Noćne šetnje na Vračaru

Već nekoliko meseci šetam svog psa Tašmajdanskim parkom i često srećem razne ljude. Ostali šetači pasa se prema nama odnose uglavnom druželjubivo. Izuzetke čine par mračnih ljudi koji svoju vidnu potencijalnu agresiju prenose na svoje pse koje ne mogu nazvati ljubimcima. Ako ih prepoznam na vreme trudimo se da skrenemo na neku stazu i izbegnemo neprijatna susretanja.

Na ovim, uglavnom noćnim šetnjama, jer je, u podeli dnevnih zadataka šetnja pred spavanje pripala meni upoznao sam i interesantne ljude. Jedan od njih je poseban jer već imamo svoj tajming i rutu, a i ljubimci se raduju zajedničkim druženjima. Moj novi poznanik je inače profesor univerziteta i ima kabinet na trećem spratu Kapetan Mišinog zdanja. Pričao mi je o štrajkovima i recidivima 68-mih u kojima smo obojica bili brucoši. Nije se slagao sa politikom Vlade Revolucije kao i smisla većine štrajkova devedesetih smatrajući da su situacije koristili uglavnom večiti studenti i gnevni mladi buntovnici, junaci knjiga Marka Vidojkovića koji su tražili svoje minute slave pod ovom kapom nebeskom …

Ponekad je tiho znao da kaže:

-Pogledajte ovog, klimajući glavom u pravcu prilike koja je promakla, i ispričao neku interesantnu pričicu vezanu za pomenutog … Tako sam saznao mnoge stvari iz istorije ne samo Filozofskog fakulteta, šetajući Vračarom u predponoćnom satu. Profesor, inače potomak stare građanske beogradske porodice je znao tajne nekih kuća duž ulice u kojoj s pročeća zamirišu lipe, u Krunskoj, ulici koja strahovito podseća na Šovkovičnu u Kijevu gde sam proveo prvu dekadu novog milenijuma.

U moje studentsko vreme kada sam stanovao kod dede, dipl.ing Dragoljuba Pavlovića (kako je pisalo na mesinganoj pločici na ulaznim vratima stana na drugom spratu u Molerovoj 54) ova predivna beogradska ulica se zvala Proleterskih brigada. Neke od tih kazivanja bi ličila na priču“Suzni krokodil” Miloša Crnjanskog. Neverovatno, kako su tajne, skrivene iza ponekih zarđalih kapija, i fasada zaraslih u bršljen ličile na priče koje mi je pričao jedan drugi Profesor i vajar, drug iz noćnih Kijevskih šetnji ulicama Bogomoljca, Petra Orlika i naravno, Šovkovičnoj na Lipkama (zbog lipa, dakako), najlepšem centralnom rejonu Kijeva koji se zove Pečersk.

Jednog kasnog poslepodneva, na Vračaru, jedna mlada žena koja nam je išla u susret u Njegoševoj ulici, izazvala je malu uznemirenost kod mog kolege, noćnog šetača. U prvi mah sam pomislio da mi se učinilo, ali je poduži period ćutanja tražio da se prekine mojim pitanjem koje se nametalo:

– Da li je poznajete?

Nije se trgao samo me pogledao, i zastao da zapali svoju lulu. Nabijao je duvan u nju prvo polako a potom sve jače, kao da je pratio sled misli koje su mu se vrzmale po glavi.

-Nema veze, učinilo mi se, probao sam da okrenem temu na drugu stranu, ali se profesor sa prvim kolutom dima, okrenuo prema meni i zagledao mi se u oči …

-Ispričaću vam, mada sam mislio da ću tajnu uspeti da sačuvam, ali čini mi se da ste čovek od poverenja, a imam i potrebu da se sa nekim ispričam …

Zagledao se negde preko krovova, i povukao dubok dim iz svoje lule.

-Ima tome , već desetak godina ako ne i više … Onda je zastao, trgao povodac i pomazio svog ljubimca .

-U amfiteatru sam je primetio jer je uvek sedela na istom mestu, tačna i uredna, nekako odvojena od gomile, ako mogu da ih tako nazovem. I izgledalo je da je nešto starija od svoje generacije. A kasnije sam saznao i zašto.

