Oktobarska revolucija i Jugoslavija
Kada je Josip Broz Tito umro u Ljubljani 4. maja 1980. godine, na njegovom radnom stolu, u Užičkoj ulici broj 15 u Beogradu, nalazila se, između ostalog, jedna mala fotografija Lenjina u boji. (1) Dok je Jugoslavija oplakivala svog vođu, arhitekta događaja bez kojeg ne bi bilo ni Jugoslovenske revolucije ostao je u istom položaju u kojem je bio tokom 35 godina Titove vladavine. Neprimetan, iza kulisa, ali uvek prisutan u Titovom životu i u životu Jugoslovena čije društvo je, makar deklarativno, bilo zasnovano na idejama Oktobra.
„Od 7. novembra do 7. jula”
Britanski istoričar Geoffrey Swain, autor jedne od najboljih biografija Tita objavljenih u poslednjih deset godina (koja je, uzgred, kod nas prošla poprilično nezapaženo i čak nije ni prevedena na srpsko-hrvatski), demonstrira kako je Tito, uvek na levici jugoslovenskog komunističkog pokreta, video Drugi svetski rat kao priliku za širenje revolucije, po ugledu na Lenjina. (2) Ako je Prvi svetski rat doveo do revolucije u Rusiji, Drugi svetski rat dovešće do revolucije u ostalim zemljama. Stoga je krajnji cilj partizanskog pokreta od početka rata bio ne samo borba protiv okupatora nego i revolucija. Pritom treba imati na umu da Kominterna nije odobravala ovakav otvoreno revolucionarni pristup i da se zalagala za postepenu politiku osvajanja vlasti. Rani „revolucionarni” potezi Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), kao što su poziv jugoslovenskim vojnicima da ne predaju oružje u aprilu 1941, formiranje narodnooslobodilačkih odbora na slobodnim teritorijama i osnivanje Prve proleterske brigade, na Staljinov rođendan i sa petokrakama na kapama, naišli su na oštru osudu Staljina i Kominterne. (3)
Iako je partizanski pokret ostvario široko učešće masa u ratu i revoluciji, narodni front nije počivao samo na tome nego i na istovremenoj političkoj dominaciji komunista u antifašističkom pokretu. Narodnofrontovska saradnja sa drugim antifašističkim političkim formacijama uvek je značila primat KPJ, što recimo nije bio slučaj sa komunistima u Francuskoj i Španiji pre rata, gde su bili samo jedna od antifašističkih stranka, ali ne i predvodnici vlada čiji su sastavni deo bili. Ovo je važno ne samo u kontekstu neslaganja KPJ sa Staljinom, koje će u konačnici dovesti do raskola 1948, nego i u savremenom kontekstu, u kojem istorijski revizionisti pokušavaju da diskredituju revolucionarni aspekt borbe kao nelegitiman, a u ekstremnijim slučajevima da delegitimizuju i samu antifašističku borbu samo zato što je njen krajnji cilj bila socijalistička revolucija.
Ista situacija se danas odigrava i u Rusiji, iz strukturno identičnih razloga: kapitalistička, deklarativno liberalna (u praksi nacionalistička i poluautoritarna) država nije u stanju da se nosi sa nasleđem Ruske revolucije. (4) Revolucija se delegitimiše kroz prizivanje bauka terora i građanskog rata, a zvanična državna politika sećanja može da se rezimira kao „nije važno da li smo komunisti ili nacionalisti, dokle god je nacija na prvom mestu”. Pritom se, naravno, izbegava istorijska kontekstualizacija revolucije, a savremena (liberalna ili nacionalistička) ideologija se uspostavlja kao vanvremenski set vrednosti kroz koje se revolucija analizira. (5)
Odsustvom kontekstualizacije revolucije, popularizuju se mitomanske predstave o režimu koji joj je prethodio. Tako se u Rusiji, recimo, redovno glorifikuje premijer Pjotr Stolipin, koji se predstavlja kao neko čije bi reforme spasle Carstvo da ga samo nisu ubili anarhisti 1911. Međutim, čak i istoričari koji su nenaklonjeni revolucionarnom radikalizmu, poput Orlanda Figesa, smatraju da su Stolipinove reforme došle prekasno i da su bile isuviše skromne da bi mogle da značajnije spreče dalje propadanje Ruskog carstva, čije poslednje decenije su bile obeležene političkom tiranijom, korupcijom, naletima gladi koje su odnele milione života, nesposobnošću cara Nikolaja II i klasnom polarizacijom društva izazvanom okasnelom industrijalizacijom Rusije i siromaštvom seljaštva tek oslobođenog feudalnih odnosa.
