Његово Величанство Издавач – прича са хиљаду другог екрана

Султан ме је примио,

мало прочитао а више гледао визуелни роман «Насељавање Византије» и одлучио да ме, за почетак, спусти на земљу.

– Ако мислиш да је визуелни роман неки велики новитет, много, много грешиш. Ја тога имам пуну  полицу и три сефа.

– Немогуће! – згранух се. – Па знао бих…

– Ви, писци, заћорите се у своје дело, као да ништа друго не постоји. Ево, види ово

– Зар то није визуелни роман? Па ово:

И ово

– Али, величанство – најзад сам дошао к`себи. – То није исто! Мој визуелни роман обухвата 1002 екрана и ради на најмодернијој E-BloG-Hight-Art-Tecsh ВиЗиоЛогији! Видите, ви сваку страницу морате посебно да отварате или одвијате. А моје странице су тако издресиране да искачу пред вас на мали покрет прста. Саме, као артисткиње у циркусу, вољне да вас забаве.

– И ти си све, та 1002 екрана, тако издресирао?

– Све! Остао је још мало, и готов сам.

– Можда и јеси готов, видећемо – одговори султан загонетно ме посматрајући.

– «Насељавање Византије», мој визуелни роман на 1002 екрана има десетак личности. Можете их видети само ако кликнете…

– Не! – подвикну султан. – Таман посла да ми десет твојих жонглера скакуће около по двору!

То ћемо други пут. Него…

И султан тајанствено стави прст на уста.

И њега прислушкују, помислих. Ко? Највиша Е-Арт-ТеХ, лично?

– Ти, да се мало примириш… Ех, ви писци… Скоцкате нешто па мислите да ће цео свет да падне на… на задњи део. Много се се, брате, размахао… Ако мислиш да ти ЈА, ово, ЕВЕНТУАЛНО, објавим као књигу, престани да ЈАВНО објављујеш наставке!

– Па како онда? Тајно?

– Никако! Можда понеки делић, ту и тамо, нешто што изазива апетите читалаца. Почетак неке секси сцене па онда сецнеш…

– Нема секси сцена.

– Убаци! Ти си аутор.

– Кад тако каже издавач…

– Рекао сам: ЕВЕНТУАЛНО! Ти, као мој евентуални аутор, први мораш да положиш тест ТРИ ПИТАЊА…

Изашао сам збуњен и слуђен, али пун нада. Мада, када се све сабере…

Да, у праву сте. Ипак је лепше са Шехерезадом него са Султаном.

* * *

Данас сам у пролазу срео Султана. Враћао се из престоне дворане са неке аудијенције страних изасланика. Изгледао је расположен и кад ме виде он се осмехну и махну руком да се евнуси склоне.

–         Објављујеш, објављујеш – примети он.

–         Само малчице, као што сте тражили. А ви – читате? – не издржах да не упитам.

–         Ја? Јок! Питам Шехерезаду. Каже да имаш занимљиве личности, креативне, постмодерне и откачене. Него, ту је стража, дворјани, сада је тренутак да ми их покажеш!

–         Величанство, дивно! Ја сам почашћен. Ево, врло је једноставно, само кликнете и бирате кога ћете: све по реду или изабране по интуицији. Кликнете ОВДЕ.

Султан неповерљиво отвори оно што сте ви управо гледали. Читао је ту и тамо, дијагонално и на прескок, као сви главни који све знају. Повремено сам чуо кратке коментаре:

– Овај први баш не личи на тебе… Раде, имам и ја једног таквог на двору… Овај штап, могао би да ми набавиш… Златана, ово ти је успела личност, штета што немаш више таквих… Жоли, знам га, био је саветник мог претходника, зато је и изгубио престо… Богови, хммм, шта се замајаваш са њима, зар ти ми владари нисмо довољни… Па, морам да кажем да је Шехерезада добро проценила, поуздана жена…

–         Поздравите је – омаче ми се и ја се следих: шта ако помисли да Шехерезада и ја…

–         Само смо познаници – покушах да објасним. – Ништа интимно. Где бих ја из Вашег харема…

Султан ме проницљиво погледа и нехајно рече:

–         Не извињавај се… Немам ништа против… Већ дуже не свраћам у харем.

–         Али, висости – изненадих се – свратите…. Опустићете се, заборавити бриге, па и нас ауторе.

–         Не наговарај ме… То не вреди… И ништа ту не помаже…

Аух, зачудих се. Види ти ово! Онај који може све, не може оно што свако може…

–         Ако сте уморни, то су све искусне даме, помоћи ће вам у свему…

–         Ма, није то… Види ти њега шта је он помислио! Писац, одмах тражи поенту и секси драму… Проблем је на вишем нивоу. Такорећи командна одговорност… На нивоу емоција… Једноставно, ја волим други харем!