Nastavili smo ulicom Prote Mateje, ćuteći. Psi su trčkarali na kratkim povodcima, a mi smo u ulici stisnutoj automobilma koračali u koloni, jedan za drugim. Svaki sa svojim mislima, i svojim ljubimcem. On je išao ispred mene a ja sam pratio dim iz njegove lule, skoro bih se zakleo da je u pitanju “Banatska ruža” mada je odavno nema u prodaji. I sam ponekad zapalim lulu, mada, priznajem, sve ređe. Na semaforu raskrsnice sa Bulevarom Kralja Aleksandra, koji je u mojim, pa ipProfeserovim studenstkim danima bio Bulevar Revolucije samo smo se poravnali i na kratkom zelenom pretrčali do Metropola, pa skrenuli desno u Karnegijevu sve i dalje ćuteći .Ulazeći u park , ispod nedovršenog dela hotela, (na mestu gde je nekada bila terasa čuvenog restorana ARHIV u kome sam bio svega nekoliko puta ali se tog enterijera, atmosfere starog Beograda i divne gastronomske ponude, rado sećam), pustili smo pse na volju otpuštajući povodce na dovoljnu dužinu da se može iskontrolisati svaka moguća neprijatna situacija …

– Ako počnem, osvanućemo, ipak je to duga priča … Istresao je pepeo iz svoje lule, a ja sam hteo da kažem nešto što bi mu pomoglo da donese odluku. Nije da nisam bio znatiželjan ali ne toliko da čoveka dovedem u situaciju da uradi nešto što ne bi želeo. Ipak se mi nismo porodično družili, nismo išli zajedno u svoje kavane i igrali tenis …

– “Savet je najgori porok” pokušao sam da budem delikatno određen prema njegovom rešenju. On nije komentarisao, samo je ponovo pripalio svoju lulu, odlučno povlačio i pažljivo ispuštao dimove, pazeći da mu se ne ugasi.

– Mislim da sam počeo da obraćam pažnju na nju jer je bila drugačija od ostalih. Izgledala je i bila zrelija od cele generacije te godine na mom predmetu, odmerena u oblačenju i ponašanju, i nekako, tajanstveno radoznala. Nisam, možda će Vam to čudno zvučati, imao afera sa studentkinjama ni dok sam bio neoženjen, i klonio sam se situacija koje su mogle da me odvedu u aferu ili nešto što sebi ne bih mogao da dozvolim. Moram da Vam priznam da je to postalo po priličan problem. Vreme u kome živimo promenilo je kategorije vrednosti, pogotovo u odnosu na vreme u kome smo mi studirali. I tada se znalo koji su profesori slabi na studentkinje sa ” posebnim potrebama “, kako smo mi to među sobom nazivali, mada se konkretne situacije nisu nikada komentarisale. Ali ovo danas je nenormalno, celokupan nastavni muški kadar je pod permanntnim pritiskom agresivne i rekao bih neukusne seksualnosti studentkinja od kojih je većina odevena i našminkana kao “ljubimice noći ” na Šanzelizeu ili Via Veneto. Skoro pa da je postala retkost da sretnete osobu prijatne spoljašnosti a da nije u startu neko ko kao da želi da kaže – “pogledaj me, i zamisli šta ti sve mogu dati ili uraditi ” …

–Ona je bila potpuno drugačija. Vremenom smo počeli da se prećutno pozdravljamo klimanjem glave. Onda je došao ispitni rok i znao sam da će to biti poseban ispit za mene. Nivo interesovanja za znanje i ambicija za postizanje neke više ocene od prolazne je postao poprilična retkost. Taj ispitni dan je bio prilično vreo a kondicioner u sali nije radio već neko vreme. U vazduhu je pored vreline visilo još nešto što nisam mogao da odredim, isčekivanje nečega tako neodređenog što je počelo da me čini nespokojnim.

Onda je zaćutao i ponovo istresao lulu. Očigledno da su mu duge rečenice utihnule žar, i da se duvan uspokojio.

– Došla je među prvima i zamolila da polaže ranije iako je na spisku koji je sastavio asistent bila skoro na samom kraju. U jednostavnoj, laganoj letnjoj haljini, sa kosom skupljenjoj u neku vrstu punđe koja je otkrivala dugi, beli, aristokratski vrat. Uzela je prvi listić sa pitanjima bez ikakvog biranja, ne preturajući gomilu kao svi ostali studenti. Pogledala je i rekla – mogu li da odgovaram bez koncepta. Bilo je uobičajeno, i ja sam davao mogućnost da se student za desetak, petnaest minuta konceptualno spremi za odgovore na pitanja jer smatram da se oni kojima je to potrebno smiruju i ublažuju temu pomažuci im da se bolje koncentrišu.

–Kako želite, odgovorio sam, možemo da počnemo.

– Vladala je materijom i lako se izražavala. Nisam imao potrebu da joj postavljam dodatna pitanja i mislim da je zasluženo dobila jaku devetku. Za desetku sam obično postavljao par dodatnih, kratkih pitanja koja su trebala da mi daju odgovor da li je student izučavao predmet ili ga samo naučio i koliko je široko van udžbenika išao. Nisam to želeo da radim jer sam bio skoro uveren da je ona to od mene očekivala. U tom trenutku mi je bilo važno šta ja, a ne neko drugi očekuje.

