bi i on verovatno bio optužen kako noćima seksualno zlostavlja patuljaste šnaucere na Tašmajdanu, kad je pun mesec. Zato što to narod želi? Ma daj! Uzeće narod ono što želi sam sa interneta, a vi, dragi orkestrirani mediji, idite i jebite neki drugi narod…

za P.U.L.S.E: Nenad Andrić

Tekstovi o društvu na portalu P.U.L.S.E

  Društvo, Nenad Andrić