Slično je i sa Kraljevinom Jugoslavijom, koja je, iako u nesumnjivo boljem položaju od carske Rusije, bila jedna od najsiromašnijih zemalja Evrope, sa pola miliona seljaka-bezemljaša i približno tri miliona „proleterizovanih” siromašnih seljaka i sa drugim po veličini javnim dugom u Evropi posle Grčke. (6) Nepismenost je, prema popisu iz 1931. godine, iznosila 44,6%, a na 1.000 živorođene odojčadi umirala su 132. Politički sistem bio je delegitimizovan stalnim korupcionaškim aferama, uticajem stranog kapitala na političke odnose, petljanjem vojske i kralja u rad vlade i hroničnom nesposobnošću političkih stranaka da razreše nacionalno pitanje.
Uprkos ostvarivanju minimalnog napretka tokom međuratnog perioda, ni jedan jedini od navedenih strukturnih problema nije rešen, iako se Kraljevina Jugoslavija danas predstavlja kao svojevrsni romantični balkanski Beverly Hills, u kojem su i siromašni bili srećni dokle god su mogli da igraju fudbal u prašini, a samo „idealisti” su postajali komunisti. Dovoljno je navesti samo jedan primer, onaj španskog borca Stevana Belića iz Železnika, koji u svojim memoarima navodi kako je sa devet godina morao da prestane da se školuje da bi počeo da radi za seoskog gazdu (7), da bi se videlo koliko je teza o „idealizmu” komunista u Kraljevini ne samo istorijski netačna nego i otvoreno uvredljiva.
Ovakvo stanje stvari u 1941. prikazuje sasvim drugačiju sliku o izbijanju građanskog rata i potonje socijalističke revolucije od one koju pokušavaju da stvore istorijski revizionisti. Ako je tragedija kad „Srbin puca na Srbina” (8), zašto nije tragedija kada Srbin kroz ceo međuratni period eksploatiše druge Srbe i živi od njihove bede? Država nije niti neutralno igralište u kojem su svi jednaki, kakvom je zamišljaju liberali, niti način da se ostvari organska harmonija između pripadnika iste etničke grupe, kakvom je zamišljaju nacionalisti. Moderna država je uvek pre svega instrument vladavine komandnih klasa, a Kraljevina Jugoslavija nije bila izuzetak po tome. Jugoslovenski komunisti, kao dosledni lenjinisti, bili su svesni te činjenice i stoga su krenuli u dvostruku borbu protiv nasilja: sa jedne strane, suprotstavljali su se nasilju fašističkih okupatora i njihovih pomagača, a sa druge, klasnom nasilju koje su jugoslovenske mase trpele vekovima, ne samo u Kraljevini Jugoslaviji nego i pod svim režimima koji su joj prethodili. Ova borba proistekla je iz Lenjinove misli u Prvom svetskom ratu i od iskustva borbe masa u Oktobarskoj revoluciji i Ruskom građanskom ratu.
Između Lenjina i Staljina
Nakon uspešnog osvajanja vlasti kroz revoluciju i antifašističku borbu, jugoslovenski komunisti krenuli su u izgradnju novog sistema na marksističko-lenjinističkim osnovama. Glavni problem, kako u Jugoslaviji, tako i drugde, bio je taj što su svi „lenjinistički” režimi zasnovani na staljinističkoj interpretaciji lenjinizma nastaloj posle Lenjinove smrti. Stoga je i jugoslovenski režim zadržao određene karakteristike staljinizma čak i nakon raskola sa Staljinom 1948. Najočiglednija negativna tekovina bio je svakako Titov kult ličnosti, koji komunističko vođstvo, tada već suočeno sa skorim ideološkim bankrotom, nije moglo da odbaci čak ni nakon Titove smrti. Zanimljivo je da se takvi kultovi ličnosti u „realsocijalističkim” zemljama ne pojavljuju nakon 1956, sa izuzetkom povremenih izliva Brežnjevljeve megalomanije, ali da u Jugoslaviji on opstaje praktično do kraja postojanja države.