Остао сам без речи и покрета, као залеђен.

Он се задовољно осмехну, махну руком пред мојим очима да ме одмађија. По томе је знао да сам искрено запрепашћен (што би даље Марсел Пруст развио у два тома харемских мириса и сећања да докаже да тамо заиста не залазим). Такође, сазнао је и да га врло озбиљно схватам, као што приличи односу аутора са могућим будућим издавачем (што би Буковски одмах развио у пијану порно-секси теревенку где би страдала оба харема и понеки евнух).

–         Јави се Шехерезади и сврати за дан-два… – упути ми он милостиве царске речи које су тако пријале мојим забриделим ушима. – Видећемо, можда ћеш успети да прођеш ТЕСТ ТРИ ПИТАЊА.

–         Каква су то питања?

–         Чућеш! Ни Шехерезада их не зна, немој да гњавиш жену… То је из ВЕЛИКОГ Тајног КОДЕКСА Султана-Издавача…

Он махну руком, евнуси притрчаше, мене одгурнуше у страну а њега готово  понеше… У биро са гомилама рукописа који чекају ред и милост или, можда, у Други Харем?

*  *  *

Јутрос, изненађење: имејл украшен

!

што значи «Хитно, важно, не заборави!» И то, нећете веровати: од

Шехерезаде!

Прво сам се понадао – она, лично! Прочитао сам осећајући ватру у телу и одмах се разочарао: жена ради свој посао… И тек тада сам се обрадовао: позван сам! Имам заказан састанак код Султана!

На улазу у дворац и предамном се укрстише два извора султанове снаге и моћи

док ме евнуси препипавају. И где треба и где не треба. Да случајно не уносим бомбу или – још горе – рукопис романа који би подметнуо султану.

Одвели су ме у пријемну собу где су ме дочекала двојица

раздраганих секретара – свако ко долази код султана ЈЕСТЕ важан или то може да постане, па треба оставити утисак нескривеног дивљења што нам тако значајна особа…

Нисам ја толико наиван да то не схватам, али да прија – прија. Осим тога, можда они више знају него што ја мислим? Можда је нека султанова реч о мом роману допрла до њих, па сада …

Утом, зачу се пљесак длана о длана, зацилика звонце, хитри секретари отворише врата престоне дворане и ја се нађох пред самим

Седео је испред писаћег стола и осматрао своје велико царство.

– Овакав видео-бим – проговори он одмах, без увода – требало би да набави сваки писац. У први ред сместиш главне личности, испод амбијенте у којима се појављују, па споредне личности и њихове амбијенте и само шеташ од једног до другог и описујеш. Шта је на твојим екранима?

– Да имам видео-бим, били би моји спозори.

– Имаш спонзоре? – скоро да се обрадовао султан, а ја се покајах што ми је језик бржи од памети.

– Немам – признадох. – Нисам национална класа и вредност, а ни млада еуропејска перспектива…

– А Шехерезада, помињеш је у роману, шта је то? Источњачка омама?

– Височанство, Шехерезада је моја тетка.

– ??? !!! ???

– Тако сам звао тетку која ми је причала приче пре спавања. Усмеравала је моје снове и научила ме да се не плашим ничега што умем да опишем…

– И тако ти пишеш, и не бојиш се ничега?

– Бојим се само лектора и хирурга. И стрепим од издавача.

– А ја стрпим од вас, аутора. Ето, недавно… Дошао један сличан теби… Донео рукопис, замисли, «Интимна нумерологија»… Мењај то, кажем… Нећка се, па пристаде: «Тајне ложница». Ма, шта ту околишиш… И, само му јавим: књига ти се зове «62, 66, 69»!

Ено је сада на врху листе бестселера. Иде као «Фигуре венерис» некада… А ти, подсети ме, шта имаш?

– «Насељавање Византије». Визуелни електронски роман на 1002 екрана. Апсолутни новитет на…

– Знам, знам! Ново, невиђено јединствено… Него то твоје «Сељење…»

– «Насељавање…»

– «… Викинга»…

– «… Византије»…

– Добро, добро… Видећемо још… Него, чекај, зашто баш Византије?

– Симбол дуговечности и духовности које данас…

– Разумем! Ех, ви, писци… Ослушни ове наслове: « Драгуљ Сингидунума»! Па «Синги-секси дунум»!!! Или још боље «Голи у Сингидунуму»!!! Звучи, зар не?

