Ogledalo – Andrej Tarkovski

Ogledalo – Andrej Tarkovski -Smrtno bolestan, nevidljivi narator, četrdesetogodišnji filmski redatelj, prisjeća se majke, a uz ta sjećanja vizualiziraju se i događaji koje je čuo, zamišljao ili sanjao, a koji su supostavljeni okviru datom u obliku dokumentarnih snimki.

Film uzima za središnji interes pokušaj protagonista da iz neodređenoga sadašnjeg razdoblja uspostavi dijalog s vlastitom prošlošću, odnosno povratnu spregu zbilje i snova, narativne fikcije i poverljivih dokumenata. Dvjestotinjak pretežito dugih, razrađeno komponiranih kadrova presudno je određeno usmjerenošću na »učinak izmicanja«, pokušaj da se »zadrži istina nekog prolaska, prolaženja, da se nešto izrazi bilježenjem (snimanjem) vremena« (M. Chion).

Kao što pripovjedač zbivanjima fokaliziranim kroz druge likove pridaje vlastite vizualne odrednice, čime dodatno posreduje prikazano, zrcala i glatke sjajne površine često odražavaju predmete, umnažajući ih i iskrivljujući njihov uobičajen izgled, prikazujući ih na nov i neočekivan način. Dijalogom s drugim umjetničkim oblicima poput mnogih, doslovno realiziranih, pjesničkih slika Arsenija Tarkovskoga ili kadrova reprodukcija crteža Leonarda da Vincija, film određuje i proširuje vlastiti izražajni repertoar. Naturalistička uporaba boje, dokumentarnih snimki te zvuka majstorski je uklopljena u narativne i vizualne sklopove zasnovane na asocijativnoj logici.

Uspostavljajući tipologiju prizora u crno-bijeloj tehnici, koloru ili sepiji, a s obzirom na vremensko razdoblje i pripovjedne razine, film istodobno njihovim neprestanim podrivanjem dekonstruira svaki pokušaj samodostatnih i oštro razdvojenih kategorija. Struktura u kojoj se prizori i događaji pretapaju, preklapaju i zrcale, miješajući prošlost i sadašnjost, tuđe i vlastite uspomene (pri čemu isti glumci tumače različite uloge), naglašava nužnost stalne modifikacije interpretativnih protokola.

Sekvenca u kojoj staljinistička svijest tiskarsku grešku pretvara u čin subverzije zorno predočava totalitarnu opsjednutost jednoznačnim tumačenjem, ali i krhkost moći koja počiva na takvim premisama. Dok je službena sovjetska kritika filma proglasila »elitističkim« i »hermetičnim«, sam redatelj u svojoj knjizi Klesanje u vremenu navodi pisma gledatelja koji su »dali smisao onome što sam radio i ojačali moje uvjerenje da put koji sam izabrao nije plod slučaja«.

Tomislav Brlek

Oprosti snove ljubomorne moje
ljubavi strasne, nemir slepi, čudni,
Verna si mi, al zašto reči tvoje
vole da plaše … moj um večno budni …?

Sred poklonika što za tobom lete
što želiš ti da draga budeš svima
i prazne nade što daruje njima
tvoj pogled, čas nežan, čas pun sete …

Zaslepivši mi um i misli moje
u ljubav bolnu moju uverena
ne vidiš ti kad – u toj patnji strasnoj
tuđ razgovor, u večeri kasnoj
usamljen čamim izvan kruga njena …

Ni pogleda, ni reči nema tvoje
kad odlazim sa strahom
s molbom mamnom
ne slede nikad tvoje oči za mnom …

Lepotica kad koja sa mnom staje
i dvosmislen povede govor svoj
mirna si ti a šaljiv prekor tvoj
ubija me, jer ljubav ne odaje …

Kaži mi još: suparnik večni moj
zatekavši me s tobom usamljena
zbog čega tebe pozdravlja lukavo …?

Ko ti je on i kakvo ima pravo
da tuguje i bdi pun ljubomore …?
bez matere i poluodevena
nasamo izmeđ večeri i zore
što njega ti u čase primaš kasne …?

No … voljen sam i kad si sa mnom sama
poljupci su ti tako puni plama
i nežna si a reči tvoje strasne
tad iskreno su pune duše tvoje
Tebi su znam ja… smešne muke moje …

Al’ voljen sam i mogu da te shvatim
no ne muči me… mila, ja te molim
ne znaš ti … koliko ja silno volim
i ne znaš kako ja … duboko patim …….!!

Aleksandar – Sergejevič – PUŠKIN

OD JUTRA…

Od jutra sam zbog tebe čekala veče.
Oni znađahu da ti nećeš doći,pogodili su.
Pamtiš li kakav je dan bio?
Kakav praznik!Hodala sam bez kaputa.

Danas si došao,na dan
kao za nas sazdan,
tako tmuran.

Kiša je padala,sumorni čas beše,
kapi bežahu po hladnom granju.

Ni rečju da se umirim,
ni plačem rasteretim…

Arsenij Tarkovski