Openhajmer –  Posvetio se nauci, fizika mu je bila potrebnija od prijatelja

Leto je kada govorimo o bioskopu uglavnom bilo predviđeno za lakše teme, poput Barbie koja pred gledaoce stiže uporedo s filmom o velikom naučniku, pa je nauci na čast da se film o jednom od najznačajnijih fizičara u istoriji prihvata kao siguran hit.

Čini nam se da je jedino serija Genius na kanalu National Geographic izazvala toliko interesovanje, ali se ipak radilo o programu za televiziju.

Dakle, o fizičaru Dž. Robertu Openhajmeru znamo manje-više sve, no o Openhajmeru kao osobi znamo veoma malo do ništa, barem kada se je reč o široj javnosti. Nolanov film zasnovan je na njegovoj biografiji American Prometheus koju su napisali Martin Dž. ŠerVin i Kaji Bird. Šervin je ključ čitave priče.

Ovaj istoričar intervjuisao je 112 osoba koje su imali kontakt s fizičarom sastavljajući 50.000 stranica razgovora, no knjigu nije uspevao da dovrši ni nakon 20 godina rada. Na kraju je Bird izvršio pritisak da se dovrši ta monumentalna biografija koju je Nolan pretvorio u film.

Dario Bojanjac i Darko Horvatić, dvojica izvanrednih profesora sa FER-a, odnosno PMF-a u Zagrebu, podelili su neke od važnih pojedinosti iz Openhajmerovog života, i priredili su i predavanje o fizičaru u saradnji s distributerom filma Editusom. I priča je zaista izuzetna.

„Bio je nespretan u društvu žena i često se ponašao kao dete u dečjem vrtiću kada je o njima reč. Na primer, ako bi neko rekao nešto negativno o ženi koja mu se dopadala, ulazio je u verbalni, a ponekad i fizički sukob”, naveli su spomenuti sagovornici. Openhajmerova biografija često obuhvata i prilično bizarne detalje i situacije koje su mogle njegov život da okrenu u sasvim drugačijem smeru.

„Prošao je nekoliko velikih ličnih kriza, napada depresije i anksioznosti, pogotovo tokom školovanja na Kembridžu. Laboratorijski posao bio mu je dosadan, previše rutinski i nedovoljno intelektualan. Osećao je tada veliku dosadu i manjak fokusa i usmerenja. Nezadovoljan radom svog mentora Patrika Bleketa, s kojim se sukobio oko toga da njegov rad ne bi trebalo da bude toliko laboratorijski koliko teorijski, otrovao je jabuku i ostavio je na mentorovom stolu. Mentor nikada nije pojeo tu jabuku, ali se pročulo za Openhajmerov ispad zbog čega je morao na razgovore sa psihijatrom. Openhajmer je išao na terapije i pogrešno mu je dijagnostifikovana šizofrenija, a psihijatar mu je rekao da je izgubljen slučaj. Spasio se odlaskom na Univerzitet u Gotngenu gde je doživeo potpuni stručni procvat, napredovao u karijeri i počeo bolje da se oseća. O njegovu stanju najbolje govori izjava da mu je fizika potrebnija od prijatelja”, nadovezali su se Bojanjac i Horvatić.

Tvrdnja kako je baš Dž. Robert Openhajmer bio naučnik koji je pokrenuo atomsko doba nije sasvim tačna.

„Atomsko doba pokrenuo je Enriko Fermi eksperimentom Chicago Pile 1 u decembru 1942. godine. Reč je o prvoj kontrolisanoj lančanoj reakciji, tj. prvom veštačkom nuklearnom reaktoru na svetu. Zanimljivo je da je projekt izveden ispod tribine stadiona na Univerzitetu u Čikagu, usred vrlo gusto naseljenog područja. Iako su vojni i civilni autori projekta bili zabrinuti zbog mogućeg gubitka kontrole i pojave lančane reakcije, verovali su Fermijevim modelima i dopustili su izvođenje eksperimenta. Uspešnost eksperimenta pokazala je mogućnost saveznika da kreiraju atomsko oružje jednako kao što je i povećala strah od toga da su Nemci blizu rešenja tog problema. U slučaju raspada atoma oslobađa se nekoliko neutrona velike brzine. Kako bi se povećala verovatnoća sudara oslobođenih neutrona s drugim jezgrima potrebno je usporiti oslobođene neutrone. U tu svrhu koriste se materijali koji zovemo moderatori. Reč je o materijalima sastavljenim od atoma male atomske mase kao što su npr. vodonik, deuterijum i ugljenik. U tu svrhu nemački naučnici koristili su tešku vodu čija proizvodnja je veoma skupa, dok su Enriko Fermi i Leo Silard shvatili da može da se koristi i grafit. To, zajedno s jednom od najvećih diverzantskih akcija Drugog svetskog rata u kojoj su norveški diverzanti predvođeni Joakimom Ronebergom uništili nacističko postrojenje za proizvodnju teške vode, uveliko je usporilo razvoj atomskog oružja od strane Nacističke Nemačke. O toj akciji snimljen je i film The Heroes of Telemark s Kirkom Daglasom u glavnoj ulozi”, podsećaju profesori, uz pojašnjenje da je uspeh projekta Chicago Pile 1 ubrzao razvoj na projektu koji je vodio Robert Openhajmer, izradu prve atomske bombe.