Još značajnije, titoizam je od staljinizma zadržao tendenciju depolitizacije radničke klase kao, kako su komunisti sami tvrdili, sredstva održavanja društvenog mira i stabilnosti. Vladajuća klasa u Jugoslaviji nisu bili radnici, nego članovi partije, uprkos (ne uvek isključivo deklarativnim) nastojanjima partije da radnike aktivno uključi u proces odlučivanja kroz sistem samoupravljanja. U kasnijoj, najdekadentnijoj fazi jugoslovenskog socijalizma, od početka 1970-ih pa nadalje, vladajuća klasa je sve više gubila dodir sa masama, što je doprinelo rastućoj nejednakosti i stalnim izlivima radničkog nezadovoljstva. Godišnji broj radničkih štrajkova porastao je sa 247 na 1.851 između 1980. i 1988. godine, a samo u 1988. godini štrajkovalo je čak 386.123 osoba. (9) Uprkos tome, postojanje organizovane i klasno svesne radničke političke opozicije bilo je praktično onemogućeno. Onemogućila ga je partija koja je monopolistički tvrdila da je jedini predstavnik interesa radnika, ali čije rigidne strukture u tom trenutku nisu dozvoljavale bilo kakvo radikalnije izražavanje nezadovoljstva sistemom.
Istovremeno, decentralizacija zemlje, još jedna od alternativa stvarnoj demokratizaciji društva, dodatno je pogoršavala situaciju. Integracija Jugoslavije u globalno kapitalističko tržište samo je pojačala protivrečnosti između nejednako razvijenih republika. (10) Decentralizacija je nesumnjivo pomogla demokratizaciji društva – članci i knjige koje bi bile podložne cenzuri u jednoj od republika slobodno su objavljivane u drugim republikama, dokle god nisu ugrožavale politički interes tamošnjeg republičkog rukovodstva. Međutim, dugoročni strukturalni problem koji je decentralizacija stvorila bio je de facto podela države između osam političkih partija, od kojih je svaka imala monopol vlasti nad jednom od osam političkih jedinica, šest republika i dve autonomne pokrajine. (11)
Nakon Titove smrti, više nije postojao neutralan politički arbitar na saveznom nivou koji bi zastupao interese cele federacije. Usled ekonomske krize i stalnog nezadovoljstva u narodu sa kojim nisu mogle da se izbore, vladajuće klase saveznih republika i pokrajina počele su da se bore za prevlast nad federacijom. S obzirom na to da su republike manje-više bile napravljene na etničkoj osnovi (sa izuzetkom Bosne i Hercegovine), klasni interes vladajuće „komunističke” elite lako je preveden u nacionalni interes. Nakon što su se srpsko i slovenačko rukovodstvo okrenuli nacionalizmu, država je nezaustavljivo krenula ka kolapsu. Jedina jugoslovenska snaga koja je preostala, Jugoslovenska narodna armija, i sama duboko konzervativna, protumačila je Miloševićev konzervativizam i tendencije ka centralizaciji kao način očuvanja Jugoslavije. U trenutku kada su iskreni Jugosloveni i komunisti unutar armije uvideli grešku, bilo je prekasno: ona je već postala produžena ruka Miloševićevog nacionalističkog projekta.
„Šta je nama naša borba dala?”
Iako je staljinistička interpretacija organizacije države i ekonomskog sistema znatno doprinela neuspehu, a potom i krvavom raspadu Jugoslavije, to ne znači da je njenim dostignućima mesto na smetlištu istorije. Svakako, onima koji veruju u levičarske ideje egalitarizma negativni aspekti socijalističke Jugoslavije ostaju kao opomena za budućnost; njeni pozitivni aspekti nastavljaju da budu inspiracija. Ipak, ono što je nesporno i nezavisnim posmatračima jeste činjenica da je SKJ, za samo nekoliko decenija svoje vladavine, napravio meteorski uspon bez presedana u celokupnoj istoriji naroda Balkanskog poluostrva.
Industrijalizacija je pretvorila ranije opisanu agrarnu, i u nekim krajevima polufeudalnu državu u modernu i urbanizovanu, sa radničkom klasom koja je uživala nikad ranije viđena prava i konstantno rastućom srednjom klasom. Za većinu svog stanovništva, ona je omogućila društvenu mobilnost i istorijski nezapamćen prosperitet. Za žene, ostvarila je veliki pomak u emancipaciji, obrušavajući se na patrijarhalne odnose na selu i pružajući im priliku za aktivno i ravnopravno učešće u društvenom životu. Sindikati su, uprkos ograničenjima, imali stvarnu moć, svakako veću nego danas ili pre socijalizma. Država i njen vođa imali su značajan ugled u svetu, koji nije bio puka estetika. Jugoslavija je aktivno pomagala oslobodilačke pokrete Trećeg sveta i služila im kao primer i inspiracija.