Učinilo mi se da je pokazala znake nervoze kada sam, posle upisane ocene počeo da listam njen indeks. Da, bila je tačno četiri godine starija od svoje generacije i nisam se uzdržao a da ne konstatujem, više nego da pitam:

– Zaostali ste za svojom generacijom … Čim sam to rekao, pokajao sam se, to je već zadiranje u privatnost, a tu sam bio, kao što sam Vam već rekao, krajnje odredjen. Činilo se da je moj komentar nije zatekao.

– Bavila sam se porodicom i podizala decu, odgovorila je krajnje mirno i dodala – da li sam sada slobodna?

Samo sam klimnuo glavom. Desetka je bila krajnje retka ocena u poslednje vreme kao i devetka takođe. Dok je ustajala i odlazila ispravljajući nabore svoje haljine, i umesto da joj čestitam na znanju, pomislio sam prvi put kako bi izgledala bez nje.

Retko sam je sretao u auli ili na fakultetskom stepeništu. Kada bi se to desilo, svaki put bi jedno drugom ćutke klimnuli glavom.

-A onda, jednog blagog jesenjeg dana, umesto da odem na uobičajenu kafu sa kolegama, poželeo sam da se nadišem svežeg vazduha i spustio sam se do Studentskog parka. Nisam bio baš raspoložen za šetnju i tražio sam neku slobodnu klupu na koju bih seo i popušio svoju lulu. Kako se desilo da su skoro sve u gornjem delu bile zauzete, spustio sam se niže prema PMFu i krenuo ka klupi na čijem je kraju sedela jedna devojka lica zaronjenog u neku knjigu. Mislio sam da sednem na drugi kraj jer sam smatrao da nema potrebe da pitam da li je slobodno, ali onda sam je pogledao i shvatio da je to ONA.

– O, to ste Vi koleginice, pozdravio sam je iskreno iznenađen.

-Dobar dan profesore, da, ja sam, samo izvolite! Rekla je to skoro radosno. Onda je bilo par kurtoaznih rečenica o tome kako je prošao ispitni rok, zna li šta će dalje. U jednom trenutku se okrenula prema meni i rekla drugačijim glasom:

– Ja moram da Vam se izvinem profesore jer sam Vas slagala.

-Kako ste me slagali, pogledao sam je iznanađeno.

-Pitali ste me posle ispita zašto kasnim za svojom generacijom. Gledao sam je i dalje ne shvatajući o čemu je reč.

– Odgovorila sam Vam da sam se bavila porodicom …

– O, da, i da ste gajili decu, setio sam se.

-Nisam udata i nema nikakve dece, gledala me je pravo u oči, svojim , kao u srne krupnim očima . Slagala sam Vas jer sam se plašila nastavka razgovora.

-Zašto, upitao sam , sada već zainteresovan.

-Ja sam napustila studije stomatologije na trećoj godini… I učinilo mi se da će joj se svakoga časa oči napuniti suzama. Skoro da sam zaustio

– ALI ZAŠTO?

-Toga sam se najviše i plašila profesore, da ćete me dalje ispitivati zašto …

-Pa dobro, zašto, pobogu? Tolike godine uzalud … Pogledala me nekako čudno, skoro uplašeno. Prolazili su minuti, ona je sedela zagledana u svoje ruke, preplićući prste, boreći se sa nekom mukom koja ju je davila ispod grla.

-I, nećete mi reći? Nemojte ako ne želite. Savet je najgori porok, kako rekoste dragi prijatelju. Nisam znao šta da joj kažem.

Okrenula se ka meni sa nekim drugim, odlučnim izrazom na licu. Samo joj je podrhtavao simpatični mladež ispod donje usne.

-Nisam to htela da uradim, a on me uporno davio i obarao tražeći da pristanem… Nisam očekivao takav odgovor, tako nešto. Zatekla me. Gledao sam je zapanjen ali skoro sa divljenjem.

-Jednostavno, nisam mogla. Prvo nisam htela, a posle nisam ni mogla.

Neka ptica je zalepršala i preletela preko naših glava. Neka signalizacija na nekom dalekom automobilu je počela da zavija. Onda je sve stalo. Zamrla je dečija graja i žamor prolaznika. Čulo se kako opada lišće sa susednog drveta i kako se parkiraju trolejbusi ispred Kolarca.

-Nikom nisam smela da kažem, ni sestri, ni dečku ni ocu. I što je najstrašnije, ne znam zašto to pričam Vama.