– Звечи, величанство…

– Драго ми је да схваташ. И треба да звучи и звечи!

Султан ме значајно погледа, привуче велику књигу са стола, отвори је и уздахну.

– А сада, финале! Тренутак одлуке. Три питања из Великог тајног Кодекса Султана-Издавача! Одговори одмах, без размишљања. Прво:

– Ко ће купити те твоје «Голе у Византији» или како је већ зовеш?

– Па, сви које интересује Византија, новитети у књижевности, авангарда…

Султан без речи

– Није вам добро, величанство?

– Теби није добро… Мада… Само се такви и могу пребројати…. И то на целој планети!

Он одмахну главом: – Идемо даље. Пази, друго питање:

– Зашто ће купити баш твоју књигу а не неку другу? Наведи пример!

– Због визуелног, другачијег, сликовитог и ироничног…

Султан одмахну главом и крену руком, замало да се прекрсти. Али није.

– Због тога се купују новине, када се купују… Или стрипови.

– Величанство, они немају обухватност мог романа, развијену причу, десетак личности и укупну метафоричност која ће их натерати да се врате на почетак и прочитају књигу поново.

– Таман посла! – зграну се султан. – Они треба да купе нови роман који ћеш у међувремену да напишеш. Или неку другу књигу у мом издању.

– Купиће још један примерак да поклоне неком блиском! – обасја ме кратак зрачак инвенције.

– Мислиш? Пре ће бити да ће свој примерак позајмити на породично читање… Него, те твоје нове, дресиране стране… Може ли се удесити да фотоси нестану после првог читања?

– Некада се и дешава… Када Гугл не унесе фотос у свој фонд… Само се појави бели квадрат.

– То! А ко је та Гугл?

– Гугл? Главни, чувени, светски дресер за фотосе и текст.

– Па, није ти лоша екипа… Ово питање си прошао… Значи, један према један. Мораћемо и продужетке, а можда и пенале…

Загледао се у Велику тајну Књигу Султана – Издавача, као да се договара са екипом о тактичким финесама.

– Идемо, треће питање. Последње, најважније. Питање одлуке. Одговори: Колико ће читалаца купити твоју књигу:  а) одмах, б) првог месеца, в) до краја првог тромесечја?

– Видите, на Сајму књига… – почех и по његовом изразу лица схватих да сам се коначно укопао.

– Ти, што чекају да продају књиге на Сајму, ти више не постоје кад он најзад дође.

– Постоје, височанство. Преко књига перу паре из транге-франге послова, кладионица и коцкарница…

 – Је ли? Занимљиво… Ти знаш како се то ради?

– Па, знам неке примере…

– Да чујем, које?

– Велики бизнисмени играју систем «Држава је моје најбоље предузеће».

– Нека врста покера?

– Не, ни близу. У покеру можеш да изгубиш. Ово је  ајнц звани «Наша сигурна кућа» –  мало даш, увек добијеш, а највише од државе.

– Хм, хммм… Па ти доста знаш… Можда бисмо могли да направимо неки посао… Кажеш, држава? И сигурни ајнц…?

Шетао се по соби, овлаш осматрао видео-бим, па мене и, осећао сам, смештао ме на неки од његових екрана.

Извукао сам нерешено, схватих. Да ли је то победа или можда ипак пораз?

– Овако ћемо! – одлучи султан.

Пљесну дланом о длан. Кроз велика врата гвирну секретар.

– Освежење! – нареди Његово Величанство.

Одлично! – обрадовах се. То је мој терен! Уз пиће и грицкалице имам више шанси да изађем као победник.

Врата се широм отворише и у дворану уђоше секретари и

и заигра око султана

– Испратите господина са дужним поштовањем – нареди султан. – Он је, од данас, мој почасни саветник!

Тада се обрати мени: – А ти твоји «Голи Викинзи» сачекаће док ме не научиш тим, и сличним сигурним пословима… Ех, ви, писци… Инспирисао си ме, осећам се тако… хм… креативно!

Он махну руком а секретари ме готово изнеше напоље, затворише врата и испратише из двора. Ни Шехерезаду нисам успео да видим.

Тако сам постао саветник султана-издавача. Он живи у шехерезадиним причама а ја, ја сам задужен да их пишем и развијам савремене стратегије пословања које доносе добит по принципу «Сигурне куће», а закони их не помињу.

И да чекам да ми се јави Шехерезада.

(Из «Насељавања Византије», визуелног електронског романа на 1002 екрана)

za P.U.L.S.E    Миливој Анђелковић

Tekstovi o književnosti na portalu P.U.L.S.E

  Amika, Književnost