Kao što Jugoslavija duguje svoju revoluciju Lenjinovoj misli i Sovjetskom Savezu, tako i zemlje poput Alžira, Gane, Egipta i Kube duguju mnogo Jugoslaviji. Ničeg od ovoga, međutim, ne bi bilo, da nije bilo masovne revolucionarne borbe jugoslovenskih naroda tokom Drugog svetskog rata. Doprinos koji su mase dale revoluciji svakako je pomogao njihovom većem udelu u sopstvenoj emancipaciji nakon rata, kao i u stvaranju društva blagostanja kakvog se danas mnogi setno sećaju. Radnički i studentski protesti od šezdesetih do osamdesetih godina nisu bili odraz borbe protiv ovog sistema, nego iskrene želje za njegovim daljim poboljšanjem. Želje koju vladajuća klasa te države nije htela da posluša, jer bi time podrivala sopstvene privilegije.
Šta je, onda, ostalo od Jugoslavije? Isto što i od Oktobarske revolucije. Ostala je ne samo želja za boljim svetom nego i jasna poruka da je takav svet moguć. Da, kao što je sam Tito pisao 1939, „borba za bolji život, borba za socijalizam, nije utopija” (12), nego može postati realna mogućnost u datom istorijskom momentu.
Stefan Gužvica
diplomirao je humanistiku na Angloameričkom univerzitetu u Pragu. Trenutno pohađa postdiplomske studije na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti. Bavi se istorijom Komunističke partije Jugoslavije i jugoslovenskog radničkog pokreta u međuratnom periodu.
Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E
(1) Jasper Ridley, Tito (London: Constable, 1994), 320.
(2) Geoffrey Swain, Tito: A Biography (London: I. B. Tauris, 2011), 26-31.
(3) Jože Pirjevec, Tito i drugovi, I deo (Beograd: Laguna, 2013), 132-133, 150-151.
(4) Za pregled dilema sa kojima se suočavaju ruska država i Putin prilikom obeležavanja stogodišnjice Oktobarske revolucije, vidi: Sheila Fitzpatrick, „Celebrating (or Not) The Russian Revolution”, 52:4 (2017), 816-831.
(5) Za detaljniju kritiku pristupa i metoda istorijskog revizionizma, vidi: Domenico Losurdo, War and Revolution. Rethinking the Twentieth Century (London: Verso, 2015), naročito uvodno poglavlje „Two Centuries Under Discussion: Historical Revisionism”.
(6) Petranović, Jugoslavija 1918-1988: knj. 1, 61.
(7) Arhiv Jugoslavije (AJ), fond Memoarska građa (516 MG), 2175/3, Belić Stevan, Sećanja iz revolucionarne delatnosti, I sveska: Opšti podaci o biografiji i revolucionarnom radu u Jugoslaviji i emigraciji.
(8) Vredi napomenuti i da su organi okupatorske vlasti komuniste ubijali još pre čuvenog obračuna Žikice Jovanovića Španca sa kvislinškim žandarima u Beloj Crkvi. To su, međutim, ubistva Srba od strane Srba koja nacionalističkim revizionistima ne smetaju. (Milan Radanović, „Oklevetani datum: Dan ustanka naroda Srbije”, BETON, 7. 7. 2013). Sa druge strane, aparatčici prethodnog, Stojadinovićevog režima, mahom su bez problema prihvatili okupaciju i zadržali svoje političke funkcije, sada kao predstavnici okupatorske vlasti koji su vršili teror nad sopstvenim stanovništvom (Swain, “The Cominform: Tito’s International?”, 645).
(9) Salih Fočo, Štrajk između iluzije i zbilje (Beograd: Radnička štampa, 1989), 6.
(10) Vladimir Unkovski-Korica, The Economic Struggle for Power in Tito’s Yugoslavia: From World War II to Non-Alignment (London: I. B. Tauris, 2016), 3.
(11) Za širu razradu ove teze, vidi: Dejan Jović, Jugoslavija – država koja je odumrla: Uspon, kriza i pad Kardeljeve Jugoslavije (1974-1990) (Zagreb: Prometej, 2003).
(12) Swain, Tito, 24.
Oktobarska revolucija i Jugoslavija napisao/la P.U.L.S.E dana
Pregled tekstova autora – P.U.L.S.E →