Hteo sam da je zaglim, da je uhvatim za ruku, da je privijem na grudi , da joj kažem nešto , ali nije mi se dalo … I nisam mogao više da je gledam u oči. Polako sam napunio svoju lulu, i zapalio.

-Volim taj miris Vaše lule, nedostaje mi. Uvek sam znala kada ste prošli ispred mene jer je ostajao trag dima iza Vas. I uvek mi je bilo žao ako Vas nisam videla. Vi niste kao ostali, da li Vam je to neko rekao? Vi ste pravi profesor iz knjiga, strog i pravedan.

– Dobrih ili loših, probao sam da se našalim.

-Ne čitam loše knjige a Vaš predmet sam volela zbog Vas. Mislim da i većina studentkinja ima isto mišljenje.

-Otkuda sad pa to? Otelo mi se, ali je trebalo da zvuči nekako logično.

-U odnosu na ostale Vaše kolege, ali Vi imate harizmu korektnog profesora, profesora zaštitnika.

-Jeste da imam sede i da bi mogao da Vam budem otac, mlada damo. Pri tom nisam ni u grupi najstarijih profesora na fakultetu.

Da bih skrenuo temu za koju nisam znao kuda vodi, vratio sam se na njenu bol i to možda nije bilo pošteno.

– To što ste uradili je surovo, tako kazniti sebe … Morali ste to nekako rešiti, tražiti izuzeće nasilnika, drugog profesora ispitivača, komisiju … Ali tako drastično postupiti …

-I Vi stvarno verujete u to što govorite, rekla je tužno, skoro razočaravajuće… Možda bih to i uradila da nije bio tako osion i pun sebe. Ultimativan i primitivan u svojoj požudi. On mi je zgadio ceo taj ambijent u kome sam provela skoro tri godine. Ne bih mogla više da ostanem na tom fakultetu ni pod kojim uslovima.

-A drugi grad, drugi Univerzitet?

Pokušavao sam da dokučim razmere takve traume koja je dovela do, tada mi se činilo ipak ne nužne i skoro pogubne odluke.

-Dragi moj profesore, Vi ne možete da razumete moj postupak, Vi koji tako razume istoriju filozofije, ne možete da zavirite u moju dušu. I ako baš hoćete, nije mi žao. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog ovog razgovora. Ne znam zašto sam Vam to ispričala, znala sam samo da ne zaslužujete da Vas slažem, a sebi sam sad olakšala, i moja tajna više nije tajna.

Zagledao sam se u njeno lice, pa oči. Poželeo da joj sklonim pramen sa lica. (Смогу ли потрашит Ваши волоси?) To je iz jedne od priča mog druga iz Kijevskih šetnji. ”Da joj zavučem ruke pod dugu kosu i prebacim je preko okovratnika mantila”, bio bi doslovni prevod. Hteo sam da joj dotaknem ruku … Ali sam samo klimnuo glavom. Bilo je vreme da krenem.

-Znate gde me možete naći ako Vam trebam, rekao sam ustajući i tada sam, ni sam ne znajući zašto, prvi pružio ruku. Njena je bila topla i vlažna. Ustala je i držala moju sa obe svoje ruke i mada sam želeo d ato potraje, da ostane tako neko vreme, morao sam da je izvučem i krenem.

-Kad je najzgodnije da svratim? I pogledala me zadovoljnim pogledom punim zahvalnosti.

-Kad god sam slobodan, odgovorio sam, klimnuo glavom i krenuo.

Znam da je to nemoguće, ali zakleo bih se da sam u svoj toj vrevi pulsirajućeg grada, čuo zvona sa Saborne crkve dok sam išao ka Kapetan Mišinom zdanju.

-Ne znam da li je prošla nedelja, ili možda i dve. Očekivao sam je prvih nekoliko dana, a onda sam prestao o tome da razmišljam. Tek jednog dana, a bio je već duboki septembar koji je najavljivao blagu, barhatnu duboku jesen svojim divnim bojama u krošnjama Studentskog parka. Sećam se da sam posle jednog predavanja krenuo u kabinet da uzmem nešto i krenem u Sava centar na jedan od okruglih stolova na koji su me pozivali. Ona je stajala pred vratima, spuštene, duge, ravne kestenjasto crvenkaste kose u bež mantilu utegnutog struka debelim kaišem. Laka ešarpa je obavijala njen dugi vrat.

-Dobar dan profesore. Rekli ste da mogu da navratim.

Učinilo mi se da mi čita misli jer sam verovatno imao iznenadjeni izraz na licu.

