Oh, koji si ti ‘crack-head’ Katie!
Kada je svojevremeno magazin Uncut pitao 100 umetnika da izaberu jedno umetničko delo iz 20. veka koje je najviše uticalo kreativno na njih, Lou Reed je poslao svoju fotografiju na kojoj drži knjigu Naked Lunch, sa dodatnim tekstom : Promenio je moje vidjenje o čemu sve može da se piše.
Grupa Steely Dan se zove po dildu iz Naked Lunch. Ime grupe Mugwumps je takodje inspirisano knjigom. Joy Division, njihov album Unknown Pleasure, imaju pesmu Interzone kao i naslov poglavlja u Naked Lunchu.
Knjiga je imala veliki značaj za Rogera Watersa, Laurie Anderson, Toma Waitsa, Kurta Cobaina…
Mene je više fasciniralo saznanje da je Naked Lunch/ Alice in Wanderland u svetu amfetamina/ i posle 50 godina još uvek relevantan. Naked Lunch još uvek ima uticaj na ljude kao Rorschach test. Ta subverzivna kultna knjiga još uvek ima vividan uticaj na alternativan svet i pop kulturu danas.
Knjiga je bila inspirativna i za Katie Eary, modnog kreatora, za njenu najnoviju kolekciju za muškarce proleće – leto 2010. Možda ova kolekcija nije po ukusu našem prosečnom muškarcu, a nije ni Naked Lunch svima kultna knjiga.
Mislim da bi trebalo da posmatrate ovu kolekciju kao autopsiju i scene iz morbidnog podzemnog sveta. Katie istrazuje unutrašnju trulež ljudskog tela i njegovu izvitoperenu lepotu. Stilizovan kostur grudnog koša optočen biserima, naslikani organi, lica lepih manekena sakrivena iza metalnih maski /sa kacigama i lancima/ liče na stanovnike mračnih ulica Burroughosove distopijske noćne more iz Naked Luncha.
Svaka kreacija je kao neka apstraktna studija mračnih utvara podzemnog sveta. U uniformama iz prošlog života defiluju utvare bez duše i prazne egzistencije. Život postaje rat – grozna borba izmedju razuma i pomamne potrebne za zavodljivom omamljenošću.
Ja nisam zabavljač, Burroughs je napisao 1959.
Za P.U.L.S.E /Snežana Moračić
Oh, koji si ti ‘crack-head’ Katie! napisao/la Snežana Moračić dana
Pregled tekstova autora – Snežana Moračić →
ja sam probao da čitam NL tamo negde kad sam imao 20-ak, ali mi nije nešto išlo, nisam kapirao. malo je bolje bilo sa filmom, ali ni to me nije nešto posebno dotaklo. sećam se, kod kronenberga, one lepljive atmosfere i sjajne fotografije…
Sneki, pa nije samo kod nas ovakva moda egzoticna (to say the least), nesto ne verujem da ce i tamo kupci da se potuku za jaknu u obliku kostura :D.
Oko Barouza i NL i generalno celog tog danasnjeg romantizovanja te price, malo (malo vise) se tu preteruje. Meni to jeste drag period, Keruakov On the Road je kljucni roman te price (evo ocu Dharma Bum da uzmem da citam), ali danas ljudi, valjda umorni od ovog sterilno-ropskog zivota u kapitalizmu (kasnom u slucaju SAD, ili perpetualno ranom u slucaju Srbije), gledaju tu pricu iz kasnih pedesetih kao nekavu neprestanu zurku i zezanje. Nije to bila, vecina ljudi koji su zaglavili s drogama, imali su pakao od zivota (konacno i sam Barouz je jedan od takvih). Sto nije nikakva tajna, zna se i kako je Keruak batalio citavu pricu s Prenksterima bas zato, i ima toga u gomili memoara (onaj Volfov Electric Kool-Aid Acid Test je najbitniji). Pritom, kad danas krenu da se loze na Lirija, Hakslija, Kesidija, Kejsija i drustvo (citao sam i po nasoj stampi bas budalasto filtrirane osvrte gde se bez ikakve kriticke distance novinari nabulazne gluposti o “vratima percepcije”), propustaju da kazu da TADA, kasnih 1950ih i ranih 1960ih, ljudi koji su ekperimentisali sa psihoaktivnom hemijom, nisu ZNALI njene posledice. Danas se to jako dobro zna, i potpuno je bezveze kad se nostalgise s tim. Jer su te supstance ovi uzimali kao, fakticki, dobrovoljni ili nehoticni pokusni kunici (videti kljucnu studiju na tu temu etabliranja elesdija u popularnu kulturu i naive sa kojom je primljen, autori Martin Lee i Bruce Shlain), potpuno NESVESNI posledica. Setimo se i da je elesdi jedno vreme bio i omiljeni pastime u konzervativnom establismentu, dakle nezavisno od bilo kakvih pesnika i hipika (Sneki evo imena koje ti je garant zanimljivo, Claire Booth Luce, i muz joj Henri).
Uglavnom, evo sta Tom Volf kaze pre dve godine u Tajmu u rubrici u kojoj mu citaoci postavljaju pitanja bas o tome:
Did you ever use LSD or marijuana?
Tom Wolfe: No, I never did. LSD is too strong to take. I write about it in the book. They take it once, and for years afterward, they have these flashbacks. Just driving over a bump in the road on a motorcycle can do it. I tried marijuana once.
Has the drug culture been stripped of its intellect?
Tom Wolfe: Ha! That’s assuming that it had an intellect. It inevitably leads to total lack of intellect–particularly in the case of LSD, which everyone assumed opened the doors of perception. We’ve since discovered that it does the opposite.
pa sad, neka ti se malo ‘cooking’ mozda pronadjes neku ‘konekciju’.
i meni je naked lunch malo konfuzno stivo, nisam ga nesto volela, sve te nepovezane vinjetice pa ne znas sta je gde…
pa za LSD i ostale opijate, ne znam, sta su radili breton & co?
ili jos ranije, coleridge, de quincey, byron…romanticarski period.
dok je kod njih opium bio inspirativno sredstvo, kod beatnika je to bio politicki statement.
Pa to je ono, oko politike.. I dan-danas se neki veterani sezdesetih ubise ponavljajuci da je stvar i propala onog trenutka kad je postala dizajnirana kao, eto, zurka za studentske klince koji gutaju tripove i smisljaju besmislene parole (i tu onda ide teza, manje-vise dokumentovana, da je citavu stvar orkestrirala drzava jer bolje je kad se nesto diskredituje nego kad se zabrani).
E sad, oko bitnika (simbolista, romanticara..) i uopste, umetnika i opijata, OK, nije sporno da je nekima to uvek bila dodatna motivacija, ali govorim o ovom odnosu naknadnom, koji evo i Volf lepo objasnjava. Jer danas su to mitologizovali previse. Kolridzu je mozda opijum pomogao da napise Kublaj Kana, ali bi ga mozda napisao i bez toga (uostalom, Haksli je svoje najbolje romane napisao kao strejter). Ne znamo. Ali ono sto znamo je da nije dovoljan taj element da bi se stvarala umetnost, a citajuci neke pregrejane fanove danas, bas se taj utisak stice. Drugim recima, da je kljuc u drogama, svaki narkoman bi bio pisac. I svaki veliki pisac narkoman. A to nije slucaj.