„Openhajmer je bio u potpunosti svestan težine projekta i njegovih posledica. Znao je da će rezultati njegovog rada biti upotrebljeni na živim ljudima, ali bio je i svestan da je reč o trci s nacističkom Nemačkom i da izbora nema. Bilo je pitanje ko će pre uspeti da napravi atomsku bombu jer su znali da su Nemci okupili sve naučnike koje su imali i da su nešto ranije krenuli u projekt. U danima nakon testiranja prve atomske bombe Openhajmerovo raspoloženje počelo je da se menja. Pre toga reč je bila o projektu, nauci, uspehu, a danima nakon testa realnost je došla do izražaja. Kažu da je postao vrlo miran i zamišljen. Delom zato što je znao šta sledi, a delom zato što je znao što to znači za svet. Znao je koji su gradovi na listi mogućih meta i to znanje otreznilo ga je od uspeha koji je postigao”, nadovezuju se profesori, ističući da je Openhajmer s druge strane i nakon testa nastavio intenzivno da radi na projektu kako bi bio siguran da će bomba biti efikasna.

„Davao je vrlo precizne i jasne instrukcije generalima koji su bili odgovorni za bombardovanje o tome kako treba ispustiti bombu, na kojoj visini je treba detonirati i slično. Sa jedne strane postojala je velika odgovornost prema projektu, cilju koji su hteli da postignu i pobedi u ratu, a sa druge strane bio je potpuno svestan rezultata koje će postići. Takođe, uveravao je sam sebe da to što su postigli neće pokrenuti posleratnu trku u naoružanju sa Sovetskim Savezom. Koristio je svoju poziciju i svoj uticaj kako bi progurao preporuku da se Rusi jasno informišu o tome šta su postigli i da će koristiti atomsku bombu protiv Japana. Dao je ostavku na mesto upravnika laboratorija u Los Alamosu i sastao se s predsednikom Trumanom kako bi mu izrazio svoje sumnje o upotrebi atomskog oružja. „Osećam krv na svojim rukama”, poznata je rečenica koju je izgovorio Hariju Trumanu na tom sastanku. Truman nije imao nikakvog obzira za Openhajmerove sumnje. Nazvao ga je “cry-baby scientist”, cmizdravim nučnikom, i rekao svojim ljudima da ga više ne puštaju u njegovu kancelariju”.

Dodajmo na kraju kako je Openhajmer 1954. godine bio predmet istrage zbog veza s Komunističkom partijom SAD-a što su mnogi protumačili i kao još jednu zabludu naučnika koji su smatrali kako mogu da kontrolišu upotrebu svojih naučnih dostignuća.

Openhajmer je ipak doživeo da dobije svoje počasti, te je prošle godine i zvanično posmrtno rehabilitovan od bilo kakve sumnje iz tog procesa. Umro je od raka grla 1967, a njegovu urnu je supruga Kiti položila u more nedaleko od plaže blizu koje su živeli na Devičanskim ostrvima.

Izvor: Danas online

Tekstovi o istoriji na portalu P.U.L.S.E

Kajanje i krivica „američkog Prometeja“

U 180 minuta filma, Nolan je uspeo da spoji biografsku priču, triler i dramu u sudnici, ali sve krajnje intezivno i napeto režirano, kao da gledamo najvatreniju i uzbudljiviju akciju. Pored biografskih podataka o pravljenju atomske bombe, kako napominju u receniziji portala Oblakoder, film se referiše i na grčku mitologiju, i priču o Prometeju:

„U grčkoj mitologiji, Prometej je uzeo vatru sa Olimpa i dao je ljudima, a za kaznu je prikovan za Kavkaz gde mu je orao kljucao utrobu svakog dana. Spoiler alert, J. Robert Openhajmer je Prometej, ili je barem Nolan rešio da ovu grčku tragediju uzme kao osnovu na kojoj će ispričati tragičnu priču naučnika koji je smislio najveće oružje svih vremena.

Iako Nolana poznajemo po raskošnim setovima, inventivnim snimanjima akcionih scena, zapletima koji su ponekad potpuno nepotrebno nerazumljivi, ali i originalnim storytelling poduhvatima, ovaj film je gotovo kamerne produkcije, u kom u 80% slučajeva samo pratimo dijaloge pregršt likova sa kojima se Openhajmer susreće od svojih studija, preko profesorskog posla, do uključivanja u rat, pravljenja bombe i svega onoga što će doći posle. Međutim, najveća vrlina ovog filma je upravo u tome što je, bez obzira na manjak akcije, Nolan uspeo da iskomponuje svoje možda najintenzivnije delo do sad. Ne znam da li nije radila klima u bioskopu ili me je reditelj potpuno uvukao u svet teških odluka glavnog junaka, teskobe koju nosi i suđenja na kom ni sam ne znam da l’ je kriv ili nije, jer sam na kraju filma bio apsolutno gola voda. Ja bih voleo i želim da mislim da je ipak ovo drugo.