-Da, svakako, otključao sam vrata i propustio je unutra i dalje skrivajući zbunjenost zbog osećanja koje mi je nabijalo vrelinu u lice i kome nisam znao uzrok a nisam mogao da odgonetnem ni posledicu. Stajala je pored čiviluka ispred police sa knjigama i gledala kroz prozor prema Studentskom parku.

-Hoćete li da se raskomotite, pružio sam ruke da joj pridržim mantil. Nije se pomerila.

– Ne znam koliko vremena imate, ne bih da Vam smetam, ako ste zauzeti, ipak sam banula nenajavljeno …

Razmišljao sam o tome da nisam imao nikakve zakazane razgovore ni konsultacije u svom kabinetu. Oni koji bi svratili na “čašicu razgovora” su znali da me neće biti. Dakle mogli smo komotno da sedimo i razgovaramo koliko nam ugodno. A ipak, nešto mi nije dalo mira.

-Šta bi Vi više voleli profesore? Opet mi je čitala misli.

Nisam odgovorio, uzeo sam telefon i okrenuo broj koordinatora kruglog stola.

– Profesor je na telefonu. Nešto mi je iskrslo, možete li ovoga puta bez mene? Da svakako, sledeći put ću svakako doći. Prosto recite iznenadne obaveze, zahvalio se i spustio slušalicu. Odmah sam se setio da ću trebati da ogovorim na moguća pitanja iz kućnog i nastavnog okruženja o kakvoj je sprečenosti reč, pošto su moja izlaganja uglavnom citirana i prenošena preko svih medija u to vreme.

-Znači li to da ostajemo ovde ili idemo negde, upitala je uvereno i opušteno. Nisam znao šta da odgovorim ali ostanak u kabinetu mi nije bio primarna varijanta.

-Ada ciganlija, Avala, Košutnjak, šta bi Vam najviše prijalo? Gledao sam reakciju na njenom licu, nije odavalo iznenadjenje.

-Može li Narodni muzej, sa diskretnim ali pozitivnim osmejkom odgovorila je. Nije daleko, niko ne može da Vas vidi i prepozna i zada suvišna pitanja, a blizu je, stotinak koraka …

-Ako ćemo tako, 232 koraka, laganog hoda.

-Onda idemo, rekla je , preuzimajući inicijativu u odlučivanju i izboru . Dohvatio sam svoj mantil sa police.

Tih dvestotinak i nešto koraka smo uglavnom prešli ćuteći. Pokušavao sam da se setim kada sam poslednji put bio u ovom muzeju. Ispašće da je to bila velika izložba o Iračkoj umetnosti kasnih sedamdesetih ili ranih osamdesetih godina prošlog veka. Na biletarnici muzeja je službenica sa velikom dioptrijom pitala, gledajući čas u nju, čas u mene:

-Želite li određenu sekciju, nećete stići sve da obiđete, danas radimo do 5 .

-Novi vek i moderno doba, dobacila je preko mog ramena, opet preuzimajući inicijativu.

Peli smo se na treći sprat ostavljajući prethodno mantile u garderobi čekajući garderobera dobrih 5-10 minuta. Za to vreme u kome je počela da ispoljava nervozu posmatrao sam kako podrhtava mladež ispod donje punačke senzualne usne. Svesna da je analiziram, polako je odvijala i skidala nešto nalik laganom šalu koji je otvorio njena prsa i grudi na koje sam prvi put obratio pažnju.

-Znate li da sam dolazila nekoliko puta ali nikada niste bili u kabinetu iako niste imali nastavu. Razmišljala sam da li ste me samo kurtoazno pozvali ili ste želeli da razgovaramo. Ja svakako jesam. Da li ste razmišljali o meni. Šta ste razmišljali o meni, da li me i dalje osuđujete?

Nisam znao šta da joj odgovorim. Sve se dešava potpuno van moje volje ali ne mogu da kažem da mi je neprijatno, naprotiv .

-Zašto bih se ljutio, odrasla ste osoba, svesna svojih postupaka i spremna da za njih preuzme odgovornost. U neku ruku Vam se divim za to što ste uradili. Da, baš tako.

-Drago mi je što držite da sam odrasla i svesna svojih postupaka. Mada, ne mogu da kažem da sam svesno planirala posetu Narodnom muzeju u Vašem društvu, danas, upravo sada. Htela bih da čujem šta Vi mislite o svemu tome. Šteta što ne možete da zapalite svoju lulu. Nedostaje mi taj miris. I Vaš stariji kolega, profesor i pisac Pavić je pušio lulu ali njega nikada nisam srela. Naravno da sam čitala Hazarski rečnik …

–Možda još nešto? prekinuo sam je.

-O, da… Zvezdani plašt, Poslednju ljubav u Carigradu, Unikat …

-Jeste li čitali njegove priče? Znate li da je Pavić na početku svoje spisateljske karijere pisao poeziju, ima i dve zbirke pesama. Prva je, objavljena još 1967. mislim da se zove Palimpsesti, ali moram da priznam da je nisam čitao. Njegove priče spadaju u nešto najlepše što sam pročitao, čak i one koje je objavio pre Hazarskog rečnika koji ga je izbacio u svetsku orbitu. Mislim da se prva zbirka priča zvala Gvozdena zavesa iz 1973., Konji svetog Marka 1976., i izuzetna knjiga Izvrnuta rukavica 1989. Mislim da sam čitao i zbirku Ruski hrt iz 1979. a onda sve posle Hazarskog rečnika …

-Ne, nisam čitala priče, pokušaću da se ispravim. A možete li da mi kažete u čemu je razlika između muškog i ženskog primerka? Pri tom me pogledala značajno ali šeretski, i opet je igrao mladež ispod donje usne, već sam Vam rekao, izuzetno senzualne …

-Na žalost ne, ako nije marketinški potez onda treba pažljivo pročitati oba. Ako dodjete do odgovora, javite mi svakako, baš me interesuje.

U međuvremenu smo već bili u sali sa velikanima Jugoslovenskog slikarstva. Stala je ispred jednog akta, žene sa oblinama slikane sa leđa.

-Znate li ko je ovo naslikao? I odmakla se da se vidi pločica sa natpisom. “Studija ženskog akta sa leđa”, oko 1915. Paja Jovanović. Nikada ne bih rekao da je to Paja Jovanović.

-Uzeću priče da pročitam, evo obećavam, mislim da je po jednoj od njih snimljen neki film, kada na belom biku u plićaku prepunom morske pene, jašu nagi mladić i devojka okrenuti jedno drugom… Onda me pogledala krajem oka da li je pratim, i nastavila:

-U jednom trenutku bik je pojurio, ona je naleta na njega, tako su se sjedinili i ona je posle toga ostala trudna i rodila Evropu.

-Ona se zvala Evropa, ispravio sam je, ali svakako pročitajte priče. I Predeo slikan čajem. Meni je to, mislim, najdraža knjiga …

-Da li je istina da ste Vi nasledili njegov kabinet, tako sam čula?

Značajno sam je pogledao. Pokušavao sam da shvatim je li ozbiljna ili me vodi u nekom za mene nepoznatom pravcu ove čudne eskurzije.

-Profesor Pavić je predavao na Novosadskom Filozofskom fakultetu, a u Beogradu je živeo.

-Ne, nisam to znala, i ne znam ko mi je rekao da ste nasledili njegov kabinet, a baš sam htela …

-Nismo čak bili ni na istoj katedri, i nismo se sretali na zajedničkim skupovima, ali ga svakako izuzetno cenim, kao pisca posebno. Mislim da je on najveći slovenski fantast, pandan jednom Kastenedi, Markesu, ili ako hoćete Kuelju, mada ovaj poslednji nije njegov savremenik. i kakva je to priča sa kabinetom?

Prvi put se zacrvenela.

-Pogledajte ovo, šta mislite o ovoj slici? Stajala je leđima okrenuta ispred Renoarove kupačice, koju sam odmah prepoznao jer je često bila eksploatisana kao jedno od dragocenijih dela u vlasništvu Narodnog muzeja.

-Previše je debela za moj ukus, pardon, punačka … Ali video sam u Mimari u Zagrebu sličnu sliku sa nekoliko kupačica, one mi izgledaju svežije, mlađe i ne tako oble, kao ova …

-Ne volite oble? I dalje onaj zagonetni osmeh sa drhtavim mladežom ispod senzualne usne …

-Niste mi odgovorili, kakva je to intriga sa Pavićevim kabinetom? vraćao sam je na meni pouzdaniji teren od Renoarovskih golih kupačica.

-Ma to sam ja sigurno nešto pobrkala, ako Vi kažete da nije, onda nije, ja Vama verujem.

-A šta je, do đavola sa tim kabinetom tako interesantno? pokušavao sam da izgledam umereno zaljućen.

Ušli smo u sledeću prostoriju sa Holandskim slikarima. Pažljivo je gledala jedno platno sa domaćom, kućnom atmosferom. Nije me interesovalo da gledam ko je autor. Više me interesovala priča o kabinetu Milorada Pavića.

-Jeste li čitali ili gledali “Devojku sa bisernom minđušom” Vernera. Da li vam je ona više ili prihvatljivije obla? I dalje je skretala temu.

-I jedno i drugo, odgovorio sam. Mislim da je to jedan od najbolje ekranizovanih romana sa izuzetno dobrom podelom. No, recite mi, ako nećete da me sasvim naljutite, šta je to tako interesantno u priči sa Pavićevim kabinetom?