Početak filma nas uvodi u svet fizičara i zanesenjaka koji hoda ovom planetom, ali ne živi skroz na njoj, već u nekom drugom univerzumu kvantne fizike. Kao takav, kreće da se interesuje upravo za stvari za koje ni sam ne zna konačni odgovor, i u realnom vremenu otkriva sve ono što će dovesti do tog konačnog izuma i stvaranja najvećeg oružja. Međutim, privatan život ženskaroša, kao i bliskost komunističkoj partiji u Americi stvoriće mu dovoljno problema, da će čak i posle toga što je proglašen za heroja nakon rata ostati mrlja za koju će moći da mu se nakače.

Openhajmer je, koliko egomanijak i rok zvezda kvantne fizike, toliko i čovek sa dubokim mrakom koji nosi u sebi, koji postaje sve veći kako se film odmotava. Kao što postoje rat i mir kao osnovni dualitet postavke svega na svetu, tako se i kod njega stalno lomi da li treba zbog nauke učestvovati u pravljenju đavolje naprave i oružja koje će zaustaviti sva oružja, ali i pitanje da li i koliko će to zla doneti nakon velikog praska, za koji svi znamo da je neminovan.

Kada bomba pukne, a pukne baš onako kako od Nolana očekujete, veliko, a opet drugačije i podmuklo, puca i ceo Openhajmerov svet. On pokušava da se suprotstavi daljem „napretku“ nauke, zbog čega ga, kao Prometeja, čeka kazna i sud.

Ne moram da naglašavam koliko je film aktuelan i vezan za ovaj trenutak, pogotovo što postavlja pitanje da li je okidač bombe završio Drugi svetski, ili je započeo Hladni rat.

Jednu polovinu filma čini Nolanovo zanatsko umeće, kojim nas unese direktno u samu eksploziju, ali i u glavu čoveka sa grižom savesti, ali drugu polovinu na svojim plećima nosi Kilijan Marfi, koji je ovu ulogu čekao ceo svoj život, i dao 101% sebe. Kada treba, on je egoistični švaler koji klarkgejblovski šarmira, ali većinu vremena u njegovim plavim očima vidimo dubinu ponora u koji je zakoračio i iz kog nema nazad. Ovaj čovek je dobitnik Oskara za najbolju mušku ulogu 2024. godine, i ovu izjavu će pokvariti samo situacija u kojoj se pojavljuje neki film u kome će neki drugi glumac, zbog igranja na kartu političke korektnosti, biti odabran umesto Marfija. To će onda biti samo najveća nepravda koja se desila 2024. godine u glumačkom svetu.

Poprilično sam siguran da u ovom filmu ne postoje nepoznati glumci, pa čak i one sa dve i po progoverene reči znamo odnekud. Čak i ta odluka, čini mi se, nije bezveze tu, jer se ogromna količina likova, od kojih je dosta njih važno za zaplet i rasplet, lakše prati kada su pred vama poznata lica. Ipak, mnogi od njih nisu dobili prostora da se glumački razmašu, jer nisu imali dovoljno „mesa”, ali svakako vredi pomenuti Meta Dejmona koji se već pozicionirao u ulogama klasičnog američkog everyman-a, kog on uvek lako uspe da odbrani i da naprvi od njega pozitivca. Emili Blant kao ženski lik sa najzahtevnijom ulogom donosi najbolju rolu svoje karijere, dok je Robert Dauni Džunior u ulozi Admirala Strosa previše šmirao za ovakvu vrstu filma, i njegov lik je vrlo često dobijao izgled negativca iz nekog Diznijevog filma. U moru epizoda bitno je pomenuti Džejsona Klarka u ulozi tužioca, ali i Džoša Hartneta, koji nema bogzna kakvu ulogu, ali mi je krajnje simpatično što se ovaj zaboravljeni holivudski lepotan, posle novih Black Mirror epizoda, sada preko ovog filma vraća u prvu holivudsku ligu.

Pored reference na Prometeja, prva koja će zapasti za oko filmofilima je veza sa filmom Olivera Stouna DŽ.F.K, s obzirom na način snimanja, scena suđenja i prelaska sa boje na crno-belu sliku. Svestan je toga i Nolan, pa nam je čak to i sugerisao negde na kraju filma. Veza postoji i sa filmom Amadeus, gde će naslovni heroj imati i svog „Salijerija“, ali tu je i omaž Građaninu Kejnu, s tim što, umesto čekanja na otkrivanje šta je rosebud, ovde svih 180 minuta čekamo da konačno čujemo šta su to Openhajmer i Ajnštajn rekli jedan drugom posle završetka rata“.

Vreme će pokazati, i neko drugo ili treće gledanje, da li je ovo najbolji Nolanov film, ali ono što je svakako već sad izvesno, ovaj film je sa ciljem pravljen da bude veliki, oskarovski spektakl, o kojem ćemo pričati u narednim decenijama.

Izvor: Danas online

Tekstovi o filmu na portalu P.U.L.S.E

  atomska bomba, Danas, Film, fizika, Istorija, Kristofer Nolan, Robert Openhajmer