Okrenula se i napućila usne. Opet taj mladež. Velike, krupne oči. Dubok dekolte. Grudi koje se dižu i spuštaju … Osmeh u uglu usana. Dugi, beli vrat. “Vrat je granica okršaja uma i tela, a ramena žene su granica njene tajanstvenosti “. Ko ovo beše rekao?

-Stvarno ne znate? I da Vas još nešto pitam, da li smo mi to sami u ovom muzeju? Nisam videla nikoga ni ispred ni iza nas, a ni da bilo ko prati šta rade posetioci …

-Mislim da imaju kamere u svakoj prostoriji. I nesvesno sam počeo da se okrećem ali nisam uspeo da ih primetim. I zbilja, evo, skoro će i att pola pet a mi nismo sreli apsolutno nikoga. -Možda ste u pravu, ovde kao da nema nikoga. Ali ovo nije kabinet …

-Znate, dugo sam razmišljala o Vama. Posebno posle našeg razgovora u parku i mog sponatnog izliva iskrenosti vezano za tajnu koja me stiskala svih ovih godina. Pitala sam se i pitam šta mislite o meni?

Nakratko se isključilo svetlo, pa još jednom i opet jednom…

-Upozoravaju da će za desetak minuta zatvoriti muzej. Trebalo bi da krenemo.

-Ali recite mi, sta mislite o meni. Znam da sam zaslužila tu devetku, mogli ste da mi date i desetku, stvarno sam sa ljubavlju i entuaijazmom spremila taj ispit.

Stao sam ispred nje i pogledao je u oči. Mladež je mirovao. Samo su ramena podrhtavala.

– Mislim sve najbolje. Zbilja i stvarno. Mislim da ste retko normalna i pametna, devojka, mada vam onaj postupak baš i nije neko previše mudro delo.

-Da li bi Vam bilo lakše da sam mu dozvolila da mi razmakne noge i da svoj mačizam trenira na meni? Da li bi?

Nisam znao šta da joj odgovorim. Opet sam bio zatečen, a ona je opet imala inicijativu.

-Da li Vam se dopadam, da li sam Vam lepa? To je rekla tako neočekivano molećivo da sam je uhvatio za ramena.

-Dojmim da ste veoma lepa i ako smem da primetim, senzualna žena . Zavidim vašem momku ili čoveku ko god da je već.

Sad je ona mene gledala u oči tako silovito i duboko. A onda je tiho rekla

– Već duže vreme nemam svog čoveka.

I onda dodala nešto što me je protreslo i zbog čega mi je krv počela da se spušta niz telo.

-Nemoguće da niste primetili da Vas želim. Nemoguće da ne znate šta je Vaš kolega Pavić odgovorio na pitanje kako je upoznao svoju mladu ženu: “U svom kabinetu, izjavio je. Da, baš u mom kabinetu. I posle toga se nismo razdvajali “.

-Nisam čuo tako nešto, otkuda Vam to.

-Iz nekih novina. Ili možda neke televizijske emisije, recimo u gostima kod Mirjane Bobić-Mojsilović. Tako je otvoreno o tome govorio, a ja sam zamišljala sebe i vas u njegovom kabinetu. Ali Vi ste požurili da me od tuda izvedete iako ste znali da Vas niko neće uznemiravati. Da ste mi samo dali da pomislim da me želite mogli ste da vidite na meni crni čipkani halter i ove duge crne čarape. Nadala sam se da ćete osloboditi moje bradavice i da ćete me želeti makar delom one želje koja me gura ka Vama svo ovo vreme. Htela sam da zatražim vašu lulu i zavučem je ovde.

Uhvatila me za ruku i prislonila na grudi.

-Osećate kako bije. Iskočilo bi kad bi me samo poželeli …

Nisam trgao ruku. Zagrlio sam je drugom i privukao sebi. Onda sam joj otkrio vrat i poljubio ga. Uzdrhtala je celim telom i privila se jače uz mene. A onda je zagrmelo iz zvučnika:

 -ZATVARAMO , IDEMO POLAKO KA IZLAZU , ZATVARAMO … Uniformisani brka je izronio iz nekog ćoška .

Ona se polako izvukla iz mog zagrljaja, Zatresla glavom da joj kosa legne na ramena i uhvatila me pod ruku. Sišli smo ćutke do recepcije gde se stvorilo još nekoliko parova i od ljutite garderoberke uzeli svoje mantile. Dok sam joj pomagao da obuče svoj, uhvatio sam njenu kosu i prebacio je lagano preko okovratnika (потрашит ее волоси …). Izvukla je šal iz džepa i zavezala ga sa par rutinskih pokreta oko vrata.

Napolju je duvala neka vetruština, i uvukli smo glave u ramena (“one će svoja bela ramena dati dečacima” – Izet Sarajlić ili Šarl Bodler? Ma koga to sad još interesuje! Ipak Sarajlić)

-Ja ću na trolejbus, rekla je , a Vi niz Makedonsku .

Napolju je već gomila sveta nastupala u raznim pravcima. Nije imalo smisla više stajati na stepeništu i gledati u tu reku ljudi.

-Navratite kad god želite, rekao sam joj naginjući se da ne vičem a da bi me čula.

-Ne verujem, to nije taj kabinet, odgovorila je nekako više žalosno nego vragolasto, a mladež ispod donje usne je mirovao .

 -Pa doviđenja gospodine Profesore i hvala za ovo divno popodne.

Podigla je okovratnik, okrenula se i otišla Vasinom ka Studentskom trgu .

Izvadio je duvankesu i počeo da puni svoju lulu. Sad sam ga ja pogledao onako, muški zainteresovano .

-I?

-Nema tu nikakvog I dragi prijatelju. Znao sam da sam je zauvek izgubio i da je čarolija prošla. Nikada je više nisam sreo ni video na fakultetu. Posle smo se, ponekad, slučajno viđali na nekoj predstavi, Festu, koncertu, ali smo samo diskretno klimnuli glavom jedno drugom … Davno sam prestao da mislim da li je TREBALO. Prestao sam da mučim sebe, mada moram da priznam da me svaki put, zbog tih retkih susreta kao večeras, krv koja se sjuri negde dole ostavi obeznanjenog. 

Pogledali smo se u oči kao dva revolucionara u pripremi atentata na prestolonaslednika, ozbiljnim zavereničkim pogledima.

-Nema tu velike filozofije, moj prijatelju, to ti kažem kao neko ko izučava, predaje i živi u filozofskom svetu. Zamisli, koliko smo puta kao adolescenti maštali o takvim situacijama. I kao što reče jednom prilikom Albert Anštajn: “Znanje je ograničeno, mašta nije “. 

Zategli smo povodce na vratovima naših ljubimaca koji su već umorno koračali pored nas, i okrenuli nazad, put Vračara. Ne bih da se zakunem, jer znam da je to nemoguće , ali mi se učinilo da su počela da biju ponoć zvona na crkvi Svetog Marka iza naših leđa.

Kroz Tašmajdanski park smo prošli ćuteći. Na semaforu ispred Biblioteke Svetozar Marković, u kojoj uzgred, nikada bio nisam, Profesor je ponovo istresao lulu, i gledajući preko ulice rekao :

– Znam zašto je mislila da je to Pavićev kabinet. Kolega je često dolazio kod mene, kabinet je bio na kraju hodnika i retko je u njega zalazio neko nepozvan. Jedanput me zamolio – “mogu li da se vidim sa jednom koleginicom koja je došla iz Novog Sada i htela bi da me vidi, ovde kod Vas u kabinetu, kolega?”

-Bio sam a i nisam, da budem pošten, zateknut ovakvim pitanjem. Naravno da sam mu dao ključ i rekao da se tog dana neću više vraćati …Medjutim to je učestalo, i mislim da se redovno dešavalo četvrtkom, kada je Pavić imao slobodan dan na svojoj katedri u Novom Sadu. Naravno da se među studentima primetilo njegovo prisustvo, a pretpostavljam da je izbegavao da sa koleginicama drži konsultacije u svom Novosadskom kabinetu.

-Da li je susret sa koleginicom a potonjom suprugom bio u Vašem, nešto sam i sam čitao o tome u nekom nedeljnom časopisu pre dosta godina?  

Učinilo mi se logično da ga baš to pitam. Prvi put se nasmejao te večeri, zapravo noći, ili već jutra.

– Pa izgleda da ste dali odgovor, dragi prijatelju. Onda je ona bila u pravu, i ja sam se nasmejao. Naknadna pamet nam ne vredi više ništa, rekao je nekako tiho, kao za sebe, skoro pa sa velikim uzdahom, puneći ponovo lulu.

-“Jučer je samo današnje sećanje, a sutra današnji san “ citirao sam naglas H.Džubrana.

-Ta Vam je dobra, dodao je. 

Oćutao sam da nije moja, a zar je to uopšte i važno. U Krunskoj smo pružili ruku jedan drugom. I otišli svako na svoju stranu. Moj ljubimac je gurao njušku o moje koleno dajući mi na znanje da pustim korak …

Милан М. Пајевић

  kratke priče, Milan Pajević, Vračar